Američki izdavač japanskih stripova, Viz Media je krajem prošlog Oktobra, dakle, veoma strateški tačno pred Halloween po prvi put na Engleskom objavio Black Paradox, grafički roman koji govori o četvoro ljudi što su se putem eponimnog vebsajta upoznali i dogovorili da zajednički izvrše samoubistvo. Ako ste čitali moja recentna pisanja o Itovim radovima objavljenim na zapadu, primetili ste da su uglavnom bile u pitanju kolekcije kraćih priča. No, Ito je takođe i ljubitelj dužih formi i mada Black Paradox ne spada u njegova vrhunska dela, lepo je videti majstora u dužem formatu, u kome likovi imaju prostora za određen razvoj a zaplet je ispunjen bizarnim, neočekivanim preokretima.
Samoubistvo je, naravno, jedna od čestih tema u japanskom hororu. Ono je pančlajn mnogih elemenata moderne japanske kulture, komplikovanih odnosa u društvu koji kombinuju tradicionalne odnose između pripadnika različitih generacija i staleža sa praktično futurističkom savremenom tehnologijom, složene klackalice osećaja časti i straha od bezvrednosti i nedoprinošenja društvu, posledica socijalne izolacije ali i vaspitanja koje podcrtava važnost uklanjanja sebe ispred drugih da im ne smetamo, konačno, svakako i element tradicije koga su savremenije priče o samurajima izdigle na nivo ultimativnog čina heroizma. Suicid je u Japanu više od izolovanog incidenta i česta tema literarnih radova a što nije ni preveliko iznenađenje imajući u vidu da su neki od najvažnijih japanskih modernih pisaca sami sebi oduzeli život. Jedan od likova u Black Paradox, štaviše, eksplicitno pominje da je Ryunosuke Akutagawa – čovek koga mi ovde poznajemo najviše kao autora Rašomona, a koji se smatra „ocem japanske kratke priče“ – izvršio samoubistvo, a nije se zgoreg setiti ni da je Osamu Dazai, autor romana Ningen Shikkaku o čijoj sam jednoj manga-adaptaciji nedavno pisao, pronađen utopljen u kanalu blizu svog doma, zajedno sa svojom ljubavnicom, Tomie Yamazaki. Ningen Shikkaku je jedan od najuticajnijih romana moderne japanske proze (sa vrlo promminentnom scenom zajedničkog, dogovorenog samoubistva doje likova) i sam Junji Ito je takođe uradio svoju manga-adaptaciju, o kojoj ću uskoro pisati, a važno je, u sklopu čitanja Black Paradoxa imati na umu da postoji teorija kako je Yamazakijeva zapravo naterala Dazaija da se zajedno ubiju i da je on u svojim poslednjim trenucima pokazao „opesiju životom“.
Naravno, ne treba baš PREVIŠE verovati tračevima starim više od sedamdeset godina, pogotovo kada se ugodno uklapaju uz stereotip fatalne, podmukle žene koja manipuliše muškarcima (ne zaboravimo ni da je naslov jedne od najpoznatijih Itovih Mangi, o podmukloj ženi koja, eh, fatalno manipuliše muškarcima upravo Tomie), ali Black Paradox na samom svom početku upravo se bavi analiziranjem motiva različitih osoba da izvrše samoubistvo i razmatranjem pitanja koliko je pritisak okoline, makar i tih, nem, gotovo neprimetan, značajan u donošenju ove odluke.
Četvoro protagonista ovog stripa se nikada ranije nisu videli i njihov prvi susret je predviđen da bude i poslednji. Kako je manga izašla 2009. godine u Japanu tako je i ideja o vebsajtu na kome se upoznaju depresivne osobe i jedna drugu ohrabruju na samoubistvo u tom momentu bila prilično sveža. U međuvremenu će zapadni imitatori sa 4Chana i njegovih ofšotova od cele te ideje napraviti gadnu papazjaniju sa komplikovanim preplitanjem weebo imitacija onoga što rade kul Japanci i neonacističkih alt-right ideja, ali u Black Paradox imamo posla sa četvoro odraslih, zrelih ljudi koji naprosto nemaju više želju da žive. Ovo su pripadnici srednje klase sa nezavisnim, sopstvenim životima – jedna od dve žene je medicinska sestra koja radi u bolnici, a druga se bavila trgovinom dragim kamenjen, dok je jedan od muškaraca član multidisciplinarnog tima koji se bavi vrlo futurističkom robotikom – ali niko od njih više ne vidi perspektivu za sebe u daljem življenju. Nakon dogovora preko interneta, ovo četvoro ljudi se nalaze po prvi put u „meatspaceu“, sedaju u kola i kreću izvan grada, u šumu, kako bi tamo pomoću creva upumpali izduvne gasove iz auspuha u kabinu automobila i tako se svi ugušili od ugljen monoksida, odlazeći mirno i bez grča na onaj svet.
Ovaj plan zvuči razumno za ljude koji na putu do šume jedni drugima objašnjavaju svoje motive za samoubistvo. No, već na ovom mestu postaje jasno da se ne radi samo o četvoro depresivaca. Jedino Marusou odnosno Kikuchi*, pomenuta medicinska sestra, deluje kao „normalna“ osoba koja boluje od depresivnog poremećaja i opisuje svoje stanje kao osećaj duboke beznadežnosti i anksioznosti u vezi svoje budućnosti za koju predviđa seriju užasnih ličnih nesreća.
* likovi u komunikaciji jedni sa drugima koriste imena sa interneta, jer se do tada nisu poznavali u stvarnom životu
No, ostali likovi imaju progresivno sve bizarnije razloge za suicid. Taburo je mladi, dinamični muškarac koji tvrdi da je video svog dvojnika na ulici i da je to znak da će svakako uskoro umreti. Baracchi je mlada žena čija je jedna polovina lica prekrivena velikim belegom koji ima još od rođenja i koja je ubeđena da je njen odraz u ogledalu tera da se ubije, dok je Pii-tan rešio da se ubije kada je njegova istraživačka laboratorija kreirala robota po njegovom liku a koji – barem njemu – deluje kao u svemu bolji i superiorniji u odnosu na ljudski original.
Black Paradox u svom prvom poglavlju pokazuje prvi, neuspešni pokušaj kolektivnog samoubistva četvoro protagonista i kreira jedan vrlo tenzičan, a bizaran, filipdikovski osećaj rastakanja realnosti, proizvodeći egzistencijalni horor što će protagonistima zapravo doneti dilemu oko toga da li zaista žele da umru. Kada se odluče da, ipak, žele i pokušaju po drugi put da izvrše samoubistvo, priča počinje da odlazi u sasvim neočekivanu stranu.
Black Paradox svakako nije jedan od najboljih Itovih radova. U prvom redu je to da crtež na momente deluje pomalo zbrzano kao da majstor nije želeo da gubi vreme na manje važne scene, pa su neki od tranzicionih kadrova, a koji prikazuju pejsaže ili gradske scene veoma jednostavni i manje upečatljivi od onog na šta nas je Ito navikao. Sa druge strane, čitalac koji u prvom poglavlju i delu drugog poglavlja bude uvučen u bizarni samoubilački pakt četvoro ljudi koji svi deluju kao da predstavljaju po barem jednu mentalnu bolest kroz svoje opsesije, dalje treba da se navikava na to da zaplet odlazi u potpuno drugom smeru i da strip maltene i menja žanr sa ovim zaokretom.
Naravno, neću spojlovati sve što se dalje događa u Black Paradox, ali dovoljno je reći da posle drugog poglavlja ovaj strip prestaje da bude o ljudima koji žele da se ubiju i njihovim razlozima za to – ili razlozima da promisle i promene ovu odluku – i transformiše se u komplikovanu naučnofantastičnu pripovest o otkriću koje menja svet i ljudsko društvo. Egzistencijalni horor u Black Paradox podiže se sa razine individualnih likova – koje kroz dalja poglavlja sve bolje upoznajemo, a i oni bolje upoznaju jedni druge, pa i pokazuju iznenađujuće nove karakterne odlike onako kako se odmičemo od teme suicida – na nivo čitavog ljudskog društva i sveta sa jednom sumornom ali realističnom vizijom budućnosti.
Junji Ito svakako nije čovek kome nedostaje ideja i ambicije i Black Paradox je ispunjen grandioznim vizijama i spreman da diskutuje o tome kako će ljudska rasa reagovati na pojavu nečega što iz temelja menja principe na kojima društvo funkcioniše. Može biti u pitanju otkriće izvora gotovo beskonačne a besplatne energije, vizija raja ili susret sa Bogom, ali Ito spretno drži ovu diskusiju u prostoru omeđenom likovima koje znamo (dodajući, doduše, petog protagonistu, doktora po imenu Suga koji je najpreduzimljiviji mada i, nažalost, najmanje opterećen nekakvom etikom) i uspeva da uprkos velikim skokovima u naraciji zadrži čitaoca uz priču.
Naravno, možda ovo neće važiti za svakog čitaoca – mene je Black Paradox svakako zabavio svojim odbijanjem da se drži jednog senzibiliteta ili žanra i dopala mi se eskalacija iz tenzičnog horora u palpoidnu naučnu fantastiku obilno nadevenu lavkraftovštinom, no, stoji da je ovo priča koja naprosto ignoriše žanrovske formate i ide tamo kuda ona želi. Ito je i u svom najpoznatijem radu, Uzumaki, imao jasnu lavkraftovsku dimenziju ali je do nje, mislim, tamo došao organskijim putem. No, u Black Paradox je upravo to odbijanje da se ide „prirodnijim“ smerom deo šarma ovog stripa. Uvažavam da neće biti po svačijem ukusu, ali meni se dopalo.
Naravno, Ito je jedan od najboljih crtača u japanskom hororu, pa Black Paradox sadrži ne samo fine, karakterne likove već i veoma memorabilna krešenda vizualnog pripovedanja sa scenama koje ostaju urezane u sećanje između ostalog i zato što dolaze kao kulminacija do tada umirenog, naoko „normalnog“ stripa o običnim osobama.
Dakle, Black Paradox možda nije najreprezentativniji Itov rad, ali je u pitanju nesumnjivo interesantan i zabavan strip jednog od najvećih majstora savremenog japanskog horora. Podržavam iz sve snage ideju da se sa njim intimnije upoznate. Viz Media vam uslužno nudi linkove za kupovinu na ovom mestu.
