Pogledao sam francuski pola-drama-pola-komedija-pola-akcija film iz prošle godine, Kung Fu Zohra i palo mi je na pamet da na nivou koncepcije ovde ima dosta sličnosti sa nemačkim filmom Nico iz 2021. godine koji sam gledao pre nekoliko meseci. U oba filma gledamo žene iz migrantske ili makar manjinske populacije u velikim zapadnoevropskim državama koje, posle iskustva nasilja, počinju da treniraju borilačke veštine u naporu da izgrade samopouzdanje, istešu odlučnost i nešto promene u svom životu. Naravno, razlike su takođe ogromne. Nico je bio partizanska operacija gomile mladih osoba koje su se po praktično prvi put okušale u pravljenju celovečernjeg filma i, sa svojim vrlo improvizovanim pristupom filmmejkingu, više dao iskaz o tome kako može da se napravi film, nego šro je proizveo film-iskaz-po-sebi. Kung Fu Zohra, pak, predstavlja profesionalnu produkciju iskusnog stvaraoca i mada je u pitanju žanrovski transgresivan film, nema sumnje da je u pitanju u svakom pogledu prijemčiv rad koji bi trebalo da put do publike nalazi znatno lakše. Pomalo je i ironično kada vidim da na makar IMDB-u Kung Fu Zohra ima značajno nižu ocenu od Nico, s obzirom da u oba slučaja pričamo o izvesnoj meri eksperimentisanja a da u slučaju Zohre, za moj račun, eksperiment daje daleko bolje rezultate.
Kung Fu Zohra predstavlja povratak Mabrouka El Mechrija velikom platnu. Posle solidnog uspeha sa interesantnim i postmodernim biografskim radom/ portretom Žan- Kloda Van Dama u JCVD, El Mechri je snimio još samo jedan film, visokobudžetni američko-španski akcijaš The Cold Light of Day sa gomilom jakih imena u kastu, da bi posle relativnog neuspeha ovog filma deceniju proveo radeći za televiziju, notabilno na serijama Maison Close i Nox. Sa Kung Fu Zohra, El Mechri kreira priču o jakoj, jelte, ženi, majci, borkinji koja u nemogućoj situaciji nalazi način da se izbori za svoje dostojanstvo ali i svoju porodicu, onoliko koliko je to moguće, kreirajući i neku vrstu moderne urbane bajke koja ozbiljan, realističan prikaz neprijatnih realnosti spaja sa žanrovskim elementima komedije i akcionog filma. Nije da to funkcioniše stoprocentno bešavno i prirodno, ali ima dosta šarma upravo u tim sudarima žanrovskog i realističkog koje El Mechri radi sa mnogo sigurnosti.
Motiv za pisanje ovog scenarija i kreiranje filma bio mu je, kaže autor, to da je želeo svojoj ćerki da podari „Rokija“ koji će biti samo njen: priču u kojoj će i da se pronađe i identifikuje, dobije dobar fiktivni uzor. Koji će, pritom, imati ime njene bake. El Mechri veli da mu je kada je on bio uzrasta svoje ćerke – osam godina – uzor bio upravo Stalloneov Rocky i da je želeo da njegova ćerka ima nešto slično samo za sebe. Inspirisan elementima biografije njegove sopstvene majke, po kojoj je glavna junjakinja, dakle, nazvana, ovo je i film koji se bavi vrlo metodičnim analiziranjem situacije porodičnog nasilja u kojoj se protagonistkinja nalazi. El Mechri primećuje kako akcioni filmovi prave distancu u odnosu na nasilje – koje bi u ljudima trebalo da izaziva po definiciji odbojnost – dodajući humor u miks, te da se nasilje u tim filmovima retko shvata ozbiljno, i, mada Kung Fu Zohra ima solidnu količinu humora, pogotovo u scenama akcije, ta eksploracija nasilja koje se događa u porodici je ozbiljna i zapravo iznenađujuće nijansirana, pogađajući mnoge motive iz stvarnog života i izbegavajući readymade žanrovska rešenja, čak i kada je žanr o kome pričamo drama.
Kung Fu Zohra svakako najvećim svojim delom jeste drama i govori o mladom bračnom paru arapskog porekla koji nakon upoznavanja u provinciji započinje život u predgrađu Pariza, on kao građevinski radnik, ona kao kasirka u velikom supermarketu. Iako su suštinski proleteri – i Arapi – Zohra i Omar žive lepo i bez mnogo briga, to jest, sve dok on ne počne da proverava liste njenih telefonskih poziva, da joj nenajavljen dolazi na posao i generalno se ponaša ljubomorno i posesivno. Ovo je u početku samo iritirajući razlog za prepirke, dok ne krenu otimanja oko telefona pa padne i prvi šamar iza koga odmah sledi užurbano izvinjavanje. Omar gubi i posao pa ima previše vremena da se bavi privatnim životom i da meditira o tome da njegova supruga jedina u ovoj kući zarađuje. Zohra je, naravno, vrlo posvećena kući, pa je jedina prijateljica koju ima zapravo lokalna vozačica autobusa kojim ona ide na posao i koja, primećujući modrice na njenom licu sugeriše da problem nasilja u porodici treba rešiti a ne čekati da prođe.
Naravno, problem se ne reši niti postane jednostavniji za rešavanje kada Zohra rodi ćerku Zinu čime njen spektar opravdanja zašto ne napusti muža i ostaje u situaciji stalne pretnje – i povremene realizacije – nasilja postaje još raskošniji.
Ono što El Mechri radi izuzetno dobro je kreiranje jednog uverljivog porodičnog mizanscena u kome je dramatičnost tih nasilničkih ispada dovedena na razinu svakodnevnog, gotovo banalnog. Zohra se svakako oseća poniženo u ovim incidentima, ali ona je snažna žena sa izvesnom merom ekonomske moći u svojoj porodici i njen odgovor na pretnju nasilja je interesovanje za borilačke veštine, a u naporu da potvrdi svoju samovlasnost. Ovo je u skladu sa karakterizacijom protagonistkinje koju smo još u uvodu filma gledali kako gleda stare kung fu filmove i zapravo se sa svojim budućim mužem poveže na ime diskusije o Brusu Liju i Džekiju Čenu, a u nekom momentu i ćerki objašnjava da je od oca nasledila ljubav ka pravovernoj hongkonškoj akciji. I film njeno vežbanje tretira polurealistično a polužanrovski sa jasnim omažima Karate Kidu i klasičnim kung-fu akcijašima kada Zohru počne da podučava stariji kineski gospodin koji na crno tezgari kao domar u sportskom centru gde je ona prihvatila honorani posao kao čistačica da malo ojača kućne finansije.
Film na ovom mestu počinje da meša realistični, dramski prikaz sa žanrovskim stilizacijama i mada je fer reći da gledalac moće da iskusi blagu kognitivnu disonancu na prostoru između drame, (parodične) komedije i akcionog filma, tonalni prelazi zapravo nisu prejaki i El Mechri dosta umešno održava konzistentnost vizuelnog jezika, ritma naracije i generalno izraza.
Veliki deo funkcionalnosti filma otpada na kvalitet glumaca. Sabrina Ouazani, poznatija po komičnim ulogama ovde veoma solidno kreira portret žene koja je „normalna“, čak, jelte, asertivna i inteligentna, a koja se plauzibilno hvata u matricu zlostavljanja. Takođe, njena transformacija u akcionu heroinu je u fizičkom smislu impresivna i Ouazanijeva radi sjajne, ubedljive koreografije prema kraju filma koje zadovoljavaju (moje) dosta visoke standarde.
Ramzy Bedia je jednako sjajan kao suprug Omar, jer ima neverovatno ubedljivu kombinaciju šarma, pa i sasvim opipljive dobrote sa jedne strane i jedne tvrdoglavo glupe muške toksičnosti sa druge. Scene u kojima Zohra posmatra muža kako je fantastičan otac njihovoj ćerki ili kada se ona pravda njemu za sranje koje je on napravio su apsolutno savršene.
Pored dvoje Arapa u glavnim ulogama, vrlo su dobri i Eye Haidara i Tien Shue u sporednim, a što filmu daje i jednu lepu, vrlo prirodnu prevalenciju etničkih manjina u glavnom kastu (kavkazoidi se pojavljuju u filmu ali u mnogo manjim ulogama), a što je opet važno jer ovaj film pravi jako dobru uslugu svojim likovima time što njihove socijalne i etničke karakteristike tretira kao ni po čemu specijalne, ne bežeći od njihovog statusa manjina ali ga ne postavljajući u koren problema. Time film ima i osnažujući efekat u pogledu tretmana manjina, ali i jednu univerzalnu dimenziju, ukazujući na to koliko je porodično nasilje složen problem i da ono ne može da se svede samo na siromaštvo ili samo na ulogu tradicionalnog vaspitanja.
El Mechri je vizuelno izuzetno pismen i Kung Fu Zohra je efektno ekonomično i atraktivno režiran i montiran film, sa prijemčivim koloritom, promišljenim kadriranjem, obilnim a opet opravdanim korišćenjem trening-montaža. Glumci su jako atraktivni i El Mechri s pravom filmu daje jednu snažnu fizičku komponentu sa puno pokreta i grimasa, a prema kraju i akcije, gde opet ekipa ima i priliku da pokaže i ekspertizu iz domena borilačke koreografije.
Da bude jasno, Kung Fu Zohra je pre svega drama i komedija a tek na kraju malo i akcioni film, no to znači da kada prave akcione scene stignu na kraju (i posle kraja, zapravo), nivo nadraženosti gledaoca zahteva vrlo jaku isplatu. I to se uglavnom i dobija. Katarzično razrešenje odnosa Zohre i Omara je urađeno vrlo dobro iako ruši žanrovska pravila i smešta gledaoca na međuprostor između drame i stilizovanog borilačkog akcijaša u kome on možda neće znati šta da misli i da li nešto od onog što gleda treba da tumači kao metaforu ili da ga prihvata kao „stvarnost“. Film je svestan ove upitanosti i otud čitava druga akciona scena koja ide uz odjavnu špicu u kojoj je koreografija još razigranija a omaži klasičnim scenama iz filmova Brusa Lija i Dželija Čena još očigledniji.
Ono što je bitno je da film pruža zadovoljavajući simboličku isplatu i ubedljivo razrešenje za odnos dvoje supružnika u kome je jedan nasilnik a drugi to nasilje trpi daleko preko granice racionalnog iz razloga koji gledaocu deluju sasvim ubedljivo, kao i da je taj krešendo filma vizuelno odličan. Čak i, jelte, vidna razlika u masi između ljudi koji se bore jedno protiv drugog, a koja bi u stvarnom životu predstavljala jasnu indikaciju kako bi se borba završila, ovde biva dosta uspešno kopenzovana pravilnim korišćenje žanrovskih rešenja koja su deo tradicije kung-fu filma.
Kung Fu Zohra je, dakle, mali ali atraktivan film koji nikako nije savršen: korišćenje trećeg lica kao naratora za prepričavanje radnje deluje sasvim nepotrebno i ne donosi skoro nikakav poseban efekat a žanrovska legura koju na kraju dobijamo sigurno ne može biti po svačijem ukusu. No, sa druge strane, ovo je jedan od najefektnijih prikaza situacije porodičnog nasilja koje sam video na filmu, POGOTOVO jer ne samo da prikazuje koliko je to kompleksna problematika, nego i čuva dostojanstvo svih aktera, a onda na to dolazi i vrlo pristojna, atraktivna akcija. Drugim rečima, film koji svaka žena, devojka i devojčica treba da pogledaju zajedno sa svojim očevima, braćom, muževima i verenicima. Skoro svako od nas će se prepoznati u nekim elementima filma. Znam da ja jesam i nisam se naročito ponosio tim uvidima, ali Kung Fu Zohra je na kraju krajeva film zbog koga poželite da se trudite više.
