Marvel svakako danas dosta polaže na Kapetana Ameriku, verovatno ne i najmanje zbog toga što je ovaj lik u poslednjih deceniju i kusur imao zaista dobro, upečatljivo prisustvo na velikom platnu sa vrlo srećnim kastingom Chrisa Evansa, pa je otud u skorijem periodu dobio i dosta jaku zastupljenost u drugim medijima uključujući sopstenu videoigru ali i prominentne pozicije u ansambl-igrama poput Marvel’s Avengers ili Marvel’s Midnight Suns. Naravno, u strip-domenu je poslednjih nekoliko godina na programu bio vrlo lepo primljen serijal koji je pisao, kako rekoh kada sam o njemu pisao pre nešto više od dve godine, „cenjeni novinar i publicista Ta-Neishi Coates“. Iako se radilo o solidnom stripu, sa odličnim crtačima, moram da priznam da istovremeno nisam u njemu našao dovoljno originalnih ideja da bih bio i sasvim oduševljen. No, Marvel je i posle Coatesovog odlaska sa serijala odlučio da zadrži sličan ton i pristup ali i da malo proširi koncepciju pa negde od Maja meseca prošle godine izlaze paralelno dva serijala o kapetanu Americi sa dva kreativna tima koji ih rade, čime se pokrivaju najmanje dve zainteresovane demografije. A što je prilično dovitljivo od strane ovog izdavača, i to ne mislim samo u komercijalnom smislu.
Serijal Captain America: Sentinel of Liberty je onaj namenjen „konzervativnijoj“ publici. U njemu je protagonist originalni Kapetan Amerika, Steve Rogers i žanrovski je u pitanju sada već kanonizovan „uozbiljeni“ pristup gde se kombinuju špijunski triler i superherojska akcija, sa mnogo referenci na Drugi svetski rat i borbu protiv nacista i njihovih posleratnih naslednika. U ovom serijalu Steve Rogers se suočava sa novom organizacijom koja pretenduje da vlada čitavim svetom (pošto, jelte, prethodnih deset sa istim takvim ambicijama nisu bile dorasle tim, jelte, ambicijama) ali i saznaje neke šokantne tajne vezane za svoje superherojsko poreklo i ulogu simbola koji nosi na svom štitu.
Sa druge strane, Captain America: Symbol of Truth je namenjen liberalnijem čitaocu*, u smislu da je ovde Kapetan Amerika Sam Wilson, crni superheroj koji je dugi niz godina sarađivao sa Steveom Rogersom u svom identitetu kao Falcon, a koji je već u više navrata preuzimao i identitet Kapetana Amerike. Kako je ovo nešto što očekujemo da se „ozvaniči“ i na filmu u narednoj fazi MCU produkcija, sasvim je prirodno da će Marvel investirati i u strip sa ovakvom postavkom i obratiti se publici kojoj se dopada ta „woke“ ideja o crnom Kapetanu Americi. Naravno, pošto sam ja osvedočeni pinko commie faggot, i meni je po definiciji zanimljivo to razvođenje koncepta Kapetana Amerike od „the greatest generation“ mitologije i ikonografije Drugog svetskog rata i uključivanje manjinskog identiteta u ikoničku herojsku figuru. Naravno, iako ovo Marvel ne radi prvi put (poslednji put je Wilson bio Kapetan Amerika pre nekoliko godina kada je ovaj strip pisao Nick Spencer i to je zapravo, može se argumentovati, bio bolji strip od onog što je isti taj Spencer uradio Steveu Rogersu pripremajući Secret Empire), ovo je i dalje pomalo prevratnička ideja.
*iako drugi serijal nosi reč „liberty“ u naslovu!
Sentinel of Liberty i Symbol of Truth izlaze paralelno, svakog meseca, i mada su za sada u pitanju odvojeni serijali, koji se dodiruju tek koliko je neophodno da se razume da aranžman sa dvojicom Kapetana Amerika nije znak podeljenosti (jelte) Amerike, nego njene raznovrsnosti i raznolikosti, i mogu se čitati nezavisno jedan od drugog, u narednim mesecima nas čeka krosover pod naslovom Cold War gde će se kreativni timovi udružiti da ispričaju isprepletani narativ koji će obojicu Kapetana imati za protagoniste i zapravo ispitati pa i na iskušenja staviti njihov odnos koji je, barem do sada bio zasnovan ne samo na uzajamnom poštovanju i podržavanju nego i na višedecenijskom prijateljstvu.
O tome ćemo pričati kada dođe vreme, ali baš zato što to vreme samo što nije došlo, danas je momenat da prozborimo po koju o svakom od ova dva serijala i vidimo vrede li oni da se čitaju. Ko nema vremena da čita sve, a nekako je uspeo da dođe do ovog mesta u tekstu, konzumirajući skoro četiri hiljade karaktera, neka sad i odmah čuje: ni jedan od ova dva serijala ne bih opisao kao u ovom trenutku najbolju stvar koju Marvel izdaje, ali oba su na svoj način korektna i zadovoljavaju različite prohteve u čitaocu. Jeste li vi čitalac za ijedan od njih? Čitajte dalje da otkrijete!
Captain America: Sentinel of Liberty je, dale, rekosmo, namenjen „konzervativnijem“ čitaocu, ne u smislu da se taj zalaže za očuvanje klasnog sistema, promidžbu etnoanacionalističke države i zabranu abortusa, nego više u smislu da je ovo dosta jasan nastavak osamdesetogodišnjeg narativa o američkom supervojniku koji štiti ne samo Ameriku od velikog zla već i ima dovoljno široko srce da se u njegovu umirujuću senku skloni čitav svet. Ovaj serijal pišu zajednički Jackson Lanzing i Collin Kelly, obojica scenaristi sa pristojnim iskustvom, mada ne i u gornjem ešelonu Marvelovih stripova. No, Lanzing se preko dana bavi marketingom a noću piše za televiziju i stripove je već za DC radio Batman & Robin Eternal i Green Arrow, dok je Kelly zajedno sa njim radio Gotham City Garage za DC, a zajednički su radili i Star Trek Year Five za IDW. Ovo je sada već uigran scenaristički tandem a čiji je zadatak prilično očigledno da nastave ozbiljan, odrastao ton što ga je Coates uspostavio na svom serijalu (i sam manje-više rekonstruišući pristup Eda Brubakera iz prve decenije ovog stoleća), ali uz solidnu dozu ekstravagantne superherojske akcije. Ovo je sada pisanje gotovo po formuli, sa dosta referenci na stare stripove o Kapetanu Americi i jednim skoro incestuoznim senzibilitetom gde se svi ti grandiozni događaji koji menjaju svet (ili makar prete da ga promene) dešavaju u relativno uskom krugu likova koje u ovim stripovima gledamo već doslovno decenijama. No, to upravo čini ovaj serijal „konzervativnijim“ i ako volite da čitate priče u kojima se već poznati likovi pojavljuju u uobičajenim ulogama, Captain America: Sentinel of Liberty isporučuje.
Nije da ovde nema ničeg novog, kako rekosmo, Steve se ovde sukobljava sa novom organizacijom koja bi da pokori svet i ima interesantnog novog neprijatelja, ali glavni elementi drame su neporecivo ti u kojima likovi i motivi što ih već dugo poznajemo bivaju „promešani“, pa tako ovaj serijal pronalazi novu, šokantnu ulogu za Buckyja Barnesa odnosno Winter Soldiera, a saznanja o Kapetanovom štitu i tome kako je on napravljen i sa kojom svrhom, su svakako blago šokantna. Utoliko, ovaj strip uspeva da istovremeno bude i „just another day in the office“ za Stevea Rogersa, ali i da dekonstruiše neke elemente njegovog mitosa za koje mislimo da su nedodirljivi. I, da budem sasvim jasan: ne mislim da je to IDEALNA kombinacija jer u najgorem slučaju dobijamo to da strip strukturalno deluje generički, sa ponavljanjem standardnih elemenata zapleta i senzibiliteta, a da onda ta šokantna otkrića i preokreti mogu da izgledaju kao isforsirane kontroverze da se internet oko njih prepire – kao iz bilježnice Briana Bendisa od pre petnaest godina.
No, da ne budem preoštar, meni se ovaj strip dopada iz nekoliko razloga. Jedan je da scenaristi uspeju da uhvate tu suštinsku plemenitost glavnog lika čija je supermoć ta da druge inspiriše, a što je vrlo spretno hvata u podzapletu sa novim, opasnim neprijateljem prema kome se Steve Rogers postavlja budistički otvorena uma i čista srca. Drugi je da kako prolaze epizode, scenaristi uspevaju da se ubace u udobniji tempo pa i samo pripovedanje i dijalozi postaju bolji i zabavniji, sa okupljanjem novog tima Invadersa kojeg Rogers predvodi kako bi odbranio, jelte, Njujork (a preko njega i svet), a koji ima lepu dinamiku i uspeva da pored svog tog ozbiljnog tona što mu priča stremi, obezbedi malo klasičnog stripovskog goofy šmeka.
Treći razlog je španska ilustratorka Carmen Carnero, već mi poznata sa nekih X-Men stripova, a koja ovde razbija iz sve snage i stripu daje jedan atraktivan, skupi izgled (pogotovo uz kolore Nolana Woodwarda), pomalo asocirajući na aleksrosovski glamur ali sa jednim dinamičnim, eksplozivnim pristupom pripovedanju. Carnerova i Woodward u ovom stripu ugodno spajaju taj ozbiljniji, zreliji ton i ekstravagantnu stripovsku akciju i neću da lažem – prija mi da ga čitam i sa svakom sam epizodom sve više investiran.
Captain America: Symbol of Truth, pak, piše Tochi Onyebuchi, advokat nigerijskog porekla koji je karijeru profesionalnog pravnika posvećenog borbi za ljudska prava zamenio karijerom pisca naučnofantastične proze a sada i strip-scenariste. Da budemo fer, Onyebuchi ima i master iz dramaturgije (ili barem pisanja scenarija), a i kao klinac je gutao Marvelove serijale poput Black Panther i X-Men pa je ovo za njega jedan potpuno prirodan dalji karijerni put, gde je u Marvelu prvo radio Black Panther Legends a sada piše strip o drugom velikom superheroju afričkog porekla.
Da odmah budem iskren, ni ovo nije sad baš idealan strip, makar u samoj egzekuciji. Onyebuchi ima mnogo intrigantnih ideja i koncepata, ali kada pričamo o likovima i realizaciji zapleta, imam utisak da dosta toga još treba da „legne“. Posebno sam osetljiv na to kako autor piše neke od likova među njima kreira tenzije i konflikte za koje ne osećam da su dovoljno zarađeni.
No, suštinska koncepcija i ambicija ovog serijala je zdrava i meni vrlo bliska. Ovo je Kapetan Amerika koji se ne oslanja na nasleđe Drugog svetskog rata i čija borba za pravdu nije produžetak osamdesetogodišnjeg konflikta sa klasičnim nacistima i njihovim najboljim ortacima. Onyebuchi se ovde bavi aktuelnijim problemima, američkim ali ne samo američkim, hvatajući se pitanja imigracije i eksploatacije migranata, ali i problema moderne Afrike koja pokušava da se oporavi od kolonijalne prošlosti i pronađe put u bolju budućnost na kome neće ponavljati greške što su joj u nasleđe ostavili kolonizatori.
Ovo je vrlo osvežavajući pristup stripovima o Kapetanu Americi i priznajem da je vrlo intrigantno čitati o odnosu tehnološki napredne Wakande prema crnoj dijaspori ili o naporima mlade demokratije u srcu crne Afrike da iskoristi ekspertizu ostalu iza kolonizatora ali da uspostavi jedan istinski ravnopravni poredak u društvu prepunom svežih ožiljaka.
Tim pre me žulja taj rad sa likovima, počev od Sama Wilsona koji na više mesta insistira da je on Kapetan Amerika (a ne nekakav Kapetan Amerika 2 ili štogod slično), kao da pati od sindroma samozvanca pa mora i sebe da ubeđuje u to da je obukao pravi kostim kada je jutros krenuo na posao. Mislim, ne da ću JA sad crnom autoru koji piše o crnom protagonisti sa imenom tradicionalno belog heroja da objašnjavam identitetska pitanja ali, jevem mu mater, može to i suptilnije i šmekerskije da se obavi.
No, Onyebuchiju suptilnost nije prvi prioritet. Sam Wilson i Misty Knight imaju nekakav romantični odnos koji je, pa, da kažem, nezarađen i utisak je da je ovo samo „shipping“ o kome je autor sanjario kad je kao klinac čitao Marvelove stripove (što je, da budem i ovde jasan, legitimno, ali MORA SUPTILNIJE. I šmekerskije). Samov sukob sa vlastima u Wakandi je isforsiran i mada opet jako zanimljiv kao ideja (o modernoj kolonizaciji), ne i najspretnije izveden. I tako dalje. Joaquín Torres – mladi meksički imigrant koji je u međuvremenu preuzeo identitet Falcona je ovde opet iskorišćen više kao alatka da se dokače neka imigrantska pitanja i da bude žrtveni jarac nego što ima zadovoljavajuću asertivnost itd.
Da ne bude da sad tu ništa ne valja, strip svakako ima zanimljive likove, na primer predsednicu mlade afričke nacije koja je relativno nedavno izašla iz formalno podeljenog sistema, a Onyebuchi uspeva da dosta spretno u narativ ubaci i Nomada, odnosno Iana Rogersa, usvojenog sina Stevea Rogersa iz „Dimenzije Z“, izmaštanog od strane Ricka Remendera pre desetak godina. Najzanimljiviji element je svakako to da Sam Wilson u ovom stripu operiše uz blagoslov američke administracije ali nekih njenih malo… sivljih delova i da će njegovo samoispitivanje da li on radi prave stvari iz pogrešnih razloga ili pogrešne stvari, verujući u ispravnost razloga biti, verovatno, jedan od temelja ksorovera Cold War.
Svakako je lepo da ovaj serijal crta R.B. Silva, dajući i njemu jedan dinamičan ali uredan lejaut i fini, glamurozni preliv (uz gostovanja Iga Guare), koji dopunjava odliča kolor Jesusa Aburtova. Tu i tamo na crtežu pripomaže Julian Shaw i Captain America: Symbol of Truth ima svoj identitet i lepotu. Joe Caramagna radi letering na oba serijala i to radi vrlo dobro.
Sve u svemu, ni jedan od ova dva stripa mi nije idealan, ali oba su dovoljno zanimljiva da nastavim da ih čitam sa autentičnim interesovanjem. Za sada crtači i koloristi obavljaju vrhunski posao dok scenaristi i dalje traže idealan balans, pa je i jedan drugi strip sasvim prihvatljivo čitati uz svest da će biti bolji kako priče dalje odmiču. Vidimo se u Cold War, a do tada serijale na Amazonu pratite ovde i ovde.
