Ovog Marta se završio desetodelni maksi serijal Han Solo & Chewbacca koji je Marvel malo i razvlačio još od Marta prošle godine, ali kao osvedočeni skoro celoživotni ljubitelj Hana Soloa koji je, kako sam jednom rekao, imao uticaja na razvoj moje ličnosti verovatno koliko i moj biološki otac, pretrpeo sam i te neke male pauze u izlaženju serijala i do zaključka stigao sa dovoljno širokim osmehom na licu. Da odmah kažem da se ne radi o vrhunskom stripu, ali da je za ljubitelje ne samo Zvezdanih ratova već partikularno ova dva lika, ovo nesumnjivo obavezna lektira. (Da napomenem i da je ovo u startu reklamirano kao tekući serijal pa na kraju završilo kao maksi od deset epizoda a što je možda imalo uticaja i na te neke strukturalne problemčiće o kojima nešto niže pričam.)
Otkada je Disney preuzeo vlasništvo nad Star Wars licencom videli smo razmere eksploatacije koje George Lucas nije mogao ni da sanja. Disney je, ako ništa drugo, a ono firma sa možda navećim iskustvom i ekspertizom u profitiranju na inteletualnoj svojini na čitavoj planeti, da ne pominjemo opsceni kapital kojim raspolažu, pa se i relativno slabiji prijem dva druga filma u poslednjoj trilogiji, kao i hit-and-miss uspeh spinof filmova mogu i moraju posmatrati tek kao džombice na putu preko koga Dizni gazi buldožerom i poravnava stazu do svoje svetske dominacije. Tamo gde nije upalio film, upalile su televizijske serije – a ni među njima nije svaka naišla na isti prijem kod svake demografske grupe u publici – za one koji ne divane Disney+ tu su zabavni parkovi, video igre, igračke, posteljina, čaše i drugi merčandajs: Disney možda ima strategiju sačmare i ne stidi se da zabacuje mrežu što šire ali kada imate ovoliko kapitala i licencu za jedan od najpoznatijih popkulturnih univerzuma modernog doba onda na kraju postaje jasno da „Star Wars“ ODAVNO više ne treba shvatati kao naučnofantastičnu svemirsku operu namenjenu gikovima, sa nekakvom konzistentnom sržnom pričom, već kao koloplet paralelno postojećih narativa (ili samo koncepata) o različitim likovima, a gde su ti narativi po senzilbilitetu i ambicijama namenjeni sasvim različitim potrošačima.
Nije ovo Disney ni slučajno izmislio, George Lucas je sa ovim IP-jem kreirao svoje životno delo baš na ime toga da je shvatio moć razmotavanja licence u različitim smerovima sa različitim demografijama na nišanu,* ali njegova firma naprosto nije imala toliku infrastrukturu da od Star Warsa napravi OVOLIKO paralelnih produkta u isto vreme.
*i konsekventno, kada je pokušao sve te demografije da zadovolji odjednom u prikvel trilogiji, napravio papazjaniju i triling dosta loših filmova
Pošto ovde pričamo o stripovima, onda treba reći i da i u stripovskom mikrokosmosu vredi isto. Nije da tokom epohe u kojoj je licencu za Star Wars stripove držao Dark Horse nije postojala GOMILA serijala koji su izlazili u isto vreme a pričali priče o različitim periodima u Star Wars univerzumu, ali sa prelaskom licence u Marvel ne samo da su se ovih priča dohvatili neki od trenutno najvrelijih autora u američkom mejnstrim stripu nego je i krosover između različitih era postao uređeniji a utisak da pratimo narative koji JESU deo jednog većeg narativa na smislen način se pojačao. Moderna Marvelova era Star Wars stripova nam je dala i neke uspele nove likove (npr. Doctor Aphra), dosta interesantnih priča o klasičnim likovima smeštenih u periode između filmova originalne trilogije (uključujući izdržljive serijale o Darthu Vaderu i sam sržni Star Wars serijal), brzu i efikasnu komunikaciju sa televizijskim sadržajem kao što je npr. Mandalorian, ali i ekstenzivno razrađene novije koncepte kao što je High Republic.
Naravno, kao čoveku u godinama, meni su uvek najzanimljiviji momenti u kojima dobijamo nove priče o klasičnim Star Wars likovima a Han Solo & Chewbacca je serijal urađen sa vrlo uglednim timom u kokpitu i smešten u period između prikvel filma Solo i prvog Star Wars filma, A New Hope, oslanjajući se na magičnu privlačnost vremena u kome je Han bio samo svemirska baraba, spretni krijumčar i prevarant, bez mnogo politike, visoke ideologije i mističko-religijskih koncepata karakterističnih za sržni Star Wars.
David Messina koji je ovo nacrtao je vrlo iskusan italijanski ilustrator i edukator, sa dugačkim tragom u severnoameričkom stripu, od ekstenzivnog rada na licencama kao što su Star Trek, True Blood i Buffy, preko creator-owned radova za Image (3Keys, The Bounce), pa do mejnstrim gigova za DC (Catwoman, Action Comics, Red Hood and the Outlaws) i Marvel (Ultimate Comics Wolverine, Ultimate Spider-man, Wolverine & the X-men, Uncanny X-Men…), pa je ovde dobio priliku da se dokaže na jednom zaista visokoprofilnom radu. Na kolorističkim dužnostima je ovde bio Alex Sinclair a letering je radio Joe Caramagna pa Han Solo & Chewbacca ima jedan vrlo prepoznatljiv moderni Marvelov izgled, sa dosta dinamičnim lejautom, snažnim ali disciplinovanim kolorima i povremeno vrlo upečatljivim leteringom.
Možda je najveće ime ovde Marc Guggenheim na scenarističkim dužnostima a koji je bez sumnje bio i najvažniji faktor u procesu odobravanja ovog serijala za produkciju. Guggenheim, inače jedan od glavnih stožera uspešne televizijske produkcije zasnovane na DC-jevim stripovima, tzv. Arrowerse, je nedavno u nekom intervjuu pričao kako su mu sve kolege govorile da će posle uspele adaptacije klasičnog DC krosovera Crisis on Infinite Earths za televiziju telefon da mu zvoni bez prestanka i da nema koja ga produkcija neće zvati da radi sa njima, a da mu se u stvarnosti niko nije javio. I mada saosećam sa njim, drago mi je da ima vremena da radi stripove jer volim njegov „televizijski“ senzibilitet prebačen na papir.
U Han Solo & Chewbacca se vrlo eksplicitno oseća taj guggenheimovski šmek, sa čestim scenama koje igraju na komični tajming i gde Messina junački čitaocu prenosi dinamiku i osećaj prizora kroz nekoliko konsekutivnih kadrova što razlažu prizor na kratke vremenske odsečke. Tu su i klasični „quippy“ dijalozi i mada je fer progunđati da to kod Guggenheima ume da malo pređe i u manirizam, ako postoji properti kome ovakav pristup replikama potpuno prirodno leži onda je to bez sumnje Han Solo & Chewbacca. Harrison Ford je u svojim ulogama Hana Soloa i Indiane Jonesa praktično utemeljio taj arhetp akcionog (anti)heroja koji kroz svoje zgode i (češće) nezgode prolazi velikim delom na sreću i spreman je da i u momentima najveće opasnosti i u najbezizlaznijim situacijama izbacuje duhovite ili cinične replike kako bi gledaocu (ili čitaocu) bilo jasno da je ovo sve jedna dobrohotna avantura i da stvarne opasnosti i drame zapravo nema.
Han Solo & Chewbacca je po svojoj strukturi „heist“ narativ. Zaplet se bavi krađom jednog artefakta koji ima, pretpostavlja se, veoma veliku vrednost iako niko, do skoro pred sam kraj ne zna zašto je njegova vrednost tolika. No, mesto na kome se on nalazi je vrlo nezgodno, vrlo dobro obezbeđeno i nepristupačno za lopove, provalnike, razbojnike i prevarante, i zato kriminalni boss, Jabba the Hut za ovaj posao angažuje jednog od svojih najboljih mladih frilensera, Hana Soloa. Još bolje, nemoralni Hat je spreman je da plati čak milion kredita jer je u pitanju krađa urne u kojoj se nalaze posmrtni ostaci jednog od najvećih njegovih rivala. Jedino što Han pare mora da časno, po pola, podeli sa osobom koja je Jabbi dala informaciju o urni i njenoj lokaciji. I, oh, ta osoba, za svaki slučaj ide sa Hanom i Čuijem na Koreliju, planetu sa koje Han potiče, jer se urna tamo nalazi, zaključana u sefu u spavaćoj sobi jednog od najuspešnijih biznismena na čitavoj planeti. I, oh, ta OSOBA koja postaje treći član Solove posade je – nasmejaćete se – Greedo. Da, baš onaj insektoliki tip koji blizu početka prvog filma strada od Hanovog blastera nakon što imaju neprijatan razgovor za kafanskim stolom u kantini u Mos Ajsliju. I ako ste jedan od onih kojima je i dalje potreban kanonski dokaz da je Han pucao prvi (kao što i jeste bilo u originalnoj verziji filma pre nego što ju je George Lucas digitalno doterao za reizdanje devedesetih godina), u ovom stripu on Greedu eksplicitno kaže da će pucati prvi u nekoj hipotetičnoj budućoj situaciji gde bi ovaj pokušao da ga nasanka.
Guggenheim je, naravno, old school gikčina, pa je njemu pisanje ovog stripa kao nekakav fan fiction koji smo svi mi iz tih generacija u svojim glavama pisali igrajući se igračkama krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Otud je ovo strip nabijen referencama, likovima i mestima iz originalne trilogije, uključujući i pomenutu kantinu u Mos Ajsliju, Landa Kalrisijana, Koreliju… Važno je napomenuti da se Guggenheim vrlo dosledno drži podalje od „velikog narativa“ Star Warsa pa ovde nema džedaja ili sita, imperija igra tek sporednu ulogu, porodicu Skywalker nećete ni namirisati i narativ je postavljen unutar sveta profesionalnih kradljivaca, krijumčara, prevaranata, lovaca na ucene itd. Strip pravi jednu jasnu sponu sa nečim „izvan“ njega, ali radi se o High Republic narativu koji je paralelno aktuelan u drugim Star Wars stripovima i ovo je zgodan i spretno izveden krosover koji obećava i neke buduće zanimljive razvoje.
Što se tiče likova, njihovih glasova i dijaloga, Guggenheim i Messina su ovde uglavnom vrlo uspešni. Po fizionomijama i facijalnoj/ telesnoj glumi, ovde dobijamo uverljivog mladog Hana Soloa, naravno, baziranog na Harrisonu Fordu (nažalost inače savim solidni film Solo sa Aldenom Ehrenreichom je prošao za mene neobjašnjivo loše i Ford ostaje jedini predložak za Hana Soloa u stripovima do daljnjeg), a tekst je, pa „quippy“ i „snappy“ i ako volite likove koji stalno ispaljuju onelinere i komentatrišu situacije u kojima se nalaze – a ako volite Hana Soloa onda volite i to – ovde ćete biti na svom terenu.
Strukturalno, Guggenheim je možda nešto manje uspešan sa stripom koji treba da nečim popuni deset epizoda. Ovo scenaristi daje priliku da u heist zaplet ubaci nekoliko preokreta i dok finale stripa svakako uspešno isplaćuje razne uloge koji su do tada u njega utočeni na planu zapleta i uspeva da od Hana napravi čoveka koji zaista u sebi krije srce herojsko, stoji i da je strip prepun podzapleta koji su višak, a ima i možda preveliki ansambl likova. Guggenheim je profesionalac i dobro se snalazi, da se mi razumemo, pa čitalac nikada neće biti zbunjen, ali mislim da se do desete epizode oseti da je narativ malo opterećen sa nekoliko odvojenih grupa koje se jure oko mekgafina u centru zapleta, rivalskim lopovima, lovcima na ucene, čovekom koji se predstavlja kao Hanov otac… Na sve to dolazi i centralni deo priče u kome Hana Soloa uopšte nema – a zbog kog smo, da se ne lažemo, svi ovde – i fer je reći da je ovaj serijal mogao da bude kraći i da bi profitirao od malo trimovanja.
No, ako se ne radi o idealnom stripu – a ne radi se, da ponovim, ovde ima previše likova i previše podzapleta za jedan u suštini jednostavan zaplet – on je nesumnjivo zabavan. Messina, Sinclair i Caramagna kreiraju vizuelni sadržaj koji je raskošniji i razuzdaniji od originalnih filmova, sa mnogo akcije, ali i tehnologije koja bi zapravo delovala previše napredno u originalnom Star Wars, ali s druge strane mora se i primetiti da ovde ima MNOGO više tuđinskih fizionomija u centralnom kastu i da većina njih deluje ubedljivo, sa pravim karakterima i emocijama, a što je, mislim, vrlo važno za strip koji u samom naslovu ima Čubaku. Kadrovi i lejaut umeju da budu pretrpani za moj ukus, ali to je samo moj ukus pa neću stripu ovo računati u objektivne zamerke…
Sve u svemu, meni je ovo bilo korektno ako ne već izvrsno. Mislim da je za ljude moje generacije (kojoj i Guggenheim pripada, rođen godinu dana pre mene) a koji su sačuvali u sebi ljubav prema stripovima i Star Warsu ovo praktično obavezna lektira jer iako se radi o stripu koji nema velike ambicije po pitanju kanona i priča jednu u suštini nevažnu priču za širi Star Wars narativ, on dosta dobro radi sa likovima (čak i sa novim likovima, iako ih je mnogo) i pruža nam taj ukus B-movie dripačke pustolovine u univerzumu koji volimo, evo četiri i po decenije. Ne bih se bunio da se Guggenheim, Messina i ekipa okupe ponovo i daju nam još jednu ovakvu pričicu, a u međuvremenu, na Amazonu ceo serijal imate ovde.
