Kako sam i najavljivao, vreme je da kažemo i koju reč o mangi No Longer Human (Nikad čovek) koju je uradio japanski horor-maestro Junji Ito, objavljujući je u Shogakukanovom magazinu Big Comics Original tokom 2017. i 2018. godine. Strip je odmah i objavljen u tri tankobon kolekcije a na Engleskom jeziku je Viz Media 2019. godine izbacio veoma lepu tvrdo koričenu omnibus kolekciju u jednom tomu. Ova je kolekcija dostupna i u našim knjižarama, ali ovaj strip je prošle godine u prevodu na srpski jezik, takođe u tri kolekcije objavio i domaći izdavač Stalker pod pomalo upitno prevedenim naslovom Nikad čovek. Dakle, opcije za čitanje su ovde brojne a radi se o stripu koji, mislim, svako treba da pročita. Bar jednom u životu.
Pre par meseci pisao sam o prvoj manga-adaptaciji romana Ningen Shikkaku, jednoj od najvažnijih knjiga moderne japanske proze. Usamaru Furuya, autor te prve mange je klasični predložak Osamua Dazaija osavremenio, prebacujući radnju iz predratnog Japana u dvadesetprvi vek, ali zadržavajući istu strukturu, radnju, likove i odstupajući, po sopstvenim rečima, od Dazaijevog gotovo neizdrživo beznadežnog teksta tek na samom kraju koji je, možda, tek nešto blagonakloniji prema protagonisti.
Junji Ito je, naravno, mnogo veća zvezda od Furuye i njegova je adaptacija romanesknog teksta, može se reći, raskošnija ali, iako Ito zadržava originalni mizanscen, zapravo još brutalnija od Dazaijevog predloška. U ovom čitanju Dazaijevog romana delirična dimenzija percepcije sveta na strani glavnog junaka je još izraženija a finale ako je ikako moguće još strašnije od onog kako je Dazai završio svoju knjigu.
Štaviše, Itova manga ima i izvesnu metatekstualnu dimenziju jer ona započinje scenom izvan samog romana, a koja se bavi krajem Dazaijevog života, dvostrukim samoubistvom koje je ovaj počinio zajedno sa Tomie Yamazaki, skačući u kanal Tamagawa gde su se oboje utopili. Ovo samoubistvo je jedno od nekoliko koja su obeležila modernu japansku prozu: Dazaijev veliki uzor i stožerna ličnost savremene japanske proze, Ryūnosuke Akutagawa se 1927. godine ubio uzimanjem prekomerne doze barbiturata, a sepuku koji je Yuko Mishima izvršio 1970. godine nakon neuspelog puča je bio gest kojim je ovaj praktično u stvarnom životu ponovio scenu iz jedne od svojih najpoznatijih priča.
Itovo uvođenje samog Dazaija u adaptaciju njegovog romana je interesantno jer su mnogi smatrali da je Dazai pisao Ningen Shikkaku kao neku vrstu svog testamenta. Uostalom, roman je praktično fikcionalizovana autobiografija velikog pisca, sa promenjenim imenima i određenim detaljima ali sa očuvanim velikim delom stvarnih dešavanja iz Dazaijevog života. Ova pripovest o strahu od ljudi, patološkim, eksploatativnim odnosima sa ženama, adikciji i neuspelom pokušaju samoubistva je u japanski moderni literarni opus ušla silovito baš zato što je u pitanju tekst koji svoj delirični sloj ne crpi iz mašte i božanskog kreativnog nadahnuća već iz stvarnog života i pakla u koji je Dazai sebe postepeno spuštao zloupotrebom alkohola i drugih ljudi.
Junji Ito će zato i neimenovanog naratora koji se pojavljuje u romanu i koji na njegovom kraju prepričava još dve epizode iz života protagoniste po imenu Ōba Yōzō (većina teksta rađena je u prvom licu i predstavlja Yōzōve memoarske zapise), zameniti samim Dazaijem koji se pojavljuje i u finalu mange da vidi Yōzōv žalosni kraj. Ito na ovom mestu ponovo tanji granicu između fikcije i stvarnosti i kreira neočekivan, mučan poslednji udarac za čitaoca, zatvarajući krug pripovedanja na više od jednog načina.
U Itovoj adaptaciji romana, naime, Yōzōvi poslednji dani, nakon napuštanja duševne bolnice u kojoj je tretiran zbog adikcije i psihotičnih epizoda – i gde je i upoznao Dazaija, koji je osetio sponu sa Yōzōm i rešio da napiše roman o njegovom životu – odvijaju se na provincijskom imanju koje mu je od strane starijeg brata dodeljeno nakon smrti oca, da tamo, daleko od ljudi konačno nađe sopstveni mir, ali kada ga Dazai u finalu tamo poseti, da mu, kao što je obećao još u bolnici, donese potpisani primerak prvog toma romana, scena koju zatiče je ironični, poslednji čin plaćanja kazne što ju je Ōba Yōzō višestruko zaslužio još u ranim poglavljima stripa. Poslednja scena u kojoj Yōzō nemo sedi i posmatra nekoliko elemenata koji su se, simbolički, ponavljali kroz čitav narativ i kaže za sebe da ne oseća ni sreću ni nesreću je istovremeno i smirena i zastrašujuća, sugerišući neku vrstu neprekidnog pakla niskog intenziteta koji će, možda, trajati večno.
Itova manga akcentuje nekoliko elemenata prisutnih u originalnom tekstu tako da oni obeleže njegovu adaptaciju. Oslanjanje na dobar izgled na strani protagoniste i uvlačenje žena u seksualne veze u kojima će ih zatim ekonomski (i emotivno) eksploatisati je ovde produbljeno prikazivanjem epizoda seksualnog zlostavljanja koje je Yōzō pretrpeo u detinjstvu ali i komplikovanim, mučnim odnosom sa dve sestre u isto vreme koje će obe zatrudneti sa njim, dok je on još tinejdžer. Itova tehnika tokom ovog dugačkog narativa je da često prikazuje halucinacije i psihotične vizije koje Yōzō ima ne samo u momentima povišene napetosti već, često, i u trenucima kada bi trebalo da bude srećan ili relaksiran i stalno ponavljanje istih vizuelnih motiva daje stripu jednu jasnu liniju koja povezuje događaje iz raznih perioda Yōzōvog života, podvlačeći ključne događaje koji su obeležili njegovu ličnost i dali joj fatalnu dimenziju.
No, Yōzō je, da bude jasno, od početka osuđen na patnju. Kako sam već pisao u osvrtu na prvu No Longer Human mangu, glavni junak ovog narativa je muškarac koji nikada nije prevazišao detinji strah od drugih ljudi i koji do kraja života nije razumeo kako život i ljudsko društvo funkcionišu, stalno krijući svoj strah od drugih ljudi i gradeći komplikovane, naučene obrasce ponašanja da se sakrije; s obzirom da svi u nekoj meri pamtimo da smo se tako osećali kao deca, pre nego što smo počeli da sazrevamo i naučene obrasce ponašanja internalizovali i pretvorili u elemente naših odraslih ličnosti, lako nam je da u Yōzōu prepoznamo sebe kakvi smo mogli da postanemo da nismo imali sreće u nekim presudnim momentima u životu.
Ito suptilno naglašava neke od ovih momenata i uticaja, od pomenutih epizoda seksualnog zlostavljanja, preko distanciranog, strogog oca orijentisanog na svoju političku karijeru i sa malo vremena za brojnu decu, odsutne majke i dojilje koja je za mladog Yōzōa bila jedina figura utehe i topline što ju je poznavao, pa do druga iz škole koji, uprkos svojoj intelektualnoj zaostalosti, jedini prepoznaje da Yōzō ne razume svet oko sebe i da kreira teatralne, ekspresivne epizode u kojima igra klovna pred ostalim đacima i nastavnicima upravo jer se ne usuđuje da ima normalnu svakodnevnu komunikaciju.
No, Yōzō nije neko koga treba da samo sažaljevamo, uprkos obilnim količinama samosažaljenja koje on ima za sebe i uprkos autentičnoj patnji koju vidimo da on prolazi. Yōzō istovremeno pokazuje i izražene psihopatske osobine što se ispoljavaju kada još u tinejdž uzrastu manipuliše ljudima i ženama, okrećući ih jedne protiv drugih i dovodeći neke od njih do samoubistva. Naravno, kako odrasta i postaje socijalno uklopljeniji na ime naučenog ponašanja, Yōzō počinje da nanosi i još više štete svom okruženju. Epizoda sa neuspešnim pokušajem samoubistva u kome njegova tadašnja partnerka umire je u ovoj adaptaciji urađena vrlo ekspanzivno i dobija ogromnu težinu kroz ostatak narativa.
Dazai je u ovaj roman utkao mnoge elemente iz života: on je i sam pred kraj života napustio svoju ženu kako bi provodio vreme sa Tomie Yamazaki, a kao nešto mlađi je bio levičarski aktivista i simpatizer, pa je porodica ovde intervenisala da se spase sramote. U Itovoj adaptaciji romana ove su epizode vrlo ekspanzivne, sa izuzetno suptilnim psihološkim radom. Pogotovo je zastrašujuće impresivan pozni deo mange u kome oženjeni Ōba Yōzō ima vezu sa apotekarkom koja ga snabdeva opijatima i u kome njegova supruga pokazuje patološki nivo lojalnosti mužu.
Vrednost Itovog rada je svakako i u tome što za razliku od Furuyine mange smeštene u savremeni mizanscen, on ima mogućnost da analizira i istorijski kontekst i mentalitetske elemente japanskog društva iz prethodnih decenija a koje se danas često u refleksiji idealizuje. Politička karijera Yōzōvog oca, njegov odnos prema Yōzōvoj supruzi ali i njeno shvatanje požrtvovanosti i odanosti mužu su ovde sa simpatijama ali nemilosrdno secirani kako bi se prikazala njihova važnost za tekuću tragediju u koju se transformisao Yōzōv život.
Naravno, to da je ovo strip smešten u predratni period autoru je dalo i vidnu inspiraciju u grafičkom pogledu i ovo je jedna od najatraktivnijih Itovih mangi ikada urađenih. Ako sam pre neki dan tvrdio kako Black Paradox pokazuje da je neke od scena Ito zbrzao i nije im posvetio mnogo pažnje, No Longer Human je, naprotiv, demonstracija majstora na vrhuncu njegove moći, strip koji se kreće celim putem od estetski impresivnog do groteskno zastrašujućeg. Ito je ovde neužurban, pažljiv, sa puno pažnje za detalj i njegovi likovi su upečatljivi, puni emocija i unutrašnjeg života, gradovi su autentični i prosto se može osetiti ritam njihovog življenja – bilo u rezidencijalnim krajevima, bilo u barovima, bilo u kancelarijama ili četvrtima za prostituciju – a košmari i halucinacije su zastrašujući. Ito će u nekim scenama delovati kao da ga je inspirisao Roberto Raviola odnosno Magnus, originalni crtač Alana Forda, sa izuzetno čistim linijama, ikoničkim kompozicijama i lepim, karikaturalnim stilom, dok će u drugim odškrinuti prozor da vidimo delić samog pakla.
Na nekim mestima i doslovno, pogotovo u dugačkoj sceni u kojoj Ōba Yōzō halucinira da pada u pakao i pokušava da povrati „nesreće“ što ga opterećuju čitavog života. No, za moj ukus, scene u apoteci, sa lekovitim i otrovnim biljem su najimpresivnije i predstavljaju nam Yōzōvo mentalno stanje na najneposredniji način.
Ningen Shikkaku je narativ koji svako barem jednom treba da pročita a naša je velika sreća da je roman, prvi put preveden na Engleski 1958. godine, danas dostupan u različitim adaptacijama od kojih neke imamo, kao što vidimo, i na srpskom jeziku. Iako ću ponovo izraziti blagu sumnjičavost u pogledu toga koliko je prevod naslova tačan i hvata poentu narativa, Stalkerov prevod samog teksta je – s obzirom na to koliko je japanski izvornik težak – korektan i preneće čitaocu poetiku i poruku priče. Neću da kažem da sada nemate nikakav izgovor da ovo ne pročitate jer, da se razumemo, radi se o veoma teškom štivu. Ali štivu koje treba imati u svom mentalnom registru jer je ponekada neophodno zagledati se u tamu kako biste se uopšte setili zašto cenite svetlost. Vizova kolekcija ima da se kupi ovde, ili, u Srbiji ovde, a Stalker svoje tri kolekcije na srpskom prodaje preko svoje onlajn prodavnice na ovom mestu.
