Prilično me je impresionirao finski The Blind Man Who Did Not Want to See Titanic, odnosno Sokea mies joka ei halunnut nähdä Titanicia, jedna vitka, veoma efikasna drama kraća od sat i po i sa samo najneophodnijim minimumom glumaca i scenografije. Ovo je primer filma kakav bi mogao, u teoriji, da snimi svako, i to ne mislim čak ni „svaka kinematografija“ jer The Blind Man Who Did Not Want to See Titanic skoro da bi grupica enzutijasta mogla da uradi telefonom za jedan vikend, ali je istovremeno i primer filma kakav snimaju ljudi sa znanjem, iskustvom ali i nepatvorenom strašću za odabrani umetnički izraz. Drugim rečima, ovo je film kakav bi, u teoriji, mogao da snimi svako a to što ne dobijamo više ovakvih filmova je posledica činjenice da je on i pored vrhunskog zanata toliko stvaran i autentičan, da on toliko duboko zaseca u tkivo i grebe po kosti da se malo i preplašite kada shvatite da je granica između umetnosti i života ovde toliko zamagljena da ste upravo pogledali dramu koja je fiktivna samo utoliko što je neko seo i napisao neke dijaloge i izmaštao radnju – a inače je sve drugo u filmu praktično dokumentarno.
Režiser i scenarista ovog filma, Teemu Nikki i glavni glumac, Petri Poikolainen upoznali su se početkom devedesetih zajedno služeći vojsku. Nikki je narednih trideset godina gradio karijeru kao montažer, scenarista i režiser, na filmu i televiziji i izrastao u jednog od najpouzdanijih finskih profesionalaca sa posebno velikim uspesima na ime komične direct to streaming serije #lovemilla od koje je posle urađen i film.
Poikolainen je, pak, imao vrlo kratku karijeru na filmu i televiziji početkom veka, usredsređujući se pre svega na pozorišne uloge, ali je njegovo bavljenje glumačkim poslom gotovo potpuno zaustavljeno kada je dobio dijagnozu multiple skleroze. Poikolainen je u međuvremenu oslepeo i vezan je za invalidska kolica a Nikki kaže da je želeo da radi sa njim i da je to bila glavna motivacija što je seo i napisao scenario za The Blind Man Who Did Not Want to See Titanic. U njemu Poikolainen igra čoveka koji ima multiplu sklerozu, od nje je oslepeo i vezan je za invalidska kolica.
Danas se mnogo priča o reprezentaciji društvenih manjina u popularnoj kulturi, često sa dobrim namerama a neretko sa urnebesno nepromišljenim nastupima. Kao vrsta, u principu smo napredovali do nivoa svesti da ugađanje samo većinskim interesima u društvu naprosto nije, jelte, ljudski, te da smo svi bogatiji kada imamo pristup širem spektru iskustava življenja, ali i do toga da nije dovoljno da sednete i iz glave nalupate kako to izgleda biti manjina već da je često pravi izbor omogućiti manjini da se izrazi i dati joj, jelte, platformu da to učini.
Naravno, u nekim se onda primerima ide u, neki će reći, apsurdne ekstreme i da smo popili po jednu rakijicu svaki put kada je neko rekao „Kakve veze ima da li je glumac koji igra gej muškarca i sam gej muškarac? Važno je da je dobar glumac!“ sada bismo bili na patosu i slepo bauljali ka izlazu – baš kao i protagonist ovog filma u nekim scenama. I možda, samo možda bismo na trenutak osetili kako je to kada vam trenutak izrazite slabosti zapravo preraste u svaki trenutak svakog dana.
Protagonist ovog filma, Jaakko Järvinen je čovek koji već godinama ima multiplu sklerozu, slep je, koristi invalidska kolica i dane provodi uglavnom držeći se jednog istog ritma. Telefon ga budi u devet ujutro kako bi uzeo miorelaksante koji pomažu kod jakih grčeva u nogama, tu je krstarenje društenim mrežama, onlajn klađenje, slušanje muzike, uzimanje terapije. A koje uključuje i pušenje kanabisa što ga dobija na recept i podiže u lokalnoj apoteci. Na po sat-dva ga posećuje personalna asistentkinja koja pomaže oko higijene stana i sličnih poslova. Jaakko skoro svake noći sanja kako trči.
Snaga prikaza života osobe sa invaliditetom koji dobijamo u ovom filmu je već u tome da vrlo jasno i bez preteranog popovanja posreduje da je, čak i u društvu koje, kao što vidimo, pruža znatno više ovoj populaciji od većine drugih na svetu, jedan od velikih problema monotonija koja lako vodi u depresiju. Život koji Jaakko vodi je, da se razumemo, udoban. Ali je i stalno isti i onda, reklo bi se, pomalo besciljan. Otac koji ga zove svakog dana, da proveri kako je sinu i ponudi da ga izvede u park biva uvek dočekan rečenicom „Još sam živ“ i mada Jaakko ovo izgovara sa zabavno ironičnim izrazom na licu, u pozadini zaista uvek stoji pomisao da se njegov život sveo na puko čekanje smrti.
Ali Sokea mies joka ei halunnut nähdä Titanicia nije film o potonuću u depresiju već, naprotiv, podsećanje da su svi naši životu čekanje smrti i da je na nama da vidimo kako ćemo to čekanje učiniti podnošljivijim. Jaakko je, recimo, upoznao ženu, takođe osobu sa invaliditetom, preko interneta i njih dvoje tokom dugih telefonskih razgovora jedno prema drugom razviju veliku naklonost. Da li se zalubljuju? Naravno da se zaljubljuju, jebem mu mater, možda jače i strastvenije nego što to ljudi njihovih godina inače rade. Oni svakog dana pričaju telefonom i duhoviti su i zabavljaju jedno drugo i hrabre jedno drugo i ispituju jedno drugo. Jaakko je okoreli flilmofil i kaže da je kada je shvatio da gubi vid, gledao uglavnom Karpenterove filmove snimljene pre devedesete godine, dobro shvatajući šta želi da sa sobom ponese u ostatak života koji će provesti bez čula vida. On još uvek ima svoju DVD kolekciju (i nekoliko kesa za smeće prepunih VHS kaseta) jer kaže da će polica sa njima svakom ko ga poseti jasno pokazati kakva je on ličnost. Ljudima koje upoznaje a kojima ne može da vidi lica, on pripisuje izgled likova iz omiljenih filmova. Njegova telefonska simpatija, Sirpa, tako u njegovoj glavi izgleda kao Ripley iz serijala Alien, odnosno kao Sigourney Weaver. Svoju personalnu asistentkinju naizmenično naziva imenima negovateljica iz filmova Misery i Let iznad kukavičijeg gnezda. Naravno, ona je klinka koja mora da izgugla njihova imena i kiselo reaguje na njegove nerdovske humorističke ekscentričnosti.
Odnos Sirpe i Jaakkoa je topao i toliko uverljiv da mi se čini kako ovaj film, inače snimljen 2021. godine može da učini više za shvatanje koliko je čak i tako civilizovano društvo kao što je Finska zapravo neprijateljsko okruženje za osobe sa senzornim i motornim ograničenjima od milion kampanja nevladinih organizacija. Ovo su PRAVI ljudi, sa pravim, stvarnim emocijama i scena u kojoj njih dvoje zamišljaju da su zajedno u istoj sobi i da se dodiruju je onoliko moćan filmmejking koliko je iko drugi bio u stanju da napravi u 21. veku.
Naprosto, glumci su fantastični – Poikolainen, koji se nalazi u centru skoro svakog kadra u filmu je neopisivo izvrstan a Marjaana Maijala glumi praktično samo glasom i daje nam pun opseg emocija i misli koji je čini stvarnom. Kada sam shvatio o čemu se u filmu radi, jedno tri minuta sam imao strah da će se ovo pretvoriti u radio-dramu sa slikama, ali Nikki kao režiser, fantastični Sari Aaltonen kao direktor fotografije i montažer Jussi Sandhu su mi taj strah veoma brzo razvejali. Za razliku od, recimo, Drive My Car koji sam kritikovao upravo na ime toga da se sav ovaploćuje u tekstu i da mu slika, pa ni gluma 99% vremena nisu potrebne, The Blind Man Who Did Not Want to See Titanic je film koji daleko nadrasta puki tekst. Poikolainen je, rekosmo, u centru gotovo svih kadrova u ovom filmu i Aaltone koristi vrlo plitak fokus sočiva, tako da je sve osim Jaakkovog lica (i povremeno potiljka, ili šake) razmazano i nejasno. Dodatno, blisko kadriranje znači da ljude koji su povremeno oko Jaakkoa često vidimo samo delimično, a lica im nikad nećemo videti. Film ovim ne replicira na neki mimetički način iskustvo slepila, ali veoma uspelo gledaoca stavlja u svet u kome se orijentišete po zvuku (i dodiru) a glasovi su vam jedino sredstvo identifikacije drugih osoba. I ovo, uz izvrsnu kameru i montažu funkcioniše besprekorno, pogotovo u drugom delu filma kada se dobija blagi žanrovski zaokret.
Bilo bi svakako previše reči da se The Blind Man Who Did Not Want to See Titanic iz drame transformiše u akcioni ili horor film, ali Jakko je poštovalac klasičnog Karpentera i kada mu Sirpa kaže da joj je dijagnoza loša, plačući preko telefona on se odlučuje da pređe hiljadu kilometara koji ih razdvajaju i poseti je po prvi put, ubeđen da će finska železnica i taksi službe biti na visini zadatka.
U prvom trenutku deluje kao da jesu i Jaakko kaže da će morati ukupno da se osloni na pomoć samo pet neznanaca da bi stigao do Sirpinih ulaznih vrata. Ali naravno da čak ni Finska sa svojim programom socijalne zaštite, sedištima za osobe sa invaliditetom u vozovima i taksijima prilagođenim osobama u invalidskim kolicima, nije raj na zemlji i u drugoj polovini filma ne samo da vidimo koje su sve prepreke u svakodnevnom okruženju prisutne za osobe sa teškoćama u kretanju – a o kojima većina nas ni ne razmišlja iako je najprostje rečeno neljudski da druge ljude osuđujemo na praktično zatvor iako možemo da im prilagodimo okruženje – već se i suočavamo sa predrasudama o „invalidima“ koje su, pa… strašne.
Film je snažan jer ranjivost prikazuje bez infantilizacije svojih subjekata. Naše društvo često, kada govori o ljudima iz populacije osoba sa invaliditetom refleksno usvaja zaštitnički, patronizujući ton iako osobe sa invaliditetom ne traže da ih neko štiti već da im se omogući pristup i učestvovanje u društvu na koje imaju pravo doslovno isto kao i svi ostali. I Jakko ovo posredno prikazuje kada ocu odgovara sarkastično ili ga laže jer ovaj nikada nije prevazišao ideju toga da svog sina treba da tretira kao dete, pogotovo sada kada je „invalid“, pa ne može ni da zamisli da se ovaj zaljubljuje ili pati zbog ljubavi, a ne zbog bolesti.
Dobijamo i neposrednije prikaze, sa komšijama koje namirišu kanabis i komentarišu da se ovaj narkoman sigurno opijao i možda pio antifriz pa je od toga oslepeo, ali i kasnije u filmu sa sumnjivim tipovima koji će pokušati da od protagoniste iznude novac jer „invalidi primaju velike pare od države kao pomoć“.
No, film i u ovim momentima ostaje fokusiran na Jaakkoa kao na potpunu ličnost – čoveka koji voli film, ima mišljenje o Scorpionsima, odbija da ikada pogleda Titanik jer ga smatra prodajom režisera što je napravio neke od najboljih akcionih filmova osamdesetih i koji, kada je suočen sa ljudskom surovošću ne zaboravlja SVOJU ljudskost. Čak i kada moli, Jaakko je potpuno, dostojanstveno ljudsko biće koje moli zato što voli i ŽELI da živi, a ne zato što se plaši da umre. Razlika nije samo semantička a ovaj film, sa svojim emotivnim pančlajnom toliko jako uspeva da je predstavi da na kraju čovek nije siguran je li se uplakao od tuge ili od radosti.
The Blind Man Who Did Not Want to See Titanic je obavezna lektira, film u kome ćete videti čoveka što gotovo da igra samog sebe a opet daje vrhunsku GLUMAČKU rolu, režisera koji je odabrao čvrst, vrlo ograničujući koncept a onda iz njega izvukao maksimum, direktora fotografije i montažera koji gledaoca stavljaju u tuđu kožu a bez često banalnog, „realoty“, „smartphone“ filmmejkinga koje danas mnogi koriste bez razumevanja njegovih konotacija. Ovo je težak i snažan, a duhovit, zabavan i optimističan film koji se smeje u lice smrti, bola, Jamesa Camerona pa i samih Scorpionsa i svako, uključujući Camerona i Scorpionse bi trebalo da ga vidi jer će se možda setiti šta TAČNO znači biti smrtan i šta TAČNO znači živeti.
