Na red mi je došlo još jedno DC-jevo izdanje urađeno za prestižni Black Label imprint. Suicide Squad: Blaze je bio miniserijal od tri broja (ali od po oko pedeset strana), objavljivan od leta prošle godine, sa kolekcijom koja je izašla Januara ove. Suicide Squad su sada ugledan properti za DC, sa pretprošlogodišnjim uspešnim filmom Jamesa Gunna ali i sa visokobudžetnom videoigrom Suicide Squad: Kill the Justice League čiji je izlazak zakazan za kraj Maja ove godine, pa se na taj način i može objasniti pojavljivanje Suicide Squad miniserijala za Black Label, a koji bi trebalo da je po prirodi stvari isuviše sofisticiran za ovu vrstu stripa.
Naprosto, Suicide Squad stripovi nisu nesuptilni – daleko od toga, Ostranderov originalni strip iz osamdesetih je bio višeslojna antiherojska dekonstrukcija – ali jesu opterećeni jednom prilično opipljivom dozom nihilizma koju treba znati progutati da bi se stiglo do mekšeg, humanijeg jezgra koje smo uglavnom uspevali da prepoznamo u recentnim strip-serijalima što su izlazili tokom poslednjih nekoliko godina. Black Label, kao imprint koji se bavi „umetničkijim“ ili makar kreativno ambicioznijim superherojskim stripom sa DC-jevim karakterima naprosto nije prirodno mesto za štroku i frikciju koje su sastavni deo gotovo svakog serijala o ovom nestalnom, nestabilnom timu negativaca primoranih da rade za mračnu vladinu agenciju.
No, za Suicide Squad: Blaze je, može se reći, na neki način Black Label malo pomerio svoje granice. Ovde je kreativni tim iz cenjenog John Constantine: Hellblazer (a koji je nasleđe pokojnog imprinta Vertigo preneo u Black Label) dobio mogućnost da proradi koncept Suicide Squad u univerzumu neomeđenom kanonskim kontinuitetom i da ispriča priču koja, sa svojim ekstremima i u koncepcijskoj sferi i u sferi egzekucije zapravo sugeriše ne samo nadgradnju DC-jeve „ozbiljnije“ istorije koju simbolizuje Vertigo već i nadgradnju „druge“ DC-jeve recentne istorije „ozbiljnijeg“ tretmana superherojštine a koja je došla uz kupovinu imprinta Wildstorm krajem prošlog veka.
O Wildstorm sam pisao nešto opširnije povodom aktuelnog serijala WildC.A.T.S. pre nekoliko nedelja, pa ovde neću ići u detaljne eksplikacije. Tek, vredi primetiti da je Suicide Squad: Blaze iako u osnovi superherojski strip sa prepoznatljivim i marketabilnim likovima u svom ansamblu, zapravo koncepcijski daleko ambiciozniji od onog što je za Suicide Squad pravilo, ulazeći sa jedne strane daleko dublje u psihološku analizu likova (barem nekih), a sa druge u kosmološke koncepte koji nisu prirodan sastojak Suicide Squad postavke. Grafički, takođe, Suicide Squad: Blaze ima mnogo više ekspresionističkog od onog što očekujete čak i od Black Label izdanja i podseća da ovakve stvari zapravo nisu bile uobičajen deo superherojskog stripa pre nego što će krajem prošlog i početkom ovog veka između ostalog baš za Wildstorm raditi crtači poput Ashleyja Wooda, Simona Bisleyja, Leeja Bermejoa ili Johna Paula Leona.
Suicide Squad: Blaze je napisao, dakle, Si Spurrier, ovde u svom najmračnijem, najnihilističnijem izdanju, puštajući svom britanskom cinizmu i kroz zube proceđenim psovkama da dođu do izražaja. Spurrier je jedan od meni omiljenih savremenih scenarista, pogotovo kada ima priliku da piše likove koji komentarišu događaje u stripu iz prvog lica, kao što je ovde slučaj. Ima nečeg ličnog i ubedljivog u ovakvom pripovedanju kada ga Spurrier radi. Crtač je Aaron Campbell koji se tesao radeći mnogo licenciranih radova (The Shadow, James Bond, Green Hornet, Sherlock Holmes) pre nego što će zablistati na DC-jevim naslovima, na kolorima je fenomenalni Jordie Bellaire a letering radi sjajni Aditya Bidikar i ovo je zaista opasna postava koja Suicide Squad: Blazeu daje izrazito ekspresivan, snažan vizuelni ton, istovremeno nudeći „realistični“ crtež sa likovima koji izgledaju kao živi ljudi, ali onda i scene neverovatnih energija i akcije koje prelaze u apstrakciju. S obzirom da i Spurrierov scenario od samog početka sugeriše da priču pripoveda narator koji – još uvek ne znamo kako – uspeva da se postavi izvan nje iako je njen učesnik, asptraktnost do kraja bude opravdana. Kako rekosmo, ovaj se strip bavi nešto „filozofskijim“ koncepcijama od uobičajenog Suicide Squad narativa i do njegovog kraja na kocki će biti postojanje čitavog univerzuma.
Nije da već na početku nemamo na programu globalnu uzbunu na ime toga što planetom Zemljom hara nekakvo biće koje, po svemu sudeći, ima sve moći Supermena ali ni trunku njegove moralne vrline. Neko – ili nešto – čini se nasumično ubija ljude na svim meridijanima, slećući iz visina i mučeći ih na najstrašnije načine, a što izaziva nemalu količinu nelagode među političarima koji shvataju da su do sada naprosto imali samo mnogo sreće sa metaljudskim jedinkama. Ubica kome niko ne ume da smisli ni ime očigledno nije old school negativac koga zanima pljačkanje banke ili makar kovanje plana da zavlada svetom, već biće, reklo bi se, čistog instinkta koje ubija jer mu to donosi neku vrstu ispunjenja i niko ga u tome ne može zaustaviti.
Psihopatska, dakle, verzija Supermena je scenario kog se svi plaše pa američka vlada ovde aktivira tzv. „Blaze“ protokol za Task Force X – black ops tim koga kolonijalno zovu Suicide Squad – a koji podrazumeva regrutovanje NOVIH članova iz populacije osuđenika u američkim zatvorima i davanje ovim ljudima eksperimentalnog tretmana što treba da u njima proizvede supermoći za koje se svi nadaju da će biti dovoljne da zaustave planetarnu pošast, ali uz kontraindikaciju da im je očekivani životni vek sada u najboljem slučaju još tri meseca.
Spurrier ovde mora da balansira između nekoliko motiva: sa jedne strane treba kredibilno pokazati zašto Justice League nije u stanju da pronađe i neutrališe ubicu, a sa druge da nam uvede novi ansambl likova važnih za priču, tako da će prepoznatljivi članovi Suicide Squad (Harley Quinn, Captain Boomerang, Peacemaker, King Shark…) na kraju imati samo sporedne uloge. I ovo je osetljiv čin održavanja ravnoteže koji nije uvek podjednako uspešan. Realpolitička postavka ovog sveta i zaoštrena verzija Amande Waller – administratorke ovog tima i jedne od najzajebanijih kučki koje je DC-jev multiverzum ikad imao – su fina podloga za priču, ali utisak je da ovaj strip zapravo ima i previše likova. Sa jedne strane, jasno je zašto, teoretski, Harley Quinn ili King Shark moraju da budu u ovoj priči – ovo su likovi sa velikog ekrana koje prepoznaje široka publika i predstavljaju sponu sa onim poznatim u narativu koji se bavi nečim potpuno novim – ali cela ta „legacy“ postava tima Suicide Squad na kraju malko opterećuje priču i skreće pažnju sa centralnog narativa i likova na koje zapravo treba da obraćamo pažnju.
Otud postoji i mali disbalans u tome kako čitalac percipira karaktere. Sa jedne strane su pitoreskni, ikonički likovi, često korišćeni za komični predah,* a sa druge su novi likovi koji su stvarni protagonisti ovog stripa, obični ljudi stavljeni u neverovatne okolnosti, u kojima treba da prepoznamo svu složenost ljudskog stanja.
*sa različitim uspehom – imam utisak da ponavljani geg sa King Sharkom koji pred svaku misiju moli da ga puste da pozove majku na kraju dobije vrlo slabu isplatu koja troši mnogo strana a ne dodaje ništa narativu
Spurrier je, naravno, vrlo dobar u pisanju humanizovanih, emotivno komplikovanih likova, čak i kad su u pitanju, jelte, osuđenici, ili, još gore, ljudi koji su sami svesni da su oličenje mediokritetstva a treba da izigravaju heroje, pa je otud možda i šteta što ovi likovi moraju da dele prostor sa ikoničkim antiherojima i negativcima koji su onda po prirodi stvari svedeni na jednu dimenziju. Možda bi Suicide Squad: Blaze bolje funkcionisao da nije morao da ima „prave“ Suicide Squad likove u postavi.
Sam tekst je dobar. Spurrier je majstor pisanja sočnog, karakternog jezika koji dosta toga kaže i još više implicira a da ne zauzima previše prostora. Suicide Squad: Blaze nije njegov najbolji rad u ovom smislu ali jeste vrlo solidan, pogotovo uz Bidikarov letering koji korišćenjem raznih trikova (uključujući promenljivu veličinu fonta) izvlači na površinu mnoge suptilnosti replika. I onda, iako strip možda i presporo razvija svoj zaplet, sa previše prostora koji mora da posveti legacy likovima, njegova izgradnja centralne teze i dramatična otkrića i razrešenja u poslednjoj epizodi imaju finu emotivnu i filozofsku težinu i zadovoljiće makar delimično Vertigo/ Wildstorm ljubitelja u vama.
Sa druge strane, Campbell i Bellaire kreiraju jedan impresivan, jako teksturiran svet koji je po prirodi stvari umotan u tamnije tonove, ali baš zato su i bljeskovi jake svetlosti – sve češći prema kraju narativa – tako efektni. Ovo, da bude jasno, nije strip koji će superherojsku akciju predstaviti kao seriju dobro režiranih borilačkih scena. Čitava poenta ovog stripa je da su na delu i energije i emocije koje daleko prevazilaze uobičajena ljudska merila i onda i crtež hvata upravo ovu njegovu dimenziju nudeći iskrivljene ljudske fizionomije, izgrebane površine tabli, izvitoperena tela, zaslepljujuće bljeskove svetlosti. Moćno je to i samo treba biti spreman na to da nećete uvek i na svakoj tabli moći da kažete šta tačno vidite.
Suicide Squad: Blaze je dakle, strip sa ambicijom da DC-jev Black Label pogura u ekstremnijem smeru, zadržavajući još uvek jednu nogu u tradicionalnom superherojskom konceptu. Ovo je plemenit naum i tu nemam šta da zamerim, ali svakako treba primetiti da ta tenzija između tradicije i inoviranja dolazi uz balast koji sprečava Suicide Squad: Blaze da bude onako moćan iskaz kako njegovo upečatljivo finale sa svojim metatekstualnim/ multiverzalnim dimenzijama zaslužuje. No, pričamo o stripu koji ima smelosti da ide glavom tamo gde drugi neće ni proverbijalnom nogom i meni je teško da ga ne volim zbog toga. A i zbog raznih drugih dobrih elemenata koje sam iznad nabrojao. Svakako ga uzmite u razmatranje, a Amazon kolekciju prodaje ovde.
