Kako svako malo, pišući o Spajdermenu ukazujem da mnogi savremeni scenaristi koji pišu o Spajdiju (uključujući aktuelnog Amazing Spider-man scenaristu Zeba Wellsa, njegovog prethodnika Nicka Spencera, ali i ljude koji su pisali recentni Deadly Neighborhood Spider-man) to rade pod očigledno velikim uticajem horor-tona što ga je u stripove o Čoveku-pauku osamdesetih godina prošlog veka na velika vrata uveo J.M. DeMatteis, onda je nekako kosmička pravda da smo u 2022. i 2023. godini dobili priliku da pročitamo novi miniserijal o Spajdermenu a koji je napisao baš DeMatteis. Šezdesetdevetogodišnja legenda superherojskog stripa (i crtanih filmova, naravno) je za ovu priliku odabrala da se pozabavi svojom verovatno najpoznatijom pričom o Spajdermenu i podari joj novi nastavak pa je Spider-Man: The Lost Hunt, petodelni serijal koji se završio pred kraj Marta jedno lepo iznenađenje za staru čitalačku gardu i popunjavanje do sada nepoznatih delova Marvelove istorije novim, smislenim poglavljem.
Štaviše, moglo bi se ustvrditi da je taj element dopune istorije likova koje poznajemo decenijama unazad i najuspeliji element ovog miniserijala, dok je sama priča, iako svakako korektna, manje upečatljiv deo paketa. No, ovo je velikim delom i na ime toga da je DeMatteisov uticaj na žanr generalno ali na stripove o Spajdermenu partikularno bio toliki tokom protekle tri i po decenije da su priče ovog tipa i senzibiliteta postale deo stalnog programa kod Spajdermena pa je time i njegovo ponovno (a nije mu, da se razumemo, ni prvo) vraćanje starom zapletu manje efektno nego što je bila originalna priča Kraven’s Last Hunt iz 1987. godine od koje je sve krenulo.
DeMatteis je, naravno, jedan od ne bez razloga najcenjenijih scenarista u poslednjih pola stoleća superherojske istorije. Bivši rok-novinar, vrlo načitan, zainteresovan i za psihologiju ali i za duhovnost, DeMatteis se u osamdesetima izdvojio osobenim horor-pristupom superherojštini koja se manje oslanjala na gotske trope do tada preovlađujuće u superherojskom stripu što bi koketirao sa hororom, a više zasnovana na psihološkim analizama trauma i njihovih dugogodišnjih posledica. Njegova ideja o superheroju koji je sahranjen i koji izlazi iz sopstvenog groba bila je odbijana nekoliko puta za redom, prvo od strane Marvela (gde je to originalno trebalo da bude Wonder Man), pa od strane DC-ja kojima nije odgovaralo da imaju takav narativ o Betmenu objavljen blizu Mooreovog i Bollandovog The Killing Joke. Na kraju je ova priča ipak zaživela u Marvelu a Spajdermenovo venčanje sa Mary Jane Watson je poslužilo DeMatteisu kao odličan motiv da na njemu zasnuje emotivno težište narativa o Spajdermenu koga lovac Kraven konačno ubija i sahranjuje. Ovaj narativ je, nažalost, publikovan kao krosover između tri u tom trenutku tekuća magazina o Spajdermenu, što nije najsrećnije rešenje, pogotovo jer priča nema mnogo veze sa bilo čim što se tada dešavalo u ovim stripovima, ali je njen impakt svejedno bio veliki, sa sjajnim crtežom Mikea Zecka i citatima Williama Blakea koji su horor storiji u kojoj Spajdermen biva poražen i ubijen (a zatim vaskrsnut od strane čoveka koji ga je ubio) dali poetski gravitas tipičan za DeMatteisa.
Kraven’s Last Hunt se pokazao kao vrlo uticajan na Spajdermen-stripove pa su kasnije rađeni brojni nastavci, prvi od kojih su opet uradili DeMattesis i Zeck. Nastavci i remiksi ovog stripa su uobičajeni i u savremenim narativima o Spajdermenu, pa je veoma veliki deo Spencerovog rada na Amazing Spider-man od pre par godina otpao na vrlo opširnu (i zapravo preopširnu) rekonstrukciju/ obradu/ nastavak Kraven’s Last Hunt. No, sa Spider-Man: The Lost Hunt DeMatteis pokazuje da on sam nije rekao poslednju reč o ovoj priči i pruža nam interesantno međupoglavlje koje je, kako rekoh, najzanimljivije po tome što nam daje uvid u prošlost lovca Kravena iz vremena pre nego što se nazivao lovcem Kravenom i ovo je jedna ugodno operski intonirana tragedija-u-više-činova koja časno i sa osećajem dopunjava sada već šestodecenijsku istoriju stripova o Spajdermenu.
Ovo je nacrtao Brazilac Eder Messias uz upade drugih crtača kao što su Belardino Brabo, koji je i glavni tušer na ovom serijalu pored Waynea Fauchera, pa su tu bili i Brent Peeples, Marguerite Sauvage, Travel Foreman i Kyle Hotz, i koloriste kao što su Neeraj Menon, Java Tartaglia i Cris Peter. Letering je radio Joe Caramagna, i kao uvek uspeo da čitanje mnogo monologa iz glava mnogo ljudi bude intuitivno i beznaporno. Obično nije sjajan znak kada je glavni crtač nepoznat a na crtežu je pored njega radila i masa ljudi ali Spider-Man: The Lost Hunt ima lep crtež koji u narativnom smislu, dakle, po tempu i dinamici, vrlo uspelo omažira radove iz kasnih osamdesetih i devedesetih, neke od kojih je pisao i sam DeMatteis, a estetski je ugodno spojio psihodelični horor i tu stilizovanu, egzotičnu dimenziju priče koja se oslanja na klasične palp trope o vrhunskim lovcima i divljim, udaljenim zemljama, ali ih onda stavlja usred priče koja ima jaku urbanu crtu i bavi se brakom što je u krizi.
Vremenski i lokacijski, ovo je postaljeno u period nakon što je „naš“ Spajdi zaključio da on nije pravi Spajdermen već njegov klon, pa potom i izgubio moći, te su se on i trudna supruga Mary Jane preselili u Portland da bi tamo, daleko od urbane košnice Njujorka imali novi početak. Iako je Saga o kloniranju iz devedesetih godina prošlog veka s pravom smatrana jednim od najgorih primera superherojskog ekscesa i ropske podređenosti kreativnog dela firme što je grcao u nemilosrdnom stisku marketinškog odeljenja, volim mnoge manje priče smeštene u ovaj period (na primer Niciezin Spider-Man: The Final Adventure ili DeMatteisov Lost Years), pa je to slučaj i sa Spider-Man: The Lost Hunt.
U osnovi, ovo je velikim delom priča koja podcrtava istu poentu koju je istivcao i Kraven’s Last Hunt: razliku između bestijalnog i humanog u čoveku. Mnogi ljudi (a skoro uvek muškarci) bestijalno brkaju sa snažnim a humano sa slabim, i Spider-Man: The Lost Hunt je simbolikom i psighologiziranjem nabijena analiza njihovog kontrasta. Peter Parker je ovde psihološki na vrlo niskim granama uprkos tome što mu u životu zapravo sve ide odlično: sa mladom, divnom ženom je u novom gradu, oboje imaju zanimljive, inspirativne poslove u okviru sistema obrazovanja, čekaju svoje prvo dete a gubitak moći pauka znači i da Peter zapravo ima vremena za porodicu jer ne juri svaki čas da se pošiba sa nekakvim superzločincem koji pravi ršum po gradu… Peter je svestan da bi trebalo da oseća sreću, ali gubitak moći on, kako vreme prolazi, doživljava sve teže, izjednačujući ga u nekom trenutku sa praktično hednikepom i osećajući sve one komplikovane kombinacije stida, besa, nemoći i samoprezira koje idu uz to. DeMatteis, pak, ne stavlja samo Petera u centar priče i ovde Mary Jane dobija veliki prostor za sopstveni unutrašnji život pa je kontrast misli i postupaka dvoje supružnika koji pokušavaju da prebrode bračnu krizu (a za koju je, da bude jasno, samo ON odgovoran) interesantan i umešno iskorišćen.
No, ovde postoji i treći lik čijim mislima imamo pristup i ovde zaplet dobija svoju sponu sa Kraven’s Last Hunt.
Pokojnog Kravena ovde nema u priči, osim što je on sve vreme tu, kako u flešbekovima, tako i u dijalozima. Veliki lovac ruskog porekla i poremećene psihologije što je fetišizovala alfa-mužjaštvo, koji je sebi, nakon trenutka nominalno velikog trijumfa oduzeo život tragična je pseudoočinska figura za čoveka po imenu Gregor koji u ovom stripu želi da uradi ono što Kraven na kraju nije uradio dosledno: ne samo da ubije Spajdermena, već da potpuno uništi ono što on predstavlja, a to je neka vrsta avatara za PRINCIP pauka na Zemlji.
Totemski motivi ovog tipa su bili veliki deo stripova o Spajdermenu početkom ovog veka kada ga je pisao J. Michael Straczynski, ali nema nikakve sumnje u to da je DeMatteis postavio temelje za takvo pripovedanje pa je u Spider-Man: The Lost Hunt njegovo ulaženje u totemsku simboliku i diskutovanje o tome koliko u Spajdermenu ima čoveka a koliko pauka zanimljivo i dobro izvedeno. Gregor je, ispostavlja se, sklon sličnoj psihološkoj torturi koju je primenjivao njegov idol i mentor, Kraven, koristeći iste metode i motive, ali Peter Parker je u ovoj priči zreliji nego što je bio i njegova spoznaja o tome kako svojom voljom kontroliše sopstveni identitet i samopercepciju je duboko zadovoljavajuća da joj se svedoči, pogotovo u psihodeličnom crtežu sekvence koju je uradio Kyle Hotz.
No, ovo je, može se argumentovati, tek varijacija na već poznati (i više puta varirani) narativ iz Kraven’s Last Hunt, pa je odlično što Spider-Man: The Lost Hunt na sve dodaje i jedan dugačak flešbek, na koji otpada gotovo cela četvrta epizoda a koji se bavi istorijom jednog od likova i poreklom lovca Kravena. U nekoj normalnoj situaciji bio bih verovatno kritički nastrojen ka činjenici da petina jednog stripa otpada na flašbek i pričanje stare priče, ali mislim da četvrta epizoda vidno oplemenjuje Spider-Man: The Lost Hunt pružajući jednu opersku, tragičnu naraciju o jakim osobama koje ipak nisu toliko jake da nikada ne načine ni jednu grešku, a način na koji DeMatteis vezuje događaje što ih znamo iz Kraven’s Last Hunt (i njegovih nastavaka) sa istorijom i politikom Wakande je majstorski, i smešta poznati narativ u jedan sada širi kontekst koji mu ništa ne oduzima a dodaje mu opipljiv patos i tragičku težinu.
Utoliko, kada dođe do neizbežnog finalnog sukoba u petoj epizodi i njegovog vrlo očekivano operetskog zaključka, čitalac je već kupljen i ne smeta mu sva ta povišena, cheesy estetika pa nije nerealno da, ako ste kao ja, stariji čitalac Spajdermena – i sa ne uvek potpunom kontrolom nad svim svojim žlezdama – pustite i koju suzicu.
Spider-Man: The Lost Hunt je lepo nacrtan, pažljivo ispisan strip koji koristi dobro poznati predložak da uđe još malo dublje u psihologije svojih likova ali i doda odlično osmišljeno novo istorijsko poglavlje staroj sagi. Nije strip za svakoga, naravno, jer se bavi starim temama i govori pomalo starinskim tonom, ali za ljubitelje Spajdermena od malo jačeg staža, ovo je vredan pa možda i za čitanje obavezan miniserijal. Amazon ga ima ovde.
