Problem sa novom Netflixovom serijom Locke & Key je sigurno i u tome da su moja očekivanja zidana duže od jedne decenije  i nazidana na visinu na kojoj ih verovatno ništa ovozemaljsko nije moglo dosegnuti. Strip Locke & Key je počeo da izlazi još 2008. godine za američki IDW i odmah se izdvojio iz ondašnje creator-owned ponude vrhunskim ugođajem horora izmešanog sa mračnom fantastikom i standardnom omladinskom literaturom. Joe Hill je pisao bolje dijaloge i imao jače likove od bar 70% tadašnjih strip-scenarista a Gabriel Rodriguez je, činilo se, čitavog života čekao da groteskne slike koje je nosio u glavi stavi na papir i u činu egzorciranja sopstvenih demona u našim glavama proizvede mnogo živih košmara. Ja i inače imam običaj da kažem da su tvrdo koričene kolekcije jedini način da se stripovi zaista čitaju, ali ovo je jedan od stripova gde je ovo objektivna istina. IDWove fantastične kolekcije tvrdih korica i visokokvalitetne štampe su zbilja medijum u kome Rodriguezov crtež i sugestivni kolor dobijaju dostatan tretman.

Naravno, kada sam tamo početkom decenije sa DušManom pričao o tome kako bi se naziv ovog stripa preveo kod nas a on insistirao da je „Lokot i ključ“ jedini način da se očuva sonornost originala nisam ni slutio da će za koju godinu Darkwood zbilja i objaviti kolekcije ovog stripa pod baš tim naslovom. Čuda su se događala pa tako i najava, pre nekoliko godina, da je Hill u pregovorima za ekranizaciju stripa, pa onda i prve slike scenografije, sve to je delovalo kao najprirodniji način da se jedan od najboljih stripova prošle i ove decenije približi publici širokog zahvata. Uostalom, Joe Hill je sin svoga oca i mada je napravio častan – i ogroman – napor da se od toga distancira i pokaže da je osoba za sebe i kreativac sa sopstvenim kapacitetima koji se ne kači na ćaletovu slavu, sigurno nije odmoglo što mu je najpoznatiji strip bio u priličnoj meri uporediv sa nekim atributima poetike Stephena Kinga. Locke & Key je imao elemente omladinske (tj. young adult) proze po uzoru na ono što je King radio osamdesetih (notabilno sa It), ali i prefinjenu metafizičku, a opet vrlo telesno ovaploćenu stravu malog grada u američkoj provinciji u kome je zlo poprimilo opipljivu formu kroz nebrojene male postupke malih ljudi – mala zla koja su na kraju porodila veliko zlo, da tako kažemo.

No, Hill je sin svoga oca, izgleda, i po drugim osnovama – Kinga je ne godinama već decenijama pratila i pravilnost da su njegova dela ekranizovana neadekvatno ili naprosto loše. Nakon vrlo dobrih početaka sa Shining i Carrie u sedamdesetima – a koje su radili pedigrirani Kubrik i De Palma – većina ekranizacija Kinga u osamdesetima i devedesetima je bila u najboljem slučaju osrednja a često totalni treš. Hill još uvek nema film snimljen po nekom svom romanu, (ispravio me je drug Ex-pistol: https://www.imdb.com/title/tt1528071/?ref_=nv_sr_srsg_0) ali pokušavam da kažem da problem sa Netflixovom serijom Locke & Key nije samo u mojim previsokim očekivanjima.

Da se još malo bavimo mnome: moj trenutni stav prema prestige televiziji je da je mnogi autori shvataju pogrešno. Televizijska serija nije film arbitrarno isečen na komade i dobre serije u prestige TV epohi i dalje razumeju da serijska naracija podrazumeva drugačiji tempo, drugačije strukture pripovedanja, drugačije naglaske. Nasuprot ovome, imam utisak da ogroman broj serija danas potpuno igoriše ovakav pristup i dobijamo filmove od pet, osam ili deset sati koji, pa, da tako kažem, nemaju opravdanja da traju toliko. Ne pričam ovde samo o serijama koje moja žena strpljivo gleda a ja se edžektujem posle pilota – tejk jor pik: Sinner, Dark, OA, Left Overs – već i o univerzalno hvaljenim uradcima poput lanskog Černobilja. Svakako, izbirljiv sam, možda do perverznosti ali Breaking Bad je bila serija koja je u potpunosti razumela serijsko pripovedanje i davala u svakoj epizodi akcentovanu temu i zaokruženu naraciju. Čak je i zlosrećni Westworld čiju drugu sezonu nisam mogao da izdržim do kraja imao makar naznake da shvata da su epizode celine za sebe i pravio makar simbolične napore da se njima na taj način i bavi.

E, Locke & Key je serija koja je ASPOLUTNO napravljena kao film od osam sati, jedna neprekidna naracija arbitrarno isečena na deset delova se narativnim lukovima koji traju daleko preko granica jedne ili dve epizode, sa tempom koji nije spor zato što se time postiže atmosfera ili nekakav osećaj uživljavanja u živote protagonista nego naprosto jer njeni autori misle da se ovako danas pravi televizija.

Drugim rečima, Locke & Key je serija koja nije razvučena u elementima, režija je uglavnom efikasna i scene su rešavane korektno, televizijski, sa sasvim uobičajenom dinamikom za ovakav medijum, ali koja je razvučena kao celina jer u njoj ima premalo priče. Ili, da budemo precizniji, premalo smislene priče.

Da je ovo petodelna ili četvorodelna miniserija, Locke & Key bi,čini mi se, mogla da bude značajno efikasnija. Autori bi time bili prinuđeni da skinu salo i ostave samo mišiće i ovo je mogla biti uzbudljivija i ubedljivija serija o velikom zlu koje se pomalja u gradiću Matheson u Masačusetsu i deci koja ga ne razumeju ali ga makar intuitivno prepoznaju pa ga onda, ne mogavši da se oslone na odrasle, zagubljene u formalnim socijalnim ritualima i racionalizacijama što im ne dopuštaju da vide ne- i natprirodno čak i kad ih ujede za facu, uz velike žrtve i odricanja i – pobede. Mislim, nije li to stivenkingovska formula i nije li u 2020. godini ta formula toliko izučena da bi profesionalni televizijski autori trebalo da su u stanju da je ispišu bez mnogo filozofiranja?

Delom, Locke & Key ima problem upravo jer dotični autori nisu idealno izbalansirali mračni fentezi sa horor elementima sa jedne strane i young adult fikciju sa druge. Kingovština u ovom kontekstu podrazumeva ulazak u neke prilično turobne životne detalje, u to neko zlo koje nije ni samo stvar ličnosti ni samo stvar mentaliteta ni samo stvar nefunkcionisanja institucija već prebiva baš u njihovom preseku. Hillov i Roriguezov strip-predložak ovakvu kingovštinu vrlo spretno oživljava i samo prelistavanje prve kolekcije ovih dana me je podsetilo koliko taj strip u čoveku izaziva nelagode, prikazujući polomljenu porodicu koja se jedva drži na okupu posle velike tragedije, ali i druge jedinke u društvu čije je zlo rezultat spleta nesrećnih socijalnih okolnosti ali koje je izraslo u razorni socijalni toksin.

Serija ovo ni slučajno ne uspeva da ponovi. Sam Joe Hill je pisao prvu epizodu koja, konsekventno, i ostavlja najbolji utisak i deluje kao da će ući u teme koje je strip uspostavio, no ostatak je napisan i režiran primetno „običnije“ sa veoma umekšanim socijalnim i porodičnim tenzijama. Porodica Locke je ovde, istina, preživela užasnu traumu, ali ne deluje zaista istraumirano, serija se vrlo simbolično dotiče izopštenja dvoje tinejdžera – Tylera i Kinsey – iz socijalnih krugova i klika srednjoškolske i smalltown scene, dok je majka, Nina, u stripu ozbiljno ruinirana alkoholom kojim pokušava da izleči zjapeću ranu u centru svog života, ovde jedna draga i simpatična Halmark-mama čiji su sudari sa flašom toliko usputni i neproblematični da je gotovo uvredljivo da je ova vrsta adikcije uopšte tretirana u narativu na ovako lapidaran način.

Serija se, dalje, prilično trudi da akcenat stavi na „magiju“, da simbolika ključeva i brava koja je u težištu priče bude oslikana najpre začudnim tonovima, bez previše ulaženja u to da je virenje u nutrine ljudske duše ne samo veoma intiman već neretko i katarzičan čin koji će i onog koji roni i onog u kog se zaranja nepovratno menjati. Tako je ovde ta „magija“ prikazana značajno vedrije, po uzoru na Narniju ili čak (HBO seriju) His Dark Materials a ovo, povratno, značajno otupljuje horor-oštricu koju serija pokušava da ipak donekle zadrži. Glavni „negativac“ ovde i sam/ sama zbog toga ima jednu young adult dimenziju koja mu umanjuje i harizmu i opasnost, pretvarajući ga/ je u blago frustriranu i siledžijsku osobu koja ima srazmerno male ambicije i sukob sa kojom nema dimenzije sudbinskog susreta sa onostranim. Primera radi, momenat u seriji u kome Dodge koristi Krunu senki da napadne kuću Lockeovih  je kulminacija radnje i violentno razrešenje mnogih dotadašnjih napetosti ali u stvarnosti je veoma pešadijski režiran i svodi se na gotovo prostački jednostavnu ideju da se senke, naravno, teraju svetlom. U kontrastu sa tim, Crown of Shadows priča u stripu je monumentalni, simbolički ali i fizički gigantski interpunkcijski znak u dužem narativu gde se dotadašnja logika ključeva i brava resetuje kako bi se pokazalo da ono što shvatamo kao realnost nije ništa više od jedne moguće interpretacije.

Serija, dakle, nema ni psihološku ni metafizičku snagu koju je strip imao, ali joj prema kraju ponestaje i bazičnih pripovedačkih oruđa. Preokret u poslednjoj epizodi je još i zanimljiv ali uglavnom zato što su gledaočevi kriterijumi značajno spušteni do ovog momenta, ne najmanje vrlo prostačkom naracijom u finalu. Likovi što se ni do tada nisu mogli pohvaliti prevelikom psihološkom dubinom u finalu postaju samo marionete u rukama scenarista koji su svesni da ne mogu da ponove set pisove iz stripa pa je kretanje od scene do scene, ulaženje iz jedne u drugu odluku primer kako narator može da izgubi gledaoca uterujući likove u postupke na silu, protivno ne samo logici iz sveta gledaoca već i logici koja je do tada važila u samom narativu.

Svakako i sa vizuelne strane serija pati od jedne nemaštovite, pešadijske izvedbe. Sama kuća Lockeovih je dobra i ključevi su lepo dizajnirani ali ovo je samo jer su scenografi ovde mogli da direktno prepisuju od Rodrigueza. Tamo gde je teže ponoviti njegovu psihologiju likova, njegovu grotesku ali i tenziju koju daje scenama, njegova šokantna, eksplozivna razrešenja – pa, tamo serija ostaje u domenu young adult srednjačenja sa šarenim CGI-jem i gotskim stilizacijama, nadajući se da je to ono što klinci danas vole.

Možda i vole, ja sam svakako premator da bih bio ciljna grupa ove serije, ali ostaje žal za tim da jedan od najboljih recentnijih stripova u mojoj kolekciji nije dobio dostojnu ekranizaciju. Kada sam pre nekih devet godina pisao o ovom stripu za UPPS napisao sam i ovo: „Najjači utisak koga Locke & Key ostavlja već početkom prve priče je taj da se ovde besprekorno kombinuju jedna visceralna brutalnost, psihopatsko nasilje, i jedan izraženi humanizam. (…) Hill uspeva da priču u kojoj ljudi ginu i bivaju ponižavani od strane sadističkih psihopata (od kojih su neki paranormalna a neki… er… normalna bića) ne pretvori u tek redovnu horor eksploataciju. Ovde mi, publika, zaista brinemo za likove, saosećamo sa njima, čak i proživljavamo njihove živote, bilo da se radi o predbubertetlijama, o tinejdžerima ili o odraslim ljudima.“ Kako stvari stoje, ova serija nema ni ambiciju, ali ni potrebna znanja da se upusti u sličnu avanturu te ja, sledstveno tome,  nisam siguran da ću se PRETERANO cimati oko druge sezone.

Poslednji dan Februara je posebno drag jer nam se vraća Kesić na male ekrane. Ali, valjda malo dragosti donosi i metal. Da vidimo šta smo imali…

Blek metal za predjelo, kao i uvek i za sam početak bend The Devil’s Sermon. U pitanju su posvećeni satanisti a može im se praštati jer je u pitanju očigledno poljski bend u rasejanju, tj. sa adresom u Ujedinjenom kraljevstvu. Taj sudar katoličkog nasleđa sa anglikanskim liberalnim stavovima ume čoveka da skroz poremeti. Elem, na EP-ju  Rydwany Ognia imaju četiri pesme oštrog, napadačkog blek metala a on se i otvara obradom Bathoryjeve Chariots of Fire, a što ste sigurno i sami pogodili ako znate poljski i pročitali ste naziv EP-ja. Vrlo solidno izdanje bez mnogo filozofiranja, sa old school šmekom ali i modernom produkcijom:

https://thedevilssermon.bandcamp.com/album/rydwany-ognia

Leden i nepraštajući, ali ipak atmosferični blek metal, po oprobanom Švedskom receptu stiže iz kuhinje dvojca Grifteskymfning. Ovo je emotivna ali ipak vrlo hermetična muzika čiji zvuk vas drži na distanci barem onoliko koliko melodičnost poziva da mu priđete. Bend je izbacio već dva albuma u Februaru, Svart Materia i Bedrövelsens Härd a za oba vredi odvojiti uho ako se pronalazite u gornjoj deskripciji:

https://svartrit.bandcamp.com/album/svart-materia

https://svartrit.bandcamp.com/album/bedr-velsens-h-rd

Deceiver Legion na demu Totuuden Valoissa isporučuje kvalitetan finski blek metal koga svira i peva samo jedan čovek. Zrelo, snažno, žestoko, himnično i dobro producirano, a ovo je samo demo! Kakav li će tek album biti?

https://deceiverlegion.bandcamp.com/album/totuuden-valoissa-demo

Iz Perua dolazi Ghoul, ali ne ovaj naš, nego jednočlani projekat čiji se jedini član ne zove Dejan Ognjanović već The Covenant of Shadows. Spuki! Elem, EP  Ascending from the Depths je sirov ali zarazan komad žestokog blek metala sa dobrim rifovima. Valjali bi ovde i malo razrađeniji aranžmani, jer Ghoul je, takav kakav jeste, malo sirov i još uvek ne sazreo projekat, ali zvuk na snimku je dobar i projekat ima energije:

https://ghoulblackmetal.bandcamp.com/releases

Eza nešto malo drugačije ponudićemo vam elegični queer blek metal koji dolazi – odakle bi nego iz Francuske a ljubaznošću benda Worhs. Plus dure sera la chute je četvrti album ovog dvojca i mada na njemu ima mnogo pretenciozne buke,  Worhs svakako uspevaju da mi se uvuku pod kožu svojom doslednošću u injektiranju ne-binarnog identiteta u muziku koja žestoko treska i vrišti. Rispekt:

https://worhs.bandcamp.com/album/plus-dure-sera-la-chute

Poslednje (a i njihovo prvo) izdanje danskog projekta Í Myrkri smo slušali u Decembru, a evo njih ponovo sa albumom  Drivende i Dødens Æter. I to je opet sasvim lepa ponuda ako volite monoton, hermetičan blek metal koji sve vreme čuka istim tempom i istom jačinom ali ima lepe, hipnotičke melodije i tu neku atmosferu zagledanosti u smrt i očaj. Meni je to sasvim dobro, čak i uz ponešto lo-fi kvalitet:

https://imyrkri.bandcamp.com/album/drivende-i-d-dens-ter

Vrlo sličan tempo drže i čileanski Invocation na svom EP-ju, Attuned to Death ali ovo je muzika nešto mračnije atmosfere i tamnijeg zvuka. Ipak, hipnotičnost im je slična po intenzitetu pa vredi odvojiti vreme:

https://invocationtemple.bandcamp.com/album/attunement-to-death

Gloosh je, pak „ručno rađeni blek metal iz sibirskih divljina“ i debi album ovog jednočlanog projekta, Timewheel, je solidna i solidno zabavna ploča muzike koja atmosferični blek metal ne povezuje sa hermetičnim zuvkom i krš produkcijom već zvuči živo i zdravo. Gloosh ne umiče određenoj aranžmanskoj neefikasnosti koja, nažalost, krasi brojne jednočlane blek metal projekte, ali ovde ima šta da se čuje:

https://gloosh.bandcamp.com/album/timewheel

Iz Bruklina, pak, stižu Tombs čiji je novi album, Monarchy of Shadows još jedno podsećanje da se u SAD najuzbudljiviji blek metal pravi na istočnoj obali. Tombs su superiorno tehnički precizni i odlično isproducirani, ali njihovo glavno oružje su dobre pesme, jakog tempa, visoke energije ali i za blek metal neuobičajeno nijansiranog izraza. Ovo je bend koji blek metal shvata prevashodno kao šasiju na kojoj lepo može da stoji mnogo toga a da se ne izgubi na aerodinamičnosti i brzini pa je Monarchy of Shadows ploča koji mogu da slušam mngo puta za redom uživajući u svim njenim dimenzijama:

https://tombscult.bandcamp.com/album/monarchy-of-shadows

Soul Flesh su „eksperimentalni blek metal“ bend iz nemačke i njihov debi album  Road to Nara: A Cow Calves at Spring’s Last Day je interesantan eksperiment (indeed!) u čuvanju osnovnih žanrovskih odlika blek metala uz inoviranje u mnogim smerovima. Ovo je  u pogledu energije i distorzije i dalje blek metal ali sa dosta harmonskih ekscesa i aranžmanskih inovacija. Vredi čuti jer probija žanrovski kalup ali sa mnogo poštovanja i svrhovitosti:

https://soulflesh22.bandcamp.com/album/road-to-nara-a-cow-calves-at-springs-last-day

Omanji zemljotres u zainteresovanim regionima interneta su tokom nedelje izazvali švedski Kvaen sa najavom svog debi albuma, The Funeral Pyre koji je juče i izašao i potvrdio da je uzbuđenju bilo mesta. Kvaen je zvanično solo projekat Jakoba Björnfota koji je sve napisao i odsvirao sve gitare i klavijature, te otpevao većinu pesama (sa nekim gostima na solažama), dok su mu se na bubnjevima smenjivala dva odlična bubnjara, ali izdavač je pohitao da pojasni da bend ima i stabilnu koncertnu postavu pa bi se reklo da se radi o novoj velikoj švedskoj blek metal senzaciji (well, „velikoj“ koliko se to može biti u okvirima te hardkor scene). Björnfot zapravo uspeva da elegantno spoji sirovost i seksepil ranijeg Bathoryja sa modernijim melodičnim blek metal stremljenjima i na taj način poveže dve možda i sasvim razdvojene slušalačke demografije. Kako god, Kvaenov debi album karakterišu odlično napisane pesme sa raskošnim ali ne pretrpanim aranžmanima i izuzetno solidna produkcija i, ako sve bude u redu, ovo je bend o kome ćemo mnogo toga čuti u budućnosti koja dolazi.

https://kvaen.bandcamp.com/album/the-funeral-pyre

https://blacklionrecords.bandcamp.com/

Stonerski program danas otvara „stoner thrash“ bend iz Tel Aviva, Love Your Witch. Kako smo već rekli, pravilo je da bendovi koji imaju „Witch“ u imenu ne mogu biti loši pa ni ovaj izraelski trojac ovo pravilo ne krši. Fucking Relentless je album koji zbilja počinje „relentlessly“ sa pesmom od punih 13 minuta (i dužom!) a koja se i zove „13“ ali ovo je dobar, zapaljiv stoner metal, sa nervoznom, paranoidnom energijom ali i teškim, valjajućim, hiptnotičkim rifovima i dobrom kontrolom nad narativom. Ostale pesme na albumu su kraće ali zadržavaju isti nivo energije i autoriteta. Love Your Witch smo već hvalili za prvenac pre neke dve godine a u međuvremenu je bend sazrevao, napredovao i Fucking Relentless je odlična ploča modernog teškog roka koji istovremeno izbegava zamke savremene produkcije i zvuči utemeljeno u tradiciji na najbolji, najzdraviji način – tako što je u fullu živi. Nezaobilazno:

https://loveyourwitch.bandcamp.com/album/fucking-relentless

Kelnski Astral Kompakt nisu TOLIKO uzbudljivi na EP-ju Obacht ali ovo je pet pesama solidnog instrumentalnog stoner roka koji dobro roka i dobro je ustondiran ali pazi na aranžmane, dinamiku i sve to. Vrlo solidno i dobro da se trese glavom, tapka nogom i maše kosom:

https://astralkompakt.bandcamp.com/album/obacht

Ritual King iz Mančestera imaju malo bizarno ime – ali njima se sviđa pa im se i debi alum tako zove – no nemam zamerki na sadržaj debi albuma koji je egzemplar odličnog heavy rocka što ne zaboravlja da bude ni heavy a ni rock. Dakle, ovo ima sve te teške rifove i spore ritmove koje želite, ali ima i ozijevsko pevanje i psihodeliju sedamdesetih, a sve umotano u savremen, zreo zvuk koji opet nije u tom umotavanju izgubio dušu ili šmek. Odličan stoner rok:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/ritual-king

Teksaški Imp Tea su za mrvu metalniji na svom istoimenom debi EP-ju ali su i dalje vrlo dobri i vrede slušanja ako volite težinu i zaraznost:

https://imptea.bandcamp.com/releases

Još obožavanja Sabata i ’70s hard roka i kanabisa stiže iz Teksasa posredstvom snigla Feathered Serpent | Death Hand a koji su nam doneli odlično nazvani Grave Bathers. Jeste ovo sve pomalo maniristički u svojoj formi ali bend se izrazito trudi da zvuči sirovo i autentično i trud vredi prepoznati i pohvaliti. Valja da se čuje:

https://gravebathers-us.bandcamp.com/releases

Vrlo sirov, vrlo spontan (a reklo bi se, i snimljen u garaži) instrumentalni psihodelični stoner/ sludge/ metal dobijamo na EP-ju Kalabrian Syndrome istoimenog solunskog benda. Grci u principu prave visokokvalitetan i ulickano produciran stoner metal, ali ovo je sirovo, garažno i baš dobro:

https://kalabriansyndrome.bandcamp.com/releases

Isto Grci, Toga daju dve odlične pesme na singlu Bats Out Of Hell i mada je ovo više pank nego metal, sve je to garaža i lepo se jedno s drugim uklapa. Ne propustiti:

https://togaath.bandcamp.com/album/bats-out-of-hell-single

Za grčki het-trik danas dobijamo i The BuzzDealers koji na albumu Blooming isporučuju ono što smo navikli da dobijamo od Grka: seksi, vrlo slušljiv, vrlo rokerski stoner rok koji može odmah da ide na televiziju ali koji se, u slučaju ovog benda ne odriče psihodeličnih korena i zvuka. Vrlo zdravo, zrelo i sigurno, plus odlične pesme i dobar saund:

https://thebuzzdealers.bandcamp.com/album/blooming

Finski Aktor imaju logo zbog koga odmah pomislite da krljaju old school thrash metal, ali njihov treći album, Placebo zapravo nudi psihodelični hard rok koji ima puno šarma i dobrih ideja. Nije ovde sve savršeno i bend se trudi da uradi više nego što možda može u ovih četrdesetak minuta ali prozračan zvuk (mada prekomprimovan master) i obilje odličnih momenata mi ostavljaju pozitivan utisak:

https://aktor.bandcamp.com/album/placebo

Nije vam dosta Grka? Odlično, Atinjani High on Vigers na svom prvom albumu donose odličan dezert rok sa karakteristično dobrom produkcijom i lepim, suptilnim zanošenjima prema ’70s psihodeliji. High on Vigers su ukusno staromodni utoliko što vole klasične bluz/ bugi harmonije ali ne upadaju u tribjut-bend provaliju i imaju puno svojih i puno dobrih ideja:

https://highonvigers.bandcamp.com/album/high-on-vigers

Moskovljani Jambattista na svom debiju Seeking the Seeker kažu da se njihova muzika ne može žanrovski odrediti jer je ona nastajala pod mnogo različitih uticaja ali ovo je vrlo ubistven, bučan i psihodeličan teški spejs rok sa naklonima klasičnoj psihodeliji ali i doomu. Za debi album benda za koji nikad niste čuli, Jambattista uveliko prebacuju ikakvu zamišljenu gornju granicu kvaliteta i prave intrigantnu, dinamičnu muziku u lepom, vrlo adekvatno lo-fi razredu.

https://jambattista.bandcamp.com/album/seeking-the-seeker

Poljaci Fiasco na svom EP-ju Mizantropolia mešaju sludge metal, post metal i malo black metala za maksimum neprijatnosti i žestine. Ovo je dobro napisano i odsvirano i ima pomalo industrial miris, a što nije čudno s obzirom na prošlost benda. Vredi da se čuje:

https://fiaskopolo.bandcamp.com/album/mizantropolia

Portlandski doom entuzijast, Markov Soroka ima novi solo projekat, Drown i prvi album, Subaqueous je funeral doom izmešan sa šugejzom, ako mogu tako da kažem. Dve pesme od po dvadeset minuta, pretrpan master, ali muzika koja solidno opravdava svoje ogromno trajanje sa težinom, hermetičnošću ali i emotivnošću koju ovaj žanrovski spoj obećava:

https://markovsoroka.bandcamp.com/album/subaqueous

Spor i vrlo dopadljiv instrumentalni psihodelični doom, sa bogami solidnim ambijentalnim stremljenjima isporučuju nam bruklinski Insect Ark. The Vanishing je nežan i topao album lepih gitarskih ambijenata i pažljivo pointilističkih bubnjeva i Insect Ark su bend za slušanje i noću i danju, i dok radite i dok se, da tako kažem – radite.

https://insectark.bandcamp.com/album/the-vanishing

Stoned Ghost iz Nju Džersija sebe zovu progresivnim metalom i grandž bendom ali ja ih ne bih nazvao tako mada razumem odakle dolaze. Njihova muzika ima grandž ekspresivnost i razobručenost progresive ali ne robuje ni jednom žanru i ovaploćuje se u odličnim, energičnim metal pesmama koje ne duguju bogznašta žanrovskim stereotipima. Approaching Falter je rokerska, žestoka ploča jakog zvuka koju možete puštati i „normalnoj“ publici. Vrlo dobro:

https://stonedghost.bandcamp.com/album/approaching-falter

Legendarni  mejnski bend što se vazda šetao između metala, alternativnog roka i buke, Today is the Day, ima novi album, No Good to Anyone i ovo je… pa, sada već  vrlo predvidiv zvuk i sentiment, ali koji i dalje radi svoj unikatni posao bolje nego skoro iko drugi. Naravno, ne očekujem da me ijedno novo izdanje Stevea Austina opali po čelu kao što je bilo sa njihovim eponimnim trećim albumom tamo polovinom devedesetih kad mi ga je Voja Žugić dao na recenziranje, pa svakoj novoj ploči pristupam čista srca i otvorena uma. No Good to Anyone je notabilan po blagom uplivu black metal zvuka na prvoj pesmi, ali i po povratku u neke od najizrazitije mračnih, psihotičnih zvučnih pejsaža koje je Austin ikada kreirao. Ovo je i dalje muzika koja u naoko beskrajnim epizodama samoubilačke depresije nalazi zračke svetlosti i tračke volje da se istraje, pretekne i živi još jedan dan, da se mi razumemo (slušajte, recimo Son of Man), ali čak i kada je Austin najboliži „feelgood“ zvuku, kao u Burn in Hell, to je tek prkosni bluz i samo uvod u ciničnu You’re All Gonna Die. S obzirom da je proteklih pola decenije Austin proveo mučeći se sa povredama, različitim bolestima i pogrešnim terapijama, za očekivati je da na albumu preovlađuje depresivnost, ali ovde ima onog klasičnog TITD prkosa koji smo uvek voleli i Austin i dalje ima intuiciju za rif koji nosi pesmu i kome nije potrebno mnogo elaboracije da bude ubitačan. Albumi Today is the Day su, znamo to, praktično dnevnički zapisi Stevea Austina i to da čovek posle tri decenije i dalje uspeva da tim metodom toka svesti porađa ploče koje rezoniraju i poetski i emotivno i da budu jebeno heavy i mračne i ISKRENE je velika stvar. Ne propustiti.

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mgzvk0dsWlCAiG80DiyEaD7gRH2VnjUMw

Nešto ranije u Februaru izašao je album Gwarth II mičigenskog instrumentalnog death metal benda Thoren, i ovo je drugi deo priče koja je započela na albumu Gwarth. Što objašnjava zašto album traje svega 26 minuta, ali ovoje i svakako mudra odluka jer Toren sviraju tehnički kompleksnu i za slušanje dosta zahtevnu muziku punu oštrih uglova i eksperimenata sa harmonijom. Svakako treba pohvaliti napor da se u inače prilično četvrtastu formu death metala ubaci malo subverzije i diverzije pa i ako Gwarth II ne bude album godine, vredi da se čuje jer je svirački impresivan, maštovit i dobro produciran:

https://thoren.bandcamp.com/album/gwarth-ii

Šveđani Ensnared nemaju ambicije da eksperimentišu ili subvertiraju formu death metala i njihov drugi album Inimicus Generis Humani je vrlo prijatan staroškolski death metal sa elementima black i thrash podžanrova, sav u tremolo rifovima i sprinterskoj formi. Meni to veoma prija, posebno uz mastering koji ima puno dinamike pa iako ovo nije najdinamičnija muzika svih vremena, ona ovde može lepo da diše i da se glasno odvrće. Ensnared me malo podsećaju na početak devedesetih i bendove poput Sadusa i Sepulture koji se lome da li bi da sviraju death ili thrash metal, znaju šta je dobar rif i kako da slušaoca uvuku u svoj prljavi ples i sem ako iste alergični na dobar metal, ovo vredi da provučete kroz uši.

https://invictusproductions666.bandcamp.com/album/inimicus-generis-humani

Njemački heavy metal revizori (revizionaši?) Stallion se vraćaju sa albumom Slaves of Time i ovo je jedna vidno sazrela revizija ’80s hair metal formule sa dobrim rifovima, napadačkom ritam sekcijom i moćnim solažama. Stallion umeju da se igraju na razmeđi između klasične heavy matrice i speed predložaka i No Mercy je, recimo, lepo podsećanje na vintidž izdanja Agent Steel. Naravno, pevanje koje je pola vremena u falsetu neće biti za svakoga, posebno na mekšim pesmama, ali, jebaga, ja sam ipak čovek odrastao slušajući Judas Priest i Warriorse i nije da će mene TO dobiti od ove ploče. Slaves of Time je dobro napisana ploča koja NWOBHM i speed metal trope ne unapređuje niti nešto specijalno komentariše ali ih vrlo pristojno koristi i nudi muziku koju će ciljna grupa bez sumnje voleti:

https://www.youtube.com/watch?v=JeVvwwi0dZg

Francuzi Regarde les Hommes Tomber na svom trećem albumu, Ascension praše vrlo glasan, žestok i ekspresivan post metal negde na prelomu između blek metal eksplozivnosti, šugejzerske emocije i sludge težine. Ubitačna kombinacija i da album nije sumanuto prekomprimovan u masteringu što ga sa 47 minuta čini preteškim za slušanje u jednom cugu, ovo bih preporučio bez ikakvih ograda. To na stranu, preporuka:

https://rlht.bandcamp.com/album/ascension

Nisam neki preteran ljubitelj kalifornijskih prog-metalaca Intronaut, ali vredi notirati da je izašao novi album i, posle pet godina pauze, Fluid Existential Inversions svakako zvuči napaljeno i spremno na akciju. Odlična produkcija, kompleksna svirka i zvuk koji je evoluirao i u pravcu ambijentalnih pasaža – ako volite ovu vrstu muzike, Intronaut su svakako postavili visok standard za 2020. godinu:

https://intronautband.bandcamp.com/album/fluid-existential-inversions

Deathcore koji ja preporučujem mora da bude, jelte, ekstra, pa je takav novi album montrealskih Beneath the Massacre. Naravno, ovo izdaje Century Media pa je ovaj spoj hipertrofiranog tech-death svirke i deathcore zvuka sada još zaoštreniji, sa sumanuto, skoro do karikature nabrijanom „tehničkom“ svirkom i produkcijom. Beneath the Massacre i pored svog tog umiranja u arpeđo-preterivanju i gravity blastovima ipak uspevaju da ne zaborave pesme i mada Fearmonger ima jednu još naglašeniju neoklasicističku crtu nego njihova ranija izdanja, ovo je ipak impresivna i zabavna ploča za slušanje:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mHwH5mV4LYSgjXo4kayOOO1GlrRAUxxB0

Wishbone Ash imaju novi album što je za mene prilično impresivno imajući na umu da sam bend uživo gledao 1987. godine i već tada su bili relikt sedamdesetih koji se, u već veoma izmenjenoj postavi postavi  razvlači po Evropi ne bi li nabio neku crkavicu na ime stare slave. Kad, eto, Coat of Arms, novi album  izlazi u 2020. godini. Andy Powel JOŠ ima i interesovanja da svira i stvara! Ne da je ovo i posebno sjajna ploča, da se mi razumemo. Wishbone Ash su bili jedan od presudnih uticaja na Iron Maiden i slične NWOBHM bendove na ime svoje razrađene dualne gitarske svirke ali Coat of Arms je album koji ni ne pokušava da na bilo koji način bude uticajan za ijednu buduću generaciju metalaca ili bilo kakvih muzičara. Ovo je korektna, vrlo lepo producirana ploča pomalo zamišljenog, srednjaškog roka koji nit vređa niti smeta ali ni ne vuče na mnogo slušanja. Powel uglavnom obilazi stare lokalitete iz svog opusa, uključujući blago folki intoniranu Empty man ili sanjivu baladu Floerana i, ponovo, ovo je sasvim korektno napisano i snimljeno, ali čak i sedamdesetih godina prošlog veka bi bilo smatrano za osrednje i derivativno. No, dobro, ponovo, ovo je neuvredljiva ploča i to što Wishbone Ash još postoje – u ma kojoj formi – i pola veka nakon prvog albuma cimaju se da sviraju i, na kraju krajeva, drže se nekog svog zvuka, pa, to nije mala stvar.

https://www.youtube.com/watch?v=87_t4ElxEfY&list=OLAK5uy_nwAWZmVmTbzocJWhGmewhjbynQNCdVdeU

Nešto ranije u Februaru francuski sastav Meurtrières je izbacio istoimeni debi-EP i ovo je odličan, malo starinski ali zdrav i energičan hevi metal sa ženskim vokalom koji izbegava većinu hair metal stilizacija i karikiranja i nudi samo tvrdi, ekspresivni rok sa odličnim sub-mejdnovskim rifovima i nabijenim tempom. Odlično:

https://meurtrieres.bandcamp.com/releases

Grci Steelwitch potvrđuju dva pravila: da grčkoj metal sceni dobar deo Evrope gleda u leđa i da bendovi sa rečju „witch“ u imenu, znate već. Elem, EP Steelwitch nije neko potpuno otkrovenje ali ovo je zdrav, energičan hevi metal stare škole sa vidnim NWOBHM uticajima i klonom Brusa Dikinsona na vokalu. Lepši miks bi pomogao, a bendu svakako i treba još malo sazrevanja u muzičkom smislu, no ovde ima puno potencijala:

https://youtu.be/Mm1BCrXwSDI

Španci Public Intoxication veoma vole crossover zvuk osamdesetih pa je i njihov EP Antisober / Frenetic Piss pet pesama energičnog treskanja i napaljene dreke imeđu panka i metala. Sve je to lepo i sirovo i mada nema mnogo originalnog, ima vitalnost i tu potrebnu dimenziju zabave:

https://publicintoxication.bandcamp.com/releases

Warboy iz Ontarija u, er, Kaliforniji na svom, kako kažu dugoočekivanom debi albumu nazvanom Nightmares sviraju simpatičan pank rok maskiran u metal. Nešto mi je to veoma leglo pa iako bend nije u istoj ligi sa, recimo, Poison Idea (ili, eh, Dayglo Abortions), to je nekako taj pristup, žestoko, pošteno, ultimativno zdravo:

https://warboy.bandcamp.com/album/nightmares

Insurreal iz Njujorka kreću u svoj album Fear sa dugačkim i vrlo solidnim akustičnim introm i mada bend svira melodični death metal po sopstvenoj klasifikaciji, a što nije moj preferirani žanr na ime česte preproduciranosti i pomanjkanja duše, ovo je zapravo vrlo živahna muzika sa hardcore duhom i dobrodošlo jeftinom produkcijom da ne zvuči pompezno i usiljeno. Mislim, slušajte te vokale, pa to je bes koji se inače ne čuje kod  urednih melodeath sastava. Da se ja pitam, ja bih ovo zvao hardkor pankom koji otkriva metal:

https://insurreal.bandcamp.com/album/fear

Rusi ЖАЛО odrađuju odličan d-beat na EP-ju Здесь Нет Людей. Pritom ovo nije nikakava imitacija skandinavskih ili britanskih uzora nego autohtono i maštovito čitanje jednog od najjednostavnijih predložaka u popularnoj muzici. Bend postoji još od devedesetih i čuje se ta kilometraža u svirci koja je pankerski ali i metalski žestoka i snažna. Ako vam je doktor prepisao šutku kao terapiju, ЖАЛО su idealan medijum da se kroz njega izlečite. Valjano!

https://968ii0.bandcamp.com/album/-

Teksašani Brutalody imaju užasno ime i sviraju negde na interesantnoj međi epskog heavy metala i melodičnog death metala srednjeg tempa. Ovakve stvari obično nisu moja flaša vinjaka ali ovo je prilično keči pa me debi-album Divine Right of Kings nije uvredio i može da se čuje:

https://brutalody.bandcamp.com/album/divine-right-of-kings

Poljaci Infatuation of Death na svom prvom albumu, Code of Impiety nude vrlo dopadljiv tehnički/ brutalni death metal u maniru „starijeg“ shvatanja ovih etiketa, negde na tragu, recimo, Monstrosity iz devedesetih sa svim interesantnim aranžmanskim skretanjima ali i vrlo zaraznim rifovima i opštom atmosferom. Kada sam čuo početak albuma pomislio sam „ pa ovo smo već toliko puta čuli“ ali Infatuation of Death su me impresionirali stalno dobrim idejama i tehničkim kvalitetima:

https://defenserecords.bandcamp.com/album/infatuation-of-death-code-of-impiety

Prijatan, sirov ali ne glupav old school death metal dolazi nam iz Trentona, Nju Džerzi. Bend Vivisect na istoimenom EP-ju ima najizraubovanije ime svih vremena ali i muziku koja godi ušima i napaćenoj duši. Mračno, nihilistički, bolesno, ali i vrlo dobro.

https://vivisecttrenton.bandcamp.com/album/vivisect

Teški, prljavi pank i teški prljavi black-death metal u klinču ili ljubavnom zanosu? Zavisi odakle gledate, Carlos Cruz iz Warbringer sada ima novi solo projekat, NecroSound i EP The Nightmare je desetak minuta pristojnog polivanja:

https://necrosoundrecords.bandcamp.com/album/the-nightmare-ep

Kako je meni ovo leglo! The Quantum Possession iz Meksika na svom drugom albumu, Descent into Darkness nude apsolutno zakucavački svemirski brutal death metal koji ima sve potrebne žanrovske odlike da krv namah proključa – dobar rif, brz tempo, bolestan vokal, ali i kvalitet pesama da sve ne ostane samo na refleksnoj reakciji na zvuk. The Quantum Possession bi bili zvezde da su Amerikanci jer imaju i tehniku i produkciju i kompozitorske skilove. Bravo, momci:

https://thequantumpossession.bandcamp.com/album/descent-into-darkness

Česi Neurotic Machinery na petom albumu, Nocturnal Misery nude vrlo lepo iskombinovan post-metal i melodičniji death metal. To nije nužno moj prvi izbor, ali Neurotic Machinery imaju odlične, tvrde pesme i dosta odličnih ideja:

https://neuroticmachinery.bandcamp.com/album/nocturnal-misery

Italijani Profane Oath na svom debi EP-ju, Unholy Hymns u početku zvuče kao demo bend zbog svog malčice muljavijeg miksa, ali zapravo ovo je veoma potentna i vitalna muzika koja uspelo spaja black metal sa thrash metal pa i hardcore thrash elementima za maksimum uživanja u vrištanju i rifčinama. Četiri pesme satanizma, obožavanja Quorthona i prebijačine iz sve snage. What’s not to love, što bi se reklo:

https://profaneoathofficial.bandcamp.com/album/unholy-hymns

Dosta sirov ali zapravo interesantan avangardni death metal iz Misurija, Embrace The Maddness je jednočlani projekat Brendana Thomasa i album  The Hellwish Chronicles cpt2​-​Undawning Phantasm je ploča koja meša ekspresivnost i hermetičnost najekstremnijeg metala sa iznenađujuće naivnim i čistim naklonima indie rocku. Zanimljivo:

https://embracethemaddness.bandcamp.com/album/the-hellwish-chronicles-cpt2-undawning-phantasm

Iz Rusije dolazi death/ black  metal projekat  Хандра sa EP-jem Один Исход, dosta ličnim izrazom i melodičnošću koja lepo ilustruje na šta mislim kad mislim na slovenski metal. Ova dva momka sviraju dobro, pevaju na ruskom i imaju zvuk koji ne sugeriše skupoću i bling već apetit i glad. Pa još uspevaju da izmešaju blek metal melodičnost i pig squeelove. Lepo ovo prija:

https://handra.bandcamp.com/album/–2

Meksički The Mind is a terrible Thing to Taste sa demom The Mind is a terrible Thing to Taste nude jednu vrlo lepu vizit-kartu za svakog ko voli death metal nešto starijeg stila, sa akcentom na težini i plemenitim ukrštanjima s black metal izražajnošću. Solidno producirano za demo, besno, i puno dobrih rifova, moćnih vokala i generalno dobrih pesama:

https://tmiatttt.bandcamp.com/album/the-mind-is-a-terrible-thing-to-taste-demo

Za kraj, poslastica: izuzetno ubedljiv ruski tehnički/ brutalni death metal dobijamo posredstvom prvog albuma sastava Shadows of Contempt koji nam dolazi iz Tule. Hopeless, kako se album zove, je jedan predivni baraž energičnih ritmova, čag-čag rifova, medveđih vokala, ali i harmonskih vinjeta i paučinastih ispada na bas-gitari. Ovaj trio, srećom, prioritizuje dobre pesme i energiju a ne individualne sviračke veštine pa su kompozicije ovde zarazne i uzbudljive. Bend ne farba izvan zadatih žanrovskih kontura ali su u okviru istih svakako nešto najbolje što sam čuo poslednjih nekoliko meseci. Jedina zamerka ide na predrkan master gde je sve odvrnuto na 11, ali ovo, srećom, nije jedan od onih albuma gde je muzika potpuno zarobljena u užasnom masteringu. Za ljubitelje butalnog death metala obavezna lektira:

https://shadowsofcontempt.bandcamp.com/album/hopeless

Ja ponovo pregledam stare brojeve magazina The Flash (začetog brojem 105 1959. godine, jer je izrastao iz magazina Flash Comics) i nalazim brojne lepe naslovne stranice. Naravno, Supermen i Betmen su bili etablirani u to vreme i imali svoj stil naslovnica, a Flash je bio srazmerno nov i uzbudljiv i… ovo su sjajne naslovnice koje su radili sjajni ljudi.

Carmine Infantino je, nažalost, crtačko ime koje se danas pominje manje nego što bi trebalo iako je šezdesetih bio vrlo važan za kreiranje novog izgleda DC-jevih stripova (recimo, redizajn Betmena). Moguće je da je njegov legat pod hipotekom odluka koje je donosio kao izdavač početkom sedamdesetih a koje su dovele do problema sa prodajom. Opet, dok je bio u fotelji izdavača, Infantino je zaposlio Dicka Giordana, a u prethodnoj ulozi gde je bio direktor uredništva, Neala Adamsa i Dennyja O’Neila, dakle, ljude koji su bukvalno bili identitet DC stripova u sedamdesetima.

Infantino je i kreirao novog Flasha sa Robertom Kanigherom i ovo je bio prvi heroj Srebrnog doba koji je nosio ime starog heroja iz Zlatnog doba a da je bio zapravo drugi lik. Dakle, Infantino je na određeni način (ko)kreator Srebrnog doba u DC-ju i njegove naslovne stranice sa kraja pedesetih i početka šezdesetih su bile fantastičan spoj urednosti i akcije. Evo primera tri njegove naslovnice koje pokazuju široki raspon od horor/ fantazje, preko komedije do akcije:

Kao kontrast evo ove naslovne iz 1967. godine koju je radio sa Murphyjem Andersonom i ona je kompleksnija i likovno i koncepcijski:

A ovo je  naslovnica jubilarnog dvestotog broja, ponovo Infantino i Murphy i fantastična drama i jedan skoro nealadamsovski realizam za novu deceniju

Iako je već bio ozbiljan budža u DC-ju, Infantino je nastavio da radi naslovnice za Flasha jedno vreme, pa je, sa ovim mračnim temama i uznemirujućim kompozicijama praktično uveo DC i u bronzano doba:

Kasnijih šezdesetih je Flasha radio Ross Andru a poznato je da je on meni jedan od najomiljenijih crtača ikad na ime njegovog ikoničkog rada na Spajdermenu. Naravno, i na Flashu je ostavio značajan trag i ove naslovnice sa Mikeom Epsositom su sjajan primer Andruove zaljubljenosti u anatomiju, akciju ali i nadrealistički pristup sa komičnim ili ozbiljnim implikacijma:

Naravno, sedamdesetih su došli neki novi klinci, kao što je bio, eh, Gil Kane:

Dick Giordano:

I Neal Adams. Pogledajte genijalnost kompozicije na četvrtoj slici:

Pošto sam se dosta negativno izrazio o Netflixovoj seriji Locke & Key i lamentirao da njen vizuelni dizajn nema ništa od veličanstvene groteske koju je Gabriel Rodriguez utemeljio u strip-predlošku, evo nekoliko naslovnica da podvuku ovaj sentiment.

Kada mašta postane realnost, to može da bude lepo (recimo film Logan) a može da bude i grubo buđenje iz naivnog sna (recimo film The Wolverine), pa, bogami i košmar (recimo, film X-Men Origins: Wolverine). No, kada je mašta vrlo partikularna – a to je da dobijemo moderni rimejk jedne od najikoničkijih igara u celokupnoj istoriji videoigara, tako da se perfektno sačuva zapanjujuća začudnost i bogatstvo iskustva koje je nosio original, ali da se nekako šmirglom i jelenskom kožicom izglancaju dve u međuvremenu protekle decenije i 23 godine napretka u domenu dizajna video-igara bešavno ukroje u poznati nam predložak, da se spoje staro i novo tako da novo bude prirodno a staro netaknuto, tako da sve bude ne onako kako je bilo nego onako kako ga se sećamo a da opet imamo i mnogo toga što će nas iznenaditi ali ne kao kad jedete kokice pa naletite na neiskokano zrno kukuruza nego više kao kad prvi put u životu sipate mleko u čaj i onda shvatite da je baš to bio ukus koji ste celog života znali da mora postojati i sad se čudite kako je to najprirodnija stvar na svetu a vi je tek sad okušate – dakle, kada je mašta TAKO razuzdana i, slobodno možemo reći, besramno ambiciozna, pa, onda je potencijal da umesto mekog ateriranja u paperje nežnih oblaka na rajskome nebeskom svodu tresnemo čelom o betonski zid surovog razočaranja prilično visok.

Hoću reći, igrao sam sinoć demo za Final Fantasy VII Remake i mada je čitanje novinarskih iskustava sa nešto većim bildom igre nego što nam ga je Square-Enix ponudio u ovom demou i gledanje recentnih videa sugerisalo da je u pitanju neočekivano uspela i u sebe sigurna reimaginacija vintidž klasike, malo je reći da je tu bilo i pritajene strepnje. I mada strepnju ne možemo ostaviti po strani ni ovo jutro posle jer mnogo toga i dalje ne znamo a radi se o projektu koji će koštati nekoliko stotina miliona dolara, trajati verovatno najveći deo nastupajuće decenije – kroz, procenjujem, najmanje tri odvojene igre – uz potencijal da sve što može da krene naopako i krene naopako i to odjednom (uključujući pandemiju ovog ili onog virusa, globalnu recesiju za koju razni analitičari vele da je upravo krenula, radikalnu promenu načina na koji se igre kupuju, igraju i prave kao posledicu uspona striming i pretplatničkih servisa, preskupost novih konzola, pa i, što da ne, burn out sindrom na strani Tetsuye Nomure itd. itd. itd.), ono što u ovom trenutku možemo da kažemo da je demo za rimejk veoma ubedljiv kao neka vrsta mission-statementa, da je tehnološki iznenađujuće zreo i stabilan i da igra, na osnovu ovog malenog komada koji sam poigrao, u najmanju ruku veoma dobro razume kako da re-kreira centralne narativne tokove originalne igre uz besprekornu reimaginaciju grafičkog dizajna, možda iznenađujuće dobru kontrolu tempa odvijanja događaja i neke veoma dobro promišljene sisteme.

Što, malo se i stidim da kažem, gotovo da nisam očekivao od ovog projekta.

Tetsuya Nomura je nesumnjivo talentovan čovek i ima svoj (veliki) deo zasluge za pretvaranje voljenog konzolnog RPG serijala u multimedijalnog behemota koji sada iza sebe ima nekoliko filmova, brendirani Audijev automobil i haljinu za venčanje dizajniranu od strane Vivienne Westwood (što, uz sve bizarne konzumerističke krosovere dodaje igri Final Fantasy XV i jednu – još bizarniju – pank rok dimenziju), ali Nomura je tokom proteklih petnaest godina stekao i reputaciju direktora kome je gotovo nemoguće da završi projekte koje je započeo. Glavni primer je, naravno, pomenuti Final Fantasy XV koji je bio u razvoju punu deceniju i završen je (well, izašao je) tek nakon što je Nomura otišao sa projekta da se zanima sa Kingdom Hearts. Tako da je postavljanje čoveka koji je ipak bio samo jedan od Sakaguchijevih podređenih na Final Fantasy VII u direktorsku stolicu za rimejk ove igre delovalo kao loše znamenje i kada su krenule uznemirujuće vesti – igra će biti u jednom komadu, pa onda u epizodama, razvoj će se raditi izvan Square-Enix, pa je onda sve obrisano i vraćeno u kuću da Square-Enix krene maltene od nule – nije delovalo kao preterano pomisliti da mi gotovu igru nikada nećemo videti ili, ako je i vidimo, da neće biti čak ni polomljeni ali dostojanstveni artefakt hibrisa i strasti poput Final Fantasy XV već prosto – razočaravajući komad nereda i konfuzije.

I, da ne uzletimo previše na krilima nade, možda i hoće, možda i hoće, ali igranje ovog dema pokazuje da u Nomurinom timu postoji prilično jasna vizija na osnovu koje se radi i da u tročlanom direktorskom timu koji pored njega – a koji se u međuvremenu iskupio iznenađujuće uspelo iz development hella spasenim Kingdom Hearts III – čine i veteran Motomu Toriyama kao i Naoki Hamaguchi koji je zadužen za borbeni sistem, kao da se zna ko kosi, ko vodu nosi i da stvari funkcionišu iznenađujuće harmonično.

Konkretno, ovaj demo predstavlja sam početak igre i prvu, uvodnu misiju u kojoj se eko-teroristička organizacija Avalanche prihvata zadatka da usred futurističkog grada Midgara kojim u svakom praktičnom smislu upravlja gigantska korporacija Shinra, izvede čin vrlo konkretne sabotaže lokalnog Mako reaktora. Ovaj reaktor, kao i drugi raspoređeni po čitavoj planeti (koja, kako jednom rekosmo nije-Zemlja-ali-jeste-Zemlja) predstavlja temelj moći korporacije Shinra jer ih je eksploatacija materije Mako iz srca planete transformisala iz uspešne firme u de-fakto prirodnog monopolistu koji držanjem pod kontrolom glavnog elementa globalnog energetskog sistema jednako prirodno kontroliše i političare, institucije, naučnike, pa i ljudske živote uopšte.

Za detaljniju priču u ovome i ostalim temama Final Fantasy VII slobodni ste da, između ostalog, pročitate moj prikaz najrecentnijeg igranja remastera originalne igre od pre nekih godinu i po dana, a za ovu priliku je dovoljno da kažemo da rimejk vrlo sigurno uspeva da postavi osnove sveta i zapleta, da nam predstavi  etičku dilemu sa kojom je igrač suočen već na samom početku – terorizam, na kraju krajeva, u 2020. godini ima još zlokobniji prizvuk od onog koji je imao 1997. godine – i da, a što je za mene najključnije, vrlo srećno pogodi ton koji igra treba da ima.

Neka bude još jednom rečeno: originalni Final Fantasy VII je praktično izmislio moderno kinematsko igranje, pretekavši Metal Gear Solid i Half-Life za godinu dana, uspostavljajući potpuno novi standard za produkcijske kvalitete, ali i odnos narativa i igranja u blokbasterima, pa i karakterizaciju protagonista u igrama ovog tipa. (Japanske) role playing igre su pre Final Fantasy VII bile više predmet interesovanja posvećenog tvrdog jezgra konzolnih igrača nego hitovi na razini Marija ili Sonica; sa Final Fantasy VII su maltene preko noći transformisane u de-fakto mejnstrim a pogotovo će ovaj serijal tokom sledećih nekoliko godina imati ulogu diktiranja trendova, dosezanja bioskopske publike, pa i prodavanja ogromne količine (Sonyjevih, pre svega) konzola.

No, Final Fantasy VII je istovremeno bio i produkt svog vremena, Sakaguchijeve intimne refleksije na smrt majke i fascinacije arhitekturom Njujorka, ali i straha od sve moćnijih i manje etički nastrojenih američkih korporacija, pogotovo u oblasti energetike – sa frakingom koji je doživeo masivnu ekspanziju u ranim devedesetima – sve umotano u ljubav prema klasičnim Star Wars filmovima, pa onda provučeno kroz prevratničku prizmu Neon Genesis Evangeliona koji je kada je razvoj Final Fantasy VII krenuo upravo revolucionisao japanski Anime. Sve je to ubačeno u blender i moralo da izađe na drugu stranu dok se razvojni tim borio da ne samo shvati nego, ako može, i reši brojne probleme i pitanja koja je doneo prelazak na trodimenzionalnu grafičku tehnologiju.

Hoću da kažem, Final Fantasy VII jeste u dobroj meri bio frankenštajnovski spoj na mnogo nivoa: grafički, spajao je prerenderovane pozadine i trodimenzionalne modele u režimu koji je najčešće imitirao klasični tile-based dizajn, mešao gejmplej i kinematike od kojih su neki bili prerenderovani filmovi a neki rađeni u endžinu igre; Nobuo Uematsu je odbio da koristi CD muziku iako je imao prostora za nju na tri diska na kojima je igra dolazila, kako bi igrače poštedeo dugačkih učitavanja pred svaku borbu i umesto toga kreirao jedan od svojih najfinijih midi-radova, sa klimaksom u ikoničnoj One –Winged Angel gde je digitalizovao hor i spojio svoju fascinaciju Stravinskim sa svojom ljubavlju ka progresivnom roku; Igra je jednako naginjala tragediji, drami i komediji, uspevajući nekako da provuče i bleskaste gegove poput onog na stepeništu sedišta korporacije Shinra, i psihološki potpuno polomljenog protagonistu, još polomljenijeg negativca ali i jednu od najšokantnijih smrti lika u istoriji medijuma. I sve je ovo uradila uglavnom igraču na uvid dajući male poligonalne modele sa špicastom kosom i popajevski predimenzioniranim nadlakticama i na engleski jezik loše prevedeni japanski tekst.

Kako da uopšte ovako nešto „pretvorite“ u moderni igrački koncept u svetu (i na konzoli) gde suvereno vladaju character-heavy blokbasteri poput The Last of Us, Marvel’s Spider-man ili poslednjeg God of War? U svetu u kome AAA igre često čine ogroman napor da se približe prestige televiziji čak i u slučajevima kada su originalni predlošci vrlo šloki (kao što je prošle godine bio rimejk Resident Evil 2)?

Square-Enix je, bar u okviru ovog demoa, reklo bi se našao odgovor i, kako rekoh, pogodio ton. Ovo, na kraju dana, nije ozbiljna, amerikanizovana televizijska drama već oživljeni, skupi anime sajberpank pa tako i dobijamo:

• Midgar koji izgleda baš poput impresivnog megalopolisa što spaja odlike Njujorka, Londona i Tokija, sa retro-futurističkim vozovima, crvenim telefonskim govornicama, visokotehnološkim korporativnim obezbeđenjem koje čuva objekte firme (i red u kvartu) i nedužnim devojkama što prodaju cveće na ulici
• Likove koji su preterani i veći od života čak i na samom početku igre kada pravila pripovedanja diktiraju da je drama na najnižem nivou. Ali ovo je anime drama i reimaginacija jedne od najvećih drama u istoriji videoigara pa je i početak odvrnut na jedanaest. Kada su Cloud Strife i Barret u istoj prostoriji testosteronsko zasićenje atmosfere je toliko da ga možete gristi. Biggs i Wedge konačno su likovi a ne samo imena. Jessie je apgrejdovana u lik sa ne samo mnogo redova dijaloga, već i sa karakterom i njeno flertovanje sa uštogljenim, socijalno neprilagođenim Cloudom je vrlo prirodno i najavljuje erotske trajektorije za koje znamo da će se njima ovaj junoša kretati u nastavku igre
• Mako reaktor koji je sav u retro-industrijskom stilu sa mnogo sivog metala, nesigurnih platformi i bolesno zelenom svetlošću koju emituje sama supstanca, u odjeku svih strahova od krupne – i beskrupulozne – energo-industrije koje Japan pogotovo ima.
  Sve ovo zajedno tvori jednu iznenađujuće konzistentnu, nekako prirodnu, logičnu celinu i u ovom demou Final Fantasy VII Remake deluje kao da je pronašao svoj glas i u tom glasu ima mesta i za ekstremne emocije i za deadpan komediju, često u okviru iste scene – videti, recimo razmenu između Barreta i Clouda u liftu – u originalu je ovo kratak dijaloški back-and-forth u kome Barret priča o tome kako korporacija Shinra uništava planetu dok Cloud odgovara da se to njega ne tiče. U rimejku, pak, Barret dobija mnogo više teksta i jedan praktično propovednički žar sa kojim govori o ekološkoj katastrofi koju on lično, duboko oseća. Cloudov odgovor ovde je drzak, bezobrazan i smešan, ali i daje odličnu podlogu za kasniji razvoj likova za koji znamo da će doći, kako sa Barretovom ličnom istorijom sa korporacijom, tako i sa Cloudovim traženjem pravog identiteta.

Hoću reći, tekst je napisan dobro, karakterizacije su iznenađujuće pametno ekstrapolirane iz skromne količine teksta i smešnih 3D modela u originalu a glasovna (i ostala) gluma, a koje u originalu nije bilo, iako se tu gazi po gasu mnogo više nego u  standardnoj AAA video igri ovih naših dana, je u skladu sa svetom koji treba da bude utemeljen u određenoj prepoznatljivoj, popkulturnoj vrsti urbane, žanrovske fikcije, ali i da ima mesta za visoke koncepte poput Gaie, Jenove, Sephirothovog obogotvorenja itd.
Opet, treba imati na umu da ovaj demo predstavlja samo prvih sat vremena nečega što treba da traje bar tridesetak sati i da time bude opet, najviše jedna trećina onoga što će igra, kada budu izašle sve epizode, na kraju biti. Trenutno nemamo uvid u Square-Enixove planove – ako uopšte i oni znaju kako će izgledati mapa puta za ovaj sada, eh, pod-serijal u sklopu Final Fantasy franšize – ali podsećam da deo igre koji se odvija u Midgaru u originalu ne traje više od desetak sati ma koliko da sporo igrate i da njegovo ekstrapoliranje u kompletnu igru za sebe – a što treba da bude ovaj prvi deo koji izlazi početkom Aprila – svakako mora da podrazumeva brojne radikalne izmene u pristupu.

Utoliko, vredi primetiti da je ovo što smo odigrali u demou vrlo skriptovan, vrlo linearan komadić igre, napeta i uzbuđenjima nabijena misija grupe urbanih gerilaca koja se, potpuno nesvesna svoje patetične beznačajnosti, bori protiv „zle“ korporacije što drži svet u tako željeznom ekonomskom i političkom stisku da među građanima ne postoji svest o represiji i trenutno stanje se smatra prirodnim. Time je i autorima bilo lakše da kontrolišu dinamiku igranja, odmere verbalne razmene između likova, rasporede susrete sa neprijateljima i naprave impresivnu punktuaciju u vidu moćnih bosfajtova , no jasno je da kada dobijemo punu igru u Aprilu tek ima da vidimo koliko su u Square-Enixu bili kadri da  Midgar prošire i prodube, daju mu „open world“ kvalitet (koji originalna igra zaista dobija tek znatno kasnije kad se Cloud i ekipa zapute na svoju misiju diljem planete) i dizajniraju smislene sporedne kvestove. Slutimo, a Final Fantasy XV nam daje za pravo da tako slutimo, da će veliki broj dodatnog i opcionog sadržaja biti vezan za sakupljanje i lov, eventualno misije eliminisanja visokoprofilnih meta u okruženju i tada će tempo igranja biti u rukama igrača i mnogo teži za kontrolisanje dok će njegovo napredovanje kroz svet igre biti mereno ne samo brojem set pisova koje je video već znatno apstraktnijim parametrima koji će se ticati levelapovanja likova, kreiranja i pronalaženja opreme i drugim detaljčićima. Final Fantasy XV nije u svemu tome bio uspešan, ali, kada se već stalno vraćam na tu igru kao prethodni veliki Nomurin projekat u Final Fantasy franšizi, treba da kažem da je to zato što je ta igra imala ne jedan već dva demoa pre nego što je lansirana i da ni jedan od njih nije imao tu tako snažnu ubedljivost kao ovo što sam sinoć igrao. Opet, da li će Nomura i tim umeti da održe fokusiranost na narativ, likove i pažljivo dizajnirane borbe koju imamo u ovom demou, a da na sve dodaju i neophodni open-world sadržaj i da sve to bude u savršenom balansu? Ne znamo, ali sam sada optimističnije nastrojen nego što sam bio juče.

Između ostalog jer su mnoge sistemske stvari rešene sa dosta autoriteta i zdravog razuma. Na primer, u originalu nikada nije bilo sumnje da je Cloud glavni lik u igri – iako jedan deo igre provodite bez njega – makar i zato što je kretanje kroz igru bilo apstrahovano kroz stapanje svih likova u Cloudov avatar. U rimejku Cloud je bez sumnje glavni junak, ali igra dopušta slobodno menjanje između likova koje igrač želi da vodi, u borbi ali i izvan nje i ovo, na osnovu demoa, funkcioniše sasvim prirodno i bez ikakvih problema u skriptovanju ili radu kamere. U borbi, pak, Hamaguchi je napravio vidan napor da spoji zaslepljujuću akciju kakvu pamtimo iz filma Advent Children (kinematskog nastavka originalne igre), a koja se odvija u realnom vremenu, sa korišćenjem Active Time Battle sistema iz originala. I napor je porodio jedan lep i prirodniji, intuitivniji sistem nego što smo imali bilo u Final Fantasy XIII, bilo u Final Fantasy XV sa jasnim imperativom da se napada u realnom vremenu, čime se ATB skala popunjava a što opet otvara mogućnosti za korišćenje specijalnih poteza i magija koje se mogu birati zaustavljanjem (ili usporavanjem) akcije. Tako ova igra pravi gotovo idealan spoj između borbe u stvarnom vremenu, koja je vrlo opipljiva, masna i masivna, i real time with pause modela (a koji smo pre neki dan onako ocrnili..) gde pametno igranje u stvarnom vremenu otvara opcije za taktičke odluke koje donosite u zaustavnom vremenu, birajući poteze (ili magije) za lika koji trenutno vodite, ali i sa mogućnošću izdavanja komandi za druge likove.

Što funkcioniše iznenađujuće dobro, intuitivno i vizuelno impresivno i zapravo, deluje najpre kao razvijenija forma sistema kojeg je ko-direktor Final Fantasy XV, Hajime Tabata, svojevremeno imao u prikvelu za Final Fantasy VII, PSP igri Crisis Core: Final Fantasy VII. Borbe sa običnom boranijom Shinrinog obezbeđenja su spektakl dominacije nad očigledno slabijim protivnikom i u njima je ulazak u taktički mod maltene nepotreban, ali je susret sa par minibosova i jednim velikim bosom, koji je svojevrsni intenzitetski (ako ne i hronološki) klimaks demoa prilika da se igrač poduči i skromnosti a i taktici u isto vreme. Borba sa Scorpion Sentinelom na pravi način pokazuje paletu (i neophodnost korišćenja) različitih taktičkih pristupa, ali i ukazuje da će borbe sa bosovima u ovoj igri biti ozbiljan posao. Sa Scorpion Sentinelom sam se borio duže od petnaest minuta i mada nisam ugledao natpis Game Over bilo je, da kažemo, za dlaku. Štaviše, i manji neprijatelji, poput robotskih Sweepera sada predstavljaju ozbiljniji izazov i već sada se može razmišljati na šta će ličiti borbe kada se sretnemo sa nekim od zaista teških neprijatelja iz originalne igre.

Mislim, neće biti lake, ali, ako je suditi po ovome što smo videli, biće uzbudljive, zabavne, i imaćemo u njima pune ruke posla. Ovo, doduše, neće biti po volji onim baš najtvrdokornijim ljubiteljima klasičnog ATB sistema kojima će ovaj prelazak u polu-realtime moguće biti kap koja preliva čašu, ali koliko se iz demoa vidi, igra zadržava iste magije, sa istim efektima kao što je imao original (što znači, ako smem da vam dam mali savet, pošto možda u žaru borbe nećete čuti Cloudovu poduku, da robote napadate Barretovim magijskim elektricitetom) a na to dodaje po dva različita moda borbe za likove, „pressured“ i „staggered“ statuse za neprijatelje, specijalne poteze i limit breakove pametno ekstrapolirane iz originala… Tu je i netaknut sistem materia magija koji, ponovo znači, da ćemo imati veliku slobodu u kreiranju bildova za svakog od likova i lake promene tih bildova na terenu kako se okolnosti budu menjale. Ovo je posebno važno jer je iz bosfajtova do sada jasno da igra očekuje da se prilagođavamo neprijatelju i da biranje jednog bilda i tvrdoglavo držanje iste taktike neće doneti željeni rezultat. Recimo da mi ovo uliva dosta optimizma jer svedoči o ozbiljnom ulasku autora igre u sisteme i obezbeđivanju da igrač unutar istih može da eksperimentiše i nalazi svoj izraz. A zbog toga ovo i igramo. Mislim, bar neki od nas. Drugi samo sebe vole da zamišljaju kao žilavog mladića ženske lepote sa predimenzioniranim falusoidnim objektom u rukama. Tejk jor pik!!!!!!!!!!!

Ostaje, ponavljam, da se vidi kako će to sve izgledati kada izađemo iz linearnog, potpuno skriptovanog okruženja i igra nas pusti da sami biramo svoje sledeće poteze. Final Fantasy VII je bila igra prepuna jedinstvenih okruženja, momenata, set pisova i mehanika za jednokratnu upotrebu i skoro da mi je nezamislivo da će Square–Enix uspeti da sve to ponovi i ovom prilikom, samo u višestruko kompleksnijem audiovizuelnom režimu, PLUS da na sve to doda sistemski uređen i zadovoljavajuće dinamičan open-world sadržaj. Ako Nomura ovo postigne, imaće od mene vječno poštovanje.

Čime hoću da kažem da praktično ne verujem da će ovo biti moguće postići i da će negde morati da se krajca, ali ako ništa drugo, Square-Enix radi punom parom i mada nas od izlaska prvog dela igre deli još više od mesec dana, drugi deo je već uveliko u razvoju i kako su stvari u vezi sa endžinom, pajplajnima i vrkflouom, pretpostavljamo, uglavnom rešene, nije toliko suludo biti optimist i reći da će možda rad na tim nastavcima teći ipak primetno brže…

A tehnološki ovo jeste impresivno. Jedna od verovatno najpametnijih odluka koju su S-E doneli je da se licencira Unreal endžin za potrebe ove igre. Svakako, Luminuous Engine je dao neke impresivne vizuelne rezultate u Final Fantasy XV ali uz generalni osećaj da se cela igra stalno nalazi na korak od toga da se raspadne i izazove vam požar u konzoli. Final Fantasy VII Remake, u ovom demou, izgleda briljantno, uz ogromne modele i srazmerno skroman nivo detalja u okruženju (ali su ti detalji modelovani uglavnom izvrsno, videti odeću protagonista ili sprave koje članovi Avalanchea koriste za hakovanje), ali i lepo, nenametljivo osvetljenje,meke tranzicije između instanci igre, briljantne animacije i ponovo jednu ubedljivu konzistentnost između stila, dinamike događaja i opšteg likovnog utiska. Da ne pominjem orkestarske aranžmane te ikoničke muzike…

Opet, naravno, ovo je, ponavljam, jedan mali, linearni deo igre napravljen ručno, kamen po kamen i poligon po poligon i videćemo šta će biti kada igra krene dublje u grad – što je manje zastrašujuće – a pogotovo kada se iz grada u nastavcima izađe i krene avantura koja bukvalno zahvata oba kontinenta na planeti i odlazak na polove. Što je mnogo više zastrašujuće. (Ali bar ćemo sresti Yuffie.)

Dakle, strahu mesta i dalje ima ali on je sada možda nešto nižeg intenziteta. Tetsuya Nomura i njegov tim u Square-Enix su sa ovim demom napravili vrlo ubedljiv, siguran iskaz da ZNAJU šta rade i, možda još i važnije, znaju šta nam treba, čak i ako mi sami to ne znamo. Final Fantasy VII Remake verovatno nikada neće postati ono po čemu SVI pamte Final Fantasy VII niti će uspeti da zadovolji sve ukuse. I, zaista, možda ne zadovolji nikoga kad odistinski izađe, i dalje postoji realna šansa da sve ode u tandariju. Ali makar na sat vremena juče, naši kolektivni snovi i sećanja o igri koju smo toliko voleli, otelovili su se u jednoj zaprepašćujuće samouverenoj, moćnoj reimaginaciji te igre. I tu nam uspomenu niko ne može oteti.

Juče je bio dvadeseti rođendan konzole Playstation 2 – lansirana  je 4. Marta 2000.godine u Japanu – i u pitanju je i dan-danas najprodavanija konzola u istoriji sa, čini se, čak i za današnji drsko uspešni Sony nedostižnih 155 miliona prodatih komada. Notorno teška za programiranje zahvaljujući ambiciji Sonyjevih inženjera da naprave nešto do tada neviđeno – sećate se „emotion enginea“? – i pregorevanju sklona, konzola je ne samo dovukla desetine miliona ljudi u eru DVD-ja već i bila munja-u-boci koju je Sony, neuspešno, pokušao da ponovi sa Playstation 3, promašivši ne samo osećaj za trendove na tržištu već i bazičnu japansku ljubaznost prema potrošačima. Otud Playstation 2 ima pored objektivnih vrednosti i jednu veliku auru nostalgije oko sebe, jer je nastao u tački kada je gejming postajao mejnstrim forma zabave ali i kada je još uvek investiciona klima bila takva da se moglo eksperimentisati sa konceptima koji će u eri HD-igranja postati jednostavno preopasni. Red  je da, dakle, obeležimo ovaj jubilej, kreirajući definitivnu listu najvažnijih igara za ovu konzolu.

Pravila:

1. Igra ne mora da je PS2 ekskluziva ali mora da je prvo lansirana na ovoj konzoli, Dakle, zbogom Resident Evil 4, zbogom Rez. U redu? U redu.

2. Stavljamo jednu igru po serijalu, dakle, moramo se odlučiti koji GTA je stvarno najbolji od tri igre koje su lansirane na PS2. Što se tiče Metal Gear Solida, volim ja Raidena, ali Big Boss je Big Boss, jelte, a mada sa žaljenjem, zbog te poslednje scene u Shadow of the Colossus, Ico neće moći da uđe na listu. Isplači mi reku, rekli bi mangupi na engleskom.

1. Devil May Cry 3

Naravno da je mladi, drčni Dante morao da bude na vrhu liste ne samo zato što je ovo, možda, najbolja akciona igra ikada napravljena već i zato što ovu igru, evo, petnaest godina kasnije, i dalje igram kao opsednut. Hideaki Itsuno i njegov tim su verovatno mislili da prave poslednju igru u serijalu nakon što je DMC2 bio – s pravom – razapet gde god se krst mogao pobiti, pa su u ovaj prikvel ubacili bukvalno sve što im je ikada palo na pamet, oktrivši, uzgred, u poslednjoj sceni i zbog čega se serijal zove kako se zove. Playstation 2 nastavlja da živi na mom Switchu koji je dobio vrlodobar port DMC3 pre dve nedelje.

2. Shadow of the Colossus

Još jedna od igara koje žive u formi remastera i rimejkova jer bi, iskreno, bio gubitak za globalnu ljudsku kulturu kada ona ne bi bila dostupna. Cenim Sony ne samo zato što su Uedi i njegovom timu omogućili da naprave anti-akcionu akcionu igru gde su pozitivci negativci a kotemplacija i refleksija su prominentniji od mačevalačkih komboa, već i zato što ovu igru uredno ponovo prave za svoje nove konzole iako se ona nikada nije dobro prodavala

3. Katamari Damacy

Tendencija zapadnoevropskih medija je da na ovu listu tradicionalno uleti nastavak originalnog KD, We Love Katamari jer prva igra nikada nije ni izašla u Evropi, verovatno jer su u Namcu mislili da Evropljani nisu dovoljno solidni ljudi da izađu na kraj sa intenzivnom genijalnošću Katamari Damacy. No, mi sa čipovanim konzolama smo ušli na, takoreći prvoj stanici i svedočimo o tome koliko je prvenac Keite Takahashija savršena igra, od perfektnog kanalisanja najprimalnijeg ljudskog instinkta ka gomilanju, pa do suptilne, dobronamerne satire savremenog Japana. Još jedna PS2 klasika koja živi na mom Switchu.

4. Okami

Hideki Kamiya nije radio Devil May Cry 2 i 3 – predajući serijal u ruke sposobnog Hideakija Itsuona koji je sa njim napravio čudo – zato što je radio svoju fantazijsku bajku o božanstvu koje se vraća na zemlju da spase drevni Nipon od prokletstva. Okami nije samo demonstracija Kamiyinog intelektualizma industrijskog formata koji dobro krije oblačenjem kao da je skejter i nepristojnim ponašanjem na tviteru, već i najbolja The Legend of Zelda igra urađena u prvoj deceniji ovog milenijuma. A čak i nema veze sa Zeldom.

5. Metal Gear Solid 3: Snake Eater

Metal Gear Solid 2 je trebalo da bude konfrontativni, strastveni, pa pomalo i gorki oproštaj Hidea Kojime od Metal Gear serijala jer je rekao sve što je imao i to najmanje DVAPUT, pokušavajući da utuvi u glavu poštovaocima ovih igara da je rat loš čak i ako su vojnici dobri. Ali kad je Konami napisao dovoljno veliki ček, Kojima je u sebi pronašao ne samo snagu da ponovo sedne u direktorsku stolicu i kanališe svoj najbolji džemsbondovski senzibilitet, već i inspiraciju da napravi šunjački, akcioni prikvel za ceo serijal koji je imao naprosto genijalan koloplet sistema da JEDAN ČOVEK porazi elitnu jedinicu sovjetske armije, ali i narativ koji je sve promenio.

6. Yakuza (aka Ryu Ga Gotoku)

Svakako, Yakuza 2 je bolja i ekspanzivnija igra, ali prva pustolovina Kazume Kiryua u tokijskom podzemlju, blještavi kaleidoskop kockarnica, restorana, gangstera u skupim odelima i priča o žrtvovanju, dobročinstvima, oproštajima i izdajama, sve na pozadini mafijaškog rata ipak rezonira u kolektivnoj svesti na poseban način. Sega je sa ovom igrom spojila silovitost klasičnih beat ’em up igara i karakternu dubinu RPG-ova i samo je pogrešna percepcija na zapadu, da je ovde u pitanju japanski klon GTA, zaslužna što će serijal Yakuza tek više od decenije kasnije i na „našim“ teritorijama postati blokbaster u kakav je u Japanu brzo izrastao.

7. Persona 4

Playstation 2 nije oskudevao u Atlusovim RPG-ovima i njihov klasični (meta)serijal Shin Megami Tensei je na ovoj konzoli imao pregršt voljenih igara (Nocturne, dva Avatar Tunera, dva Devil Summonera) ali je „tinejdžerski“ spinof serijala, Persona, sa svoje dve igre napravio neočekivano najveći ršum, posebno Persona 4 koja je SMT transformisala iz vrhunskog RPG-a za posvećene u globalni skoro-mejnstrim fenomen. Persona 4 je toliko uspelo iskombinovala priču, sisteme i strukturu igranja vezanu za školski kurikulum i dinamiku malog mesta u japanskoj provinciji da je okinula generisanje talasa klonova koji i dalje uredno niču na sve strane.

8. Grand Theft Auto San Andreas

Prva ne-japanska igra na ovoj mojoj listi svedoči o zastrašujućoj istini koliki sam weeb, ali i o epskoj unutrašnjoj drami da između GTA III koja je moderni open world dizajn praktično kodifikovala, GTA Vice City koja je svemu dodala izraženiju dimenziju satire i socijalnog komentara, i GTA San Andreas koja je sve to ponovila, samo odvrnuto na jedanaest pa još deliričnije – odaberem jednu. Ultimativno, San Andreas pobeđuje za prsa ne samo zato što je veći i skuplji (Tri grada! Gomila manjih mesta između! Samuel L. Jackson igra… policajca?) već i što je bio duboko uronjen u afroameričku kulturu gangova i hip-hopa a ja koliki sam weebo toliki sam i wigga. Ne može se pobeći od svoje prirode.

9. God Hand

Shinji Mikami skoro da ne bi ni bio na ovoj listi uz surove kriterijume nametnute odozgo – i Resident Evil 4 i P.N.03 su originalno GameCube igre – ali je pred kraj konzolne generacije i pred svoj odlazak iz Capcoma sa Atsushijem Inabom i gomilom drugih Capcomovih developera koji će zajedno sa njima preći u novoosnovani nezavisni PlatinumGames napravio igru koja je istovremeno i najavila i parodirala Platinumov hipertrofirani akcioni fokus. God Hand je beat ’em up igra kao nastala u ranim devedesetima, ali sa pristupom tehnologiji sa polovine nultih godina narednog veka, spoj bizarne satire (na primer uz citat Mikea Tysona koji preti Lenoxu Lewisu), Mad Maxa, super sentai animea i surf-rock psihodelije, sve uz i dalje najbolji borilački sistem u kome igra igraču dopušta da dizajnira sopstvene komboe.

10. God of War 2

Druga ne-japanska igra na mojoj listi je ne samo najbolja God of War igra na Playstation 2 već, bez obzira što sam voleo i God of War 3 i ributovani God of War na kasnijim konzolama – najbolja God of War igra do sada napravljena. Cory Barlog je sa ovom igrom prišao veoma blizu idealu japanske character action igre izbacujući sa svojim timom ogromnu količinu svežih, jakih ideja, a onda ih implementirajući u najskupljoj produkciji koju je u to vreme bilo moguće zamisliti. Ako odlučite da poigrate samo jednu God of War igru u životu, to bi trebao da bude ova.

11. Gitaroo Man

Muzičke ritmičke igre su polovinom prve decenije ovog stoleća postale globalni mejnstrim fenomen nezadrživim usponom zapadnjačkog Guitar Hero ali je još početkom veka Gitaroo Man kreirao predložak koji se manje bavio simulacijom-sviranja-rok-gitare kroz tehniku a više idejom da je sviranje rok gitare transcendentna aktivnost kojom se osvežava duša ali i odbijaju invazije tuđina iz svemira. Fantastičan set kompozicija, jasna i poštena mehanika, te kvalitetno bizarna priča čine ovu ranu PS2 igru jednom od najvoljenijih ritmičkih igara ikada među ljudima od ukusa. Ili bar među weeboima.

12. Viewtiful Joe

Hideki Kamiya je toliko veliki šmeker da mu je ovo već druga igra na listi. Posle uspeha sa Resident Evil 2 i Devil May Cry, Kamiya će napraviti interesantan korak nazad u retro smeru, inspirišući se svojom ljubavlju prema super sentai kinematografiji i kreirajući jedan od najurnebesnijih, najlepših (i najtežih) 2D beat ’em upova ikada. Nastavci igre nikada nisu uspeli da uhvate savršenstvo originala, a to što Capcom poslednih pet godina remasteruje i reizdaje SVE druge igre koje je ikada napravio ali nikako i ovu je stvar na koju treba da reaguju u Hagu, ali se prave ludi.

13. Silent Hill 2

Još uvek, evo, 19 godina kasnije, najbolji Silent Hill i možda najbolja horor igra ikada napravljena, sa nekim od najekstremnijih momenata psihološkog horora ikada privoljenih u interaktivni medijum. Nije da kasnije nije bilo dobrh nastavaka i časnih pokušaja i čak su i neke od docnijih Silent Hill igara imale svoje dobre trikove (Sam Barlow nas je psihoanalizirao u Shattered Memories da bi igru učinio strašnom na jedan ličan, intiman način), ali jedina igra za koju možemo da zamislimo da bi prišla Silent Hill dvojci bi bio Kojimin i Del Torov Silent Hills koji NIKADA neće biti napravljen.

14. Beyond Good & Evil

Da ne završimo na baksuznih 13, završićemo na pozitivnih 14. Svakako, na nečijoj drugoj listi bi valjalo da se nađu i Prince of Persia: The Sands of Time, i Ratchet & Clank, i Dragon Quest VIII i Gran Turismo, i Final Fantasy X, ali ovo je moja lista i treba da ostavim i drugima prostora. Ničeovski naslovljena Beyond Good & Evil nema nikakve vidne veze sa Ničeom ali je u pitanju najbolja zapadnjačka interpretacija Zelda formule, zapanjujuće u sebe sigurna multižanrovska akciona igra sjajno osmišljenog sveta i iznenađujuće zaokružene „francuske“ naučne fantastike. Još malo pa će 17 punih godina kako čekamo nastavak a u Ubisoftu ga prave kao da su im naše suze glavni resurs. Komercijalno neuspešni ali kulturno značajni klasik iz jednog boljeg vremena.

Bonus igre koje veoma volim, do mere da bih se bacio na bombu da ih spasem ako bismo se nekako neobjašnjivo zatekli usred nekog bojišta u Drugom svetskom ratu, ali možda ne spadaju u apsolutnu lektiru za nekog ko bi od nule da se upoznaje sa Playstation 2 bibliotekom:

• Gradius V: Treasureov masterklas iz shoot ’em up dizajna i ujedno poslednja velika shmup igra ikada napravljena?
• Shadow Hearts: Originalan i veoma topao JRPG iz ere kada je ovaj žanr proživljavao potpunu renesansu
• Final Fantasy XII: Smela reimaginacija serijala koja je maltene uspela da ga sahrani a danas se prepoznaje kao neumrli klasik
• Manhunt: Rockstar u grotlu kontroverze grafičkog nasilja i brutalne (kinematske) ekspoatacije a HD-Gaming je bio udaljen još koju godinu u budučnosti. No, Manhunt je bio i solidna šunjačka igra do poslednje trećine kada se deformisao u prilično neudoban ali i dalje napet šuter.
• Bully: Rockstar u grotlu kontroverze vršnjačkog nasilja i brutalne tinejdžerske ekspoatacije. Bully pored toga što se ovde ipak ne ubija, ima i tu distinkciju da je u pitanju jedan od najboljih saundtraka koje je Rockstar ikada imao BAŠ ZATO što nije sastavljen od licencirane muzike nego pisan sa srcem i dušom za ovu igru.
• Second Sight: Psi-Ops je poznatija igra iz pod-pod-podžanra „parapshiloški cover shooter iz trećeg lica“ ali Second Sight ima dobru mehaniku i dizajn misija ali i izvrsno smišljenu priču koja zaziva filipdikovski egzistencijalni paradoks kad je to najpotrebnije.
• Kingdom Hearts: Naravno da je ova igra (pa onda i čitav serijal) pogodila moju slabu tačku spajajući weebo fantaziju sa celoživotnim fantaziranjem o druženju sa Diznijevim junacima, ali sve to na stranu, Nomurin prvi rad u poziciji direktora je i dalje šarmantan i mehanički iznenađujuće zdrav visokobudžetni akcioni RPG za koga mi je dan-danas pomalo čudno da je uopšte mogao da nastane na Playstation 2. Ali bilo je to, odaberimo prave reči: čudo od konzole.

E, pa, srećan vam sedmi Mart a u pripremi za doček Osmog Marta (i prisećanja na deveti i dvanaesti koji su nas, svaki na svoj način zavili u crno) koji valja dočekati uz puno respekta za ljude ma kog da su rodnog identiteta, a pogotovo ako se predstavljaju kao žene jer, da se ne lažemo, nije im lako sa nama ostalima. Metal!

Geteburška jednočlana blek metal atrakcija, Nachtlieder ima novi EP, Views from the North vol. I, producirao ga je belgijski metalni bog, Déhà i to je praktično sve što treba da znate. Ovo je dubok, leden, tipično nordijski zvuk koga nećete pomešati sa osećajnijim, toplijim srednjeevropskim izrazom, iako ovde, naravno, ima emocija. Ali sve su te emcoije nijanse očaja i beznađa, reklo bi se. Dagny Susanne ovo radi već više od deset godina i izgradila je svoj izraz koji je istovremeno sirov i neprašatajuć ali i dostojanstven i plemenit. Views from the North vol. I je izvrsna demonstracija njene sigurnosti u svoj muzički identitet i vredan dodatak njenom opusu:

https://nachtlieder.bandcamp.com/album/views-from-the-north-vol-1

Česi Cult of Fire su krajem Februara izbacili čak dva albuma, Moksha i Nirvana, oba inspirisana indijskom mitologijom i ezoterijom. Cult of Fire nisu, dakle tek još jedan atmosferični blek metal bend, već interesantni istraživači graničnih muzičkih krosovera ali i dalje prilično rokaju. Vredi poslušati:

https://cultoffire.bandcamp.com/album/moksha

https://cultoffire.bandcamp.com/album/nirvana

Da kompenzujemo malčice stariji datum prethodna dva izdanja evo nečeg što izlazi tek krajem Marta: treći album francuskih Hecate je melodična, intrigantna galska kombinacija blek metal oštrine i nežne emocije, ali i filozofske zapitanosti. Ima ovakvih bendova (ali u pokušaju) na kilo po Bandcampu pa skrećem pažnju da su Hecate the real deal – blek metal koji ne preti i ne plaši ali nije „mekan“ niti diletantski spravljen, pa dajte albumu Ode au désert suspendu šansu:

https://hecate2.bandcamp.com/album/ode-au-d-sert-suspendu

Iz iste države stižu Glaciation sa svojim trećim albumom, Ultime Éclat i ovo je dobar primer kako „atmosferični blek metal“ može (ne, TREBA!) da ima dobre pesme sa prosviranim, kvalitetnim aranžmanima koji će onda pravilno kontekstualizovati svu tu emociju i molske harmonije. Glaciation izdaju za Osmose pa je ovo odlično producirano ali senzibilitet koji bend emanira, sa sve pevanjem na francuskom je jedinstven. Vrlo dobro:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/ultime-eclat

Možda je ovo prosto nedelja za dobre atmoblek albume? Nemački duo Asarhaddon je konačno snimio prvi album uz pomoć sešn-muzičara i Reysa je superslatko melodična i razumno meditativna ploča o smrti, prolaznosti itd. Izvrsno producirano i uz ubedljiv vokalni doprinos Anne Nihil iz progresivnih blek metal sunarodnika Nihilation, ovaj album ima i mnogo te neke tipično nemačke cheesy naivnosti u svom izrazu, ali lepo to na gomili zvuči:

https://geisterasche.bandcamp.com/album/reysa

Dobrodošlu dozu satanizma i okultizma donose izraelski Thokkian Vortex na trećem albumu, Thy Throne is Mine. Osnivač benda, Lord Kaiaphas je neskriveno inspirisan skandinavskim blek metalom devedesetih pa se ovde i dobro čuju uticaji Dark Funeral i pogotovo Satyricon iz tog perioda. I ne da je ovo BAŠ na nivou te klasike ali je dobro i raznovrsno sa motorhedovskim i okultističkim šmekom (Godspeed Satan) pa i još oštrijim skretanjem ka sedamdesetima i flautom pokretanom proggy-psych okultizmu u Come to the Sabbath. Blek metal je ponekad intenzivno smešan a da i dalje ne gubi svoju oštrinu, pa, evo, Thokkian Vortex ovo sjajno potvrđuju:

https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/thy-throne-is-mine

Kad smo već kod skandinavskog blek metala devedesetih i Motorheada, Tulus su osnovani još početkom devedesetih, a njihov šeti album, Old Old Death je fina kolekcija jednostavnih , tvrdih blek metal pesama sa tim nekim pank-rokerskim naklonom kakav prečicom vezujemo za Darkthrone, mada u Norveškoj imamo čitav podžanr ispunjen bendovima ovog tipa. Tulus su vrlo sigurni u ovom što rade (dakle, sviraju pank sa metal produkcijom?) i imaju iznenađujuće kvalitetan zvuk na ovom albumu pa ga ne treba propustiti:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/old-old-death

Švajcarci Borgne nisu nužno moja šolja čaja – njihov melanž industrial i black metala uzima najkičastije elemente obe muzike pa je uglavnom previše pompezan za moj ukus – ali novi album, Y, je svakako vredan da se bar jednom čuje. Ovaj duo svira već više od dvadeset godina i Y im je deveti album pa se ovde oseti zrelost i kvalitetno rukovanje materijalom i, pa, ima tu svačeg da se čuje:

https://borgne.bandcamp.com/album/y

Nazad k atmosferičnom blek metalu stupamo ljubaznošću indonežanskog jednočlanog benda Pure Wrath i njegovog EP-ja The Forlorn Soldier. Tri su ovo pesme preslađenih harmonija ali i veoma zdrave svirke i dobre – za blek metal standarde – produkcije pa, uz puno energije koju Januaryo Hardy isporučuje, ovo može da prođe:

https://purewrath.bandcamp.com/album/the-forlorn-soldier

Za dezinfekciju od svog tog atmobleka dobro će poslužiti treći album norveškog trija Vredehammer. Viperous počinje dugačkim i melodičnim sintisajzerskim uvodom koji će vas, bez sumnje navesti na krivi trag ako niste čuli prethodne ploče ovog sastava. Ono što sledi je četrdeset minuta ozbiljnog black-death prebijanja kroz blastbitove i kao žilet oštre rifove. Vredehammer vrlo sigurno spajaju disciplinovanost i čvrstinu death metala sa black metal oštrinom za visokooktanski kombo pretnje, odlično napisanih pesama i dobrog (lošeg) raspoloženja. Obavezno:

https://vredehammer.bandcamp.com/album/viperous

Blek metal danas prave svi živi. Uđete u autobus i bar 5-6 osoba u umereno punom vozilu je snimilo blek metal album ili makar demo. Nevolja je što mnogo toga ja zapravo čujem jer nemam pametnija posla nego da znatiželjno klikćem na sve što je tagovano kao metal na Bandcampu – a kako blek metal ima neproporcionalno visok procenat jednočlanih projekata, tako se i naslušam kompjuterskih, sobnih i podrumskih snimaka koji u stara dobra vremena ne bi izašli iz vokmena autora i njegove bolje polovine. Zato i jeste pravo zadovoljstvo čuti nešto što se lepo zove „Demo 2020“ a što zvuči profi i smisleno. Desolate Paradise je indonežanski jednočlani atmoblek projekat i ovaj demo ima dve odlično napisane pesme nežnog, melodičnog blek metala koji dobro rukuje i klasičnim instrumentarijem i, bogami, ozbiljnom gudačkom sekcijom. Poznato je da ja nisam preveliki fan atmosferičnog blek metala ali Desolate Paradise ovo radi veoma dobro, ekspresivno i emotivno i ima nerazumno dobru produkciju s obzirom da mu je ovo po svemu sudeći prvi pravi snimak. Hoću reći, ovaj momak odmah treba da snimi album i pokaže drugima kako se ovakve stvari rade:

https://desolateparadise.bandcamp.com/album/demo-2020

Nijemci Halphas su do sada izdali dva albuma a sada su nas na Bandcampu počastili sa oba albuma smotana u jedan. Album Bundle, kako se ovo zove, prodaje se po duploj ceni ali tu su kompletne verzije albuma Dawn of a Crimson Empire i  The Infernal Path into Oblivion iz 2017. i 2019. godine. Moram da priznam da se meni njihov drugi album dopada više nego prvi i da je zgodno što su ga u ovom bandlovanom izdanju stavili na prvo mesto, nudeći nam razvikan, brz i snažan tevtonski blek metal sa solidnim zvukom a onda to isprativši nešto hermetičnijom prvom pločom. U svakom slučaju, vrlodobro:

https://halphas.bandcamp.com/album/album-bundle

Iznenađujuće prijatan black metal sa malo death metal mirisa stiže sa Floride iz kuhinje benda Luce Signiferum. Lucifer’s Descent je EP sa četiri pesme prilično teškog, bučnog blek metala dobrih tehničkih kvaliteta i solidne produkcije (mada je master PREGLASAN). Ima tu i dobrih, vrlo zaraznih rifova, a EP se završava obradom Mayhemove Freezing Moon koja je odrađena maestralno:

https://lucesigniferum.bandcamp.com/album/lucifers-descent-2

Italijani Hornwood Fell su izdali ne jedan nego dva albuma ove nedelje. Cursed Thoughts parts 1 i 2 su albumi kvalitetnog post-blek metal čukanja inspirisani redom, Bodlerovim Cvećem zla i raznim delovima Edgara Alana Poa. Visoki koncept i, eh, pretencioznost kad znate da su ovo zapravo uglazbljeni stihovi dvojice autora, ali, muzika je, iznenađujuće odlična. Treba ovo izdržati, naravno, jer je ima mnogo i vrlo je bučna, ali Hornwood Fell imaju dobre ideje i tehnički su vrlo sposobni:

https://hornwoodfell.bandcamp.com/album/cursed-thoughts-part-i

https://hornwoodfell.bandcamp.com/album/cursed-thoughts-part-ii

Stonerski kontingent ove nedelje prijatno počinje prvencem „alternativnog stoner/ doom benda“ Lascivia iz Italije. Njihov album, nazvan prosto #1, je odlična, sirova ali sigurna kolekcija moćnih rifova i dobrog gruva. Najveći „problem“ je pevač koji ume da bude previše monoton ali ovo jeste muzika prilične monotonije kako god da okrenete pa dok se vi naslušate svih tih rifčina i klimate glavom uz dobar ritam, skoro da zaboravite na pevanje:

https://youtu.be/7heNA6G8AFw

Odličan hard rok/ stoner metal EP, Season of the Witch Chapter One dobijamo od čileanskog dvojca Arteaga. Francisco Gonzalez i Sebastian Morales su očigledno inspirisani ’60s i ’70s pshhodeličnim hard rokom – Cream, Sabbath,Butterfly, znate već – i ovaj EP ima malo te simpatične hipi crte u svom jakom, energičnom hard rok nabadanju. Dobri, uspaljivi rifovi i uspelo hipnotički pristup, vrlo sam zadovoljan:

https://arteaga.bandcamp.com/album/season-of-the-witch-chapter-one

Meksički Saturno Grooves smo još pre neke dve godine pohvalili za debi album Solar Hawk, a ovogodišnji Cosmic Echoes je još jedna prijatna doza space/ stoner rocka, sva u umilnom fuzzu i lepom, psihodeličnom gruvu. Moglo je ovo da bude malo lepše miksovano ali ova muljavost ipak bendu daje tu potrebnu „space“ dimenziju u kojoj ni praktično šaputanje pevača Joséa Peyroa ne smeta jer se uklapa u opštu atmosferu. Bend voli dinamiku tiho-glasno i dobro je provlači pa i dalje ima moje najtoplije preporuke:

https://saturnogrooves.bandcamp.com/album/cosmic-echoes-2

Iz nekog razloga danas je dan za bendove sa ženskim članovima (a Međunarodni dan žena jem podećamo još jednom – sutra), pa evo i švedske postave CB3 (Charlottas Burning Trio) koja na albumu Aeons nudi još solidnog instrumentalnog stoner roka. Poznato je da sam ja uglavnom nezgodan kad je instrumentalna muzika iz ovog žanra u pitanju i da me je teško zadovoljiti ali CB3 sasvim lepo valjaju težak gruv i dobre rifove koji se pretapaju u psihodelične solaže prizivajući izgubljene kosmičke sonde što komuniciraju očajničkim signalima u tmini beskraja, i Aeons je lepo snimljena, prijatna ploča uz koju se ugodno pluta:

https://cb3band.bandcamp.com/album/aeons

Italijani Lunar Swamp i svojim imenom a i imenom EP-ja UnderMudBlues vrlo jasno saopštavaju kao će muzika zvučati i pre nego što je čujete. Pitanje je samo koliko će njihov masni, prljavi hard-blues biti ubedljiv. Dobre vesti su da je ovo zapravo prilično ubedljivo. Ako volite težak, sporo valjajući rok, sa očiglednom inspiracijom u kanabinoidima ali i pažnjom da se naprave pesme koje će stajati čvrsto kao komadi vječitog bluz legata a da opet ne izgube spontanost i dušu, Lunar Swamp su vaša adresa. Valjalo bi im malo izgrađenije pevanje od sub-danzigovskih napeva koje ovde čujemo, kao i generalno malo manje spljeskan mastering ali opet, ovo je prijatno da se presluša i više od jednom:

https://lunarswamp.bandcamp.com/album/undermudblues

Iako se Billy Clubs zvanično vode kao Italijani, uvid u postavu potvrđuje da su ovo mahom Slovenci. Njihov album Strange Driving izlazi u Aprilu ali singl, Dope, koji ga najavljuje je vrlo lep tizer prljavog pank-roka u sudaru sa tvrdim stoner-metal zvukom i vredi da ga poslušate:

https://billyclubs.bandcamp.com/album/strange-driving-2

Kalifornijski The Fizz Fuzz na svom prvom albumu, Palmyra zvuči vrlo odmereno i mnogo manje „metal“ od onog što ja inače ovde pominjem, a da je ovo i dalje muzika zasnovana na distorziranim gitarama i jakim, mada sporim ritmovima. Njihova muzika ima elemente psihodelije pa i popa ali jaka, nafazirana gitara je najprominentnije prisustvo u zvučnoj slici pa vredi odvojiti uho:

https://taxidriverstore.bandcamp.com/album/palmyra

Jedan od najboljih „stoner“ albuma ne ove nedelje nego ove godine izbacili su Šveđani Sleepwulf. Njihov epnimni debi je vrhunska rekonstrukcija zvuka, ali važnije, senzibiliteta okultnog hevi roka iz sedamdesetih godina po formuli originatora kao što su bili Black Sabbath i Pentagram. Švedska već ima ovu vrstu tradicije (Witchcraft, reicmo) pa Sleepwulf imaju da se dokažu u prilično elitnoj konkurenciji ali ovo je svejedno izvrsna ploča koju će voleti svako mojih godina a ko je odrastao uz Black Sabbath i druge slične bendove što su spajali bluz, teški rok, okultizam i narkotike. Sleepwulf pritom imaju izvrsnu produkciju i „pitom“ mastering pa je ovo muzika koja ne osvaja na snagu već, naprotiv, suptilnošću i šarmom. Prelep zvuk gitare, „mekano“ pevanje, stamen a nenametljiv ritam, sve kao nekakav izgubljeni biser iz sedamdesetih – izvanredno:

https://sleepwulf.bandcamp.com/album/sleepwulf

Za nedeljnu dozu grčkog stoner/ desert/ grunge rocka ovog puta će se pobrinuti The Mighty N, bend iz Atine predvođen odličnom pevačicom Natashom Tsirou. Muzika je, standardno za Grke, vrlo ubedljiva, produkcija odlična ali bend se izdvaja iz (vrlo visokog) proseka veoma dobrim aranžmanima, posebno vokalnim, pa Entropia dobija jake preporuke:

https://themightyn.bandcamp.com/album/entropia-2

Beasts of Revelation su bend starih veterana death metal scene, sa dvojicom Holanđana koji su karijeru napravili u Asphyx (Bob Bagchus na bubnjevima i A.J. van Drenth na gitarama i bas-gitarama) i Johnom McEnteejem iz Incantation na vokalima. Debi album ovog projekta, The Ancient Ritual of Death, donekle sasvim u skladu sa karijerama trojice autora, isporučuje težak, spor i veoma prljav doom-death metal sav u teškim rifovima, sporom tempu i užasnom, grlenom vokalu. Asphyx su uvek imali prvorazredni rif-rad pa je i ovaj album postavljen na odlične temelje i postojano, teškim sporim korakom ide prema neumitnom kraju. Ovo nije, ukazaću, muzika za slušaoca koji u doom metalu voli prefinjenu gotsku dramu i romantičarske prelive – Beasts of Revelation su bliži hammer horror senzibilitetu, usredsređeni na tvrdo, mučno čekićanje sporim, postojanim tempom sve dok smrt ne nastupi. A što se meni prilično dopada. Overiti:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/beast-of-revelation-the-ancient-ritual-of-death

Srećom, za publiku koja ipak voli tu gotsku dramu i romantičarske prelive u doom metalu, My Dying Bride imaju novi album. The Ghost of Orion je četrnaesti album skupine iz Halifaksa, njihov prvi po razlazu sa izdavačem Peaceville sa kojim su sarađivali od ranih devedesetih i, po rečima samog benda, „naša najlakša za slušanje ploča“. Što, naravno, može da izazove blagu nelagodu. Ja sam MDB veoma voleo ranih devedesetih kada su u tada dominantno death metalom obojen krajolik ekstremnog metala uveli romantičarski senzibilitet i violinu, i mada je u nekom momentu bend postao premelodičan za mene, nikada se nisu zaputiuli stazom kojom su išli Paradise Lost ili Tiamat, pretvarajući se maltene u metal verzije Depeche Mode. My Dying Bride i na ovom albumu čuvaju fini balans između emotivnog, ali teškog metala i te neke romantičarske raspevanosti, pazeći da pesme obiluju tom nekom (i dalje intimnom) epikom i da se ne pretvore u proste balade-sa-distorzijom. Violina je ovde prominentna, a pevanje Aarona Stainthorpea uobičajeno ekspresivno, na granici te neke romantičarske karikature ali i dalje uvek sa prave strane. Ključno, ovo su dobre pesme, razrađenih tema i epskog ali ne isforsiranog trajanja, pa My Dying Brideu mogu da uputim još jednu iskrenu čestitku za kvalitet koji drže već tri decenije:

https://youtu.be/77XihQt8ysY

Kratko i slatko stoner/ doom metal uživanje dobijamo singlom Divine Touch moskovskih Fuzzthrone. Mislim, nije to ni TOLIKO kratko, pesma traje deset minuta a sadrži dobar gitarski rad, odličan ritam i gruvb i vrhunski i raznovrsni rad vokalne solistkinje Rite Fevraleve. Valja:

https://aasph.bandcamp.com/album/fuzzthrone-divine-touch-single

Belgijski Psychonaut na svom debi albumu, Unfold the God Man vrlo ambiciozno donosi sedamdeset minuta muzike koja spaja post-metal sa psihodeličnim stoner zvukom i mada to na papiru deluje kao najgora kombinacija svih vremena,istina je da je ovo interesantna ploča. Koju treba izdržati, svakako, ali Psychonaut imaju mnogo dobrih ideja koje umeju da preseku periode obavezne monotonije što ide uz ovu vrstu stonera pa je ovo ploča, uz prilično dinamičan master, koja zavređuje da joj se posveti pažnja:

https://psychonautband.bandcamp.com/album/unfold-the-god-man-2

Dwaal iz Osla na svom debi albumu, Gospel of the Vile nude mračan, spor doom metal sa dubokim death vokalom i pesmama koje se vuku glacijalnim tempom. Ovo je ona inačica doom muzike koja je toliko duboko naštimovana i distorzirana da se rifovi zapravo i ne čuju i jedino što slušaoca povremeno izvlači iz mora katrana su melodični gitarski pasaži kao nekakav svetionik u noći. Ume to da umori, ali bend svoje dugačke, teške i spore pesme piše dosledno i ko voli ovakav zvuk, imaće čemu da se raduje:

https://dwaaldoom.bandcamp.com/album/gospel-of-the-vile

Ross the Boss je snimio novi album, Born of Fire i ovo zvuči baš onako kako očekujete: teškometalno, žestoko i cheesy na jedan ozbiljan, dosledan način. Ross je, ipak, ceo taj mač-i-mišići mačo metal praktično izmislio sa svojim matičnim bendom još osamdesetih godina prošlog veka, a Born of Fire je zapravo primetno bolja i vitalnija ploča od prethodnog albuma „By Blood Sworn“ za koji sam pre dve godine napisao da je pristojan ali nije bio dovoljno pristojan da dobije i osvrt. Born of Fire je brža, bešnja ploča modernog zvuka ali sa tom nekom potrebnom patinom ’80s hair metala i prilično impresionira i atmosferom i rifovima i visokim tempom. Ima tu i melodičnijih, epskijih momenata, poput Maiden of Shadows koja zapravo više vuče na ’80s cheese ali u celini ovo je prilično zdrava i slušljiva ploča koja ima svoje uspone i padove:

https://www.youtube.com/watch?v=upCcL39N4DA&list=PLBzBwYhHpqLJpGMw2OtWWnWpdHqSROhIS

Za sličnu muziku, ali sa više fantazijskog senzibiliteta i koju, uostalom, izvode žene, evo nama trećeg albuma švcajcarske all-girl atrakcije Burning Witches. Dance with the Devil nikako nije nekakvo otkrovenje i album zbog koga bih prodao kuću i imanje, ali jeste u pitanju prilično zdrav „žanrovski“ heavy metal sa dobrom, mada „plastičnom“ produkcijom i poštenom obradom klasičnih tema. Burning Witches u ovoj inkarnaciji svakako demonstriraju kvalitet a njihova odabrana žanrovska kota negde između speed metala, power metala i nešto komercijalnije glam inačice ove muzike im prilično dobro leži. Ako volite „čist“ heavy metal, Burning Witches ga isporučuju sa puno entuzijazma:

https://www.youtube.com/watch?v=XI6Dg2SFJX4&list=OLAK5uy_kfN-ujKU_caWGKxdpgqlJqVac3lO1SNcQ

Kanađani Arcane Tyrant na albumu .​.​.​the War Rages On ponavljaju nekoliko pesama sa prošlogodišnjeg debi albuma, War At The Edge of Time i dodaju nekoliko novih za jedan vrlo zadovoljavajući kombo staroškolskog heavy metala sa veoma epskim, proto-power senzibilitetom. Ovo je muzika gikova osamdesetih koji su pičili D’n’D (jedna persma na prvom albumu zvala se Mindflayer) i čitali stripove i kao takva je veoma bliska mom srcu i uhu, pa bih ovaj album mogao da vrtim beskonačno samo da kvalitet zvuka nije UŽASAN. Ni prvi album nije bio idealan ali nisam siguran da mogu da kažem da su ponovo snimljene pesme sa njega unapređene u smislu kvaliteta zvuka. Nisam siguran kako u Kanadi postignete ovako prljav i mutan miks, ali možda bend zapravo ŽELI da ima zvuk kao da je u pitanju treća verzija presnimka sa kasete a što se, svakako, uklapa uz njihov epski ’80s metal. Tako da, ovo je ploča vrlo dobrih pesama i dobre svirke koju se treba pomučiti da čujete:

https://arcanetyrant.bandcamp.com/album/the-war-rages-on

Isto Kanađani, RoadRash sebi kače veliku „Canadian Speed Metal“ etiketu, ne bi li se legitimisali na prvi pogled, ali njihov istoimeni singl (dakle, Roadrash), sa dve pesme, je isto toliko pank koliko je i metal. Ne da je to loše, naprotiv, ovo je žestok, brz pank-metal rok sa solidnim pesmama kome ipak fali malo životnosti u miksu (koji je, jelte beživotan) da zaigra u višoj ligi. Ali je dobro i napaljivo:

https://roadrashmusic.bandcamp.com/album/roadrash

Kiprani Solitary Sabred na svom trećem albumu, By Fire & Brimstone donose blago progresivni, simpatični heavy metal koji je na pola puta između Queensryche, Helloween i modernijih power speed pregalaca poput Skelator. Trik kod Solitary Sabred je da su ovo dosta kompleksni, ambiciozni aranžmani koji beže od „komercijalnih“ rešenja svojih starijih kolega i to im zarađuje tu progresivnu dimenziju. Simpatično:

https://youtu.be/djrvXjPPmX0

https://solitarysabred.bandcamp.com/album/by-fire-and-brimstone

Njihove komšije, Grci, Dexter Ward na svom trećem albumu, III, nude tradicionalan, herojski heavy metal sa jakim NWOBHM mirisom i kvalitetnim sviračkim kredencijalima. Dexter Ward su bend koji bi, miks na stranu, vrlo komotno ušao u nekakvu rezervnu HM reprezentaciju 1984. godine, da su tada postojali, jer je njihova muzika vrlo vidno inspirisana Diamond Headom, Judas Priestom, Diom i upada u istu priču u kojoj su u ono vreme bili Metal Church ili Raven. Pritom, ima ovde mnogo klasičnog metalskog cheese senzibiliteta – recimo, bend je već omažirao Konana omotom svog singla Stars and Stripes iz 2013. godine a sada imaju i pesmu Conan the Barbarian, što je, naravno, za svaku pohvalu. Miksu ne bi škodilo malo životnosti ali Dexter Ward su sa svojim trećim albumom vrlo sigurno upisani u jaku drugu ligu savremenog NWOBHM zvuka i obavezni su da se čuju ako volite ovakvu muziku:

https://dexterward.bandcamp.com/album/iii

Da završimo ovaj blok NWOBHM muzike, tu su nam Martyr iz Njemačke i njihov debi EP Highway Warrors koji je, u svoje tri pesme, sav u obožavanju Judas Priest iz perioda ranih osamdesetih ali i ostalih bendova iz te epohe, od Riot, preko Manowar do Accept. Martyr su vrlo precizno skinuli zvuk i senzibilitet, slušajte te solaže, recimo, pa će onome kome je to i osamdesetih bila seljana – pogotovo sa tim vrištavim visokim pevanjem – seljana biti i dalje. Mi ostali možemo ovo da slušamo sa dosta zadovoljstva:

https://martyrmetal.bandcamp.com/album/highway-warriors-ep

Old school death metal je poslednjih nekoliko sezona napravio veliki kambek, pa tako danas dobijamo i kompilacijski album kalifornijskog benda Mortuous na kome su sakupljena njihova dva demo snimka iz 2012. i 2009. godine. Among the Lost / Mors Immortalis zvuči veoma poznato čim ga pustite jer su ovde švedski uticaji sasvim u prvom planu sa dubokim štimom i divljački napumpanim distorzijama , užasnim grlenim vokalom i gitarskim kvintama koje treba da unesu u sav taj pokolj samo malo harmonije. Mortous su na ovim snimcima bili vrlo napaljen, žestok bend, što se čuje po aranžmanima koji začas iz spore meditacije pređu u surovi blastbit, i ovo je, sve u svemu vrlo prijatno za slušanje ako se ubrajate u ljubitelje OSDM/ Swedish death zvuka:

https://carbonizedrecords.bandcamp.com/album/among-the-lost-mors-immortalis

Dobar, prilično staroškolski death metal sviraju i Nijemci Graveyard Ghoul na EP-ju The Dissolution of Flesh. Ovo zapravo izlazi tek u Maju na vinilu, a CD verzija je izašla još prošle godine pa je u redu da ga pomenem jer je odnedavno dostupno za slušanje na Bandcampu. Elem, Graveyard Ghoul su mračni, glasni, dobri ali i vrlo organski, i trude se da izađu iz death metal kalupa, te da prigrle horor opšteg usmerenja. I dobro im ide:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/graveyard-ghoul-the-dissolution-of-flesh

Torn in Half su mladi bostonski bend očigledno provučen renesansom old school death metala pa su i oni dali svoj prilog u vidu EP-ja Basic Instructions Before Leaving Earth. Ne da Torn in Half imaju nešto dramatično novo da dodaju ovom pravcu i ne bih rekao da bend igra u istoj ligi sa Tomb Mold ili Carnal Tomb, ali ovo je eminentno slušljivo, teško, jako i prijatno:

https://torninhalfmetal.bandcamp.com/album/basic-instructions-before-leaving-earth

A Paingiver su iz Hjustona i njihov EP, Deorum Mortis takođe daje četiri pesme mračnog, kavernoznog, ali solidnog old school death metala. Ima ovde lepih rifova i dobre atmosfere i bend je tehnički i produkcijski veoma dobar. Sad samo treba da se izdignu iz prostog omažiranja Gravea i svet je njihov:

https://paingiver.bandcamp.com/album/deorum-mortis

Vrlo old-school, ali na južnoamerički način zvuče i Sacrodeath iz Čilea na svom živom EP-ju Apocalipsis Live. Sve je to prljavo, gadno i sirovo do koske, ali ima zdravu osnovu i dobro trese, podsećajući zašto je južnoameriki death metal uvek imao posebno mesto u srcima publike:

https://sacrodeath-chile.bandcamp.com/album/sacrodeath-apocalipsis-live-2

Brazilci Abhorior na svom prvom albumu, Arakh Savna – Temple of the Nightside Emanations nude program black/ death metala samo za najizdržljivije. Ovo je muzika sva u prštanju i monotoniji, dubokim vokalima koji verovatno ne izgovaraju ni jednu reč, besomučnim bubnjarskim rafalima koje smenjuju prespori, tektonski teški pasaži soničnog ambisa… Ukratko, ako volite Teitenblood ili australijske blur-core bendove, Abhorior su svakako nešto što treba da proverite. U protivnom, bežite u suprotnom smeru dok još imate živu glavu:

https://blackheartsrecords.bandcamp.com/album/arakh-savna-temple-of-the-nightside-emanations

Za nijansu razgovetniji su baskijci Pestilength čiji prvi album, Eilatik nam stiže posredstvom pouzdanih Fucking Kill records. Ovo je, naravno, prljavo, odvratno, sporo, nemelodično, pa brzo i zaglušujuće distorzirano ali u svom tom death/ doom metal užasu ima tračak transcendencije potreban da čovek istraje:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/pestilength-eilatik

Smouldering in Forgotten iz Bahreina su daleko od najoriginalnijeg ili najmaštovitijeg benda na svetu ali njihov treći album, Invictus Mortem je pristojna death metal ploča uz koju znate šta dobijate: rifove, duple kikove, zvjersko pevanje,blastbitove… Sve je to prilično dobro i mada ne pomera granice žanra, za onog ko voli, biće besprekorno:

https://smoulderinginforgotten.bandcamp.com/album/invictus-mortem

Poljaci Maggoth guraju neku interesantnu kombinaciju trash-metala i strarinskog crossovera sa sludge metalom pa dobijamo pesme zanimljive strukture, nepredvidivih aranžmana ali i harmonski smele i eksperimentalne. Sve je to nervozna, opresivna muzika ali je istovremeno i puna energije. Istoimeni album nema čak ni imena pesama, obeležene su samo brojevima, ali ovo je iznenađujuće odlično producirano i vrhunski odsvirano. Vredi čuti:

https://maggoth.bandcamp.com/album/maggoth-3

Da i u death metalu ima jednočlanih bendova vrednih pažnje dokazuje Sirijac Salah Alghalayeeni sa svojim projektom Absentation koji već izvesno vreme operiše iz Njemačke. Antimatter Rites je njegov peti album i mada ovo nije nešto što će revolucionisati death metal ni u kom slučaju, radi se o zdravoj, tvrdoj ploči koja se ne zamara preterano modernim trendovima i nudi intenzivan tempo, brutalno pevanje, gitarski čag-čag-skvi i zapravo veoma dobru produkciju. Naravno, nešto je i do toga da sam ja mator pa volim da čujem metal koji uspeva da zvuči zrelije a da zadržava i napaljenost potrebnu da se ovakva muzika pošteno svira, tek, Antimatter Rites je pošten, ubedljiv i mada ne originalan ili inovativan, sasvim zadovoljavajući album tehničkog, brutalnog death metala:

https://absentation.bandcamp.com/album/antimatter-rites

Odličan, sirov, vrištav, ali moćan i preteći heavy metal dobijamo od  dua Vual na albumu To End All Life. O bendu ne znam bogznašta, ali muzički, ovo je okrutna ploča valjajućih, sporih ali dinamičnih pesama i paklenog vrištanja, negde na razmeđi sporog crust punka, sludge metala i blek metala. Kad vidite sliku i čujete da je bend inspirisan Ligotijem, na trenutak se uplašite da će ovo biti neki isforsirano „edgy“ nerdovi, ali  To End All Life je pažljivo usredsređena i zrela ploča koja uz svu buku i vrištaje nikada ne ide u karikaturu. Obavezno probati:

https://vualhate.bandcamp.com/album/to-end-all-life

Red Tongue Ghost za sebe kažu da su „blackened death metal“ što samo pokazuje da su sve žanrovske odrednice danas besmislene. Njihov debi album, Ghost Stories I je, zapravo ploča odličnog gruva koji je u osnovi sludge metal ali povremeno koristi blek metalske tremolo pikinge sa jedne strane, a klasične bluz skale sa druge. Dakle, dinamična, energična, glasna metal muzika koja se zasniva na poletnim ritmovima, dobrim rifovima i koja povremeno napravi izlet u ekstremnijim smerovima? Da. Eksperimentatorski? Ne zaista, ali smelo i neopterećeno žanrovskim međama. Čuti!

https://redtongueghost.bandcamp.com/album/ghost-stories-i

O japanskom projektu Noah ne znam ništa ali sudeći po onome što se čuje, ovo je klasični Otaku koga je priroda obdarila velikim muzičkim talentom, pa sedi kod kuće, piše simfonični power-metal na tragu muzike iz anime-video igara (tipa Guilty Gear ili BlazBlue, na primer) i izdaje albume ko lud. Revulsion mu je treća ploča za četiri meseca i ovo je odlično producirano, vrlo zrelo aranžirano i generalno – odlično. Mislim, ako volite ultra-kuči, ultra simpatični anime-metal. Nećete pogrešiti:

https://noah390.bandcamp.com/album/revulsion

Implement iz Leedsa su hardcore punk bend koji je napravio kasetu od tri pesme za svoju aktuelnu turneju i ovo, mada u osnovi demo, vrlo dobro zvuči i trese. Ovo je „pravi“ hardcore po mom ukusu, više naklonjen crust punku devedesetih nego onome što se danas čuje kad kažu „metalizirani hardkor“, žestok, glasan i besan, vrlo dobro odsviran i pristojno snimljen:

https://implement420.bandcamp.com/album/tour-tape-20

Dosta dobri i Poljaci The Throne koji na splitu sa Orphanage Named Earth sviraju neki mračni hardcore/ post metal, sa blastbitovima i udaraju jako, ekspresivno i zadovoljavajuće heavy:

https://thethrone.bandcamp.com/album/split-w-orphanage-named-earth

Veterani industrial metala iz Notingema, Pitchsifter su se ove nedelje pojavili na Bandcampu i pokačili tamo neka svoja razna izdanja. Ja sam, naravno, njih intenzivno prestao da slušam nakon albuma Desensitized iz 1993. godine i skretanja u neke više televison friendly vode, pa me jedino ovde rajca njihov prvi demo sa starim pesmama, ali slobodni ste da proverite i ostatak ponude:

https://pitchshifteruk.bandcamp.com/album/original-pitchshifter-demo-tape-digital-redux

Ne znam ko su i odakle su THIS IS WRECKAGE, ali njihov album I DON’T LIVE, I EXIST koji izlazi tek u Julu je ODLIČAN. Nije ovo metal, više razbijački nojz rok, kao da ste spojili Scratch Acid, Nomeansno, Rani Therapy?  i Pere Ubu, ali kad je tempo jak, gitare prže 120 decibela, pevač se promuklo dere i sve je isporučeno uz maksimum nervozne energije, ko da se onda zamara žanrovskim gejtikipingom? Ovo treba slušati!!!!!!

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/this-is-wreckage-i-dont-live-i-exist-lp-pre-order

Insurgent iz Manitobe prže besan, mračan, haotičan hardkor koji pozajmljuje od grajnda i od metala koliko mu treba na EP-ju No Capacity. I dobro to ide. Većinu vremena rifove je nemoguće razaznati ali ovde ima anarhične energije i mnogo (ne)zdravog besa, sve spakovano u kratke pesme kakve bi svirali Cryptic Slaughter ili Righteous Pigs da su odrastali uz Jutjub.

https://xinsurgent.bandcamp.com/album/no-capacity

Somberspawn iz Kolumbije na svom prvom albumu, Inumbrate nude vrlo drusan i tehnički napredan blackened-death metal. Ovo nije tipično južnoamerički sirov, neprskan sadržaj već visokoisproducirana ploča tehničkog (blackened) death zvuka sa ambiciozninm aranžmanima i kompjuterski preciznom svirkom. Bend, srećom, ima i nešto duše inače bi ovo bila samo demonstracija da se, eto, može i u Kolumbiji. Ali nije, bolje je od toga i, da, ima duše:

https://somberspawn.bandcamp.com/album/inumbrate

Nisam poznat kao neki ljubitelj progresivnog power metala, ali vredi notirati da kalifornijski Shadowkiller ima četvrti album, Dark Awakening i ovo je melem za uši svakog metlaca koji pati što Blind Guardian ne izbacuju album svakog meseca. Nisu Shadowkiller, da se razumemo, imitatori poznatijih Nemaca, ali ovo jeste muzika u istom epskom, melodičnom i kvalitetnom ključu sa puno multitrekovanih vokala i cheesy kvalitetima kojima se bend ponosi. Kvalitetno:

https://shadowkiller.bandcamp.com/album/dark-awakening

Kratku ali slatku kasetu sa dve pesme napravili su Self Loathing iz Ohaja. Seasonal Depression nudi manje od deset minuta brutalne kombinacije sludge i death metala sa primereno mračnom atmosferom ali i jakom svirkom. Fino:

https://ladselfloathing.bandcamp.com/album/seasonal-depression

Da li sam se nešto raznežio, šta li je, ali mi je vrlo prijao debi EP benda Land Sharks iz Hadersfilda (a zna se ko je odatle!) koji se zove Dancing in the Fire i ima četiri pesme prijatnog heavy rock treskanja sa poletnom atmosferom i dobrom svirkom i produkcijom. Pritom, ovo nije retro, nije „žanrovski“ metal već muzika koju prave ljudi što su u životu slušali metal i ovo iz njih prirodno izlazi. Pa još te lepe klavijature. Odlično:

https://landsharks1.bandcamp.com/album/dancing-in-the-fire

Kakve se smeće od grindcorea objavljuje ovih dana, prilično mi je prijao demo The Guillotine Demo bostonskih Stagnater. Ova ekipa ne radi ništa što već pre nje nisu uradili Rotten Sound, Magrudergrind ili Leng Tch’e, ali u ovom trenutku i to je dobro: tehnički kvalitetno, produkcijski odlično, u svakom pogledu profi ako to uopšte ima smisla reći za grindcore. Osam pesama, desetak minuta, kvalitet:

https://stagnater.bandcamp.com/album/the-guillotine-demo

Izašao je i novi Body Count i mada je devedesetih nisam toliko voleo njihov output – uprkos tome što jesam voleo Ice-T-jev hip-hop rad – Carnivore, njihov treći povratnički album je svakako prilično sljušljiv. Ima ovde dosta groove/ thrash/ metalcore buke ali napravljene uz priličnu dozu razumevanja koja je godina i da se pred narod ne da izaći sa nedokuvanim, recikliranim rifovima i izlizanim temama. Ice-T sada ima dobar bend (drugu gitaru mu, pored Ernieja C-ja  već nekoliko godina svira Juan Garcia iz Agent Steel, a ne treba vam JAČI kredit od toga, jelte) i uz njegove prilično osvešćene sociopolitičke tekstove i uobičajeno jak vokalni deliveri, dobijamo album koji jeste album stadionskog metala ali ima vatre, iskrenosti i težine. Obrada Motorheadove Ace of Spades je svirana već nekoliko godina unazad na koncertima pa ovde dobija vrlo solidnu studijsku verziju, a tu je i stari rep hit Colors, ovog puta u metal verziji i… pa rep-metal nikada nije bio najbolja ideja svih vremena. Ali zato tu bubnjeve makar svira Dave Lombardo i upisuje se u dugačku i impresivnu listu gostiju. Ice-T je od jednog od najvećih strašila američke pop-kulture devedesetih godina, čoveka koji je otvoreno fantazirao o ubijanju policajaca na svojim albumima i bio košmar za roditelje, političare i nastavnike diljem bele Amerike, izrastao u omiljenog američkog ujaka koji dobro zna kako je biti narko diler u getu, stalno na nišanu murije i drugih gangova, ali koji danas igra pandura na televiziji i snima albume što dosledno ruše rasne granice i muzički su, pa, moram da kažem, sve uverljiviji. Rispekt.

https://www.youtube.com/watch?v=lAsZUtuZhIA&list=PLBzBwYhHpqLLBivSExumGxYPDR0Ybb7Qk

Ako volite The Dillinger Escape Plan, onda treba da čujete album Avant-Garbage mineapoliskih The Motion Mosaic jer je u pitanju vrlo očigledan napor da se igra u istoj ligi sa velikim prethodnicima. I, The Motion Mosaic nisu rđavi, mada, naravno, treba uzeti u obzir i da je mathcore, podžanr u kome se sve ovo odvija, neretko obuzet tehnikom i trikovima – poput svog sabrata, tech-death metala – na ušrtb pesama koje bi trebalo sve to da kontekstualizuju. The Motion Mosaic imaju odgovor na ovo, trpajući između nervoznih, tviči rifova i saplićućih ritmova melodične metalcore refrene koji mene namah izbace iz koncentracije i nateraju me da poželim da slušam nešto drugo. Ako niste tako osetljiva uštvica kao ja, dajte šansu Avant-Garbageu jer ovde zaista ima puno energije, puno polomljenih harmonija i blastbitova i svega.

https://themotionmosaic.bandcamp.com/album/avant-garbage

Završimo sa indonezijskim technical death metalom, jer zašto da ne. Neptunus su bend koji se MNOGO loži na Rings of Saturn ali, naravno, nema njihov kvalitet produkcije. Što je za tech-death, muziku koja živi i umire na tome da se čuje sa koliko autoriteta muzičari sviraju svoje odabrane instrumente, može da bude pogubno. No, na albumu Planetary Annihilation bend zapravo uspeva da svoj nešto mutniji zvuk pretvori u element atmosfere i mada im ni užasno irkomprimovan master ne čini mnogo usluga, Indonežani su me prijatno iznenadili kvalitetom kompozicija u kojima sva ta arpeđa zapravo imaju estetsko opravdanje i gde se smene tempa smisleno koriste za kreiranje praktično psihodeličnih momenata. Rings of Saturn su me, neću lagati, gadno smorili na zadnjem albumu na ime preterane količine deathcore klecanja i beskonačnih brejkdauna koje su svirali između tech death pirotehnike. Ima toga i kod Neptunusa ali ovaj bend mi to provlači ukusnije i uspeva da stalno drži stvari svežim tim bizarnim gitarskim radom koji bi trebalo da je postao dosadan već posle prve pesme ali nije. Neptunus uspevaju da shvate da je tech-death sa svojim fetišom tehnike često na rubu karikature pa onda guraju još jače u smeru karikature da bi dosegli nešto zaista tuđinski a što je u skladu sa njihovom odabranom temom o vanzemaljcima i uništenju planete. Podsećanje da je indonežanska scena poslednjih desetak godina izrodila mnogo dobrog metala:

https://neptunusofficial.bandcamp.com/album/planetary-annihilation

Ima određene simbolike u tome što sam Fire Emblem: Three Houses završio, posle solidnih 62 sata igranja,  baš na Međunarodni dan žena. Ovo je igra u kojoj je rodna ravnopravnost, što se kaže, front end senter, sa mogućnošću da igrač igra kao žensko ili muško, bez ikakve razlike u statistikama ili sposobnostima, sa glavnim antagonistom koji je žensko, u svetu koji je kreiralo božanstvo takođe ženskog pola. Kao bonus, u grani priče koju sam odabrao kao „svoju“ (makar za ovaj prvi prelazak), frakcija kojoj sam se priklonio takođe je bila predvođena od strane jedne žene, otresite, racionalne, ali strastvene i duhovite mlade žene koja je ne samo na svoja pleća preuzela vođenje velike države, a samo što je zakoračila u dvadesete godine, već je i pokrenula veliki i, da se razumemo, prilično krvavi rat da bi svoju i okolne zemlje oslobodila vekovnog opresivnog uticaja eksploatatorske ideologije maskirane iza floskula o religijskoj čistoti i spasenju.

Fire Emblem: Three Houses je šesnaesta igra u dugovečnom Nintendovom serijalu i nesumnjivo jedna od najboljih, a činjenica da se dešava u svetu u kome je religija dokazano STVARNA – tokom igranja igrač ne samo što svedoči čudima i sam razvija određena onostrana svojstva, već ima i direktan verbalni kontakt sa kreatorkom – a da opet vrlo ubedljivo pokazuje da samo zato što je stvarna ne znači da je oportunisti neće odenuti u laži, poluistine i manipulativni govor ne bi li zadržali moć a raju pacifikovali i iskorišćavali, ta činjenica oslikava zreo, osvešćen pristup ne samo narativu već i čitavoj ovoj igri od strane njenih autora. Na kraju krajeva, u ovoj se igraonici igramo od 1990. godine, kao da kažu u Nintendu, red je da isprobamo nove stvari.

Sa svojih dva i po miliona prodatih primeraka Fire Emblem: Three Houses je vrlo komercijalan taktički RPG,  igra koja pokazuje da se Nintendo nalazi u prilično komfornom položaju u ovom trenutku, sa tradicionalnim teškašima u vidu sržnih Mario, Pokemon i Zelda igara koje biju preko petnaest miliona komada, ali gde i relativni marginalci poput Astral Chain ili Tropical Freeze nemaju problem da prodaju više od milion primeraka. Kad se setimo da je Fire Emblem pre manje od jedne decenije bio serijal na zalasku, te da je igra za 3DS  iz 2012. godine, Fire Emblem: Awakening, bila poslednje „Ura!“ za studio Intelligent Systems, ne možemo a da se malo ne nasmešimo i pomislimo kako ima nečeg u istrajnosti i veri u sebe i ono što pravite. Pre Awakeninga, Fire Emblem je imao cenjen i solidan Wii naslov Fire Emblem: Radiant Dawn koji je ipak bio namenjen pre svega taktičkim aficionadosima i potencijalnu širu publiku na dobro prodavanoj konzoli uspešno držao na distanci svojom velikom težinom. Studio je, verovatno u skladu sa malo razočaravajućom prodajom ove igre sledećih nekoliko godina dobijao na vremenu praveći rimejkove starih Fire Emblem igara za DS i 3DS a Awakening je trebalo da bude labudova pesma, poslednji juriš preko ničije zemlje u koji će studio uliti srce i dušu i iskoristiti u njemu sve ideje koje su se nakupile za pola decenije.

Awakening je, na kraju, pogledao bog i njegov visoki kvalitet i jedna opipljiva strast sa kojom je igra napravljena srećno su se ukrstili sa blagom renesansom poteznih, taktičkih igara u savremenom mejnstrimu pa je serijal od te tačke na dalje praktično procvetao, nudeći sve raskošnije naslove, što u sržnom serijalu (gde smo zapravo dobili samo jednu novu igru i jedan odličan rimejk stare igre) što sa strane, kroz Fire Emblem Warriors spinof, krosover sa Shin Megami Tensei (u vidu Tokyo Mirage Sessions #FE) i neprebrojna Smash Bros. kameo pojavljivanja. Three Houses je, dakle, posle punih 29 godina od originalnog Famicomovog Fire Emblem: Shadow Dragon and the Blade of Light, prva igra u sržnom serijalu napravljena u visokoj definiciji i jedan moderan, udoban hit za mlado, staro, žensko, muško i sve ono između, igra koja se može igrati satima u kontinuitetu ali i u koju se može uskočiti na petnaest minuta u toku jednog dana a da opet znate da ste učinili nešto smisleno i korisno za svoju karijeru vojskovođe i nastavnika ratnih veština. Stavljanje ovakve igre na Switch, razume se, je opet odlična pogodnost jer Three Houses sa svojom rutinom usklađenom sa školskim kurikulumom prosto poziva da ga igrate „usput“, dok radite nešto drugo, noseći konzolu sa sobom i uskačući na koji minut da popijete čaj sa nekim od svojih učenika, odradite trominutni turnir u mačevanju ili upecate neku ribu od koje ćete docnije spremiti obrok koji podiže neku od statistika čitavog odreda do kraja tekućeg meseca, eventualno da odradite neku kraću, lakšu borbu protiv bandita koji pljačkaju provincijska sela i koje će disciplinovana vojna jedinica sveže napaljena da pokaže šta je naučila na obuci zbrisati kao od šale, a da ćete teške, presudne borbe i za njih vezane pripreme koje se tiču pojačavanja veza između likova igrati kada budete imali nekoliko slobodnih sati i televizor visoke definicije na raspolaganju.

Intelligent Systems su toliko dugo radili igre za prenosne konzole da im je u proizvođenju prve prave konzolne igre u ovoj deceniji bila potrebna eksterna pomoć pa su kolege iz Koei Tecmoa – a koje su već pravile Fire Emblem Warriors – ovde upisane kao ko-developeri, no, s druge strane, Intelligent Systems su toliko dugo radili igre za prenosne konzole da je Fire emblem: Three Houses pravo remek-delo mikromenadžmenta vremena i resursa, igra koja vrlo namerno svoj narativ i njemu odnosnu strukturu igranja oblikuje oko mesečnih ciklusa gde se poslednjeg dana u mesecu po pravilu dobija krešendo u vidu presudne, po narativ prelomne bitke, dok se ostatak vremena igrač za ovaj pančlajn priprema trudeći se da svoje jedinice obuči, opremi i psihološki pripremi na najoptimalniji moguć način.

Kako to već ume da bude, ako ste određenog psihološkog profila, volite min-maksovanje i ceđenje svake kapi statističkih poboljšanja iz impresivno prepletenih matematičkih sistema igre, Three Houses će za vas biti ispunjenje vlažnih snova, idealni „Spreadsheet – The Game!“ u kome ćete svaki budni trenutak tokom svakog slobodnog dana koji imate (u igri) iskoristiti na najefikasniji moguć način, pažljivo proučavajući profile svojih vojnika, planirajući njihovu ratničku budućnost i onda razvijajući višestepene akcione planove koji će ih pretvoriti u hodajuće ubilačke mašine, strah i trepet bojišta i vredni resurs za koji ćete preduzeti svaku meru predostrožnosti da ga ni slučajno ne izgubite u nekoj borbi. Fire Emblem igre su od početka stavljale veliki akcenat upravo na likove i njihovu socijalnu funkciju – već prva igra je imala permadeath kao jednu od najznačajnijih karakteristika čime su njeni likovi dobijali na vrednosti i izdvajali se od uzajamno zamenjivih likova iz drugih taktičkih igara – i u poslednjih nekoliko naslova ovo je razvijano u sve smelijim smerovima. Three Houses nema u sebi generacijsku mehaniku gde uparivanje likova može doneti na svet njihovo potomstvo koje ima određene nasledne karakteristike – kao što je imao Awakening – a ovo je jer se igra događa u kraćem vremenskom periodu i ponovno korišćenje trikova sa putovanjem kroz vreme bi delovalo maniristički, ali Three Houses vrlo prominentno insistira na tome da se međusobni afinitet likova valja pažljivo kultivisati kroz brojne socijalne aktivnosti i da će ovo imati opipljivog efekta na to kako se na kraju odvijaju bitke na bojištu.

Strukturalno, Three Houses je još jedna od igara modernog doba u kojoj se, bez ikakve sumnje pod uticajem Atlusovog serijala Persona i njegovog sve većeg komercijalnog uspeha i kulturnog, jelte, kašea, događaji vrte oko škole. Glavni junak, ženskog ili muškog pola, na početku igre pripadnik ekipe plaćenika koja radi časne poslove diljem fantazijskog kontinenta Fódlan, vrlo će brzo, sticajem okolnosti, biti regrutovan u manastir Garreg Mach da tamo bude jedan od akademskih nastavnika.

Garreg Mach je, jasno, pored toga što je sakralno mesto, i mesto učenja, kako je to već i umelo da bude u srednjem veku koga Fire Emblem igre fantazijski spufuju, i u ovom slučaju je u pitanju vojna akademija na kojoj se uglavnom deca vlastele iz okolnih kraljevstava, vojvodstava i saveza manjih teritorija podučavaju ratničkim veštinama. Intelligent Systems ovde postižu vrlo uspeo „školski“ senzibilitet pokazujući kako deca iz porodica i kneževina koje su, neretko, međusobno ratovale, često i u sasvim bliskoj prošlosti,* veoma prirodno ulaze u akademski ambijent, prepoznaju da je sticanje obrazovanja (koje nije samo stvar ratne strategije već i diplomatije, filozofije itd.) značajno i na pojedinačnom, ali i na širem, civilizacijskom planu i da će njihovo upoznavanje jednih sa drugima i kovanje veza tokom studiranja biti presudno za to kako će sledećih nekoliko decenija istorije Fódlana biti ispisano.
*Jedan od tekućih podzapleta tiče se upravo činjenice da je otac jednog od studenata ubio oca druge studentkinje i da je on mesecima anksiozan jer se plaši da će njena trauma definisati njihov odnos za sva vremena. U jednom vrlo lepom narativnom luku koji ovo dvoje dobijaju pokazuje se da porodično nasleđe nije nužno i neizbežna sudbina pa me je činjenica da su ovo dvoje završili vrlo bliski posle rata veoma dirnula.

Ovo, dalje, veoma uspelo biva raspredeno u veći narativ o ratu za Fódlan u kome se sada tri frakcije bore oko sukobljenih ideoloških i teritorijalnih pogleda na tu buduću istoriju i igra pametno unovčava ulaganje u veoma low-key, čak relaksirani „školski“ ambijent sa početka koji se u drugom delu kontrastira sa ratovanjem koje više nije tek uzbudljiva primena teorije naučene u školskim klupama tokom čarki sa šumskim razbojnicima i nadobudnim piratima, već ozbiljan sukob armija u kome dojučerašnji školski drugovi, sada sazreli i formirani kao ličnosti sa sopstvenim filozofijama, lojalnostima i ideologijama, jurišaju jedni na druge predvodeći svoje vojske.

Intelligent Systems su u poslednjoj sržnoj Fire Emblem igri (Fates za 3DS) već imali priču koja se odvija iz tri perspektive i potrebno je tri puta odigrati kampanju da biste videli sve, a u Three Houses ovo je osnova narativa – sugerisano već i podnaslovom, jelte – pa je prva velika odluka koju treba doneti baš ta koju od tri velike plemićke kuće i za njih vezan „razred“ u Garreg Mach akademiji želite da, u ulozi razrednog starešine, uzmete kao svoju. U početku ovo znači da imate svoju ekipu učenika i da, razgovarajući sa učenicima i iz drugih razreda, možete, ako ste sa njima iskovali dovoljno jake socijalne veze (putem pronalaženja predmeta koje su izgubili, davanja poklona u skladu sa njihovim afinitetima a koje saznajete kroz razgovore itd.) i neke od njih regrutovati za svoj tim, a što će kulminirati velikim manevrima na kojima se tri kuće, putem tri razreda, nadmeću da pokažu čiji su studenti najbolje savladali gradivo, ali će dalje, kako se dublji zaplet bude razvijao, i kako bude postajalo jasno da političke intrige iza kulisa neće dopustiti tek odrasloj mlađariji da dugo ostanu nedužna studentarija, biti neophodno i da se donesu neke prelomne odluke o tome kome zapravo igrač, na osnovu ideologije ali i dotadašnjih afiniteta prema ovom ili onom liku (u glavi igrača, ne u statističkom smislu), želi da zaista bude lojalan.

Ova prelomna tačka u narativu je lepa kulminacija dotadašnjeg zapleta sa nekim tipično anime-predimenzioniranim preokretima, ali i ubedljivom primenom poslovice o čekiću kao jedinoj alatki koju imate i tome da onda sve izgleda kao ekse, pa prikazuje ideju da kad se neko sprema za rat i vlast, pa makar mu mir bio prva stvar na umu, rata najverovatnije mora biti. Igra pravi ozbiljne premete unazad da, i nakon što studenti diplomiraju a mir pređe u višegodišnji rat, očuva mesečni ritam aktivnosti i zadrži uglavnom iste načine na koje igrač obučava svoje jedinice i priprema ih za nova iskušenja i mada je ovo udobno jer samo nastavljate ono što ste i do sada radili, pomalo sam i zažalio što autori nisu imali načina da malo radikalnije pretumbaju formulu.

Hoću da kažem, posle šezdeset sati u prvom prelasku, svestan sam da bi mi za potrebe upoznavanja sa „čitavim“ narativom bilo potrebno još minimalno 50-60 časova da istražim druge dve grane priče, pripovedane iz perspektive druge dve kuće. Da ne pominjem da i u okviru jedne grane priče ima momenata prelomnih odluka koje radikalno menjaju smer u kome će se ona odvijati. Drugim rečima, iako je narativno, Fire Emblem: Three Houses, izvanredno izdašna igra (pogotovo jer nam ne naplaćuje odvojene grane priče odvojeno, kao što je, avaj, radio Fire Emblem: Fates), mehanički, ne bi mu škodilo malo više raznovrsnosti u drugoj polovini narativa, pogotovo ako ćete tu drugu polovinu ponovo igrati još barem dvaput.

Ne da ovo nije raznovrsno u startu, Garreg Mach je mesto na kome se mnogo toga može raditi i kada niste na časovima – a to je tipično jedan dan nedeljno, vikendom – imate svu silu stvari koje treba da odradite kako biste bili sigurni da vaši vojnici u sledeću borbu stupaju sa najbolje moguće pozicije. Oružje korišćeno u prethodnim bitkama se troši pa valja zanoviti stokove ili ga odneti kod kovača da se popravi ili prekuje u novu, snažniju formu. Da biste ovo mogli da uradite, potrebni su vam novac i materijali. Materijale kupujete od posebnog trgovca na marketu a novac zarađujete ratovanjem, ali i prodavanjem ulovljene ribe ili izlovljenog mesa, posebnih biljnih čajeva koje uzgajate u lokalnom plasteniku (i koji opet imaju čitav podsistem odabiranja semena, humusa i čekanja nedelju dana da biljke izrastu dovoljno da se mogu ubrati) ili poklona koje ste dobili rešavanjem opcionih misija ili ih pronašli na zemlji. Studenti, naravno, brže napreduju u učenju ako su motivisani pa im motivaciju možete podizati već pomenutim pronalaženjem izgubljenih ličnih predmeta i davanjem adekvatnih poklona (mada će svaki poklon doneti rast motivacije, odgovarajući pokloni će je mnogo više nazidati), ali i odgovaranjem na njihove dileme koje anonimno ispisuju na papirićima i ubacuju u kutiju sa pitanjima, zajedničkim obedovanjem, pevanjem u crkvenom horu…

Kada do učenja dođe, igrač opet ima punu slobodu da oblikuje svoje studente u skladu sa sopstvenom strateškom vizijom. Ovde motivacija igra presudnu ulogu jer viša motivacija podrazumeva veći broj lekcija koje student može da pređe u toku jedne nedelje a što će opet značiti više poena osvojenih u savladavanju određene veštine. Ove su veštine, opet, određene klasom koju studenti imaju (relativno uobičajena podela na više vrsta ratnika na daljinu ili blizinu i nekoliko vrsta magova) ali se klase, u skladu sa preferencama mogu i slobodno menjati, čak, pred svaku borbu ako tako poželite, a čime se može kompenzovati eventualni gubitak neke vredne jedinice u prethodnoj borbi.

Naravno, slobodno menjanje klase menja i vrednosti atributa likova (brzine, okretnosti, snage, sreće itd.) a što opet može doći u koliziju sa veštinama koje su kod konkretnog lika razvijane mesecima, pa iako okretnog asasina možete pretvoriti u teškog oklopnika uz srazmerno malo napora, uvek postoji pitanje toga koliko će se ova jedinica brzo ili sporo kretati po bojištu, koliko će umeti da koristi mač ili sekiru itd. itd. itd.

Hoću da kažem, ovo je sistem sa mnogo pokretnih delova i Intelligent Systems su ovde igraču stavili u ruke mnogo slobode, više nego i u jednoj prethodnoj igri. Karakteristični „weapon triangle“ iz starih Fire Emblem igara (uprošćeno: mač pobeđuje sekiru, sekira pobeđuje koplje, koplje pobeđuje mač) je odbačen za račun organskijeg odnosa tipova oružja i vrsta jedinica a za šta je zaista bilo krajnje vreme s obzirom na to koliko su jedinice koje koriste ofanzivnu magiju ili lukove i strele vremenom postale važne u Fire Emblem igrama.

Sloboda, naravno, obavezuje i, pogotovo ako je igrač manje iskusan, može da se desi da razvija likove u takvom smeru da njihove prirodne prednosti anulira a da sebe dalje ekonomski dovede u situaciju da ne može da ojača ono što je ojačati potrebno. Ovo je naročito rizik kod igrača koji su više privučeni socijalnom dimenzijom igre – simulatorom koledža, jelte – i koji će vreme što imaju na raspolaganju vikendima trošiti na likove koji su im simpatični, a kojima je motivacija možda već dovoljno visoka, zanemarujući dugoročnije strateške implikacije na sastav borbene jedinice u kojoj možda neće postojati dovoljan balans ofanzivnih i defanzivnih vojnika, boraca na daljinu i tenkova itd.

Igra, doduše, nastoji da ovo kompenzuje na nekoliko načina. Jedan je da, pošto je ovo ionako igra koja se veliki deo vremena odvija u menijima, postoje opsežne i dosta jasne instrukcije o skoro svemu što u menijima možete da uradite pa tako, recimo, promena klase ili tipa bataljona kojim jedinica komanduje u borbi ima jasno numerički i kolorno obeležene pozitivne i negativne promene koje će ovo doneti, motivacije su prikazane jasnim skalama i samorazumljivim emotikonima i, generalno, Intelligent Systems ovde opravdavaju svoje ime i pretvaraju nešto što bi moglo biti košmarna procedura češljanja tabela i poređenja vrednosti u različitim kolonama i redovima u udobnu, ne suviše opterećujuću igru sa raznim brojevima i slikama koja što duže igrate postaje sve intuitivnija.

Druga vrsta kompenzacije je možda za nijansu kontroverznija jer je Fire Emblem: Three Fates daleko najlakša Fire Emblem igra u ovih trideset godina postojanja serijala. Generalno, Fire Emblem se od početka od drugih taktičkih igara svoje generacije (poput ikoničkog Seginog Shining Force serijala koji je dve godine mlađi od prve FE igre) izdvajao upravo insistiranjem na permadeath mehanici i potrebi da igrač planira svaki naredni potez uz veliku svest o mogućim kataklizmičnim posledicama, pa i da, ako je žrtvu sasvim neophodno napraviti, u glavi ima analizu implikacija koje će ovo doneti za ostatak igre. Awakening je već omogućio igranje u modu koji nema permanentnu smrt za likove, a Three Houses ovo ponavlja, omogućujući igraču da igra klasični mod u kome poginule jedinice više ne postoje u igri, ili „casual“ mod u kome se jedinica nakon pretrpljene štete samo povlači sa bojišta i nije dostupna do kraja bitke ali će već za sledeću bitku biti spremna i u punoj formi.

Velim da je ovo donekle kontroverzno ne zato što sam hardkor tradicionalista već jer mi se čini da su Intelligent Systems ovde mogli da naprave nešto nijansiraniji sistem, negde između klasičnog i kežual pristupa, u kome bi pad jedinice u borbi imao određene posledice ili makar cenu. XCOM igre su, recimo, jedinice ranjene u borbi činile nedostupnim nekoliko sledećih nedelja dok traje oporavak, a Three Houses je mogao da ima čitavu lepezu „kazni“, od gubljenja svih iskustvenih poena koje je jedinica stekla ako padne u borbi (a koji se inače prilično izdašno stiču tokom borbe i nije bila retkost da čak i pri kraju kampanje neki od mojih likova dvaput napreduju na sledeći nivo tokom samo jedne bitke), preko umanjivanja motivacije pa do novčanih penala koje je ovo moglo da podrazumeva.

Mislim, sad se ja igram amaterskog dizajnera igara, a to ne biva, ali je fakat da je Three Houses srazmerno laka igra. Najniži nivo težine se ovde naziva „normalnim“ i namenjen je igračima sa manje iskustva i upravo u vezi sa izborom nivoa težina imam i najveću dilemu vezanu za igru. Naime, ovde na jelovniku imamo jedno dosta komplikovano pitanje imajući u vidu koliko je Three Houses dugačka igra: igranje na „Normal“ podrazumeva manje agresivne neprijatelje koji su koji vrlo retko koriste specijalne sposobnosti i sopstvene Gambit napade (koji su vezani za bataljon što ga trenutno koristite i mada ne nanose nužno ogromnu štetu, sprečavaju protivnika da izvede kontranapad), kao i veliki broj iskustvenih poena koji se dobijaju u borbi, te mogućnost beskonačnog ponavljanja opcionih sukoba sa banditima a čime se novac, oprema i iskustvo mogu skupljati praktično bez ograničenja. Ovo znači da igranje na „normal“ kreira manje uzbuđenja uz duži ali dosadniji prolazak kroz kampanju. S druge strane, igranje na „hard“ je ono „pravo“ – likovi sporije napreduju po nivoima, neprijatelji koriste specijalne napade i agresivniji su, nema „besplatnih“ borbi – ali činjenica da će zbog pogibije ovih ili onih likova igrač gotovo sigurno mnoge borbe počinjati iz početka (za razliku od Awakening, ovde nema snimanja usred bitke i jedino možete napraviti bukmark nakon kog izlazite iz igre i koji se posle sledećeg učitavanja automatski briše) znači i da će kampanja i ovde možda trajati jednako dugo samo što će na časovniku u igri stajati manji broj sati jer se neće računati ponovljeni pokušaji.

Drugim rečima, da kampanja traje desetak sati, igranje na bilo kom nivou težine, pa i menjanje na viši nivo (koje je moguće, ali nije moguće vraćanje na niži) u toku kampanje bi bilo uzbudljivije i primamljivije i, pogotovo sa činjenicom da se „ceo“ narativ vidi tek posle tri prolaska kroz kampanju, više bi mamilo na ponovna igranja. Ovako kako jeste, sa bar stotinak potrebnih sati da se vidi „sve“, i činjenicom da između borbi stalno radite iste stvari a da to, uz sve uključene udobnosti (teleportovanje između delova mape, završavanje priličnog dela poslova direktno iz menija) oduzima dosta vremena, Fire Emblem: Three Houses ima određenog sala koje moglo biti skinuto malo nijansiranijim pristupom dizajniranju težine i izazova, pa i automatizacijom određenih aktivnosti. Ovako, igra dopušta automatizovanu poduku studenata svake nedelje ali i dalje morate „pešački“ odraditi vikend-aktivnosti koje im podižu motivaciju a one oduzimaju i ubedljivo najviše vremena. I, da bude sasvim jasno: iako su te aktivnosti superšarmantne, prema kraju kampanje sam već prilično stenjao pred svaki vikend u igri svestan da ću morati da pecam, da sedim na čaju sa kolegama, da kupujem mamce za posebnu vrstu ribe potrebnu mi da spremim obroke koje želim (a koji će mojoj vojsci povećati atribute tako da se lakše izmiču neprijateljskim napadima i imaju višu učestalost razornih kritičnih napada), da opravljam oružje kod kovača, jedan po jedan mač i sekiru, i luk, da zanavljam bataljone. U takvim trenucima sam mislio da bi bilo lepo da igra ima još jedan nivo, metanivo takoreći, menadžmenta resursa gde bih mogao da zadam makroe koji će automatski prodavati određenu klasu predmeta, automatski kupovati materijale, popravljati oružje i zanavljati bataljone, kako bih lakše protrčao kroz aktivnosti koje sam toliko puta već uradio u igri.

Svakako, ako igrate na višem nivou težine i, pogotovo ako igrate klasični mod, sa permadeathom, ovo će vas i naterati da igrate uz mnogo više pažnje posvećene svakom detalju, gde ćete veoma paziti da vam likovi građeni tokom 30 ili 40 sati ne poginu u borbi, gde ćete svaki sledeći potez planirati sa usredsređenošću šahiste koji razmišlja nekoliko poteza unapred i vizualizovanjem mogućih ishoda i implikacija po sve ostale likove na bojištu. Ovde svakako pomaže što se pažnja u dijazniranju interfejsa i signalizacije koju igra ima izvan borbe prenosi i na taktički displej pa su borbe, iako udobno poznate ako ste igrali ijedan Fire Emblem naslov iz serijala, izuzetno ugodne za upravljanje, sa jasnim ukazivanjima na rizike koje preuzimate pozicioniranjem jedinica na određene kvadrate u mreži, jasnim procenama koliko će ko štete kome naneti u razmeni vatre, te mogućnošću vraćanja poteza unatrag sve dok niste pritisnuli dugme za napad kojim se „potvrđuje“ sve što ste prethodno odabrali (pozicija, vrsta napada, oružje koje ćete koristiti). Relativno brzo nakon početka igre dobijate i „divine pulse“, mogućnost ograničenog ali prilično izdašnog „premotavanja vremena unazad“ a koje vam kompenzuje nemogućnost snimanja pozicije u borbama time što dopušta vraćanje veliki broj poteza unazad.

Drugim rečima, Three Houses je igra koja apsolutno želi da trijumfujete na osnovu svoje pameti i snalažljivosti. Generator slučajnih brojeva igra određenu ulogu i određeni napadi će promašivati čak i ako mislite da su statistike apsolutno na vašoj strani, ali ovo nije toliko čest slučaj da bi frustriralo a sa druge strane podseća na potrebu da uvek imate rezervni plan i da ulaganje u bafove koje daju obroci pre bitke, ali i u bafovanje na samom bojištu koje dobijate od određenih magijski orijentisanih likova može značiti razliku između pobede i poraza. Utoliko, do kraja igre sam se nervirao što moja, inače izvanredno korisna snajperistkinja Bernardette, povremeno promaši hitac koji niko drugi ne bi promašio, ali me je i dalje mrzelo da prsten koji poboljšava preciznost skinem sa Hubertove ruke i dam ga njoj jer je njen procenat pogodaka i fatalnih hitaca i ovako bio sumanuto visok, pogotovo kada je otključala Hunter’s Volley, dvostepeni napad sa dve strele. Huberta sam, da ironija bude veća, koristio znatno manje prema kraju kampanje na ime njegove relativne sporosti na bojištu (iako sam upotrebio magijski predmet da mu permanentno uvećam brzinu), ali su momenti kada je imao priliku da koristi svoju ofanzivnu crnu magiju u nekim od poslednjih borbi, bili obeleženi stopostotnom preciznošću pa je Hubert u skladu sa svojom prirodom mračnog velikog vezira iz senki koji se ne guzi mnogo u javnosti ali rešava stvar iz pozadine, bio presudni faktor.

To što sam imao ovakvu slobodu da ne dotegnem svaki šraf do pucanja svedoči o relativno relaksiranoj prirodi ove igre a opet je ovo refleksija činjenice da je Nintendo, vrlo verovatno i svesno, igru pravio da zadovolji i taktičke veterane ali i „kežualniju“ publiku koju je više privukla interesantna priča o politici i sa mnogo dobrih likova, te mogućnost izgradnje čvrstih veza među tim likovima (koju je na kraju moguće i krunisati brakom) kroz brojne dijaloge. Three Houses tako ima i jednu vrlo opipljivu dimenziju vizuelne novele sa jako mnogo dijaloga među mnogo likova i ovde se vidi ogroman napredak napravljen u odnosu na Awakening gde je većina dijaloga izvan centralne priče bila posve trivijalna. Three Houses, naprotiv, veoma mnogo polaže na psihologiju i karaktere svojih likova, njihove lične istorije, traume, ambicije i dijaoizi među njima su instance u kojima se likovi suočavaju sa sobom i drugima, rastu i menjaju se. Ovo je vrlo dobro odmeren „simulator socijalizacije“ koji igri, izvan ratničke dimenzije, daje čitav jedan sloj privlačnosti zanimljiv i publici koja ne bi nužno bila privučena svirepom simuliranju rata, a kako su dijalozi, bez obzira na određeni fantazijsku pompeznost (koja, uostalom, ide po definiciji uz Anime-kvazi-srednjevekovlje koje ovde imamo na jelovniku) zapravo napisano veoma dobro i daju uverljive portrete likova, moram da priznam da je bilo pravo uživanje gledati kako mladi, neiskusni studenti postaju prekaljeni ratni veterani i da je Nintendov eksperiment sa „Persona-lizacijom“ Fire Emblema prilično uspeo. Teksta je ovde mnogo, da, ali opravdano mnogo jer igra ispituje i lične dimenzije svoje postavke – sa likovima koji imaju određene traume iz detinjstva, nacionalističke ponose, ili prosto, jak seksualni nagon – ali i socijalne. Pogotovo je, recimo interesantna tenzija između dece vlastele koja studiraju na Garreg Mach akademiji, i dece bez plemenitog porekla koja se tu takođe obučavaju za vojskovođe, te kako se sve to upliće u širi narativ koji se bazira na ideološkoj platformi jednog od likova da autoritet zasnovan na nasleđivanju vodi čitav kontinent u pogrešnom smeru i uopšteno govoreći je – duboko nepravičan.

I lepo to bude. Već to kako je pomenuta Bernardette od socijalno potpuno rekluzivne devojčice (koja bukvalno odbija da izađe iz svoje spavaonice izvan termina za predavanje) postala strah i trepet bojišta, snajperista koji skida neprijateljske glave iz ogromne daljine i rešava bitku pre nego što mačevi uopšte udare u štitove je bio izvor masivnog zadovoljstva tokom igranja, ali i to u kakvu je rasnu državnicu i ratnicu izrasla Edelgrad (zbog koje sam i odabrao Black Eagles kao kuću kojoj sam se priklonio), koja prema kraju kampanje i najteže udarce gvožđa prima na veliki štit uz radost i podsmevanje protivniku i uzvraća razornim kontranapadima, kako je lepuškasti Ferdinand postao moćni vitez na konju, ali i kako je Gaspar, mladi plemić bez mogućnosti da nasledi presto zahvaljujući tome što ima starijeg brata, sebe pronašao u besomučnom treningu i pretvorio se u silovitog borca sa sekirom u rukama.

Možda je najveći moj utisak o tome šta se na polju same borbe izmenilo u odnosu na starije Fire Emblem naslove to koliko je prelazak sa weapon triangle osnove na slobodniji sistem zapravo razumno prioritizovao borbu na daljinu. Igra ima jedinice koje mogu da lete i za koje prelazak prirodnih prepreka ne predstavlja izazov, a lukovi i strele i magija su veoma značajni aseti u borbi ako se ispravno koriste. Na samom kraju kampanje sam imao svega četiri borca koji su redovno napadali oružjem za borbu na blizinu (od kojih je jedan, zapravo, imao i mogućnost magijskog napada i nju koristio daleko više u finalu) dok je ostalih osmoro koristilo lukove i strele, ali i ofanzivne i defanzivne magije. Igra je vrlo dobrodošlo detaljna i kompleksna u tome ko kada koga i odakle može da napadne i ko napad i kako može da uzvrati pa je jurišanje na orijaške demonske zveri sa ogromnim zalihama zdravlja i area of effect napadima bilo zadovoljstvo planirati, sa napadima iz daljine da neprijatelja načnu i pritrčavanjima da ga likovi sa sekirama, kopljima i mačevima dovrše silovitim specijalnim napadima pre nego što uspe da uzvrati. Dodatno, pošto igrač tokom igranja stiče afinitete mnogo više likova nego što mogu da „stanu“ u jedinicu koju vodi u borbu, neki od njih mogu biti raspoređeni kao ađutanti drugim likovima i ovo kreira zanimljive kombinacije gde, recimo, veoma ofanzivno nastrojen lik dobija i mogućnost automatskog lečenja posle nekih poteza a lik sa mačem posle svpog napada možda dobije i gratis napad magijskog lika koji mu služi kao ađutant.

Dakle, uživao sam u Fire Emblem: Three Houses iako imam određene rezerve u odnosu na to kako su Intelligent Systems dizajnirali nivoe težine a što je opet, posledično, dugačku kampanju učinilo monotonijom nego što bih idealno voleo. U odnosu na, recimo, XCOM 2 sa kojim ova igra deli dosta karakteristika, vidno je koliko su Firaxis znoja prolili da igraču bude teže da napreduje kroz igru ali da se efekti napretka jače osećaju – u Three Houses, sam, recimo, već na prvoj četvrtini kampanje imao najjača dostupna oružja pa u tom pogledu nisam imao čemu da se radujem kako su meseci prolazili a moji studenti napredovali po nivoima.

Ali uživao sam i verujem da će drugi prolazak, na višem nivou težine, biti još povoda za uživanje. Naravno, audiovizuelni sloj igre je u velikoj meri ovome doprineo. Iako je već Awakening imao veoma lepu grafiku (osim što likovi iz nekog razloga nisu imali stopala), sa korišćenjem trodimenzionalne tehnologije, sedam godina noviji Three Houses je ovde napravio značajne korake napred. Ne i revolucionarne – mada to što svi imaju stopala svakako dosta znači – i ovo je igra koja definitivno ima „slabiju“ grafiku od drugih Nintendovih recentnih igara poput Platinumovog Astral Chain ili Next Levelovog Luigi’s Mansion 3. Ne treba ovde očekivati minuciozna senčenja, kompleksno osvetljenje ili složene animacije ovih naslova – Three Houses je, podsećamo još jednom, igra menija prvo i pre svega, i grafika je u njoj, da tako kažem, više ilustracija a manje reprezentacija događanja na ekranu.

Ali ovo je lepa grafika koja 3D modelima uspeva da udahne karakter kakav je obično rezervisan za ručno crtane likove, a dopadljivi gestovi i animacije kojima likovi podvlače odličnu glasovnu glumu uveliko doprinose ovom karakteru. Na bojištu svaki sukob između vojnika ima svoju animaciju i mada se one ponavljaju i videćete ih stotine i hiljade puta do kraja igre, urađene su uglavnom toliko dobro da vam neće dosaditi (a i mogu se lakim pritiskom dugmeta preskočiti). Imam bukvalno pet gigabajta snimljenih videa iz ove igre i veliki broj njih su atraktivne borbene animacije, pa vi vidite da li sam ja lud ili šta…

Najlepša stvar u igri je verovatno dizajn odeće, oružja i opreme. Arhitektonski, Garreg Mach je pristojan srednjevekovni manastir mada bez posebno inspirisanih zahvata u enterijeru, ali uniforme koje vojnici nose, odeća koju studenti imaju izvan bojišta, lepi lukovi, mačevi i sekire, raskošne frizure i ukrasi – ovo je nešto tipično za japanski pristup kreiranju (kvazi)evropskog, (kvazi)srednjevekovnog senzibiliteta i dizajneri su se ovde takmičili ko će lepše i ukusnije, nalazeći uglavnom zlatnu sredinu između atraktivnosti odevnih predmeta i njihove, s obzirom na okolnosti, praktičnosti. Tako da je šezdeset sati gledanja u ove modele uglavnom proteklo u dobrom raspoloženju.

Vratimo se za trenutak rodnoj komponenti igre: prošli Fire Emblem sam igrao kao žena, a ovaj kao muškarac, suviše lenj da se BAŠ MNOGO cimam oko lezbijskih romansi. Prijatno je videti da u Nintendovoj igri mogućnost istopolne romanse – ako već nije reklamirana na televiziji i u finalu superbowla – makr nije sakrivena ispod nekog kamena. Muškarci ovde dobijaju manje opcija,a što je svakako za očekivati od japanske igre, ali opet, napredak se valjda pravi korak po korak pa je dodatno bilo prijatno videti da su romantični dijalozi napisani odlično, pogotovo u lezbijskim flertovanjima kojima sam prisustvovao. Naravno, pošto sam ja mator, konzervativan i sve to, svi parovi na kraju moje igre su bili heteroseksualni – mada u svoju odbranu treba i da kažem da, kada je došao momenat da biram waifu, iako sam flertovao sa nekim od studentkinja, trgnuo sam se, shvatio da sa pozicije njihovog profesora zaista nisam u mogućnosti da etički biram ni jednu, pa sam se odlučio za najmanje romantičnu opciju koja se, tehnički i nije završila pravim brakom ali jeste na zadovoljavajući način krunisala uniju između mog lika i jednog onostranog prisustva u igri.

Fire Emblem: Three Houses, dakle, treba da odigram još najmanje dvaput da bih video šta sve igra nudi i ovo zaista i nameravam da uradim ako ne baš sada i odmah, a ono u neko razumno dogledno vreme. Ovo je, ponoviću, dugačka igra, sa vrtoglavom količinom sistema, misija, atributa, komada opreme, materijala, recepata za obroke, vrsta ribe, borbenih veština, likova i oružja i mada je sada razumem mnogo bolje nego pre šezdeset časova, potreban mi je i mali predah pre nego što se ponovo bacim u rat na Fódlanu. Pogotovo što ću se tom prilikom boriti protiv ljudi koje sam obučavao, posmatrao kako rastu i – zavoleo u svom prvom prelasku. Treba se na to pripremiti.

Dobro, u nedelji koja će u nekom budućem postapokaliptičnom filmu biti sažeta u 5-6 rečenica teksta tokom uvodne špice, slušao se i metal. Mislim, kako i ne bi, jelte. Sad ćemo da vidimo i kakve je, jelte, kakvoće bio, a ako neko slučajno još uvek nije siguran kako da se odnosi prema tekućoj pandemiji, da podsetimo: pranje ruku, nedoticanje lica, distanca od drugih osoba, ako sačuvamo najstarije među nama, sačuvaćemo sve.

E, onda, metal. Prvo pa muško preskačemo iako je u pitanju solidan poljski blek metal album, no, njegove teme su malo… neprihvatljive za neke naše zamišljene standarde. Tužna je istina da pošten slušalac blek metala mora da izigrava detektiva kad god naleti na neki novi bend a pogotovo, avaj, kad su u pitanju bendovi iz slovenskih zemalja, no tako nam je to. Pa onda umesto Poljaka-naciste, idemo na… er… Nemce koji se pale na staru nordijsku religiju. Zadnje je vreme došlo, slažem se, ali dobro, Hangatyr se lože na stare germanske bogove (ime benda znači „Raspeti bog“, jelte, u aluziji na Odinovu devetodnevnu patnju na Igdrasilu), što jeste česta odlika belih etnonacionalista i srodnih im govnara, ali istraživanje koje sam u vezi ovog benda uradio pokazuje samo pentagrame i uobičajenu antihrišćansku ikonografiju pa se nadam da ne promovišemo ovde nekakve naci-drugare.

Mislim, eto kroz šta čovek prolazi sa ovom muzikom. Elem, treći Hangatyrov album, Kalt je vrlo solidan komad ledenog blek metala, sličnijeg norveškim uzporima na koje se očigledno lože nego njemačkoj sabraći. Što je sasvim na mestu, ovo je monoton ali ekspresivan blek metal prilično težak za slušanje na ime ružnog masteringa, ali prilično pristojan za slušanje ako vam treba nešto opresivno a opet emotivno da ga slušate. Hangatyr sebi ne kače „atmosferičnu“ deskripciju ali mislim da bi se ovo dopalo i toj publici. Vredi probati.

https://hangatyr.bandcamp.com/album/kalt

No, iz Norveške nam stiže prvi album jednoćlanog folk-metal projekta Fjøsnisse i kada čujete da Trolltind započinje zvučnom montažom u kojoj se skoro pa odmah čuje meketanje koze, znate odmah na čemu ste. No, Trolltind nije album agresivnog satanizma, naprotiv, ovo je prilično umiljata i simpatična meditacija o nordijskom folkloru i narodnim predanjima, upletena u muziku koja ima elemente epskog u svom korišćenju sintisajzera da se podcrta jednostavna ali efektna harmoničnost kompozicija, ali je u instrumentariju, pa i u aranžmanima prilično svedena i ima taj neki intimni kvalitet iako očigledno poziva na komunikaciju i saučestvovanje. Hoću da kažem da je ovo naivna muzika, u estetskom smislu pre svega, i u najboljoj konotaciji. Bubanj zvuči za mrvu previše „veštački“ ali je zvučno ovo sasvim solidna ploča:

https://fjosnisse.bandcamp.com/album/trolltind

Iz Finske, pak, dolazi treći album sastava Korgonthurus u svojoj najnovijoj postavi (koja je repriza najstarije) i Kuolleestasyntynyt je odličan egezmplar finske škole sa agresivnim, žestokim nastupom – slušajte kako pevač vrišti – ali i muzikom koja je višeslojna i u emotivnom i u aranžmanskom smislu. Korgonthurus umesju da postignu taj cheesy epski ugođaj a da ne odlutaju previše u cheesy stranu i da vam zaista stvore utisak pevanja o starostavnim istinama koje je svet zaboravio, makar na koji minut. Lepa ploča:

https://woodcutrecords.bandcamp.com/track/kuolleestasyntynyt

https://youtu.be/I6gaA-4VaZk

Londonski avangardisti Lychgate imaju iza sebe tri albuma, a sa EP-jem Also sprach Futura pružaju kondenzovanu verziju svoje, kako i sami kažu, distopijske vizije moderne kulture u kojoj se muzika iz nekoliko ekstremnih žanrova metala (black, death, doom) spaja sa savremenom akademskom kompozicijom. Lychgate su za mene jedan od zanimljivijih britanskih sastava iz blek metal zajednice jer čine vidan napor da ne budu just another avangardni blek metal projekat (pa imaju i melotron u svom instrumentariju, jelte), i ekstremno se trude oko kompozicija. I uglavnom im to ide, pa još i uspevaju da imaju svoj sopstveni zvuk i da ne zvuče kao Sigh ili DHG koji bi bili najbliže komšije. Lepa ploča, dovoljno dugačka da pokaže šta sve ovi ljudi znaju a  dovoljno kratka da vam razgori glad za još.

https://lychgate.bandcamp.com/album/also-sprach-futura

Grci Spectral Lore imaju osobenu verziju atmosferičnog blek metala pa i njihov novi split album sa američkim projektom Mare Cognitum, Wanderers: Astrology Of The Nine demonstrira interesantno kombinovanje surove blek metal monotonije i gotovo sakralnih tema koje se jedva čuju u pozadini. Mene takve stvari generalno lože pa mi ni to da Spectral Lore ovde imaju dosta razmazan miks ne smeta preterano. Naravno, (pre)dugačke su ovo pesme i album traje znatno preko sat vremena pa ne tvrdim da je idealan za slušanje. Ono što jeste zanimljivo je da su pesme izmešane, umesto da su bendovi razdvojeni svako na svoju stranu pa se stiče utisak o jednom kontinuiranom narativu koji zajednički kreiraju dva benda. Tu je prilično sjajno što Mare Cognitum ima agresivan ali vrlo hermetičan pristup pa smena njegoviih, klaustrofobičnijih kompozicija sa ipak nešto „prijateljskijim“ stvarima koje rade Spectral Lore daje albumu lepu dinamiku. Poslednje dve pesme bendovi su uradili zajednički i mada je prva od njih jedanaestominutni ambijentalni komad, kompozicija koja album zatvara, i pored svojih dvanaest minuta trajanja uspeva lepo da sažme ceo pristup. Dakle, album koji nije lak za slušanje ali vredi napora jer ima ovde dubina koje treba istraživati u ponovljenim preslušavanjima. Pa još taj izvanredni omot! Ne propustiti.

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/wanderers-astrology-of-the-nine

Irsku zamišljamo kao zemlju prijatnih zelenih livada i mitologije u kojoj caruju ljupka, eventualno nestašna šumska bića, ali njihov blek metal ume da bude vrlo mračan. Neamh-mharbh su projekat koji je svoje ime odabrao očigledno ne po kriterijumu komercijalnog potencijala (ili, uopšte, potencijala da neko izvan Irske to uopšte može da izgovori) pa nije neko čudo da je njihov prvi album, Tundra Ablaze (ima li u Irskoj Tundre? Pitam za prijatelja.) prilično hermetičan i taman. Opet, Neamh-mharbh i pored svoje prilične sirovosti nisu jednotrikni poni i njihov atmosferični blek metal se lepo meša sa tom tminom, pretnjom i povremeno ukusno provučenim fokllornim motivima. Album je, očigledno sniman iz više cugova pa ionako jeftina produkcija još biva i neujednačena, ali ima ovde, u svoj toj sirovosti, dosta lepote:

https://neamh-mharbh.bandcamp.com/album/tundra-ablaze

Hamburški kvintet Druma kaže za sebe da svira „nešto nalik na PostMetal“ i kad ih vidite na slici upravo tako i izgledaju, ali muzika na EP-ju koji se zove samo „EP“ je prilično dobra, žestoka i glasna, oslonjena na zdravu black metal matricu i sa razumnim harmonskim razvojem koji nije potpuno predao štafetu šugejzu već uspeva da ponudi spektar raspoloženja. Meni se ove četiri pesme u načelu dopadaju mada je bend možda malčice sebe precenio kada je za poslednju odlučio da treba da traje skoro jedanaest minuta. Ali u globalu, vrlo lepo:

https://drumametal.bandcamp.com/album/ep

Kao i obično, nisam nešto zapaljen za američki blek metal ali imamo novi, drugi album kalifornijskih Sicarius i mada je ovo ploča za mene gotovo nepodnošljivo glasno masterovana, makar ima dosta ambicija u pogledu komponovanja i aranžmana, sa brojnim idejama bačenim u miks uz nadu da će nešto tu valjati. I valja, dosta toga i God of Dead Roots je ploča koju svakako vredi čuti. Da li je vredi i slušati mnogo puta? Ne znam, imam utisak da se ovde ideje ne spajaju dovoljno organski i da bend urpkos očiglednom kvalitetu još uvek traži svoj finalni izraz. Ali slušljivo je:

https://sicariusblackmetal.bandcamp.com/album/god-of-dead-roots

Idemo sad na stoner. Mada sanktpeterburžani Flynotes ne sviraju baš stoner već više psihodelični rok koji koketira sa post rokom, sve instrumentalno i solidno sklopljeno. Naravno, ovaj bend svira već deceniju i vidi se ovde iskustvo ali opet, lepo je čuti ploču koja uspeva da pogodi pravilan omjer naprednijeg aranžiranja i sasvim jednostavnih, gotovo detinje prijemčivih melodijskih tema. Flynotes imaju pomalo klaustrofobičan zvuk na momente, kao posledicu agresivnog masteringa, ali ovo je vrlo zrela ploča a opet u dovoljnoj meri komunikativna, na nekom najprimalnijem nivou, da meni veoma prija. Srž benda čine dve žene i jedan muškarac a u proširenoj postavi imamo i još tri člana na violini, tereminu i klavijaturama. Lepa ploča sa lepim imenom: The Goddess Of Sunrise:

https://flynotes.bandcamp.com/album/the-goddess-of-sunrise

Brazilci Projeto Trator su izbacili prijatan EP, Corifeu, koji sadrži četiri pesme vrlo sirovog, distorziranog stoner/ sludge zvuka. Projeto Trator zvuče kao Black Sabbath, sa sve bolesnim gruvom koji to podrazumeva, ali Black Sabbath koji svira usred mešalice za beton i to je veoma lepa kombinacija. Ne kažem da i sa boljim zvukom ovaj bend ne bi valjao, naravno, ali ovo je baš kako treba:

https://projetotrator.bandcamp.com/album/corifeu-ep-2020

Kada sam na Bandcampu video prvi album benda Medjed iz Sijetla, a koji se isto zove Medjed, samo sam se molio svim crnim bozima ispod zemlje da je ovo dobro jer bi bila užasna grehota da se ovakvo ime benda protraći na nešto što ne vredi slušati. I bozi su poslušali! Medjed su odlični! Ovo je isto onoliko pank koliko i metal ili hard rok, ona za Sijetl možda i očekivana ingeniozna rok mešavina u kojoj nije važna žanrovska odrednica koliko ekspresivnost i originalnost. Bend je JAKO dobar, sa svojim mešanjem poletnog, melodičnog pank-roka i pedigriranim bluzerskim fraziranjima. Odlični gitaristi, izvrsna ritam sekcija i jako dobra pevačica Kiba Mycon, sve spakovano u raskošne ali ne pretrpane aranžmane. Prava moderna, jelte, hard rok muzika čiji je jedini, ali potencijalno veliki grijeh da je snimljena maltene na kasetofonu. Bend kaže da je album snimio za sedam sati u sobi premaloj za pet ljudi i mada se ovo ne čuje u kvalitetu svirke koji je vrhunski, ostaje nada da će jednom ove pesme dobiti i „prave“ studijske verzije jer ih bez sumnje zavređuju. Uzgred, naravno, Medjed je staroegipatski bog iz kuće Ozirisa a koji izgleda kao dobri duh Kasper. A na šta ste vi mislili?

https://medjed.bandcamp.com/album/medjed

Mičigenski stoneri Grave Moth su nastali leta prošle godine, u okviru takmičenja da se bend osnuje i za 48 sati napravi i uvežba dovoljno pesama za desetominutni nastup. Bend je pobedio a njihov prvi, istoimeni album pokazuje da ovde svakako ima dovoljno štofa za „pravi bend“. Grave Moth su stoner-rock sa pankerskim etitjudom pa su i pesme zasnovane na jakim rifovima i prštavoj energiji. Dve pesme su i čist pank rok, a one su jednako dobre kao sporiji, duži komadi koji se valjaju napred sa prilično entuzijazma. Bend koji sirovost baštini kao estetski izbor a ne kao kletvu početničkih grupa i koji već na prvom albumu obećava dosta dobrog:

https://gravemoth.bandcamp.com/album/self-titled

FET su iz Tel Aviva i, iz Izreala, mora se reći, dobijamo uglavnom stoner rok premijum kvaliteta, pa je i ovaj debi EP mladog benda, nazvan 5325 prilično vredan slušanja. FET su teški i glasni ali imaju lep gruv i osećaj za kreiranje dugačkih ali moćnih pesama, koje agresivni vokal lepo zaokružuje. Četiri pesme u pola sata, koje vam neće baš potpuno preokrenuti život ali mogu lepo da se slušaju uprkos nešto muljavijem miksu:

https://fetandfurious.bandcamp.com/releases

Parižani Wør Pigs (slažem se, sjajno ime) imaju album Beasts koji je teški stoner metal sa malo psihodelije i mada je omot možda i bolji od muzike – ozbiljno, pogledajte taj omot – ovo je i prilično solidna ploča. Pevač je jedan od onih na koje se treba navići ali bend fino trese i ima solidne rifove a najbolji su kada se otkače i krenu u dobre psihodelične frikaute. Vredi:

https://worpigs.bandcamp.com/album/beasts

Nizozemski An Evening With Knives imaju bolje ime nego što im je muzika, ali nije muzika rđava nego je to dobro ime. Sense of Gravity, njihov drugi album spaja nekakav post-metalski ekspresivni zvuk sa težinom dooma i mada nije to sve po mom ukusu, bend je kvalitetan i sasvim razumem šta im je cilj. Vredi da se pusti:

https://aneveningwithknives.bandcamp.com/album/sense-of-gravity

Nemački High Grain su prilično dobri na svom Demo EP-ju sa pet pesama bluziranog, psihodeličnog stoner metala. Iako je miks „sirovijeg“ kvaliteta, kako i priliči demo snimcima, ovde se instrumenti lepo razdvajaju i bend zvuči slojevitije i interesantnije, možda i progresivnije od mnogih kolega. I, dobre pesme sa odličnim spojem tog bluzerskog gruva i „pravog“ dooma:

https://highgrain.bandcamp.com/releases

Odlični poljski stoner-metalci Dopelord su već pozitivno pominjani u ovim predstavljanjima, ali ovo je prvi put da imamo posla sa celim novim albumom. Sign of the Devil je ploča monumentalnog zvuka i gotovo apsurdne količine fuzza koji u sadejstvu sa niskim štimom daje muzici jednu hrskavu, gotovo infrazvučnu dimenziju gde rifove više osećate nego što ih čujete. Opet, dobro je da ih čujete jer bend ima dobre rifove i vrlo dobro razumevanje kako se prave zarazne, zapaljive doom himne. Naravno, Dopelord VEOMA mnogo duguju bendovima poput Electric Wizard u svom zvuku i svetonazoru (veštice, satanizam, hašiš i teški rifovi, jelte) no, od gomile pukih imitatora se izdvajaju kvalitetom pesama i zrelošću sa kojom pristupaju sviranju ovog stila. Dakle, ne originalno, svakako imitatorski ali veoma prijatno za slušanje, svaka preporuka:

https://dopelord.bandcamp.com/album/sign-of-the-devil

Sličnom krilu ove muzike pripadaju i finski doom metalci Cardinals Folly koji i sami imaju novi album i Defying the Righteous Way je vrlo programska ploča, i ideološki (što se vidi i iz naslova) i muzički sa jasnim daljim oslanjanjem na satansku doom baštinu bendova kao što je Pentagram. Problem Cardinals Folly je u pevaču (i basisti) Countu Karnsteinu koji naprosto nema tehniku potrebnu da se izvuku ove epske, nadrogirane litanije i kad god treba da otpeva nešto u višem registru to zvuči nesigurno i odvlači pažnju od inače vrlo solidne muzike. Naravno, nismo mi neki perfekcionisti pa se ovo i dalje solidno sluša ali ostaje stepenik ili dva ispod odličnog.

https://cardinalsfolly.bandcamp.com/album/defying-the-righteous-way-2

Mondo Generator imaju i novi album, Shooters Bible. Kako sad to, pitate vi, pa nisu li izdali album „Fuck it“ pre samo par nedelja. Jesu, ali je ovo, navodno, album snimljen još 2010. godine, zatim izgubljen ili, pre će biti, odložen u stranmu dok ne dođe pravo vreme. I sad je došlo. I, pa, ovo je uobičajeno dobro, žestoko, pankerski ali heavy, dobro snimljeno, ubedljivo producirano, sa odličnim vokalom i, eh, gostovanjem Davea Grohla (!!) na obradi Iggy popove Dog Food. Vredi!

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/mondo-generator-shooters-bible

Kanađani Itus izgledaju kao par dilera spida koji se ne kupaju čak ni kada je glava na kocki ali njihov EP Primordial je pristojnjikav doom sa elementima tog nekog savremenog hardcore zvuka. Dakle, teško, sporo, malo siledžijski ali nije rđavo:

https://itusofficialdoom.bandcamp.com/album/primordial

Letonci Four Minute Man imaju debi album, Devil Inspired i ovo je simpatičan mada početnički (ali ne u nekoj negativnoj konotaciji) psihodelični stoner rok. Bend ima svoj zvuk i to cenim, pa Devil Inspired ne zvuči kao imitacija ni jednog benda koji mi pada na pamet i živi ili umire na sopstvenim snagama ili slabostima. I nije to rđavo, žestoko je, rasvirano i ambiciozno. Svaka čast & samo napred:

https://fourminuteman.bandcamp.com/album/devil-inspired

Za obaveznu porciju grčkog stonera ove nedelje pobrinuće se Puta Volcano čiji četvrti album, Amma, daje baš ono što od Grla očekujemo: zreo, „komercijalan“ ali i višeslojan, uzbudljiv nastup, sa dobro aranžiranim pesmama, prebudženu produkciju, ali i odličnu pevačicu. Grci kao da ne padaju ispod jednog vrlo visokog standarda kada je u pitanju ova kombinacija stoner zvuka, desert rocka i grungea, pa su Puta Volcano sigurna inevsticija ako ovo volite:

https://putavolcano.bandcamp.com/album/amma

Shatterhorn je odlično ime za bend a i istoimeni debi-EP ovog ontarijskog četverca nije rđav – ovde dobijamo pet pesama masnog i zaraznog stoner rocka koji zvuči prljavo, skoro garažno, svakako ne preproducirano a taj se zvuk opet dobro uklapa uz samu muziku koja je puna dobrog gruva. Bend svakako ima kuda da ide dalje i unapređuje se ali ovo je vrlo solidno otvaranje:

https://shatterhorn.bandcamp.com/album/shatterhorn-ep

Izašao je i novi Huntsmen i mada je Mandala of Fear suviše, pa, recimo, optimističan album za moj ukus, bend vrlo lepo spaja svoj sada već tradicionalni proggy post metal sa malo alternativnog roka i stoner zvuka da isporuči ležerne, spore ali dinamične pesme teškog roka i rasviranih harmonija. Dugačko je ovo, punih 78 minuta i neki kusur preko, ali Huntsmen se veoma trude da spoje metal težinu sa folki motivima provučenim kroz rok tradiciju i mada to, opet, nije baš sasvim za mene – suviše je, hm, „komercijalno“? – ne mogu da ne osetim poštovanje za ovaj album:

https://huntsmen.bandcamp.com/album/mandala-of-fear

Mineapoliski Kult of the Wizard zato nude muziku više po mom ukusu, teški, izbluzirani stoner rok sa pevačicom koja veoma uspelo kanališe Janis Joplin i bendom koji ume da se ubaci u pravi gruv. Gold je prvi album benda koji se tesao izdavanjem nekoliko EP-jeva i ovo su vrlo izgrađene, zaokružene kompozicije koje opet ne gube spontanost neophodnu dobrom stoneru (da ne pominjem bluzu). Iako se aranžmani prvenstveno naslanjaju na vokalnu akrobatiku Mahle Roth, ovo se pokazuje i kao odličan izbor jer je žena ne samo sjajna u tehničkom smislu već i veoma inventivna da preko iznurujuće, masivne pratnje koja vrti dve note isplete paučinu afekata i emocija. MOĆNO.

https://kultofthewizard.bandcamp.com/album/gold

Malo melodičnog doom metala poslužiće nam Irci Death the Leveller na svom drugom albumu, II. Kao i prvi album, II ima četiri dugačke, dostojanstveno spore ali razgovetne pa i pevljive pesme i bend solidno spaja uticaje tog nekog ’90s doom metala (My Dying Bride, Paradise Lost) sa malo keltskog nasleđa. Sve je to vrlo pristojno i upeglano, sa lepim, prozračnim zvukom odličnog kvaliteta miksa i mada je bend za moj ukus možda i prenaglašeno pevljiv i umilan, nema sumnje da je ovo sasvim pristojna ploča doom metala za publiku koja je bliža gotskom senzibilitetu:

https://deaththeleveller.bandcamp.com/album/ii

https://www.youtube.com/watch?v=mVru82gb67o&list=OLAK5uy_lRMWOYEv51U66wG07OTmmvToMJk6kjfJw

Rosy Finch dolaze iz Španije i njihov miks jakog, teškog stonera sa samo malo grunge pankerice prilično mi je lepo legao ovog kužnog proljeća. Bend predvodi pevačica i gitaristkinja Mireia Porto koje je i napisala sve tekstove i ovo je vrlo izražajna, čak prkosno „ženska“ stoner formula, sa perfektnim, organskim gruvom i zaraznim rifovima iznad kojih idu odlični, jednostavni ali ekspresivni vokali. Sve zaokružuje masan, težak miks koji muzici daje masivnost ali i pušta da u sve uđe malo vazduha. Vrlo dobro:

https://rosyfinch.bandcamp.com/album/scarlet

Zanimljivo je šta termin“hardcore“ znači danas u odnosu na ono što je značio osamdesetih, recimo. Nekada su i Ramones bili opisivani kao „hardcore“ a danas se taj termin vrlo rašireno koristi za metal bendove koji koketiraju sa „siledžijskom“ estetikom teškog uličnog života i ljubavlju ka sportskoj, jelte odeći. Elem, to imati na umu kad kažem da je EP birmingemskih (ali iz Alabame) Forced Neglect, nazvan  The Poison of the Fang  jedna dopadljiva „hardcore“ ploča sa četiri pesme odlične produkcije i teškog, masivnog metala srednjeg tempa koji ima dosta energije i uspeva i mene da prilično impresionira:

https://forcedneglect.bandcamp.com/album/the-poison-of-the-fang

Kad smo već kod toga, Mullholland iz Kalifornije isto imaju EP, Objective Suffering i isto svoju muziku nazivaju hardkorom i, pa, i oni su prilično dobri. U njihovom slučaju ovo je za nijansu manje „ulično“ iako je i dalje u pitanju uglavnom srednjetempaška masivnost, i više se akcenta stavlja na harmonske disonance koje izlaze daleko iz okvira stare dobre hromatske skale i namerne su da zvuče mučno i košmarno. Uz dobar zvuk i odlično muziciranje, lepo to prođe:

https://mulholland805.bandcamp.com/album/objective-suffering

E, sad, Bandcamp je PREPUN užasnog grindcorea, sobnog noisea i  nikad dosadnijeg power electronics zvuka a što je i normalno – kad imate platformu na kojoj je trošak objavljivanja najniži, nije neko čudo da će na njoj procvetati i najsirotinjskiji od svih žanrova i da većina toga neće kursu valjati. Zato me je prijatno iznenadilo da mi se dopao split-album bendova Captain Three Leg i Living Room. Ovi prvi imaju 35 pesama ali je njihova muzika zapravo „komercijalnija“ u smislu da je ipak snimljena na višekanalnoj opremi i zvuči kao da je propisno miksovana. Pritom, Captin Three Leg, iako prave pesme od po osamnaest sekundi a od kojih je prvih deset sekundi semplovani intro, ipak imaju strukture kompozicija koje podsećaju na klasičan hardcore punk pa time ne upadaju u uobičajeni „totalnoise“ procep i simpatični su. Living Room JESU totalnoise, utoliko što imaju trideset pesama spakovanih u jedan trek od deset minuta, i zvuče kao da su sve snimili jednim mikrofonom koji su vukli po podu prostorije u kojoj je bilo instrumenata ali i nekih drugih predmeta. I to, zapravo, zvuči dobro. Living Room rade u tradiciji ’80s total noise klasike a la Seven Minutes of Nausea ali zapravo više prate format japanskih noise legendi Hanatarash, Hijokaidan i Gerogeri Gegege pa je ovo desetak minuta divljačkog i uzbudljivog zvučnog masakra koji je zanimljiv i kao puka mutirajuća tekstura ali i kao ekspresivistički uber krik besa i nemoći. Ogroman predah u odnosu na uobičajeni toksični seksistički/ incel senzibilitet prosečnog grindcore sastava na Bandcampu.

https://mortvillenoise.bandcamp.com/album/captain-three-leg-living-room

Odmah, bez gubljenja koraka nudimo još jedno pristojno grindcore izdanje. Mađari Cornix su „klasičniji“ u pristupu u smislu da su ovo prave pesme sa pravim instrumentima i produkcijom, te trajanjima i do skoro 180 sekundi (mada je većina ispod dva minuta). Demon je EP sa osam pesama koje baštine blago metalizirani grindcore u maniru, recimo, poljskih Dead Infection (RIP, Cyjan, kad smo već kod toga, čovek je umro pre nekoliko nedelja) gde se koriste prednosti i metalske težine ali i grinderske eksplozivnosti u isto vreme. Cornix su pristojni muzičari, dobro snimljeni i imaju dobre ideje i ovo je vrlo ukusno osmišljeno i realizovano izdanje:

https://cornixdemon.bandcamp.com/album/demon

Sacred Alien su bili NWOBHM bend iz Mančestera u ranim osamdesetim godinama i raspali su se 1983. Godine posle jednog singla i jednog split singla. Od 2018. godine rade ponovo a Legends je nedavno izašli kompilacijski album na kome su oba singla i demo snimci iz onog doba. Dakle, sve na ovom albumu je staro i, pa… dobro, ako imate arheološke sklonosti ka ovakvom zvuku. Mislim, Sacred Alien su ovde šarmantni i dobri, podsećajući i na (vrlo rani) Iron Maiden i Tygers of Pan Tang (pa i Armoured Saint) sa jednim simpatičnim pop-prizvukom i pevačem koji liči na Paula Di Annoa (mislim, glas i pevanje mu liče). Opet, ovo su snimci vrlo tanušne produkcije za današnje pojmove, na kraju krajeva pričamo pre svega o demoima, pa ne verujem da će ostvariti bogznakakvu popularnost, ali je lepo imati ih ovako sakupljene na gomilu. Rispekt za Sacred Alien:

https://sacredalien.bandcamp.com/album/legends

Kanađani Crimson Shadows sviraju, za moj ukus, veoma kičastu kombinaciju power metala i death thrasha, pa u tom smislu ni novi EP The Resurrection nije nešto što ću slušati svakog dana po nekoliko puta, ali ovo su svakako tri lepe, brze, žestoke i raspevane pesme u kojima se elementi ekstremnog metala (nemelodični vokali, blastbitovi) umešno kombinuju sa melodičnim refrenima i tom nekom pozitivnom power atmosferom. Crimson Shadows su dobro producirani i nekako razoružavajuće entuzijastični pa ne mogu a da se ne osmehujem dok ovo slušam:

https://crimsonshadows.bandcamp.com/album/the-resurrection

https://www.youtube.com/watch?v=VLyX3bHHsqU&list=OLAK5uy_kaTW7YJPnzAmuiZGrchJQ1UaXuZt9df3k

Također Kanađani Smoulder imaju novi EP, Dream Quest Ends i to je, u skladu sa njihovim opredeljenjem da sviraju „epic doom metal“ iskombinovan sa „tradicionalnim heavy metalom“ jedna primereno epska i vrlo simpatična ponuda heavy metala koji je, naravno, suviše lepršav da bi bio stvarno doom ali koji ima tu neku elegantnu težinu. Bend ima solidne pesme i pevačica Sarah Ann ima dobar glas koji se odlično uklapa uz te epske, moćne rifove. Pritom, ovo je odlično producirano. Youtube verzija ima i bonus pesme:

https://smoulder.bandcamp.com/album/dream-quest-ends

https://www.youtube.com/watch?v=GRCPFIakDxU

Za probirljiviju publiku imamo švedski Ambush koji sviraju vrlo, vrlo dobar hevi metal inspirisan NWOBHM zvukom (i ne treba ih mešati sa takođe švedskim sastavom Ambush koji je svirao isto to samo osamdesetih godina prošlog veka). Infidel je treći album benda i ova vrlo kvalitetna posveta muzici titana klasične ere me je uspešno vratila u detinjstvo kada sam se formirao slušajući Judas Priest, Riot, Accept itd. Ambush VEOMA dobro razumeju ovaj zvuk i da su postojali osamdesetih bili bi velike zvezde jer je ovo muzika koja izvrsno balansira između klasične hedbengerske tučnjave i tog nekog proto-power metal epskijeg vokalnog sadržaja. Ovo je i vrlo lepo producirano sa zvonkim basom i lepo formiranim bubnjem preko kojih idu oštre ali ne preoštre gitare. Ovakvom miksu ni jako glasan master ne smeta previše i Ambush od mene dobijaju aplauz za aplauzom za nadahnute, duhovite solaže i generalno odličan program na ovom albumu. Za ljubitelje metal klasike, Ambush su dokaz da se i dalje snimaju albumi po njihovom ukusu i, ako inače baš ne volite ove silne ekstremne metal bendove koje ja ovde reklamiram, Ambush su ponudili album nedelje, pa možda i meseca. Odlično:

https://youtu.be/WU_4lIwVcFc

Isto iz Švedske i praktično u istom stilu dolaze nam i Wolf sa svojim osmim albumom, Feeding the Machine i ovo je sada zanimljiva situacija u kojoj dovoljno zainteresovan slušalac može da sluša oba albuma i sam zaključi zašto su Wolf objektivno slabiji. Iako su zapravo solidni. Wolf na ovoj ploči zvuče vrlo izgrađeno i zrelo, kako i dolikuje bendu koji postoji već četvrt veka, sa dobrom produkcijom i priličnom količinom dobrog rif-rada, jednim zaokruženim pristupom u svakom pogledu. Dakle, đavao je, svakako u detaljčićima. U tome kako Niklas „Viper“ Stålvind treba da peva samo za nijansu energičnije da bi bio ZAISTA uverljiv, kako je produkcija samo za nijansu beživotnija nego što treba (slušajte koliko je bubanj ravan), kako solaže iako odlične nemaju onaj važni komadić ekscesa koji bi barem mene podigao na noge. Tu su razlike i Wolf zauzimaju časno drugo mesto iza raspoloženih Ambush, sa svojim dobrim rifovima, dobrim aranžmanima i gomilom odličnih refrena, harsmonskih bridževa i, uopšte, dobrog metala. Da nam Ambush nisu postavili standard, Wolf bih verovatno više pohvalio tako da, svakako poslušajte, dobra je ovo ploča:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lu4WAgj08PEK4Z2yQLLT2P3jVqMh395v4

Children of the Reptile su odličan hevi metal sastav iz Severne Karoline, i upravo su izdali dupli živi album, Live and Chaotic koji vredi čuti ako ste ikada voleli ’80s metal klasiku. COTR nisu samo jedno a to je preterano originalni, jer se u njihovoj muzici može čuti mnogo uticaja iz osamdesetih i sedamdesetih, od Iron Maiden preko Motorhead pa do gomile hard ’n’ heavy bendova iz zlatne ere, no, ovo je izuzetno zaokružen zvuk, odličan živi snimak i mnogo kvalitetne svirke, sa melodičnim vokalom koji ne ide u power metal afektacije već samo zdravo, rokerski, naginje horskom, zajedničkom proživljavanju ovih pesama. Children of the Reptile pružaju i vrlo solidne, energične obrade Iron Maiden i Blue Oyster Cult i, uz ponešto gejmerskih referenci u liričkom delu ponude, ovo je vrlo razoružavajuća, iskrena i nenameštena hevi metal svirka, onako kako bi uvek i trebalo da bude. Plus, nije preproducirana a što je mnogo važno jer je kvalitetan ali ŽIV zvuk značajan za ovakvu muziku:

https://cotr.bandcamp.com/album/live-and-chaotic-first-mission

https://cotr.bandcamp.com/album/live-and-chaotic-second-mission

Iznenađujuće agresivnu, žestoku, sirovu ali kvalitetnu thrash metal svirku dobijamo od brazlskih veterana Vulcano na albumu Eye in Hell. Vulcano postoje bukvalno od 1980. godine, sa manjim prekidima, i Eye in Hell je ploča sa vrlo jasnim korenima u besnom, sociopolitički informisanom thrash metalu ove decenije, ali ono što mene impresionira je kako bend zvuči sirovo i rasrđeno. Ovo nije produkcijski upeglana, žanrvoski šarolika ploča veteranskog benda već vrlo fokusiran, nadrkan, gladan album rafalnog thrash metala koji zvuči kao da bi da se bije a, ako biste da sa čičom uletite u frku, budite svesni da u ruci koju ne vidite drži bokser. Vulcano nose baklju opakog, nepoćudnog thrasha koji voli da spoji Satanu i street level političku ljutinu bez vidnih dilema ide li to jedno uz drugo, svirajući bešnji i brži slejerovski thrash (sa sve blastbitovima) bolje nego skoro iko drugi. A sada kad Slayera više nema, to nam je potrebnije nego ikad.

https://youtu.be/7jPMsH4dRr8

I metalcore je jedan od onih termina koji danas znače nešto drugo od onog što su značili pre trideset godina a pogotovo se značenje razlikuje u zavisnosti od toga ko o tom metalkoru priča. Elem, Gloves Off su bend iz Filadelfije čiji je metallic hardcore iliti metalcore dosta agresivan, dosta besan, dosta ekstreman i kao takav je podaleko od melodičnog, emo izraza koji ova žanrovska etiketa podrazumeva kada zabasate na televiziju. Njihov novi EP, „Life…“ je žestoka ploča preteće atmosfere, brzog tempa, odlične produkcije i zrelih kompozicija koje se šetaju celim putem blastbita do klasičnijeg klecanja. Dopada mi se:

https://upstaterecords.bandcamp.com/album/gloves-off-life

Tu su onda i WOAT, veganski hardkor bend iz Nemačke sa zvukom klasičnog švedskog death metala – dakle, masivno i moćno – i pesmama od po minut i po. Ima tu štofa, svakako, mada bend nekako uspeva da i pesme od minut i po deluju predugačko, valjda jer su ovo uglavnom kolekcije rifova, odsvirane dobro i dobro snimljene, ali sa premalo kompozitorske svesti. No, ima štofa:

https://woat.bandcamp.com/album/abuse-dispose

Verovatno najbizarnije izdanje kome sam posvetio duže od 15 sekundi ove nedelje je debi album dua Omni Express iz Majamija na kome se kombinuju deathcore (u svojoj slamming varijanti, nou les) i synthwave. Naravno, ovde čovek nije siguran da li da prvo pita „zašto“ ili „kako“, ali opet – odgovor na „kako“ je svakako zanimljiviji. Deathcore je sa vremenom ionako postao muzika vrlo kodifikovane forme koja sada traži druge žanrove da se sa njima oplodi ne bi li ta forma nastavila da raste i izbegne smrt u ponavljanju a Omni Express iznenađujuće umešno spajaju dva vrlo različita muzička žanra u jedan skoro videoigrački saundtrak da ponude ultimativni spoj za lude dvadesete:

https://omniexpress.bandcamp.com/album/florida-man

Ne znam odakle su Summary of Death, koji su, po dostupnim podacima rodno mešoviti trio iz Srbije – pa nek se jave sa informacijama ako ovo pročitaju – ali njihov debi (?) EP, Demonon je pristojan death metal opus sa lepih pet pesama koje zavređuju malo bolji miks nego što je bend postigao. Ovo uspeva da bude old school a da ne deluje kao prosto omažiranje omiljenih albuma i bendova i iako pomenuti miks nije idealan, barem je prilično prozračan pa se instrumenti uglavnom dobro čuju. Volim ovako dinamičnu i napaljenu muziku pa bih bend ohrabrio iz sve snage da nastavi jer je, na osnovu ovog prvog izdanja, na vrlo dobrom putu:

https://summaryofdeath.bandcamp.com/album/demonon

Britanski Row of Ashes na novom EP-ju, Unbeliever, zvuče odlično mešajući post-metal i sludge metal u vrlo sigurnim količinama tako da se dobije zdravo isproducirana i ubedljiva smeša emotivnosti i tvrdog metal gruva. Čak i ja koji nisam veliki ljubitelj te „emo“ dimenzije koju post metal ima ovo prilično lepo varim:

https://rowofashes.bandcamp.com/album/unbeliever

Australijanci Puncture Wound vole aliteraciju u nazivima svojih izdanja, a vole i solidan, staroškolski death metal pa tako EP Anthem of Agony donosi pet uglavnom živih pesama (samo je naslovna studijska, a i nju dobijamo u živom izvođenju) i ovo je nimalo originalan ali prijatan stari death metal koji će se dopasti tačno onoj publici kojoj je namenjen i apsolutno nikom drugom:

https://puncturewound.bandcamp.com/album/anthem-of-agony-single

Poljski Virulent Scourge, očigledno inspirisan igrom Warframe, je svoj debi album, Judgement of Carrion izbacio još u Oktobru, ali tek sada je dospeo na Bandcamp. I, vredi to čuti ako čovek voli death metal sa daškom thrash energije. Virulent Scourge ga očigledno vole i pružaju vrhunski program u osam pesama žestine koja podseća na svašta što se sviralo u prvoj polovini devedesetih, vrlo sigurno odsvirano i dobro snimljeno. Dobre su ovo, žestoke, čukačke pesme i mislim da bi se album dopao bilo kome ko voli Malevolent Creation ili Solstice.

https://virulentscourge.bandcamp.com/album/judgement-of-carrion-2

Arise the Titan iz Ohaja mešaju death metal sa malo „gruverskijim“ pristupom metalu na svom novom EP-ju, Where Cowards Dream i ima tu i mirisa metalcorea, što nije nužno kombinacija koja bi se meni dopala. Ali, bend odlično svira, ima odličan, izgrađen zvuk i dobar miks pa bi bilo greh ovo makar ne poslušati i ne nagraditi kvalitet:

https://arisethetitanofficial.bandcamp.com/album/where-cowards-dream

Code Orange nisu bend za mene, sav taj metalkor i white trash mladalački angst nije moja, jelte scena (nisam mlad, nisam besan i nisam belac, jedite gomna), ali neka se zapiše da im je izašao novi album, Underneath i mada je ovo i dalje više kolekcija rifova i šoukejs za studijski editing nego koherentno napisana i izvedena metal ploča, opet imam određene simpatije za sve to, sa puno agresivnog zvuka i bar po jednim dobrim rifom na svakih pet minuta. Da ove mladiće neko nauči da pišu pesme, svi ti digitalni efekti koje koriste bi bili mnogo efektniji, tako je, ali ima ovde lepih efekata:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_krcTHpEN3XSTVpIF_NRyY8fjyQp8MsC7s

Za bend koji postoji već više od petnaest godina, poljski Heritage su neobično uzdržani u domenu izdanja. Mada nemaju razloga. Ovogodišnji EP, Descent To Darkness nudi tri odlične pesme old school death metala koji je odsviran odlično, produciran skoro idealno i generalno razgaljuje srce i dušu. Heritage su teoretski kontroverzni sa svojim liričkim temama (Children Before A Rape? Stvarno?) ali ovo je u skladu sa njihovim očiglednim uzorima u vidu ranijih Cannibal Corpse, te bendova sličlne generacije poput Broken Hope pa i Monstrosity. Vrlo je osvežavajuće čuti OSDM bend koji nije ceo svoj raison d’ etre sveo na obožavanje Gravea i starih Šveđana a koji pritom ima i veštinu i znanje. Tople preporuke:

https://heritage6.bandcamp.com/album/descent-to-darkness

Teksašani Yig, pretpostaviću inspirisani Lovecraftom, na svom prvom, istoimenom EP-ju prže vrlo solidan brutalni death metal sa blagim naklonima metalcoreu u nekim pesmama, najviše u domenu dualnog pristupa pevanju. Kako svaka pesma ima nešto drugačiji miks, slutim da je ovo snimano u različitim studijima (ili „studijima“) a moguće i u drugačijim momentima u životu benda pa se negde čuje veća naklonost klasilčnom brutal death zvuku a negde promakne malo više metalcore elemenata. No, u osnovi ovo je vrlo zdrav, energičan, brutalan zvuk koji ne gubi vreme na „atmosferu“ i kojekakve introe nego bije u čelo sa apetitom. Zvučno, ovo je skoro na demo nivou ali s obzirom na agresivnost muzike, ta sirovost zapravo ne smeta. Lepo mi je leglo:

https://yightx.bandcamp.com/album/self-titled

Za još odličnog brutal death zvuka valja se okrenuto prvom demu kalifornijskih Katholik. Fons El Origo sadrži tri pesme brutalnog ali tehnički kvalitetnog prebijanja i mada Katholik ne izmišljaju ništa novo što već nismo čuli u brutal-tech-death istoriji, oni ipak impresioniraju ekspertizom i kvalitetom. Dakle, puno blastbitova, harmonskih eksperimenata, zvonkog, agresivnog basa, sve u jakom mada, po prirodi stvari prilično glasnom miksu. Ako volite ovakvu muziku, Katholik češu svrab za sve pare:

https://katholik.bandcamp.com/album/fons-et-origo

Interesantan progresivni ili makar „svemirski“ black-death metal donose Hexeth iz Montreala na svom drugom albumu, Intervalk. Hexeth imaju vrlo solidne sviračke sposobnosti i zdrav pristup pisanju pesama i aranžiranju tako da deluju autentično eksperimentalno i „tuđinski“ a da se opet svira ozbiljan, agresivan metal, čime je još više problem to što je ovo album koji zvuči kao da ga slušate iz druge sobe. Možda je bolje kad se kupi neka lossless  varijanta ali ovo što se čuje na Bandcampu je toliko usrednjeno i utanjeno, kao da ga slušate na tranzistoru iz sedamdesetih. Šteta jer pričamo o vrlo intrigantnoj, višeslojnoj, smeloj ploči ekstremnog metala:

https://hexeth.bandcamp.com/album/interval

20 Buck Spin su prošle godine objavili nekoliko albuma za pamćenje a ove godine lagano kreću, eto, tek polovinom Marta. Ali kreću opasnim trećim albumom njujorškog black/ death sastava Ruin Lust. Već sam mnogo puta hvalio njujorški blek metal, a Ruin Lust ga mešaju sa izvrsnim, masivnim old school death zvukom za zapaljiv koktel brzine, ekstremne sirovosti, ali i težine. Choir of Babel je agresivna ploča ali za 20 Buck Spin (tipično) lišena blek metalskih stilizacija i gubljenja u nekakvim igranjima fantazijskih uloga. Ovde se, da tako kažem, ćuti i radi mada, naravno da se ne ćuti nego da se vrišti i brunda za sve pare, ali bend nema nikakve barokne ambicije i njihove kompozicije su posvećene fokusiranju na brutalnost i agresiju.  Iako je to ponekad i teško izdržati u jednom cugu, zvuk je ovde vrlo gust, vrlo monolitan, Ruin Lust nude (opet tipično) 20buckspinovsku ozbiljnost u pristupu old school death metal materijalu koji se ovde spojen sa black metal brzinom uzvitlao do neba i polomio ga. Obavezno:

https://listen.20buckspin.com/album/choir-of-babel

No, meni najbolji album ove nedelje dolazi od izdavača sa Floride, pouzdanih Unique Leader, naravno. Mada je bend, opet, iz Njujorka. Afterbirth su me potpuno blajndsajdovali sa svojim drugim albumom, Four Dimensional Flesh, objavljujući najbolju death metal ploču koju sam čuo ove godine i uspevajući da spoje moćni, ubedljivi brutal death metal sa naučnofantastičnim senzibilitetom, a bez skretanja u očigledne „progressive“ ili tech-death prečice koje se obično vezuju za ovakvu tematiku (videti pod Artificial Brain, Vector ili, dakako, Blood Incantation). Afterbirth su po zvuku zapravo bliži sirovom, da ne kažem „seljačkom“ , skoro pa sleming death metalu, sa grizlijevskim grlenim vokalom i insistiranju na rafalnim blastbitovima u kojima bubnjar udara rajd činelu pravo u sisu ne bi li naglasio svaki udarac najviše što može. Ovo bendu daje jednu organsku, vitalnu dimenziju koja tipično nedostaje bendovima što se pale na progresivniji, tehničkiji death metal i fino uokviruje kompozicije koje su, a tu dolazimo do preokreta, zapravo prilično progresivne i nude interesantan spektar dinamika i harmonija a da se bazična brutal death matrica nikada ne napusti, niti izda. Afterbirth, praktično, kao da su ušli u moj mozak i našli u njemu ono o čemu stalno maštam i onda snimili album po tom predlošku, kombinujući ambiciozan, istraživački progresivni metal koji se ne isrcpljuje u „žanru“ nego smelo eksperimentiše sa pristupima (slušajte interludij „Girl in Landscape“) sa uništivačkim brutal death metal prisikom od petsto kilopaskala. Unique Leader su izdali jedan od meni najomiljenijih death metal albuma prošle godine (Organectomyjev Existential Disconnect) a čini se da su sa ovom pločom, evo, već u Martu istakli kandidaturu za album godine. OBAVEZNO:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/four-dimensional-flesh

Sad kad vidimo da nam je predsednik potpuno kidnapovao državu, pogazio sva svoja zakonska ovlašćenja i protivno propisima uveo vanredno stanje, možemo samo da se nadamo da će ono makar imati željene posledice i da ćeo zaista sprečiti širenje zaraze na one koje ona najviše ugrožava.

Ali u međuvremenu, pozabavimo se ponovo Carlom Barksom i time kako je ON video prožimanje između stripa ili filma. Već sam pisao o tome da je Barks, radeći u okviru veoma konzervativno ustrojenog magazinskog stripa, sa primarno mlađom publikom imao jednu praktično zadatu formu koje se držao gotovo religiozno, prenoseći takt od četiri kaiša po tabli, sa dva kadra slične veličine u svakom kaišu iz strane u stranu. Nekada je od toga odstupao zbog dramskih efekata, a nekada je upravo striktno pridržavanje forme davalo narativu dramatičnu napetost.

Razmotrimo prvo ovaj prvi slučaj, i to u dva primera. Prvi je poznatiji, drugi manje poznat ali oba su dobra.

U oba slučaja Barks odstupa od zadate forme od osam kadrova po stranici tako što spaja četiri u jedan i svodi broj na pet, time što jedan veliki kadar zauzima pola table. Ovo su, upravo zbog toga što su inače Barksove table pravilne na jedan umirujuće predvidiv način, momenti jake drame, moćne punktuacije, krešenda u narativu koji često uspešno osciluje između komedije i gotskog trilera. Ovaj prvi primer je upravo to, radi se o epizodi Ghost of the Grotto, objavljivanoj i kod nas nekoliko puta a originalno izašloj 1947. godine u Donald Duck Four Color. Ovo je jedna od relativno ranih priča u kojim je Barks uspostavljao „svoj“ glas kod pataka, evoluirajući postavku od tenzija niže srednje klase koje su bile osnov za veliki broj kraćih, često satiričnih priča, prema nečem bližem avanturističkoj prozi. U ovoj priči Paja nije suburbani luzer sa sestrićima mangupima već vredni preduzetnik koji radi težak posao sa očiglednim ulaganjem sopstvenog kapitala, a sestrići mu u tome pomažu. Ova ideja porodičnog biznisa će se ponavljati i u kasnijim pričama, a Barks je u ovoj ukršta sa avanturističkim zapletom koji je odlična osnova za horor atmosferu što se kasnije kreira. Da ne spojlujem sasvim zaplet i rasplet, reći ću tek da se ovo događa na Karibima, gde Paja i sestrići malim brodom skupljaju i prodaju morsku travu i da nailaze na olupinu broda iz vremena konkvistadora. Ima tu čitav tipično gotski zaplet, ali za potrebe naše priče sada, važno je samo da se zna da se u olupinu ne može ući zbog džinovske hobotnice koja je tu napravila gnezdo. Dovitljivi sestrići reše da probaju da je oteraju ubacivanjem komada mesa u brod, a koji je jako zaljućen i… rezultati se vide na donjoj tabli. Nekoliko strana ranije Barks je već imao kadar koji je zauzimao ceo kaiš da pokaže španski brod kao monumentalan, a ovde zauzima pola table u jednom od najikoničkijih prizora iz svoje ranije faze:

Drugi primer je nešto noviji, The Great Steamboat Race je iz 1955. godine i predstavlja Barksov omaž ali i parodiju na romantizovanje južnjačkog gospodstva i otmenosti, kroz po svemu praktično farsičnu trku dva parobroda između Baje Patka i njegovog velikog (prasećeg) rivala a u kojoj oba i inače prebogata čoveka mogu da dobiju samo vlasništvo nad starom i zapuštenom vilom sa imanjem na američkom jugu. Transformisanje u „južnjačkog gospodina“ je za obojicu surovih kapitalista neka vrsta ideala socijalne promocije, osvajanje statusa koji novac hipotetički ne može da kupi i pančlajn priče je veoma satiričan na onaj tipično barksovski suptilan način. No, kadar koji gledamo ispod je iz ranijeg dela priče i pokazuje sa jedne strane komičnu ingenioznost Bajinih rođaka koji potopljeni parobrod podižu sa dna reke korišćenjem gumenih tubusa nanaduvavanje, a sa druge Barksovu ljubav prema crtanju brodova. Fabulozno:

A sada ono suprotno. Priča Donald Duck’s Worst Nightmare je iz 1949. godine i u pitanju je humoristički kratež od deset strana koji zapravo svoju komiku nalazi tek u drugom planu, servirajući u prvom planu ne samo košmarni horor (bukvalno) već i umešnu psihološku studiju ranjivog maskuliniteta. U ovoj priči Paja Patak nije avanturista ili preduzimljivi mali privrednik, ali nije ni niže-srednjeklasni luzer sa problemom kontrole besa. Umesto toga Paja Patak je simbol urbanog, savremenog muškarca koji nominalno živi u modernom vremenu ali čija se psiha tom vremenu još nije prilagodila. Barks je i inače ove motive istraživao u svojim drugim pričama, već sam pominjao Pajine sanjarije o vikinzima u priči o zlatnom šlemu, ali ovde je forma kraća, satira mnogo izraženija a strava i užas opipljiviji.

Naime, Paja ovde ima košmare koji su ekstremno realistični iako se u njima događaju stvari koje izlaze izvan domena njegovog svakodnevnog iskustva – progone ga Marsovci pa se spasava skokom u ambis, pirati ga teraju da hoda niz dasku i skoči među ajkule, u šetnji nailazi na otvoren kavez sa lavovima itd. Pošto ovi košmari čine da Paja strepi od padanja u san, sestrići ga nateraju da konsultuje psihologa čija je prepisana terapija ta da Patak mora da radi nešto što mrzi a što će mu onda zaokupiti um i odvratiti ga od noćnih mora.

Ova aktivnost je – kukičanje.

Naravno, komedija kod Barksa najčešće ima više slojeva, pogotovo što se kod njega ona retko svodi na puko podsmevanje likovima, pa kontrast između muškarca koji kukiča uz pomisao da niko od njegovih prijatelja ne sme za ovo da sazna postaje samo osnova za dalji zaplet u kome, nakon što kukičanje ne uspe da odagna košmare, lekar kaže da bi lek možda bio da se Paja u budnom stanju suoči sa nečim užasnijim od svojih košmara. Sestrići pokušavaju da ga preplaše oblačeći se u kostim medveda, ali, ispostavlja se da je za Paju patka najveći zamisliv užas da ga njegova devojka Pata i njene drugarice iz kluba vide kako se bavi tim najnemuževnijim od svih hobija – kukičanjem. Poslednjih nekoliko strana su urnebesna potera u kojoj Paja beži od Pate i njenih drugarica, bukvalno na javi prolazeći stvari koje je sanjao – poput plivanja sa ajkulama među koje je ovde od svoje volje skočio a finale se dešava u kavezu sa lavovima koji je, opet, Paja odabrao radije nego da se suoči sa emaskulirajućim pogledom pripadnica ženskog roda.

Sve je to sjajno nacrtano ali za naš primer biram tablu ranije iz stripa na kojoj se vidi kako Barks, držeći se pravila od osam kadrova po tabli i ničim ne signalizirajući kada se dešava prelaz između snova i jave izvanredno kanališe tu užasnu tenziju koju Paja proživljava svestan da mora da spava, nesvestan KADA je prešao u san, i ulazeći u scene koje su užasne zbog toga što su crtane identično kao scene na javi, sa istim nivoom realizma i bez makar drugačijeg okvira oko kadra koji bi čitaocu sugerisao, podsvesno, da je ovo san i da je Paja bezbedan. Majstorstvo saspensa prvog reda:

Da bismo uneli malčice optimizma – ili barem eskapizma – u ove mračne trenutke po planetu, vredi se setiti da, makar, strip-autori, navikli da rade od kuće, za malo para, i dalje sede i rade od kuće, za malo para. Aktuelna epidemija će verovatno vrlo negativno uticati na stripove u papirnoj formi ali ćemo, makar u doglednoj budućnosti barem imati digitalne stripove koji je prave, za sada, bez zastoja. Uostalom, njihova digitalnost je i zaslužna što danas možemo da pogledamo izbor najlepših naslovnih stranica američkih stripova izašlih ove nedelje. Mislim, moj izbor. Koji ne mora da bude i vaš, ali evo ga:

Krenimo s nečim što treba da zaista bude simbol nade iako, jelte, mnogi Ameriku vide samo kao simbol imperijalističke opresije. Pošteno, naravno, ali kada je nastajao, Kapetan Amerika je trebalo da bude, kako sam to već negde rekao, ono kako Amerika vidi sebe: snažnom, ponosnom, humanom, etički ispravnom, voljnom da se bori za pravdu. To da je Kapetan Amerika na naslovnoj svog prvog broja pesnicu položio na Hitlerovu bradu je važno, kao i što je važno da osamdeset godina kasnije on i dalje u ruci nosi štit, jer, Amerika, bar kako su je videli Kirby i Simon, treba da ŠTITI. Ovonedeljnu naslovnu stranu uradio je Alex Ross i potvrdio se kao i dalje jedan od najboljih ilustratora na sceni.

Dark Horse je procvetao otkada tamo radi Karen Berger i mada ovaj serijal ne uređuje ona (već Daniel Chabon), vidi se ta neka revitalizacija na sve strane. Bang crta Wilfredo Torres a ova naslovna je sjajan primer stripovske kompozicije kakvu je pop-art žudeo da imitira:

Iako nepotpisan, ovaj kaver je očigledno radio Steve Lieber. On i Fraction prave haos sa Džimijem Olsenom trenutno, a što smo APSOLUTNO i očekivali spajajući jednog od najboljih crtača u američkom stripu ove decenije i jednog od najtalentovanijih scenarista prošle i ove decenije. Fraction se spektakularno vratio superherojštini posle odmora od nekoliko godina a Lieber ponovo podseća da nema tog superherojskog stripa koji on ne može da pretvori u indie ekstravagancu:

Skottie Young postojano nastavlja sa svojim Middlewestom. Čovek je kompletan autor, ali ovo crta Jorge Corona koji je uradio i naslovnu. Sjajna je. Plus, topično – Corona!

Donekle slična ideja za kompoziciju naslovne, Arjuna Susini je odličan (mladi…) italijanski crtač sa karijerom koja sada obuhvata i američki strip:

Phil Hester samo da se zapljune i podseti zašto je kralj. Pomagali su mu Eric Gapstur i Mark Englert ali kompozicija je njegova i, pa, sjajna kao i uvek.

Phil Hester sa Gapsturom crta i ovaj strip koji piše Lemire. Lemire je verovatno dao i ideju za naslovnu jer veoma liči na njegove kompozicije:

Juan Doe radi SVE u ovom stripu, uključujući letering, pa je i naslovna strana njegovo delo i deo njegove vizije. Moćna:

Za kraj, omiljeni Takeshi Miyazawa (sa Ianom Herringom) i Gwen Stacy koja svira bubnjeve. Mislim, ima li lepšeg prizora da se s njim ode na spavanje?

Dakle, apokalipsu treba dočekati dostojanstveno, koliko je to moguće, a ako je iko među nama proveo značajan deo vremena u životu misleći i govoreći o apokalipsi, to su metalci. Pogledajmo onda šta su mislili, govorili i pevali protekle nedelje.

Blek metal je jedna od najapokaliptičnijih muzika već svojom tesnom vezom sa hrišćanstvom, a navalu ove nedelje predvode Hambružani Firmament sa debi EP-jem koji se isto zove Firmament. Firmament je moderan blek metal, sa atmosferom i emocijom, kvalitetno odsviran ali sa možda malo previše sala u aranžmanima. Mislim, ovo su tri pesme koje traju značajno duže od pola sata i mada atmoblek publika voli da ima vremena da se opusti i imerzuje, jelte, u muzici, ne kažem da će svakom to biti po meri. Ipak, Firmament sviraju kvalitetno i imaju dobar zvuk:

https://firmamentofficial.bandcamp.com/releases

https://kammerrecords.bandcamp.com/album/firmament

Slično „svemirski“ i filozofski su nastrojeni Austrijanci Nahtrunar čija je strana split EP-ja sa projektom Hesychia jedna devetnaestominutna kompozicija atmosferičnog, i prilično solidnog blek metala. Ima ovde vrlo naglašenih molskih melodija za ljude koji to vole. Hesychia su, pak ambijentalni/ elektroakustični na svojoj strani i njihovih dvadesetak minuta zvukova bez instrumenata, tema, ritmova, melodija itd. su prilično dobri.

https://nahtrunar.bandcamp.com/album/nahtrunar-hesychia-split

Tešku moralnu dilemu sam imao u vezi split EP-ja Pakt koji je izašao pre par dana jer na njegovoj drugoj strani su Taake. Taake nisu (bili) rđav bend ali jesu bend sa vrlo diskutabilnim ekscesima kritike islama koja je neprijatno zagazila u teritoriju rasizma (iako je bend kasnije javno porekao ikakve rasističke ambicije) i nošenja svastike na prsima („radi provokacije“). Tako da… o njihovoj strani EP-ja nemam nameru ništa da napišem. Whoredom Rife, pak, imaju svoju stranu sa svoje dve pesme i ovo je veoma dobar, norveški kvalitetan blek metal koji ne prašta ali zavodi. Prva pesma je odlična ali druga je spektakularna sa himničnom atmosferom i tipično nordijskim epskim senzibilitetom koji, recimo, Nemci često pokušavaju da provuku ali retko im uspe:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/pakt

Slovaci Malokarpatan na novom, trećem albumu, Krupinské ohne donose još svog ubedljivog blenda blek metala, hevi metala, progresivnog roka i folklora. Moj problem je sa njima svakako zvuk koji je muljav i čini kompozicije teškim za slušanje. Ali ovde ima mnogo ideja i različitih pristupa i vredi se potruditi:

https://invictusproductions666.bandcamp.com/album/krupinsk-ohne

Rusi Ulvdalir su za više od deset godina rada pored tri albuma snimili i pregršt splitova i  EP-jeva. Hunger for the Cursed Knowledge je novi EP, traje solidnih pola sata sa četiri pesme žestokog, testerišućeg ali aranžmanski ambicioznog blek metala. Sanktpeterburžani nemaju onaj uobičajeni ruski ili slovenski zvuk u svojoj muzici i ovo je više „okultni“ nego „meditativni“ blek metal ako tako mogu da kažem. A pritom je besan i agresivan. Valja!

https://infernaprofundusrecords.bandcamp.com/album/hunger-for-the-cursed-knowledge

Danski Glemsel ima debi EP, sa čak sedam pesama i Unavngivet je bogata ponuda skandinavskog leda i sirovine. Glemsel nisu originalni i imaju prilično sirotinjski zvuk ali zvuče ozbiljno i autentično, pa zavređuju preporuku:

https://glemsel.bandcamp.com/album/unavngivet

Simpatični brazilski Creptum ima drugi album, VAMA, i ovo je melodičan ali snažan blek metal koji samo malo pati od „plastičnijeg“ zvuka nego što bih ja voleo, ali je u celini prilično simpatična ponuda epske, melodijom nabijene svirke za sladokusce satanizma:

https://creptum.bandcamp.com/album/vama

Kopenhagenški Clients na svom prvom albumu, A Callous Heart Rejects kombinuju melodični, vrlo razgovetni i (pre)moderni blek-post-metal sa malo melodičnog death metala pa i metalcorea za jedan prilično „komercijalan“ koktel. Ne znam koliko je realno da ovo bude muzika koja kao nešto zarađuje pare, ali Clients imaju šansu da budu zapaženi među širom publikom iako ja ovo ne bih nešto ozbiljno slušao u civilstvu:

https://clients.bandcamp.com/album/a-callous-heart-rejects

Šveđani Sinnessjukdom su mi potpuno nepoznati ali njihov debi EP, Över kanten je vrlo solidan primerak švedskog blek metala u divljini. Četiri pesme zamamno brze svirke, disharmoničnih rifova i ledene atmosfere su baš ono što nam treba u ovo proleće koje ćemo pamtiti kao najgore i možda i gore od onoga u kome nam se nebo srušilo na glavu. Nema ovde previše originalnosti, ali Sinnessjukdom su potpuno formiran bend sa zvukom, sviračkim kvalitetom i identitetom i meni ovo lepo prija:

https://sinnessjukdom.bandcamp.com/album/ver-kanten

Iz Oklahome dolazi Magazu čiji istoimeni debi EP sadrži tri vrlo energične pesme nepoćudnog, žestokog ali iznenađujuće prijatno melodičnog black metala. Ovo nije muzika što se gubi u razlaganju akorda već ima brze, a opet melodične rifove. Malo podseća na 1349 u njihovim najmelodičnijim momentima a to je, bogami, velika pohvala:

https://magazu.bandcamp.com/album/magazu

Prijatan prvi EP (posle dva singla) od francuskog pretpostaviću jednočlanog blek metal sastava, Amatheon. Quasar ima četiri pesme kosmičke tematike i ozbiljne svirke koja se oslanja na klasičan skandinavski model sirovog prženja ali ga onda filuje ukusnim galskim dodacima. Minimalistički ali ne primitivno, ovo je vrlo solidan rani rad:

https://amatheon.bandcamp.com/album/quasar-ep

Poljaci Medico Peste dugo nisu snimili album, pa na svojoj drugoj dugosvirajućoj ploči, ב: The Black Bile, iz dvorišta izleću svom brzinom i sa žarkom željom da nam pokažu šta su sve radili poslednjih osam godina. I ima tu jako mnogo dobrog. Medico Peste zadržavaju tradicionalnu blek metal osnovu ali onda na njoj gledaju da grade koliko god mogu u raznim smerovima, upadajući u čudni jazz groove na Numinous Catastrophy, presecajući blackened rock’n’roll All too Human ambijentalnim pasažima pa se vraćajući pravom blek metalu, koketirajući sa post-metalom, pa čak i bluzom u Were Saviours Human? I ovo je svakako zanimljiva ploča kojoj treba posvetiti više od jednog slušanja. Ne kažem da će posle više slušanja ona biti izvanredna, ali ima ovde rukavaca i puteljaka koje vredi istraživati:

https://medicopeste.bandcamp.com/album/the-black-bile

Lep, sirov, besan blek metal po tradicionalnim receptima iz finske kuhinje stiže na singlu Luonnon alttari jednočlanog projekta Fallath koji ima razoružavajuće sladak omot ali i muziku koja ima pankersku energiju ali i metalsku disciplinu. Lepo. Nadam se da momak nije nacista.

https://fallath.bandcamp.com/album/luonnon-alttari

Neočekivano jak debi za američki Altar of Rot, koji sami kažu da spajaju blek metal prvog i drugog talasa i to je čak i tačno. Ako volite ovakvu muziku, znate šta da očekujete a Altar of Rot, kako se album i zove ima solidnu količinu dobrih rifova da se ukrasi ta predvidiva estetika. Pristojan miks i pristojan album:

https://altarofrot.bandcamp.com/album/altar-of-rot

Interesantna kombinacija post-roka i blek metala na albumu Sunlit Madrigal italijanske ekipe (pojedinca?) Sol Iustitiae. Ova ploča nudi sve šugejzerske plink-plonk molske ambijente koje očekujete ali onda ih preseca vrlo kinetičkim, užurbanim blek metal sviranjem koje i dalje nije agresivno – koristi se minimum distorzije a nema ni pevanja – ali je dinamično i aranžmani su iznenađujuće kompleksni a opet ne naporni. Ne znam da li je izraz tech-black već nekad iskorišćen ali  Sol Iustitiae skoro da bi ga mogli trejdmarkovati iako je njihova muzika pre svega emotina a tek onda tehnički interesantna:

https://soliustitiae.bandcamp.com/album/sunlit-madrigal

Rusi Offret UBIJAJU na svom albumu Зверь kad sviraju brzo. Ovo je ekstremno agresivan i nemilosrdan blek metal juriš u takvim trenucima. No, kako su to, jelte, Rusi, i imaju dušu, onda i dobar deo albuma provode u introspekciji, svirajući sporo, reflektivno, praveći ambijentalne interludije sa i bez udaraljki, i mada su i ovakve kompozicije prilično dobre (Любовь kao najambicioznija najviše i isporučuje), moram priznati da me toplo-hladno pristup koji bend primenjuje ipak malo odbija. Naprosto, agresivniji momenti albuma su toliko izrazito jači od ostatka – koji je interesantan ali energetski na sasvim drugoj strani – da bih voleo da je ovo ujednačenije. No, to je vrlo subjektivna zamerka pa svakako preporučujem ceo album za slušanje:

https://offret.bandcamp.com/album/-

Stonerski program: Sorcia su iz Sijetla ali njihov debi album je čist stoner/ doom metal bez imalo grunge zanošenja. Trio zvuči spontano i organski i ono što nemaju u originalnosti rifova i aranžmana uspešno nadoknađuju tom nekom živošću i životnošću svirke. Lep detalj je da bend ima različite vokalne režime gde je onaj derački i najmanje zanimljiv. Basistkinja Jessica Brasch simpatično zapeva ali pevač i gitarista Neal De Atley mnogo bolje zvuči kad peva nego kad urla. Eto…

https://sorcia.bandcamp.com/album/sorcia

Vrlo fazirani, solidno psihodelični i malo pankerski stoner rokeri su Australijanci Planet Cactus koji imaju debi album Double Rainbow i njime vrlo uspešno kuvaju mozgove slušalaca. Nije ovo nužno lako za slušanje zbog glasnog mastera ali muzika je odlična, sa robusnim, četvrtastim gruvom ali i gitarama koje spremaju opasan psihosdelični obrok i pevačicom (i gitaristkinjom) Rebeccom Lyon koja iz pozadine upravlja brodom kroz nadrogirane brzake. Odlična ploča za najozbiljnije tripovanje a svima je to malo potrebno u ova teška vremena:

https://planetcactus.bandcamp.com/album/double-rainbow

Berlinski Pyrior na instrumentalnom psihodeličnom rok albumu Fusion imaju suviše tog nekog sekundarnog programa, introe, interludije, pičke materine koje, iako sasvim tolerabilne, samo odvače pažnju od onog gde je bend actually jak, a to su mišićavi matematičarski džemovi u kojima ima prostora za dobre rifove, teme i ritmove. Bilo bi lepo da bend shvata da bi spontaniji pristup ovakvoj muzici možda doneo i veće prinose ali ko voli vrlo disciplinovan kvazi-džeming sa odličnim zvukom, imaće ovde u šta da zagrize:

https://pyrior.bandcamp.com/album/fusion-lp

Bugari Muddy sviraju bluziran sludge metal i imaju mnogo različitih ideja i pristupa na albumu Hopeland. Kako ja to obično kažem, ne pale sve te ideje, možda čak ni većina, ali bend ima mnogo ubeđenosti u ono što radi i čisto zbog te strasti vredi im dati šansu:

https://muddysofia.bandcamp.com/album/hopeland

Obavezni Grci: Hazy Sea sviraju hard rok/ stoner metal sa solidnim uplivom grčke narodne muzike u kompozicijama i to ispada nekako simpatično. Za početak, ovo je masterovano tiše od većine moderne muzike pa se lepše čuje i može da se glasnije odvrće a dalje, ovo su razbarušeni gitarski džemovi koji genijalno spajaju teški rok sa narodnjacima. Inače se zna da nisam lud za instrumentalnim stoner rokom ali Coast of the Immortals je ploča vredna slušanja:

https://hazysea.bandcamp.com/album/coast-of-the-immortals

Dostojanstven „epski“ doom metal donose Norvežani Summit na svom EP-ju The End koji ima samo dve pesme ali traje skoro pola sata. Mislim, nije ovo sjajno, Summit misle da su im pesme i ideje pametnije nego što zaista jesu ali nije ni rđavo i ako se čovek opusti, ponese ga.

https://summitdoom.bandcamp.com/album/the-end

Poljaci Highfly imaju simpatičan ekscentrični pristup imenovanju albuma gde se svaka ploča zove „or die“ sa dodavanjem broja godine. Dakle, Or die 2020 je lepa ploča stonerskog progresivnog roka/ metala sa uplivima psihodelije, blek metala i koječega. Bend je muzički vrlo kvalitetan i mišićav sa lakim prelazima iz stila u stil, tempa u tempo i dinamike u dinamiku i ima tu i lepih rifova. Plus, instrumenti se lepo čuju:

https://highflyordie.bandcamp.com/album/or-die-2020

Ukrajinci Firejam imaju album Blackshine i ovo je šest pesama solidnog stoner/ grunge zvuka sa interesantnim idejama i pevačem koji zvuči bliže „alternativnom roku“ nego metalu. Ima tu ekstremno dugačkih pesama ali kad se bend baci u psihodeliju i frikautuje, onda su i najbolji za moj ukus. To onda bude pravi „fire jam“:

https://firejam.bandcamp.com/album/blackshine

Madridski psihodeličari Jhufus ne samo da svboj EP, Jhufus – III, započinju pravovremenim podsećanjem da treba prati ruke, nego su i ovo četiri pesme intenzivno dopadljive, duboke, instrumentalne psihodelije. Nije ovo metal, jelte, ali je metalu srodno i vrlo dobro, sa prozračnim miksom i jakom-ritam sekcijom koja pazi na temelje dok džitare i sintovi igraju šuge po nebesnom svodu. Odlično je i ja bih još:

https://jhufus.bandcamp.com/album/jhufus-iii

Pre par nedelja je izašao i novi album Kyussovog Nicka Oliverija. Ja inače prezirem Queens of the Stone Age a ni Kyuss mi nije sad neki mnogo bitan bend, pa to treba imati na umu. Mislim, zbog toga nisam ni obratio pažnju na N​.​O. Hits At Al Vol. 666 kad je izašao, ali možda je ipak u redu da skrenem pažnju na ovaj album. Oliveri sarađuje sa gomilom bendova i muzičara i ovo je neka vrsta kompilacije njegovih recentnih kolaboracija i kao takva ima zapravo mnogo toga dobrog da pruži. Svakako bolje od celokupnog QOTSA opusa. Pank, stoner i metal izmešani uz dosta etitjuda i kvalitetne svirke, vredi:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/nick-oliveri-n-o-hits-at-al-vol-666

Portlendski izdavač Doomed & Stoned, kome se po imenu vidi ćime se bavi, upravo je objavio kompilaciju sa čak pedesetjednim (!!) stoner i doom bendom iz države Njujork. Doomed & Stoned in New York je zato izvrstan resurs da pronjuškate šta tu sve zanimljivo od bendova ima i zabeležite neka imena za dalju pretragu ali je i dobra ploča sama za sebe. Naravno, sa pedeset bendova ne može sve da bude idealno, ali ovo je velikim delom vrlo pristojan stoner rok sa dobrom produkcijom (čak i kad se 90% zvuka sastoji od gitarske distorzije, jelte) i album koji je najbolje slušati iznova i iznova u shuffle modu, dok otkrivate nove favorite ali i u sebi nove afinitete. Odlično:

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-new-york

Solidan novi singl sa dve pesme su nam doneli Beograđani In From the Cold. Ova ekipa iskusnih muzičara sa bliskim vezama sa nekim bitnim imenima naše scene (Eyesburn, Vox Populi) je do sada izdala jedan album (2015. godine) ali i pregršt EP-jeva pa je Groundhog Day nastavak te neke dobre priče. In From the Cold ovde zvuče sigurno i kvalitetno, krljajući tamni ali gruvom nadjeveni sludge metal masivnog zvuka i lepe atmosfere. Pevanje može zvučati pomalo jednodimenzionalno razmaženijoj publici ali ovo je u tradiciji vrištanja koju su uspostavili Iron Monkey i In From the Cold sasvim dobro razumeju da su ovako veliki i jaki rifovi priča za sebe i da nije potrebno raznovrsnije pevanje. Sasvim fino:

https://infromthecold.bandcamp.com/album/groundhog-day

Oregonski Sweater For An Astronaut imaju drugi EP, Corduroy Rocketship i ovo se mnogo lepo sluša. Momci iz Judžina kombinuju stoner i thrash, nalaze zdravu sredinu svirajući i neki melodičniji psihodeličniji rok, pa i grandž i sve je to veoma pitko a opet pametno, sa odličnom produkcijom i jednim lepim duhom u muzici koji meni prija. Ovakvi bendovi su nekada mogli da budu i veliki. Danas? Nisam siguran, ali se čuje da ljudi uživaju dok ovo sviraju:

https://sweaterforanastronaut.bandcamp.com/album/corduroy-rocketship

Njujorški stoneri Sons of Ghidorah imaju kul ime ali i sada drugi album, 379 Miles to Go i ovo je vrlo prijatan, prijemčiv, zvučno i filozofski zaokružen stoner metal sa jakim, polivačkim gitarama, dobrim rifovima i prijatnim gruvom. Pevač, Mark Giuliano ima jedan karakterističan glas koji možda neće svakome biti po volji ali meni prija i sa svojim umešnim multitrekovanjem vokala daje muzici, koja i inače nije „glupo“ ređanje rifova, neke dodatne dimenzje. Vrlodobri Sons of Ghidorah:

https://sonsofghidorah.bandcamp.com/album/379-miles-to-go

Kalifornijski Mother Mutiny sa svojim, pretpostaviću, prvim EP-jem Sail the Son postavljaju iznenađujuće visok standard, proizvodeći veoma prjemčiv, blago psihodelični stoner zvuk sa dobrim razrađenim pesmama i tečnim, prijatnim gruvom. Ovo je i dobro snimljeno i miksovano i, pa neki bendovi cele karijere ne snime ovako solidnu ploču a Mother Mutiny nabodoše iz prve. Želim im uspešan dalji život i rad:

https://mothermutiny.bandcamp.com/album/sail-the-son

Iz Italije dolaze VOID 00 i njihov album Dopo Un Lungo Silenzio koji nudi prilično svež i originalan pogled na doom metal. Ima ovde dosta spontane, džemovske svirke u korenima pesama i gruva koji nije drogeraški već izrazitije eksperimentatorski. Pevač nije idealan ali bend je u celini interesantan i nudi mnogo svežih momenata:

https://diodrone.bandcamp.com/album/dopo-un-lungo-silenzio

Švedi Ulfven su odlični na svom drugom albumu Bland aska och sten (za koji slutim da ne znači „Aska i vuk“) dajući „tehničkije“ ali vrlo dostojanstveno lice death doom muzici. Iako pevač krklja i ovo je propisan metal, senzibilitet muzike je izuzetno zreo i ovo skoro da bi mogli da slušaju i civili. Doom je retko dinamična muzika, sa promenama ritma, tempa i volumena a Ulfven ovo postižu a bez da izgube osnovnu doom eleganciju koja im prirodno leži. Odlično.

https://ulfven.bandcamp.com/album/bland-aska-och-sten

Detroitski death doom bend Temple of Void je sasvim solidan na tri pesme sa kompilacije 4 Doors to Death II koje sada nude zasebno, kao EP. Ovo je muzika koja meša težinu, žestinu i dramu dostojnu Ulice Sezam ali je dobro odsvirana i lepo snimljena:

https://templeofvoid.bandcamp.com/album/4-doors-to-death-ii

Notingemski The Medea Project zvuči vrlo pretenciozno kad vidite ime benda i ime albuma – Sisyphus – ali ovo je u suštini zdrav, pristojan stoner/ doom metal sa gotskim naklonom a koji uspeva da izbegne većinu gotske operetske teatralnosti za račun distorziranijeg, prljavijeg, stonerskijeg zvuka. To možda samo na kraju znači da ni stoner ni gotik publici ovaj album neće biti po volji ali meni je izmamio nekoliko osmeha. Preglasan master, doduše:

https://themedeaproject.bandcamp.com/album/sisyphus

Noises from the WickeD, osim što imaju za pisanje prilično iritantno ime, nisu rđav bend. Postoje od 2004. godine, ili su makar tada izdali svoj prvi album a sviraju neku vrstu progresivnog metala koji je prilično dostojanstven i lišen velikog broja žanrovske pirotehnike. Njihov novi album, Bonerattler je kao neka dobro producirana ploča iz osamdesetih, sva u srednjem tempu i atmosferi digniteta, više AOR ozbiljnost nego metal preterivanje. Naravno, to po definiciji nije BAŠ moja scena, ali ovo je kvalitetna i odlično producirana muzika sa pamtljivim temama i atmosferom koja vam neće naterati krv u ključanje ali će biti primerena za publiku koja više naginje hard roku i (komercijalnijoj) progresivi:

https://noisesofthewicked.bandcamp.com/album/bonerattler

Hyborian iz Misurija imaju drugi album, II, i ovo je lep, onako, razigran, trešerski metal sa stonerskom osnovom ali užurbanijom svirkom i hi-tech produkcijom. Lepo se to kombinuje i bend osvaja odličnim temama i melodijama a ima, vere mi i odličan omot:

https://youtu.be/UrSwkz_AjU8

Užasan, sirov i programski ružan death doom metal nam stiže iz Tel Aviva, posredstvom benda kome je i ime užasno: Syphilisphallus. Istoimeni debi EP ima četiri pesme mrcvareći sporog i gušeći mračnog zvuka koji nema gotovo ničeg zajedničkog sa simpatičnim hašišarima i gutačima pečuraka što vole veštice i provod u šumi, a koji čine dobar deo tradicionalnih doom bendova. Syphilisphallus je drugog senzibiliteta koji, perfektno, opisuje naslov treće pesme na EP-ju: Slow tentacles of Death. I, mislim, sjajno je to. Za razliku od funeral doom melodrame, ovde nema tiho-glasno dinamike, nema melodičnih momenata da olakšaju opterećenje tminom, ovo je kao neki old school death metal bend sa 20 Buck Spin ali pušten na 16 obrtaja i užasno nesrećan. Meni odlično:

https://syphilisphallus.bandcamp.com/album/syphilisphallus

Odličan deaththrash, sa dosta melodičnih, visprenih rifova ali bez utapanja u melodeath klišea stiže na aktuelnom singlu čikaških Disinter. Bend postoji trideset godina i kada izađe novi album (kog ovaj singl najavljuje) biće im šesti, i moram reći, na osnovu ove pesme, Demolition of the Mind, biće to vrlo lepo da se čuje. Izgrađen zvuk, dobre ideje, kvalitet produkcije, valjano:

https://pestrecords.bandcamp.com/album/disinter-demolition-of-the-mind-single

Tehnički death metalci iz Kostarike, Inhuman se vraćaju sa albumom Unseen Dead i ovo je vrlo siguran iskaz, odlično napisan, odsviran i produciran, za ljude koji vole kvalitetnozvučeću tehnički impresivnu svirku. Ono što vredi istaći je da Inhuman uglavnom postižu balans između songrajtinga i sviračkih egzibicija tako da je ovo tech-death kao deskriptor a ne kao ideal koji treba u svakom trenutku dostizati pa album lepo teče i fino se sluša:

https://inhuman1.bandcamp.com/album/unseen-dead

Pitsburžani Sol And Mani imaju EP dobrog imena – Patient Fucking Zero – a ni tri pesme koje se na njemu čuju nisu rđave. Bend prilično umešno spaja deathgrind eksplozivnost sa mrvećim, sporim, masivnim sludgecore pristupom pa je ovo muzika dve različite vrste ekscesa a u obe bend demonstrira kvalitet. Plus, vrlo solidna produkcija. Fina ploča:

https://solandmani.bandcamp.com/album/patient-fucking-zero

Progresivni death metalci Open the Nile iz Njujorka, Njujork, su konačno snimili prvi album, The Meridian i mada je to meni na momente neslušljivo zbog svoje OGROMNE pompeznosti i agresivnog muzičarenja, opet je ovo vrlo fascinantna ploča sa ekstremno složenim aranžmanima (koji uključuju kompleksne sinkopirane ritmove, ženske vokale, fretless bas gitaru itd.) koji ne mogu a da ne izmame jecaj poštovanja. The Meridian uzima ekscese tech death i prog death metala i od njih pravi jednu kompleksnu ali opet, da budem pošten, i fokusiranu ploču koja se ne gubi u svojoj velikoj raznovrsnosti i na momente se sasvim lepo seti da smo tu zbog pesama a ne samo zbog trikova. Respektabilan debi benda koji bi mogao da ostvari sasvim kultni status:

https://openthenile.bandcamp.com/album/the-meridian

Jednočlani Kinesis iz Portlanda na svom debi albumu, Omnikinetik, nije progresivan, ali jeste mračan i bučan. Ovo je ultra-mračni black-death metal po uzoru na blur-core bendove sa raznih meridijana i, pošto je rađen u solo uslovima, ima još viši stepen sirovosti nego što je to standard za vedete ovog, hm, podžanra. No, Ima to svog šarma i ako volite Teitenblood i slične siledžije, Kinesis vredi čuti. Čovek razume ovu muziku i vrlo joj je posvećen:

https://omnikinetic.bandcamp.com/album/kinesis-3

Aronious iz Viskonsina na debi albumu Perspicacity daju jelovnik progresivno nastrojenog, tehnički nabrijanog death metala koji je odličan primer prve ploče u koju je bend ulio apsolutno sve što je imao, i to je, srećom rezultiralo zvukom strasti i inspirisanosti radije nego papazjanijom ideja i zvukova. Dobro, ima ovde jako mnogo… svega… stilskih zaokreta iz proggy deathcorea u orijentalne stilizacije preko tech-death podloge, modalnih improvizacija pri brzini od sto na sat… sve vrlo dinamično, vrlo nabrijano, vrlo mladalački napaljeno ali opet dovoljno zrelo aranžirano da bude kako treba. Najveću zamerku imam na relativno monoton death vokal koji se koristi kao i na vrlo glasan master koji ipak, srećom, ne kvari solidan miks. Impresivno.

https://aronious.bandcamp.com/album/perspicacity

Beogradske spid/ hevi-metalke Jenner se vraćaju sa novim EP-jem i The Test of Time donosi dve nove pesme i jednu obradu Demoniaca (a koji je, za neupućene, bio takođe beogradski speed metal bend prve generacije, tamo, davnih osamdesetih) ali i novu zrelost, pogotovo u domenu zvuka. Ovaj trio je i ranije demonstrirao kvalitet u pisanju i izvođenju pesama a The Test of Time ima i odličnu produkciju koja pogotovo lepo leži vokalima što su ovom prilikom raskošno aranžirani u ukusno osmišljenim harmonijama. Aleksandra Stamenković takođe demonstrira i izvrsnu tehniku sviranja gitare, sa odličnim, mejdnovskim solažama i ovde sasvim bez preterivanja mogu da tvrdim da je bend na svetskom nivou. EP izlazi tek tridesetog ali je čitav dostupan na Bandcampu i vredi svaki cent tih bendih pet evra koji za njega traže. Bravo.

https://jennerserbia.bandcamp.com/album/the-test-of-time-ep

Italijani Throne of Molok imaju novi EP, mutate to survive i, ako ste se uželeli industrial metala po receptima od pre četvrt veka, bićete oduševljeni. Throne of Molok ovde zvuče kao onaj momenat u kome su EBM bendovi počeli da se interesuju za gitare pa je ovaj EP maltene kao neki izgubljeni demo snimak Front Line Assembly iz 1994. ili 1995. godine. Dakle, slabo tu ima originalnosti, da se mi razumemo – sve je isto, efekti na isntrumentima, dinamika pesama, stil pevanja, ali opet, ako tako nešto volite, ovo je solidan paket sa četiri pesme:

https://throneofmolok.bandcamp.com/album/mutate-to-survive-ep

Kalifornijski Edifice na svom istoimenom EP-ju sviraju korektan post-metal u sudaru sa stonerskim trikovima. Ima tu zanimljivih ideja i mada bend možda prenaglašava taj neki „emo“ sentiment sa dosta vrištanja, opet, ume i da napravi iznenađenja koja prijaju:

https://edifice2.bandcamp.com/album/edifice-ep

Odličan hardcore-thrash-punk EP sastava Vile and Devoid koji se zove Nashville Can Go Fuck Itself i zapravo sadrži četiri pesme šaljive ali ekstremno dobro odsvirane muzike koja meša brzi thrash sa malo jazza, funka, countryja itd. Nešto kao Victims Family u hardcore thrash brzini, ukršteni sa MDC, recimo. Nema potrebe da naglašavam: ovo je obavezno:

https://viledevoid.bandcamp.com/album/nashville-can-go-fuck-itself-2

Dobri su i Šefilđani Utilitarian na svom debi-singly Unaccountable, koji nudi dve pesme energičnog i hrskavog thrashcorea, sa metal zvukom i hardkor stavom i besom. Prija:

https://utilitarianband.bandcamp.com/album/unaccountable

Ako iz nekog razloga jedini način da izađete na kraj sa anskioznošću izazvanom pandemijom predstavlja slušanje izuzetno nasilničke, agresivne muzike bez trunke nekakve elegancije ili višeslojnosti, evo bugarskih komšija Never Prey sa svojim drugim albumom, Gnozis. Never Prey su kao nekakav kompjuterski izračunat prosečni beatdown hardcore bend ali je meni, koji beatdown praktično ne slušam to nekako simpatično. Oseti se tu ta Balkanština. A i dobra produkcija pa svi ti D-drop rifovi od jednog, eventualno dva tona zvuče masivno i masno. Slatki su i na slici:

https://neverprey.bandcamp.com/album/gnozis

Punk-deathgrind-thrasheri iz Pensilvanije, Castle Freak su konačno, i posle nekoliko godina diskografske pauze izbacili svoj debi album, Savage Nights of the Castle Freak i ovo je odlična ploča žestokog metala. Pesme su uglavnom već poznate sa prethodnih EP-jeva i živog izdanja, ali je ovo odsvirano sa novom sigurnošću i dobrom produkcijom i, pogotovo što su pesme dosta različite među sobom, ostavlja utisak jedne bogate i čak i višeslojne ploče. Meni ovaj pankerski pristup metalu jako prija:

https://castlefreak.bandcamp.com/album/savage-nights-of-the-castle-freak

Finski Caskets Open ima najmetalniji omot ove nedelje a i ime albuma – Concrete Realms of Pain – je veoma metalno pa je možda malo iznenađujuće da bend zapravo svira neku vrstu stoner-punka. Ali dobrog. Jim Plotkin je masterovao ovu ploču jakih rifova i himničnog pevanja i napravio od nečeg što je u suštini pank rok sa doom rifovima jednu finu, dostojanstvenu građevinu koja čak i gotski senzibilitet hendluje sa sigurnošću:

https://casketsopen.bandcamp.com/album/concrete-realms-of-pain

Teksašani Memory of a Melody za sebe kažu da su neki novi soj hevi muzike, sa trešerskim rifovima ali razgovetnim pevanjem i melodijama koje su bliže alternativnom roku. Zvuči kao sumnjivo prenaglašen koncept, ali muzika je zapravo dobra na EP-ju Burn Alive i ove tri pesme demonstriraju umeće u pisanju ali i izvođenju i snimanju muzike pa makar ona bila prijemčiva za nešto širi krug ljudi.

https://memoryofamelody.bandcamp.com/album/burn-alive-ep

Filipinski metalizirani hardcore bend Warcrimes vrlo ubedljiv na demo snimku Demo 2020. Dve pesme sirove ali ubedljive produkcije i muzike koja je divlja, besna ali disciplinovana. Pevač odlično vrišti, rifovi dobri i mada je ovo prevashodno mid-tempo, nije dosadno. Volim:

https://warxcrimes.bandcamp.com/album/demo-2020

Amerikanci Serpent Column spajaju black metal i math metal na svom novom EP-ju, Endless Detainment i to je zapravo prilično zanimljivo jer bend svoju visoku sviračku ekspertizu stavlja u službu avangardno spravljenih kompozicija koje su, razume se, bolesno hermetične ali istovremeno i energične i bolesno privlačne. Devet pesama, dobar mada neproziran zvuk, puno jake svirke i agresije. Moji ljudi:

https://serpentcolumn.bandcamp.com/album/endless-detainment

Hatred Throne iz Dubaija (mada su članovi Filipinci) sebe opisuju kao melodični death metal, ali ovo je više da se umile široj publici jer je njihova muzika nekakav prilično obični deaththrash. EP Dweller of the Lower World nije neko otkrovenje, tu je negde, prilično prosečan, ali pošto volim deaththrash i bend ima tu egzotičnu kombinaciju porekla, evo im malo protekcije:

https://hatredthrone.bandcamp.com/album/dweller-of-the-lower-world

Po sličnom principu simpatija i protekcije, stužu nam i ekvadorski Eskhaton koji sami za sebe i svoj debi album, Grito Final, kažu „First album of the one of most important Death Metal band in Ecuador.“ E, pa nazdravlje! Grito Final uopšte nije loš, ali jeste generički, derivativan death metal sastavljen kao nameštaj one švedske firme koju smo u Srbiji vekovima čekali, sav od prepoznatljivih komada. No, Eskhaton lepo sviraju, nisu netalentovani za pisanje pesama i dobro su producirani. U takvoj postavci, traženje originalnosti je razuman ali možda malo ambiciozan pokušaj sa moje strane. Nisu rđavi:

https://eskhatonecuadordm.bandcamp.com/album/grito-final

Pre dve nedelje su Wombbath izdali novi album, Choirs of the Fallen i ovaj bend, koji sa velikim pauzama i promenama u postavi postoji još od ranih devedesetih ovom prilikom nudi osvežen lajnap ali i muziku koja je sasvim klasični švedski deathmetal kako su ga Wombbath svirali i onda. Naravno, u 2020. godini smo na poziciji kada se ovaj tip muzike veoma deifikuje i mnogi mladi bendovi sviraju pod ogromnim uticajem Grave, Entombed i generalno zvuka studija Sunlight. Wombbath vrlo namerno odlučuju da igraju na istom terenu i snimaju album upravo u ovom studiju i upravo sa Tomasom Skogsbergom za miksetom ali rezultat je da album koji bi mogao da zvuči kao puka pokazna vežba iz swedeath nostalgije ima u sebi veliku količinu vatre i energije. Wombbath su ovde dobri jer pišu dobre pesme i imaju razumno dinamičan master pa njihov swedeath zvuči autentično i gladno radije nego generički i očekivano iako ne radi skoro ništa novo. Vrlo prijatno sam se iznenadio koliko je ovo okej uprkos ogromnom trajanju:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/choirs-of-the-fallen

Innocent Voice je malo neobično ime za metal bend ali kad isti dolazi iz Indonezije i svira progresivni deathcore, onda, pa… uh i dalje ne znam šta su hteli da kažu. Nema veze, ni ime njihovog debi albuma, Circle of Repeat nema mnogo gramatičkog smisla ali je ploča dopadljiva, odlično odsvirana i producirana sa zapravo značajno manje produkcijskog budženja nego što očekujete od prog-deathcorea u 2020. godini i sa nekim lepim momentima i idejama između standardnog klecanja. Nije rđavo!

https://innocentvoice.bandcamp.com/album/circle-of-repeat

Thrill Jockey nastavljaju sa sjajnim metal izdanjima. Eye Flys iz Filadelfije na debi albumu Tub Of Lard prže jak, distorzirani metal sa snažnim sludge rifovima i gruvom primerenom Amphetamine Reptile bendovima. Besno ali uzbudljivo i zabavno i ovaj bend, sa članovima grindera Full of Hell ima pred sobom lepu perspektivu:

https://eyeflys.bandcamp.com/album/tub-of-lard

Nite iz San Franciska na debi albumu, Darkness Silence Mirror Flame nude „blackened heavy metal“ i to je sasvim legitiman opis muzike koja je vrlo primerena današnjem trenutku. Mene ovo nešto ne prži, pogotovo je mastering preglasan, ali mator sam, suočimo se s tim, pa možda nekom drugom ovo bude lepše. Bend svakako zna da svira, a što prevashodno dokazuje solažama, no nekako mi se sterilnost zvuka i dosadan blackened vokal ne uklapaju zajedno:

https://nitemetal.bandcamp.com/album/darkness-silence-mirror-flame

Mnogo mi više leži Art of Shock koji melodični, NWOBHM-om inspirisani speed metal mešaju sa savremenom produkcijom i nešto malo modernijeg thrash zvuka. Zabavno, optimistično, svakako ono što treba velikom broju ljudi u ovom momentu:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_nJ85a-E18fC2WcDGttpY5P6Ua1g0jIM_4

Brazilci Evil Minds na svom prvom albumu, Eyes of Tomorrow zvuče vrlo klasično. Ovo je „pravi“ heavy metal po uzoru na recimo rani Grave Digger ili žešći Accept i mada se štošta ovde da zameriti – od povremenih vokalnih prestupa do pomalo kilavog, mada čistog miksa – ovo je ploča puna autentične metalske cheesy heroike i dobrog raspoloženja:

https://youtu.be/ViA5zLs8C-8

Ali kad smo kod klasičnog hevi metala, Espionage iz Melburna ne samo da zvuče nego i izgledaju kao da su ispali iz 1985. godine na omotu svog singla Arrow of Time. Ali muzički ovo jebe keve, spajajući speed i power metal iz osamdesetih za kombinaciju koja bi i Helloweenu iz najjače faze dala solidnu konkurenciju. Espionage imaju samo jedan album iza sebe, ali su bend izuzetnog sviračkog kvaliteta i izgrađenog izraza i identiteta. Međutim, Arrow of Time još demonstrira i novu razinu kompozicijske izvrsnosti. Ako volite dobar hair metal iz osamdesetih ovo je apsolutna lektira:

https://espionageofficial.bandcamp.com/album/arrow-of-time

Slično i simpatično ali ne toliko dobro je i ovo što poljski Shadow Warrior nudi na singlu Heavy Metal Typhoon. Mislim, ovo je klasičan metal koji bi bio drugorazredan i 1985. godine ali je dobar, srčan i to što nije prvoklasan mu svejedno daje lepu grungy komponentu:

https://shadowwarrior.bandcamp.com/album/heavy-metal-typhoon

Graveripper su svoj EP Complete Blinding Darkness izbacili pre dve nedelje i ovo su tri pesme simpatičnog blackened thrash metala koji i pored (verovatnog) uticaja Bloodborne (prva pesma se zove The One Reborn) uspeva da zvuči primereno old school i meni se sviđa. Graveripper su prljavi, sirovi i žestoki ali pesme im nisu glupe i voze se u lepom gruvu:

https://graveripper.bandcamp.com/album/complete-blinding-darkness

Brazilski Dead Enemy na EP-ju Knowing the enemy izbacuje sedam pesama usijanog thrashcorea po receptima starih brazilskih majstora, prevashodno Ratos de Porao, jelte. Velike su to, kako kažu, čizme da se popune ali Dead Enemy su šarmantni i imaju dobre, kratke i brze pesme pune pravednog gneva, sve snimljeno jeftino i sa patinom kakva ovakvu muziku samo oplemenjuje:

https://youtu.be/QehgpxmiD3k

Blackened speed-thrash metal iz Portugalije? Aj dont majnd if aj du. Vectis su klinci koji nemaju ni dvadeset godina pa je No Mercy for the Weak napaljena, primitivna ali šarmantna ploča sa pet pesama o satanizmu i motornim testerama. Ima ovde lepog gitarskog rada:

https://helldprod.bandcamp.com/album/vectis-no-mercy-for-the-weak

Obradovao sam se novom singlu ruskih Abominable Putridity jer Non-Infinite Sequence najavljuje dolazeći album, Parasitic Metamorphosis Manifestation jednim vrlo solidnim izrazom. Abonimable Putridity spadaju u vedete te neke srednje generacije slamming death metala sa veoma voljenim albumom iz 2012. godine (The Anomalies of Artificial Origin) i dobro je videti da imaju sasvim ozbiljnu nameru da se vrate i mlađariji pokažu da imaju još leba da pojedu dok ne budu na njihovom nivou. Non-Infinite Sequence ne nudi stilski ništa novo ali ovo je i dalje veoma dobar, tehnički ambiciozan, teški slem. Biće to dobra ploča. Još da se Katalepsy vrate i uživaćemo:

https://youtu.be/LzkkfCKJarM

Iako stalno naglašavam da je grindcore na koji se uobičajeno naleće u divljini (tj. na Bandcampu) spremniji da izazove traumu nego egzaltaciju, a  goregrind pogotovo sa svojim tradicionalno sve izraženijim naginjanjem seksizmu, evo dokaza da ima i izuzetaka. Portlandski Human Effluence za svoju stranu split izdanja sa Sulfuric Cautery & Metastasis neće osvojiti mnogo nagrada za razgovetnost, dobar ukus ili kvalitet produkcije, ali ovo je goregrind koji se seća šta je POENTA goregrinda: ultimativno nihilistička, dehumanizujuća muzika (a ne revija seksizma i mizoginije) koja osvaja orkanskom energijom i od nerazgovetnosti pravi iskaz. Ovde nema sporijih ritmova za ironično đuskanje niti komičnih svinjskih vokala, Human Effluence ubijaju iz sve snage sve vreme, imaju fantastičan podrumski zvuk (sa dobošem koji zvoni onako kako bi i Hemingvej poželeo da je za njim zvono zvonilo) i u najpozitivnijem smislu su me podsetili na rani Regurgitate, samo što su brži nego što su ti Šveđani ikad bili. Topla preporuka:

https://humaneffluence.bandcamp.com/album/split-w-sulfuric-cautery-metastasis

SludgeHammerGenocide iz Konektikata na svom EP-ju The Splatter Shack isto prže gadan goregrind ali kod njih je malo problem što nisu preterano maštoviti u pisanju pesama. Dobro oni to sviraju, ali ove četiri stvari, sa svojim trajanjima ispod dva minuta i dalje uspevaju da zvuče predugačko. No, bend ima dobar zvuk i solidno svira pa je ovo barem polovično OK.

https://sludgehammergenocide.bandcamp.com/album/the-splatter-shack

Mađarski solo-deathgrind projekat, Abandoned Mortuary radi jedno pola decenije i već ima četiri albuma i gomilu EP-jeva. Nije to sve, nagađate, baš obavezna lektira ali novi album, peti po redu, Summon The Elders je zvučno prilično simpatičan a i Gergely Kovács se pošteno potrudio da, svirajući obrade gomile malo poznatih metal bendova, prilagodi svoj zvuk njihovom senzibilitetu. Tako je ovo ploča disciplinovanih ukrštanja grind/ death zvuka sa thrashom, black metalom i doom metalom, sve odrađeno sa puno strasti i ljubavi i izgurano na impresivnu tehničku razinu. Svaka čast:

https://abran.bandcamp.com/album/summon-the-elders

Blue Holocaust su francuski goregrinderi i UBIJAJU. Ovde nema filozofiranja, humora ni mesta za refleksiju, samo besomučni sprint unapred sa vokalima koji kao da stižu pravo iz želuca, rifovima koji zalivaju kao kad pršte varnice sa struga i bubnjarem koji se pošteno trudi da sav taj masakr drži na okupu. Naravno, goregrind je po definiciji „smešna“ muzika ali valja ga svirati ozbiljno kao ovi divni ljudi. A thousand screams in the night je inače njihov deo splita sa još tri benda koja nisam čuo ali ako su makar ovoliko isto dobri vrede svaku paru.

https://blue-holocaust.bandcamp.com/album/a-thousand-screams-in-the-night-4-way-split-w-rawhead-raw-addict-active-stenosis

Tu je i nemački Constrict sa EP-jem Saturation i ovo je opet u osnovi grindcore sa malo death metal, a sada i malo black metal elemenata. Nije revolucionarno ali ima solidan miks, blastbitove i po koju lepu gitarsku temu:

https://constrictgrindcore.bandcamp.com/album/saturation

Blurring su njujorški grindcore bend sa „avangardnijim“ naklonom ako to mogu da kažem, jer njihove pesme jasno pokazuju uticaje japanskih uzora. I prijaju. Na splitu sa kolegama Cognizant imaju pesme od po tri minuta, kompleksnijih aranžmana i harmonski sklone istraživanju, sa dobrom produkcijom i odličnom atmosferom. Sami Cognizant nude četiri pesme jednako avanturistički nastrojene i sa nešto većim naklonom prog-death zvuku, ali i dalje oštre i beskompromisne. Odlična ploča:

https://blurring.bandcamp.com/album/blurring-cognizant-split

https://cognizant.bandcamp.com/album/cognizant-blurring

Apsolutnu grindcore krunu ove nedelje, pa i naslov albuma tjedna osvaja španski duo Ruinas koji sa debi albumom Ikonoklasta ne samo da unosi dah svežine na ustajalu scenu već uspeva da oduva kolege kao da su napravljene od paperja. Ikonoklasta je vrlo siguran, odlično produciran album gde pesme od dva minuta služe da pokažu kako ovi ljudi umeju da zrelo komponuju i dobro sviraju a da se ne izgubi grindcore eksplozivnost i ludilo. Wormrot su pre nekoliko godina izazvali skoro pa revoluciju u grindcoreu jednostavno bežeći od žanrovskih stilizacija i vraćajući muziku izvornoj pank/ metal buntovnosti a Ruinas isto ovo rade samo pišu još bolje pesme i sviraju prosto majstorski. Izvanredna ploča i apsolutno najbolji grindcore koji sam čuo ove godine:

https://spikerotrecords.bandcamp.com/album/ikonoklasta

Jedna od najmanje interesantnih negativnih posledica aktuelne pandemijske krize je to da nije jasno kada ću imati priliku da igram Doom Eternal, igru kojoj sam se jako radovao. Naravno, da sam razumna osoba, igru sam mogao da kupim digitalno, daunloudujem je i igram već nekoliko dana umesto što kao kakav pećinski čovek i dalje očekujem da će mi disk stići preko okupirane Evrope. No, naručivanje sa Basea je učinilo mnogo dobrog za moje finansije, pa sam i ovom prilikom želeo da uštedim, jer novca je malo a želje su velike. Rezultat je, dakako, da sad svi drugi igraju Doom Eternal a ja ne. Buhuhu, isplači mi reku, Mehmete, kažete sad vi i to je fer.

Ono što je zgodno je da mi glad za najnovijom iteracijom Dooma utažuju neke druge igre, jedna od njih svakako Switch port igre Doom 64 koji JESAM kupio digitalno (jer druge opcije nije ni bilo) i koji je odličan, ali o ovome nekom drugom prilikom. Danas bismo pisali o igri Dusk.

Dusk sam već pominjao, a pišući o igrama Amid Evil ili Ion Maiden,  kao igru koja je krajem 2018. godine najavila taj novi talas retro-first person shootera, a sada sam tek i odigrao ovaj naslov. Mislim, ako je bio potreban ikakav novi dokaz da sam naopak, jelte. Amid Evil i Ion Maiden su bile odlične igre koje sam sa razlogom nahvalio, ali Dusk je igra koja je pokazala da ima kreativnog prostora za nove interpretacije dizajn-modela starih četvrt veka, ali i da postoji kritična masa publike koja će ovo kupiti i igrati. Oko Dusk je, tako, u međuvremenu izrasla jedna radinost, ne najmanje jer je glavni dizajner igre, David Szymanski istovremeno i šef studija i izdavača New Blood Interactive a koji je kasnije objavio i Amid Evil (rađen od strane sasvim drugog tima) i ima i druge naslove u furuni.

Ono što je možda bitno ovde naglasiti je da Dusk i njegova duhovna deca nisu samo produkt reakcije dela igrača na sve skuplje, kompleksnije ali često manje zanimljive moderne igre u žanru first person shootera. Svakako, orijentacija na velike otvorene prostore, RPG mehanike, multiplejer i permanentne statistike, a što se sve nalazi u preseku korporacijskih naslova poput Call of Duty, Battlefield, Far Cry itd. i disruptivnih (sada već ne toliko) novih šutera poput PubG ili Fortnite, ova je orijentacija nešto što jedna deo igrača odbija od savremenih šutera. FPS-ovi su, za određenu populaciju igrača, uzgojenu na modelima polovine devedesetih, žanr u kome se cene neke druge stvari – brzina kretanja, kompleksnost mapa, neophodnost taktičkog odabira naoružanja za svaku situaciju – i za ovakve igrače moderni FPS koji se trudi da zaravni razlike između oružja kako bi postigao balans za multiplejer, a dok istovremeno otvara mape u širinu kako bi bilo mesta za kooperativno igranje velikog broja istovremenih igrača – naprosto nije ono što traže.

Sa usponom indie igara (kroz digitalnu distribuciju i jeftiniji middleware) dobili smo početkom druge decenije ovog veka i novi soj nezavisnog FPS-a, pravljen od strane malih timova, bez priče i sa estetikom mnogo bližom ranim dvedesetima, i mada su mnoge od ovih igara bile prilično popularne – Tower of Guns, Paranautical Activity ili Ziggurat, recimo – one nisu suštinski mogle da utole glad tom našem igraču uzgojenom na Doomu, Dukeu ili Hexenu.

Jer, ovaj talas FPS-ova se oslanjao na porast popularnosti roguelite dizajna koji je uspešno prodro u sve žanrove igara, na permadeath i proceduralno generisanje mapa. Iako je ponuda u kojoj ćete svaku partiju ove igre igrati na različitoj mapi što se nikada neće ponoviti delovala primaljivo, pokazalo se da ove igre često i pored te potencijalno beskonačne mutabilnosti, nemaju zapravo mnogo dubine. Možda pričam samo u svoje ime, naravno, ali dok mi je bilo zanimljivo da po par sati provedem zabavljajući se uz različite roguelite FPS-ove pre koju godinu, kumulativan broj sati koje sam utucao u Doom na različitim platformama premašuje vreme provedeno u ovim igrama verovatno za tri reda veličine. Naprosto, klasični FPS-dizajn nije samo da se naprave ćoškasti, krupni modeli neprijatelja i da se u igru doda dvocevka – „rešavanje“ mape u Doomu i njegovim klonovima je upoznavanje nepoznatog, čak neprijateljskog okruženja, shvatanje njegove arhitektonske, dizajnerske i, neretko simboličke logike i pronalaženje optimalnog odgovora na probleme koji ono postavlja. Čak i odlični noviji FPS-ovi koje sam voleo, poput izvrsnog Titanfall 2, vrlo su daleko od dizajnerske filozofije koja krasi FPS sa sredine posledje dekade veka.

Dusk je igra koja je ovu filozofiju u potpunosti shvatila, svarila a zatim unapredila.

David Szymanski je, kako sam kaže, polovinom prve decenije ovog stoleća imao toliko slab kompjuter da je mogao da igra samo stare igre na njemu. Otud jedno intimno, štaviše opsesivno upoznavanje sa logikom i svetonazorom dizajna „starih“ FPS mapa, kao i svest da u ovoj disciplini Szymanski i sam ima šta da kaže. Novi talas (well, talasić) ributova starih šutera, poput Shadow Warrior i Rise of the Triad je bio značajan momenat u evoluciji ovog podžanra jer je pokazao da interesovanja za „starinskiji“ dizajn ima. Dave Oshry, koji je bio ko-direktor Rise of the Triad poslužiće kao producent igre Dusk kada Szymanski bude rešio da svoje rane eksperimente u Unity endžinu sa kreiranjem 3D modela i mapa nalik na Quake proširi u punokrvnu, originalnu igru.

Dusk je posle dinamičnog early accesss života izašao krajem 2018. godine kao vrlo siguran, vrlo ubedljiv i glasan iskaz pokazujući kuda je dalja evolucija modela sa polovine devedesetih mogla da nas odvede da korišćenje 3D grafičkih akceleratora i (ne samo Romerova) opsesija deathmatch multiplejer igranjem nisu proizvele ono što danas imamo.

Dusk svoje uticaje nosi, što se kaže, na rukavu. Prvi talas FPS-ova, Doom, Heretic i Hexen a pored njih Rise of the Triad, Blood* pa i Redneck Rampage daju jasnu osnovu, dok će propisni 3D režim i velika brzina kretanja Quakea, kao i horor-intonacije svojstvene jednoj „modernijoj“ igri kao što je bio originalni Half-Life doneti nadgradnju.

*Za ljubitelje Blood, Dusk ima i poseban easter egg među glasovnim glumcima

Dusk uspešno podseća na to da je, originalno, FPS žanr zapravo nosio horor-atmosferu utkanu u svoj DNK. Da li zato što su u id i Raven Softwareu bili ljubitelji filmova strave i užasa ili zato što je prelazak u prvo lice bilo najlakše eksploatisati oslanjanjem na najbazičniji bori-se-ili-beži instinkt, tek igre ova dva studija su, počev još od Wolfenstein 3D bile zasnovane na atmosferi opasnosti, jump-scare momentima, napetom saundtraku i efektnom korišćenju zvuka da se pretnja sugeriše, čudovištima i demonima u ulozi antagonista, okultnoj simbolici i generalno psihološki opresivnim prizorima. Sam Doom započinje svoju prvu epizodu prikazujući igraču ostatke rastrgnutih tela na podu kosmičke stanice na kraju krajeva. 3D Realms su bili srazmerno humorističkiji nastrojeni sa svojim Duke Nukem i drugim igrama ali su tu bili i Monolith sa Blood, a kada je krajem 1998. godine Half-Life čitav žanr pogurao na naredni nivo to je bilo u velikoj meri na ime majstorskog korišćenja klasičnih – i inovativnih – horor-tropa.

Dusk se hororu okreće tako što ga traži u kombinaciji psiholoških aluzija i simbola, pažljivom oslanjanju na lavkraftovski mitos, ali i zaranjanjem duboko u provincijsku, ruralnu stravu, pronalazeći tako interesantan balans između visokog koncepta (lavkraftovski stari bogovi!) i klasične eksploatacije (poludeli rednekovi napadaju alatkama sa farme!). Jedno je sigurno, ovo je igra koja koristi sve moguće alatke da se osetite neprijatno:
·         Kolorna paleta se kreće između boje blata i boje rđe – prateći možda tradicionalnu identifikaciju Quakea 2, pa preko proksija i svih drugih FPS igara kao „smeđih“ – a što samo još efektnijim čini korišćenje drugih boja, od pljusaka crvene krvi, preko belih odora što ih nose neki kultisti sa kojima se suočavate i crvenih, kariranih flanelskih košulja njihovih ruralnijih kolega što na vas jurišaju sa u domaćoj radinosti pravljenim kukuljicama na glavama i upaljenim cirkularnim testerama u rukama, pa sve do primamljivo obojenih vitraža koje nalazite u poslednjoj epizodi a koji su možda i aluzija na Hexenovo igranje sa crkvenom ikonografijom.
·         Zvuci su mučni, sa tupim udarcima metaka o tela, muklim ropcem umrlih, ali i plačom i jecajima nekih od neprijatelja koji se šetaju bojištima tražeći konflikt i naričući nad nekim – verovatno sobom – sve vreme.
·         Ubijanje je neelegantno i neuredno – Dusk nije igra „baleta sa mecima“ već igra u kojoj tela gube elastičnost kada iz njih izađe život i padaju na tlo kao daske, a jača oružja čine da eksplodiraju u vodoskoku krvi i pljusku komada mesa. Prvo oružje koje u igri nosite je poljoprivredna alatka – srp za sečenje žita – a to znači da ovde na programu nije plemenito mačevanje ili kliničko snajpovanje visokotehnološkim oružjima kakvo nam daju moderni šuteri. Dusk na igrača baca ogromne količine neprjatelja u pojedinim set-pisovima i njegova oružja moraju biti apsurdno prejake verzije oružja iz stvarnog života, sa pištoljima koji se nikada ne moraju puniti, sačmarom koja otkida glave i adaptiranim pneumatskim čekićem od koga sve u okruženju eksplodira.
·         Neprijatelji su pogotovo zanimljivi: Dusk ima svoju kvotu „monstruma“, letećih đavola i demonskih stvorenja koja imaju samo lica i udove (bez, dakle, tela, samo sa licem na kome su šuplje očne duplje i groteskno razjapljena usta), ali veliki broj neprijatelja spada u kategoriju „običnih“ pojava koje su samo majstorski pomerene nekoliko stepeni u smeru košmara. Mutirani aligator iz kanalizacije (Intoxigator, naravno) je ovde još i najmanje strašan zbog očiglednih humorističkih nauma, mnogo su gori ljudi u belim kukuljicama koji se igraču obraćaju optužujući ga za jeres, pomenuti rednekovi u plavim farmerkama sa tregerima i crvenim flanelskim košuljama, strašila koja silaze sa svojih kočeva i šetaju se unaokolo sa sačmarama, mutirane krave i konji u plamenu… Dusk ne bazira čitav svoj senzibilitet na ruralnom hororu – ima ovde kosmičke strave i klasičnih gotskih momenata – ali mu on služi kao vezivno tkivo između tri epizode „priče“, sa njime počinje i sa njime se završava, majstorski povezujući psihološko i mitološko, lično i kosmičko, a bez ulaženja u detalje ili, uopšte, pokušaja da se stvari ikako „prepričaju“. Dusk zapravo ima izuzetno rudimentaran narativ, sastavljen mahom od krvlju ispisanih poruka na zidovima i poneke uzgredne, često kriptične misli protagoniste, ali ovo je njegova prednost i sasvim jasna povezujuća nit sa igrama kojima se inspirisao gde je „prava“ priča – a u odsustvu likova, glume, dijaloga itd. – bila ono što igrač radi i što mu se dešava.

Horor u igrama, dakle, ne mora biti samo u oduzimanju moći igraču, u njegovom sputavanju, onako kako je u srcu formule klasične survival-horror igre. FPS brend horora nalazi se u kombinovanju zastrašujućeg, košmarnog okruženja sa aktivnim, moćnim protagonistom i nije sadržan samo u onome što se igraču radi već i u onom što on sam radi. Doom je, ponovo, dao vrlo čist, shvatljiv predložak za ovo sa svojim ultranasilnim protagonistom koji je oluja testosteronskog besa što protivnike kida motornom testerom i pretvara u hrpu kostiju i organa sačmarama ali i sopstvenim pesnicama. Horor se u ovakvim igrama nalazi i u akcijama igrača bez obzira koliko katarzične bile i Dusk postiže tu neku lepu ravnotežu između strave, komedije i akcije, stavljajući igrača čas u zarđale metalne koridore prekrivene prljavštinom i skorenom krvlju, među mašineriju kojoj je, čini se, jedina namena da mrvi i uništava, a čas na prostrana, široka polja gde će bacanjem kamenja veličine dinje u hrpu mokrih ostataka pretvarati kultiste, poludele zemljoradnike, zombi-vojnike i rogatu marvu. Fizika je, primetićete, izuzetno porenaglašena u ovoj igri: bacite bure prema zidu i raspašće se u gomilu dasaka, bacite ga prema kravi i ona će u trenutku biti anihilirana, pretvorena u eksploziju krvi i komadića tkiva.

Utoliko, Dusk vrlo izraženo nosi tu psihotičku, ultraparanoidnu dimenziju klasičnog FPS-a gde je sve što se pomera neprijatelj koga morate eliminisati a svi predmeti u okruženju su ili oružje ili municija, a to se, opet, izvrsno uklapa uz njegov mehanički model. Ovo je izrazito brza igra u kojoj glavni lik prosto klizi preko podloge i prelazi u sekundi ogromne razdaljine, plešući oko neprijatelja i napadajući ih stalno iz novih uglova. Prostrani ambijenti Dooma ili Heretica ovde se kombinuju sa vertikalnošću Quakea u set-pisovima koji su urnebesno dinamični, prepuni neprijatelja što napadaju iz sve tri dimenzije, ali i alata da sve te neprijatelje eliminišete kroz maksimalni pokolj, otvarajući tajne prolaze da im priđete s leđa, pronalazeći municiju, lekove, ili drogu koja čini da vreme protiče samo kada se i sami krećete (igrali ste Superhot?). Pri kraju igre set pisovi su apsurdno prepuni svega, sa stotinama neprijatelja koje morate eliminisati, u reminscencijama na modove za Doom koji su gurali Carmackov endžin do same ivice izdržljivosti, osim što je ovde sve još eksplozivnije, sa neprijateljima koji jedni druge raznose „prijateljskom vatrom“, jump-padovima koji živa i mrtva tela bacaju nebu pod oblake, samostrelom koji puca kroz meso i može da naniže nekoliko protivnika odjednom, bacačem granata koji ne pravi razliku između „naših“ i „njihovih“… Dusk je izuzetno zainteresovan da igrača uvek drži u pokretu i retko ga zaustavlja u mestu pa se tako i najjači protivnici obaraju na zemlju preciznom i izdržljivom paljbom radije nego da se traže nekakve „slabe tačke“ ili elementi u okruženju koji bi mogli da pomognu (pravilo koje igra krši bukvalno samo u poslednjem bosfajtu).

Naravno da je Dusk u smislu akcije jači nego što su to bile igre iz 1993. ili 1995. godine, ali kako sam u pripremi za pisanje ovog teksta proveo jedno vreme podsećajući se Heretica i Hexena – igrajući ih doduše, uz korišćenje GZDoom moda koji omogućava kršten mouselook i JEDINI je način da se ove igre igraju u 2020. godini sem ako niste kontrolna grupa za neko istraživanje – to mi je dalo dobru podlogu da još više cenim koliko Dusk zapravo unapređuje filozofiju dizajna mapa kao prostornih zagonetki koje treba rešiti.

Dok su Ravenovi šuteri, jasno, imitirali Doomove izvitoperene tlocrte, ispale iz grozničave mašte Johna Romera, Americana McGeeja i drugih kolega iz id-a, Ravenovi developeri ipak nisu imali Romerov osećaj za tempo i kanalisanje kretanja igrača tako da se borba koja na kraju neke sekvence usledi zaista oseti kao pančlajn kratke priče u koju niste bili svesni da ste ušetali. Heretic i Hexen su, dakako, prepuni tajnih prolaza i iznenađenja, ali igrajući ih ponovo podsetio sam se i da su ovo često stvari koje veoma usporavaju igranje i umesto da neosetno igrača usmeravaju ka cilju, one mu ispunjavaju vreme trivijalnim zadacima koje mora da obavi. Posebno je u Hexenu, sa njegovim inicijalnim insistiranjem na hladnom oružju i širokim prostorijama gde ćete pre izbegavati neprijatelje nego ih eliminisati, dok tražite prekidače i skrivene prostorije, jasno da Doomova genijalnost nije tako laka za emulaciju.

Dusk ovo postiže veoma samouvereno, kreirajući izuvijane, đavolski „guste“ ambijente u kojima se igrač kreće i otkriva na prvi pogled nepostojeće puteve, ali tako da uvek postoji jasan mamac prema kom se krećete, da li kroz blještanje predmeta strateški postavljenog da mu priđete i otkrijete da iza ugla ima tajni prolaz, da li kroz očiglednu logiku arhitekture ili kroz očiglednu apsurdnost sobe za koju je jasno da negde ima skrivena vrata. Dusk igrača uvek drži u pokretu i eminentno izbegava onaj ’90s kliše u kome ste sve neprijatelje na mapi pobili a onda još 40 minuta lutate među telima udarajući svaki zid ne biste li pronašli izlaz.

Grafički, Dusk je kombinacija intencionalno ružnog – modela sa malim brojem poligona, oštrim ivicama i rudimentarnim animacijama (vidite te krave, za ime sveta), neprirodnih animacija, užasnih ambijenata koji kombinuu mašinsko i organsko, ali i psihotički pojednostavljenih „običnih“, domaćih enterijera – i savremenijih efekata kakve Unity endžin uprkos svojoj srazmerno manjoj snazi u odnosu na neke skuplje alate, bez napora provlači, kreirajući psihodelične scene transparentnih tekstura, bizarne košmare sa predimenzioniranim kućnim predmetima, pa i, blizu samog kraja, pokazujući nam titularni suton sa zalazećim suncem nad jednom ruralnom scenom iznenađujuće mirnoće i elegancije. Niko Dusk neće isticati kao primer „ljupke“ ili „lepe“ 3D grafike, ali niko neće moći ni da mu porekne jasan vizuelni identitet koji treba da uznemiri onoliko koliko treba da zabavi.

Dusk, dakle, daje taj lepi balans ozbiljnog shvatanja tropa koji su – verovatno sasvim podsvesno – definisali identitet prvog FPS talasa iz devedesetih, i njihovog produbljivanja s razumevanjem, ali i suptilnog humora koji po prirodi stvari mora ići uz igre što svoj raison d’être baziraju na apsurdnoj ultranasilnosti, sve pakujući u vrhunski akcioni paket u kome se brzina, preciznost i panterski refleksi, svest o okruženju i kapacitet za multidimenziono planiranje u deliću sekunde cene mnogo više nego u bilo kom drugom žanru igara. Dusk je, dakle, što se mene tiče, moderni klasik koji preko velike vremenske distance* komunicira sa originalnim klasicima i pokazuje kako se njihov legat smisleno, sa poštovanjem, ali bez pukog imitiranja, može nadgraditi. Nova igra New Blood Interactive, urnebesni ’80s spoof FPS, Maximum Action je odavno u early accessu. Jedva čekam da je završe.

*Pomislimo: Dusk je od Dooma udaljen VIŠE nego što je sam Doom bio udaljen od Ponga – prve prave, komercijalne video igre, izašle 1972. godine. Malo da se čoveku zamanta od te pomisli.

Michael Moorcock je, s obzirom da pričamo o jednim od najprolifičnijih pisaca fantastike te neke srednje generacije, hranio maštu mnogih crtača i ilustratora. Njegovi fantastični svetovi, tragični (anti)heroji i fantazmagorična bića su bili veoma podesni za grafičku eksploataciju, no, kako je Moorcock u vreme ekspanzije „modernog“ avanturističkog i akcionog stripa bio živ (a i sad je), za razliku od Howarda ili Tolkiena, tako je i mogao da ima mnogo više kontrole nad tim kako se njegove književne vizije pretaču u vizuelnu formu. I dok je pravo malo čudo (i pomao nepravda) to da do danas nismo dobili iole značajniju ekranizaciju Moorcockovih radova, a dobili su ga MNOGI manje važni i manje popularni opusi, strip-publika svakako ne može da se žali. Prvi Moorcockovi likovi su se u stripu pojavili još ranih šezdesetih u radovima francuskog autora Phillipea Druiletta, a na engleskom jeziku stvari su krenule sa Marvelom, 1972. godine kada je Roy Thomas pozvao Britanca da urade krosover između Konana i Elrika. Moorcock je bio izuzetno zainteresovan za strip pa su sedamdesetih godina adaptacije njegovih literarnih radova izlazile za različite izdavače, crtane od strane različitih crtača a sve uz njegovo puno učešće i saradnju na adaptacijama scenarija. Naravno, Moorcock je bio dovoljno veliki da može da bira saradnike ali ne i sujetan pa da sputava njihove kreativne vizije.

Titan Comics je u poslednjih pola decenije sakupio veliki deo ovih radova i objavio ih u kvalitetnim kolekcijama i moram reći da mi je jako drago da ove lepe vizije i nadahnuti crteži nisu izgubljeni. Kraj sedamdesetih i početak osamdesetih su simultano bili era još veće komercijalizacije američkog stripa (saradnja sa Holivudom je postajala sve intenzivnija) ali i cvetanja artizma u srcu sve te komercijale. Ovi stripovi su uspevali da gaze negde tačno na sredini.

Za početak, Elrik od Melnibonea, 1983. godina, koga je pisao sam Roy Thomas a zajednički crtali Michael T. Gilbert (olovke i kolor) i P. Craig Russell (lejaut, tuš i kolor). Letering je radio legendari Tom Orzechowski i to se odmah i vidi:

Korum je počeo da izlazi 1986. godine – godinu dana pre nego što ću ja pročitati prva tri romana o ovom tragičnom junaku, ležeći u bolnici sa frakturom septuma i srebrnom medaljom na republičkom takmičenju iz karatea, molimlepo – i adaptacij scenarija je radio Mike Baron, ali je crtač bio tada još uvek mladi i perspektivni Mike Mignola. Izdavač je bio First Comics, danas pomalo zaboravljena kuća koja je u portfoliju imala neke autentične bisere poput Grimjacka Jona Sablea i Dreadstara. Mignolu su kasnije na serijalu zamenili razni drugi crtači ali njegov rad na Knight of the Swords je veoma, veoma dobra najava legendarnog formata koji će ovaj majstor popuniti u narednoj deceniji svojim autorskim radom:

Hokmuna je radio James Cawthorn. Cawthorn je legendarni britanski crtač koji je i bio najbliži Moorcockov saradnik kad su u pitanju strip-adaptacije njegovih dela. Cawthorn je zajedno sa Moorcockom i započeo rad na strip-verziji Elrika od Melnibonea ali ovo nikada nije dovršeno i izašlo. Ipak, dvojica umetnika su sarađivala, kako na stripu (The Sonic Assassins, vezan za psihodelični bend hawkwind sa kojim je Moorcock radio), tako i na filmu (The Land that Time Forgot), a Cawthornova adaptacija priča o runskoj palici je počela sa izlaženjem 1979. godine. Kao što se da videti, Cawthorn je izrazito tradicionalan u izrazu sa jasnim uticajima američkih majstora starije generacije poput Caniffa, Fostera i Hogartha (ovaj poslednji je i napisao predgovor za kolekciju iz 1985. godine) i ovo Moorcockovoj epskoj ali istovremeno palpi prozi daje novu dimenziju veličanstvenog:

Konačno, Erekoz koji je najmlađi od svih pomenutih likova ali kod koga je koncept o „večnom šampionu“ od starta utkan u karakter. Njegov serijal je, zbog toga verovatno i urađen pre ostalih, još 1979. godie u punom autorskom radu nikog drugog do Howarda Chaykina. Chaykin je, ne zaboravimo, praktično u isto vreme radio ultrakomercijalni Star Wars a pogled na ove table, koje je sam napisao, nacrtao i kolorisao pokazuje sa koliko je strasti veliki majstor pristupio ovom poslu:

A za laku noć, naslovne stranice serijala Axel Pressbutton iz 1984. godine u izdanju Eclipsea mada su u pitanju bili reprinti epizoda iz magazina Warrior dve godine ranije. Scenario je radio Steve Moore pod pseudonimom Pedro Henry a crtač je bio – mladi Steve Dillon i vredi videti kako je njegov stil tada izgledao. No, to sada nećete videti jer su naslovne za ovo reizdanje radili drugi autori, u ovom konkretnom slučaju tri ozbiljne vedete: Brian Bolland, Dave Gibbons i Alan Davis i jedan nešto manje poznat ali ne manje dobar ilustrator, a danas slikar Mick Austin (radio za Warrior, 2000AD itd.).

Axel Pressbutton je, lik koga je uz Stevea Moorea kreirao Alan Moore (koristeći pseudonim Curt Vile) krajem sedamdesetih i u pitanju je kiborg sa licem Ernesta Borgnina i dugmetom na grudima koje, kada se pritisne izaziva orgazam. Njegovi stripovi su izlazili povremeno i za sasvim različite izdavače, od ipak renomiranog Warriora, preko muzilkog magazina Sounds, pa do Atomeka Pressa. Nije u pitanju, dakle, neki čudesan izgubljeni klasik ali jeste zanimljiva crtica u biografijama nekih čuvenih strip-autora i satirični naučnofantastični akcijaš na tragu Metal Hurlant senzibiliteta ali sa tipično britanskim naklonom:

Pre nekoliko dana umro je Alberto Uderzo i red je da mu zvanično odamo počast jer radi se o crtaču koji je ne samo kreirao veliki deo identiteta onog što nazivamo klasičnim franko-belgijskim stripom, već je i nacrtao neke od mojih najomiljenijih stripova ikada.

Naravno, Uderza ne treba PREVIŠE predstavljati jer ga je već dosta dobro predstavio Asteriks, njegov magnum opus sa scenaristom  Renéom Goscinnyjem koji je ovaj tandem radio osamnaest godina (do Goscinnyjeve smrti 1977. godine), prodao milione albuma i ostavio neizbrisiv pečat na globalnoj (ne samo strip) kulturi. Asteriks je prevođen i objavljivan širom sveta, uključujući u Indoneziji, Iranu, Južnoafričkoj Republici, Južnoj Koreji, po motivima stripa snimljeno je čak četrnaest filmova, video igara, kaže wikipedija, ima svih 40 a Asteriks i njegovi Gali imaju i svoj zabavni park u okolini Pariza. Nakon što jer Goscinny umro, Uderzo je još više od dvadeset godina radio Asteriksa kao kompletan autor a zatim u 2009. godini prodao prava i strip i dalje izlazi sa za sada najnovijim, tridesetdevetim albumom koji je izašao pre manje od šest meseci.

No, čak i da nije bilo Asteriksa, Uderzo bi svakako zaslužio posvetu i mesta u našim srcima jer se radi o jednom od najboljih crtača klasičnog franko-belgijskog stila, u očiglednoj tradiciji Herge-ovskog pristupa ali ne sa ropskom vernošću Ligne Claire tehnici. Uderzovi stripovi, iako definitivno nose tentenovsku jasnoću kadriranja i čistotu konture imaju strastvenost i buku koje Herge nikada ne bi pustio u svoje stripove. Od svih crtača koji su sarađivali sa Goscinnyjem (Morris, Tabary…) Uderzo je imao možda najbolji odnos između izražajnosti i jasnoće, kreirajući iz table u tablu prizore kristalne oštrine sa besprekornim linijama i disciplinom u kadriranju, perspektivi, anatomij, facijalnim ekspresijama, detaljima u okruženju, a da su one znale da budu nabijene i neverovatnom kinematskom energijom. Ovo se, primera radi, jako dobro vidi u stripu Tangi i Laverdir (Les Aventures de Tanguy et Laverdure) koga je Uderzo radio zajedno sa Jeanom-Michelom Charlierom, a koga opet većina nas poznaje kao scenaristu i, uz Moebiusa, kreatora popularnog vestern-stripa Poručnik Bluberi. Charlier je bio glavni urednik magazina Pilote a koji je osnovao 1955. godine sa Victorom Hubinonom, Uderzom i Goscinnyjem. Ova četvorica umetnika su kroz ovaj magazin nastojali da forsiraju svoje radove po uzoru na magazin Tintin i upravo je u njemu Asteriks i ugledao svetlo dana. No, Tangi i Laverdir su bili „realistično“ crtan strip i srazmerno više usmeren ka akciji, ali je Uderzo i ovde vrlo lepo kombinovao akciju sa komedijom, baš kao što je bila i Asteriksova pobednička formula.

No, Uderza bismo danas predstavili kroz nekoliko tabli njegovog prvog stripa rađenog sa Goscinnyjem, a u pitanju je, recimo, „vestern“ po imenu Upmah Pah. Francuski originalni naziv je glasio Oumpah-pah le Peau-Rouge, odnosno Umpah Pah, Crvenokožac a kod nas je ovaj strip pvi put izlazio u Stripoteci Panorami (posebnom izdanju tadašnje strip-revije Panorama od kojeg je kasnije i nastala Stripoteka). Najnovija izdanja u Srbiji su izašla za Forum Marketprint, a ja sam ga prvi put čitao polovinom osamdesetih kada je Biser Strip objavio svih pet epizoda u jednom integralnom (doduše, meko koričenom i crno-belom) izdanju i bio potpuno šokiran koliko je to bio kvalitetan strip. U poređenju sa, recimo, ranim epizodama Taličnog Toma koje nisu mogle po kvalitetu da se porede sa onim što je Morris posle radio sa Goscinnyjem, na Umpah Pahu su Uderzo i Goscinny delovali kao potpuno formirani autori sa izuzetnim osećajem za komediju ali i jasnom svešću kako da u svrhu komedije koriste etničke stereotipe po kojima će Asteriks postati nadaleko poznat.

Upmah Pah je u osnovi bio neuspešan serijal jer u prvo vreme Uderzo i Goscinny nisu mogli nikom da ga prodaju – priča se da su pokušavali da ga prodaju i američkim izdavačima nakon što su Francuzi i Belgijanci odbili da ga objave – a na kraju je izašao u Tintinu, ali tek 1958. godine, kada su dvojica autora već bili urednici u Pileoteu i uveliko radili na prvim epizodama Asteriksa. Asteriks je počeo sa izlaženjem 1959. godine a Umpah Pah je imao svojih pet epizoda a zatim je okončan da bi par mogao da se usredsredi na Asteriksa koji je – dodaću, s punim pravom – već bio veliki hit.

No, Umpah Pah je, da ponovim, ništa slabiji strip od Asteriksa, naprotiv. U njemu Goscinny i Uderzo već vrlo spretno barataju karakterima i uspevaju da oni ne budu samo sarkastične entičke karikature. Naprotiv, prijateljstvo između francuskog pomorskog oficira Hubeta (poznatog i kao „Dupli skalp“ zbog perike koju nosi) i nativnog Amerikanca, mladog i neustrašivog ratnika plemena Šavašavah, Umpah Paha je nabijeno toplinom i autentičnim ljudskim razumevanjem bez obzira na kulturne barijere (i fakat da je Hubert deo okupacione sile) a sa druge strane ono nemilosrdno parodira stereotipe o „plemenitom divljaku“ i priče o „neobičnim“ prijateljstvima između belog čoveka i urođenika poput onih koje je pisao Karl Maj.

Umpah Pah, takođe, ima sličan parodijski odnos prema istorijskim događajima kao i Asteriks, osim što je smešten u osamnaesti vek i doba kolonizacije Amerike i, mada, naravno, koristi dobar deo stereotipova koje poznajemo iz vestern žanra, i ne predstavlja nekakvu eksplicitnu opsudu genocida kakvu bi danas sličan strip verovatno nosio, on ipak svojoj tematici prilazi sa jednim izrazito humanim nastupom i mada, naravno, američke staosedeoce parodira i koristi kao predmet humora, on ni ne propušta prilike da ih prikaže kao narode sa razvijenom kulturom, sa drugačijim, pre nego inferiornim, standardom civilizacije i jednom neupitno plemenitom crtom koja nije puki žal belog čoveka za divljinom.

Uderzo je u kasnijim epizodama ovog stripa – rađenim verovato na brzinu da bi bilo više vremena za uspešnije serijale koje je radio – svoj stil približio hergeovskom izrazu, praveći par koraka ka tentenovskoj jednostavnosti i blago infantilizovanim fizionomijama, pa je Umpah Pah ovde, možda neizbežno, jer su rađeni paralelno, još više ličio na Asteriksa. No, ono što je meni uvek potvrđivalo koliko je Uderzo veliki je baš to da ne umem da kažem da li je stil sa početka serijala Umpah Pah ili onaj iz poslednjih epizoda „bolji“. Jednostavno, oba su izuzetno ekspresivni, a jasni, duhoviti i puni energije, ukrašeni brojnim detaljima a opet laki za čitanje, nikada opterećeni ičim što bi usporavalo oko koje klizi preko table. Uderzo je bio majstor i Umpah Pah je bio tek prva najava koliko veliki majstor je u pitanju. Slava mu.

Donje table su iz britanskih izdanja sa kraja sedamdesetih godina prošlog veka, a gde se između ostalog da videti kako prosto upisivanje teksta u oblačiće iz prve epizode ustupa pred konceptom leteringa iz kasnijih:

Pogledali smo drugu sezonu Netflixove serije Altered Carbon.

Prva sezona Altered Carbon je imala plemenitu ambiciju da uzme jednu od najpopularnijih literarnih verzija kiberpanka 21. veka i od nje napravi televizijski šou koji će biti negde na sredini između preozbiljne HBO „televizije za odrasle“ i SyFyjevog trešerskog žanrovskog autputa. Ovo je svakako imalo svoj šarm ali je deset epizoda jedne na kraju dana nedovoljno zapletene whodunit kiberpank detektivštine bilo ipak previše i ma koliko da mi je Joel Kinnaman bio supersimpatičan i svojim sirovim muževnim nastupom uspešno zračio homoerotskom energijom, to je bila isuviše dosadna pripovest za svoj odabrani vremenski okvir. Altered Carbon je u prvoj sezoni mogao da iseče bar 30% ako ne i svih 50% svoje minutaže i da samo dobije na efikasnosti.

Druga sezona je svom trajanju pristupila nešto razumnije i u startu me odobrovoljila time što je priča raspoređena na osam epizoda. Nažalost, najbolja stvar koju mogu da kažem za drugu sezonu Altered Carbon je baš to – da ima svega osam epizoda.

Pre nego što pređem na konkretne kritike, možda vredi dati nekoliko opštih opservacija o tome kako televizijska inkarnacija Altered Carbon samu sebe sapliće na svakom koraku.

Naime, Altered Carbon zaista TREBA da bude kiberpank sa nešto ozbiljnijim likom, premisa narativa svakako udara temelje za dublje filozofske građevine koje mogu biti istraživane u žanrovskoj formi. Na kraju krajeva, i sama ta žanrovska forma, u ovoj drugoj sezoni pogotovo, bez mnogo stida zaziva blejdranerovske egzitencijalne zapitanosti, filozofske monologe iz offa i ikonična kadriranja sa usporenim protokom vremena.

Ali Altered Carbon spektakularno odbija da se uopšte pozabavi većinom očiglednih tema koju premisa postavlja. Ovo je, na kraju krajeva, svemir u kome su ljudi pobedili smrt time što je ljudsku svest moguće kompletno bekapovati u „stack“ koji se dalje može čuvati na bezbednoj lokaciji, umnožavati ili premestiti u klonirano telo („sleeve“). Ovo je omogućilo međuzvezdani let i osvajanje svemira, ali i nagomilavanje znanja (i bogatstva) u okviru jednog ljudskog života koji traje stotinama godina. Serija bez ikakve rasprave prelazi preko pitanja da li su svest i „duh“ ili „duša“ isto, da li su kopije „ista“ osoba kao i ona koja je bila kopirana ili ne. U ovoj drugoj sezoni imamo jednu istu osobu u dva tela, iz različitih verzija bekapa i mada se pominje da je „double sleeving“ strogo zabranjena rabota, neke velike filozofske priče, kada se ove dve verzije iste osobe sretnu – nema. One se umesto toga međusobno potuku a što je dobra metafora za to kako ova produkcija prelazi preko teških pitanja i tema.

Takođe, kako u seriji gledamo da digitalne kopije ličnosti (a što su same te ličnosti po konvenciji serije) mogu biti ubačene u digitalno konstruisane realnosti i svetove koje mogu da održavaju visoko sofisticirane veštačke inteligenijce (a koje su i same likovi u seriji), pitanje ZAŠTO ljudi uopšte troše vreme u „the real“ prostor, kako ga u seriji zovu, bi moralo negde biti pomenuto.

Konačno, serija bi možda trebalo da bude jasnija u vezi toga je li ljudsko pobeđivanje smrti efektivno zamrznulo društvenu evoluciju – socijalni, pa čak ni tehnološki standardi se u ovom svemiru ne menjaju vekovima: jedan od likova je bukvalno ubačen u novo telo nakon što mu je bekap napravljen pre nekoliko stotina godina i on se potpuno bez ikakve frikcije uklapa u društvo u „sadašnjosti“, poznajući sve socijalne norme ali i sve tajne modernog softvera, interfejsa, odnosa servera sa mrežom itd.

Ništa od ovoga, naravno, nije dilbrejker po sebi, pa čak ni na gomili ne mora da iritira. Altered Carbon bi mogao da bude žanrovski palp koji ove nabrojane stvari uzima za konvenciju žanra i da se lepo vozi na svojoj detektivskoj noar priči. No, druga sezona ovde ima dupli problem: prvi je pomenuto insistiranje na značajnim šutnjama, bremenitim monolozima i odnosima likova građenim tokom više stoleća a koje sve zaziva da se filozofija shvati malo ozbiljnije. Drugi problem je što ova sezona skoro sasvim napušta whodunit format i upušta se u jednu nepotrebno složenu a nedovoljno pametnu političko-akcionu priču.

Naime, druga sezona, koliko mogu da shvatim ja koji nisam čitao roman, otrže se književnom predlošku i gradi na premisama univerzuma ali ima originalnu priču i ona je na površini priča o planeti kojom vlada lukava i ne preterano etikom sputana guvernerka i njenim naporima da se otrgne uticaju moćne međuzvezdane države sa kojom ima viševekovni vazalski odnos, ali je ispod te površine jedna prilično zamorna skaska o likovima koje smo u prvoj sezoni upoznali, njihovim prošlostima, nerazrešenim odnosima, lojalnostima, ljubavima, strahovima, mržnjama itd.

I, kako sad to da kažem, ja Athonyja Mackeyja volim, bio mi je drag u Marvelu i urnebesan u Pain and Gain ali Anthony Mackey ne može da iznese ovakvu priču, posebno ne kad je napisana ovako prostački i nenadahnuto. Laeta Kalogridis koja ovde predvodi scenaristički tim i izvršni je producent serije je svakako ime koje garantuje određeni nivo ozbiljnosti produkcije i ambicije u realizaciji predloška, ali mada Altered Carbon 2 svakako može da se pohvali određenim elementima kao što su scenografija, kostimi, specijalni efekti pa i borbena koreografija, scenario, a pogotovo dijalozi ostaju užasno bolna tačka ove produkcije.

Ni prva sezona ovde nije blistala ali druga sezona udvaja napore da se uđe u likove, da se oni zapitaju šta je ljudskost, kome su i zašto lojalni, je li porodica samo reč u svetu gde se tela menjaju po želji (zajedno sa rasom, izgledom, polom) itd. itd. itd. ali glumci dobijaju samo najizlizanije zamislive replike da ih izgovaraju dok stoje u poluosvetljenim prostorijama i značajno se gledaju. Konsenzus diljem interneta (a i u delu našeg domaćinstva)  je da je Anthony Mackie loš glumac, a da ni ostali nisu dobri, ali mislim da je ovo tipičan primer produkcije koja je premalo radila sa glumcima, nadajući se, na kraju kreajeva da će ime iz Avengersa na špici druge sezone biti dovoljno da se zameni švedski Brando iz prve.

Njuzfleš: naravno da neće. Joelova harizma je u mnogome pomogla da se džombe scenarija prve sezone ipak nekako izglade, njegova sirova mačo energija je bila dovoljne razine da se par emotivnih momenata koje je glavni lik sebi dopustio čitaju kao stvarno iznenađujuća, bolna otvaranja duše. Mackie nema tu vrstu sirove snage, naprotiv, on je lep i ima čulnu fizionomiju – rekao bih da je rođen da voli a ne da se bori – i vrlo ga je teško kupiti kao ozbiljnog siledžiju koji ima poneku emotivnu koščicu u telu kad mu i scenario sve vreme ubacuje sapunske replike i tera ga da ima izraz lica napuštenog kučeta.

Al, kako rekoh, drugi nisu bolji i ovo je velikim delom surova šmira od strane svih umešanih.

A opet, nije da su serije koje sam voleo kao mlađi, manje ciničan čovek bile pune glumačkih remek-dela: Altered Carbon bi mogao da bude zabavan – nisu li to bile i Blejkova Sedmorka i prva Galaktika? – da je napisan lepršavjije, brže, manje egzistencijalno zapitano (kad već zapravo nema šta da kaže na te teme o kojima se, šatro, našao zapitan) i da udari više akcenta na zanimljive kiberpankerske stereotipe. U ovoj sezoni već imamo tetovirane svemirske jakuze, AI-je koji se zaljubljuju jedni u druge, upravljanje orbitalnim oružjem samo snagom volje, gomilu futurističkog hakovanja (svako malo neko ispali termin poput „dekompresija“, „kod“, „server“ „dekripcija“), dakle ovde postoje svi elementi da dobijemo zabavan televizijski fast food i, zbilja, kad serija malo prestane da se loži da je Blade Runner za cord cutter demografiju, imamo nekoliko sasvim lepih set pisova. Bio sam razumno impresioniran sa nekoliko scena borbe koje su imale odličan rad kamere i koreografiju kakvu nismo navikli da gledamo na televiziji i što je, uostalom, nešto u čemu Netlfix objektivno ima istorijski edge (setimo se prve sezone Daredevila). Uz likove koji imaju sve potrebne osnove da budu harizmatični palp karakteri (crna lezbijska lovkinja na ucene koja u glavi ima hardver što joj dopušta hakovanje na daljinu svega što ima čip, cinični AI oblikovan po Edgaru Alanu Pou, sadistički vojni oficir koji koristi skakanje iz tela u telo i promene imena preko stoleća da uvek bude neprimetni uticaj iza sile koja je trenutno na vlasti) ovo je zaista mogla da bude bolja serija.

Ali, eto, nije. Akcija je okej, ali ovo je televizija a ne film i glavni lik, po zanimanju „envoy“ se izdvaja od drugih, „običnih“ ljudi svojom natprosečnom socijalnom inteligencijom, diplomatskim skilovima izdignutim na nivo magije, opsesivnim intuitivnim osećajem za detalje na kakvom bi mu i Šerlok Holms pozavideo. Serija ovo pominje tačno jednom pre nego što ga sasvim zaboravi i nastavi da se kreće putem osrednjeg ’80s SF akcijaša snimljenog u, recimo, Italiji.

Finale je napisano i režirano sasvim pešački sa neubedljivim „očajničkim planom“, još neubedljivijim preokretom i JOŠ neubedljivijim post-preokretskim preokretom nafilovanim saharinskim emocijama i svejedno naruženim nedovoljno dobrom akcijom na kraju. Altered Carbon, na moju priličnu žalost, drugu sezonu završava insistiranjem da su likovi i njihovi međusobni odnosi najvažniji element njegove formule te da, sledstveno tome, neki budući zapleti ponovo neće izlaziti izvan tog uskog kruga ljudi i AI-jeva i neće, u krajnjoj liniji, biti bitni za išta drugo do da se opet pretresaju njihovi odnosi.

Ovo je šteta, druga sezona je pored lepih unformi vojske protektorata imala i ne preterano dubok ali potencijalno potentan zaplet o tome zašto neko ubija stare i uticajne ljude na planeti i mogućnost da na osnovu tog zapleta nešto kaže o kolonizaciji i eksploataciji pa čak i genocidu koji uz njih istorijski ide. Ali je sve to elegantno izbegla i držala se „porodičnog“ narativa. Nisam siguran da ću imati snage da gledam anime-spinof Resleeved koji je pre neki dan postao dostupan a za treću sezonu će marketing Netfliksa morati ozbiljno da se potrudi ako misli da mi je proda.

E, pa, jedno je sigurno, apokalipsu će preživeti bubašvabe i metalci. Ako smo završili sve obaveze vezane za hirurške intervencije i subsekventne terapije krznenih ukućana, da pređemo na METAL!!!!!

Blek metal, da budemo precizni, barem za početak. A svaki početak je težak kada imamo posla sa teškim metalom* pa evo blek metal benda iz omiljene Norveške. Psykdom su vrlo simpatičan novi bend sa istoimenim albumom i članovima što su se kalili u Carpathian Forest, Visedom i još gomili bendova. Ovaj debi je, sasvim očekivano, ploča standardne nordijske sirovosti i energije, sve isporučeno disciplinovano i uz mnogo karaktera. Posebno je pevač, Roger Rasmussen, jelte, karakteran i da je Psykdomu dobar deo identiteta. Norvežani retko razočaraju pa uz dobar zvuk i kvalitet svirke to ni ovog puta nije slučaj. Slatko a gorko, ledeno a vrelo, baš kako treba:
*Ovakvih šala bismo se stideli u normalnim vremenim ali ko sad, u obzorje smaka sveta da drži standarde?

https://youtu.be/RrDgtSdfAc8

Švajcarski jednočlani projekat Enoid radi već petnaest godina i Négation du corps mu je osmi album i ovo je, iako tu ima malo one hermetičnosti tipične za jednočlane blek metal bendove, prilično sigurna, ubedljiva ploča depresivne, mizantropske muzike koja zna koliko monotonije sme da pruži ali i koliko lepa harmonija tu monotoniju može da oplemeni kada se uvede na pravom mestu. Nije ovo nešto što ću ja slušati mnogo i često, ali je iskreno i ozbiljno:

https://enoid.bandcamp.com/album/n-gation-du-corps

Francuzi Aodon na albumu 11069 nude zanimljivu mešavinu pristupa i stilova, držeći se blizu tog nekog post-metal zvuka ali ne prevlačeći sve u shoegaze atmosferu. 11069 je ploča razrađenih gestova i dobre atmosfere koja nije, bar za moje uho, još sasvim sa sobom raščistila šta tačno želi da kaže, ali jezik koji je evoluirao za potrebe te priče je prilično dobar:

https://aodon.bandcamp.com/album/1-1-0-6-9

Iz, ponovo, Norveške dobijamo novi album projekta Enepsigos i ovo je sjajan, razarački ali i psihodeličan metal koji iako agresivan onoliko koliko tr00 nordijski blek metal treba da bude ima mnogo više dimenzija od proste agresije. Naravno, ovde su ozbiljni likovi umešani u posao: Thorns (inače Italijan) je bubnjar Blut Aus Nord i još milion bendova, dok pevač V.I.T.H.R. radi sa Nordjevel i, naravno da se ovde čuju pedigre i kilometraža. Mene vrlo prijatno iznenađuje kako ovaj album, Wrath of Wraths, uspeva da organski spoji oštar, udarački blek metal prepun blastbitova i agresivnih rifova (koji su u mnogo nižem štimu nego što je za blek metal uobičajeno i zvuče kao da dolaze iz švedskog death metala) sa tom meditativnom, psihodeličnom atmosferom. Odlična ponuda za sedenje kod kuće u izolaciji:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/wrath-of-wraths

https://youtu.be/7zEbRcbrB8I

Vrlo epski i vrlo cheesy zvuče Nijemci Hohenstein na svom debi albumu Weisser Hirsch koji je sav u srednjem tempu i himničnim temama. Bude ovo meni i prilično dosadno na momente i valjalo bi malo više dinamike ali ima šarma:

https://youtu.be/zWIfluj20cM

Grave Sediment je solo projekat izvesnog Iana Tomasa i EP, The Great Pestilence je idealan za slušanje u uslovima globalne epidemije jer je u pitanju sirov, bučan i agresivan blek metal koji ima taman toliko „atmosferičnih“ elemenata da se ne svede na samo jednu dimenziju. Kućno, sobno, izolacionistički ali ekspresivno. Sasvim kako treba:

https://gravesediment.bandcamp.com/album/the-great-pestilence-2

Iznenađujuće simpatični Britanci Thy Dying Light na svom prvom i istoimenom albumu donose jedanaest pesama koktel-punude u kojoj se mešaju sirovi, agresivni spid-blek pristup sa meditativnijim, eh, atmosferičnijim momentima. Sve je to primereno sirovo i dovoljno agresivno kad je agresivno pa nemam PREVIŠE zamerki:

https://youtu.be/B0FN3-k7yN4

Islandski jednočlani post-blek-metal stvaralac, Zakaz (aka I aka Kristján Jóhann Júlíusson) na svom novom albumu, Hof úr Holdi donosi očekivano slatke melodije i meditativne pasaže, ali i mnogo tipično islandske širine i himničnosti. Sve je to za nijansu preslađeno za moj ukus i pesme PREDUGO traju, ali ima lepote:

https://zakaz.bandcamp.com/album/hof-r-holdi

Pitsburški trio Automb na svom drugom albumu, Chaosophy pruža potrebnu dozu antitela protiv melanholije i depresije svojim sirovim, ali savršeno kontrolisanim raw-black metal jelovnikom. Bend se loži na ezoteriju i okultizam ali muzika je prilično strejt, mada ne primitivan, blek metal sa malo death metal težine i ovom albumu imam da prigovorim samo pomalo jeftiniju produkciju. Ali opet, to ide uz ovakvu muziku. Automb su sve bolji što album ide dalje, sa jasnim indikatorima da ovo troje ljudi znaju da pišu i aranžiraju pesme, kao i da su odlični muzičari. Pevačica i klavijaturistkinja Danielle Evans pritom impresivno odrađuje srednji black-death vokal i ovo je ploča koja ima sve moje preporuke:

https://automb.bandcamp.com/album/chaosophy

Finci Nôidva na debi albumu Windseller nude iznenađujuće razigran, melodičan blek metal koji bi se možda kvalifikovao i za slušanje kod blackened rock’n’roll publike da je samo za nijansu uglađeniji. No, meni se ovaj spoj sirovijeg, „podrumskijeg“ zvuka i zaraznih, pamtljivih melodija zapravo prilično dopada. Ima tu i odličnih ritualnih ispada a i omot je za desetku. Debi album kakav se samo poželeti može:

https://youtu.be/strl84QYU6Q

Sa južne polulopte, direktno iz Perua dolaze Arcada sa svojim prvim ful abumom, Projections i ovo je disciplinovan, zreo, pomalo starmal blek metal sa filozofskim aspiracijama, lepim melodijama i žestokom, interesantnom muzikom. Arcada meni više zvuče kao da dolaze iz Grčke nego iz latinske amerike, sa svojim zrelim, odmerenim pristupom ali i kvalitet im je na vrlo visokom nivou pa ovo treba shvatiti kao solidan kompliment:

https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/projections

Kad smo već kod Grčke, jednočlani atinski projekat Χειμώνας (tj. Himonas, tj. „zima“) upravo je izdao drugi, istoimeni album i – prekinuo sa radom. Zašto? Pojma nemam, ali sigurno nije zbog lošeg kvaliteta muzike jer je Χειμώνας odlična ploča sirovog a opet duševnog, ličnog blek metala koji bije iz sve snage ali je i melodičan i melanholičan na način koji ne deluje namešteno i „glumački“.  Nešto siroviji zvuk je opet u skladnom odnosu sa muzikom i generalnim sentimentom očaja i propadanja i ovo je ploča kakvu vredi slušati i preporučivati drugima da vide zašto treba trpeti stotine osrednjih jednočlanih blek metal projekata da bismo dobili po neki ovakav:

https://himonas.bandcamp.com/album/-

Holanđani Elfsgedroch su izvrsni na svom drugom albumu Gedoemd tot de eeuwige jacht koji meša odličan, tehnički izbrušen blek metal visoke brzine i energije sa vrlo odmerenim pristupom atmosferi i rifovima da se dobije jedan dostojanstven, meditativan paket  iako pričamo o zbilja žestokoj muzici. Ja nekako veoma volim kada blek metalci prave harmonska i tematska istraživanja izvan uobičajene ponude ali se i dalje drže žestine kao osnove zvuka i Elfsgedroch mi to obilno isporučuju. Rispekt!

https://elfsgedroch.bandcamp.com/album/gedoemd-tot-de-eeuwige-jacht

Za debi francuskog sastava Amnutseba, Emanatism, WTF se čini kao najprirodnija reakcija. Ovo je blek metal shvaćen kao sila prirode, štaviše prirodna nepogoda, manje kolekcija rifova i tema a više lavina zvuka koji se obrušava na slušaoca i ostavlja ga u najboljem slučaju ošamućenog i dezorijentisanog. Naravno, ovakvih black-metal-ali-noise bendova ima kolko hoćete svake nedelje na Bandcampu, ali Amnutseba su zreliji i zvučno i idejno od 99% kolega i vredi im se izložiti:

https://amnutseba.bandcamp.com/album/emanatism

Australijski Wardaemonic imaju jako natrpan zvuk na albumu Acts of Repentance a što nije najsrećnije jer je ovo muzika prepuna dobrih ideja, odrađenih uz puno strasti i veštine. Acts of Repentance je ploča koja ume da bude i himnična i vrlo agresivna i ne plaši se dvanaestominutnih pesama koje se iz pretećih, mračnih početaka razviju u opštu tuču ali šteta je da Asutralijanci nisu ovo na kraju masterovali da se lepše čuje. Ako su vam uši odmorne, dajte svaku šansu Wardaemonicu, zaslužuju je:

https://wardaemonic.bandcamp.com/album/acts-of-repentance-black-metal

Wake iz Kalgarija na albumu Devouring Ruin postižu izuzetan balans izmeđi post-blek metalske, šugejzerske melanholije i agresivne blek metalske polivačine tako da je ovo album koji ubedljivo ide napred, rušeći nekakve zamišljene žanrovske barijere ali istovremeno se držeći jake strane žanra. Meni to toliko prija da se malo brinem za sebe, ali tajna je verovatno i u miksu koji je dobar, ne upropašćen masteringom i daje svemu dodatnu dimenziju MOĆI. Mnogo mi se dopadaju Wake:

https://wakegrind.bandcamp.com/album/devouring-ruin

Idemo na stoner i prvi su Grci High Priest’s Incense sa EP-jem Entropia koji donosi tri pesme odličnog, neprskanog, spontanog i sirovog doom metala sa finom okultnom podlogom i simpatičnim vokalnim aranžmanima koji osvežavaju kompozicije. Nije producirano IDEALNO ali kod Grka toliko sve zvuči slično u pogledu miksa i produkcije da je zapravo zvuk ovog EP-ja prijatan odmak od standarda.

https://highpriestsincense.bandcamp.com/album/entropia

Italijani Caluvia imaju grozan, pretrpan master ali njihov album, Insane, uprkos tome zvuči poletno i zabavno. Nije ovo stoner rok koji izmišlja tople vode i smelo krči nove puteve kroz neistraženu pitagorejsku prašumu primalne muzike, ali jeste lep oblikovan album drčnog gruva i solidnih rifova. Druga klasa, ali pristojna:

https://caluvia.bandcamp.com/album/insane-2

JAVA iz Tel Aviva su klasičan primer psihodeličnog stoner benda kome bi uvođenje pevanja u pesme značajno unapredilo aranžmane. Ovako, instrumentalno, ovo je psihodelična težina koja, kada se konačno zalaufa i pređe iz pipkanja osrednjih rifova u svemirski frikaut – zvuči odlično. Al treba to dočekati. Dakle, dobra JAVA na albumu Implode/ Explode, bacila me je u nekoliko vrlo lepih tripova, ali mogla bi da bude ubojitija:

https://javapsych.bandcamp.com/album/implode-explode

Jer, recimo, Šveđani The Hypnagogics na svom debi albumu Endless Nights drže master klas iz psihodeličnog roka koji ima vrlo ’60s stil ali ne zvuči imitatorski, sikofantski ili istrošeno. The Hypnagogics izgledaju kao hipici i tako i zvuče ali ne gube vreme na sviranje stila i njegovih stereotipa nego samo piče glasnu, faziranu, melodičnu i psihodeličnu rok muziku koja, očiggledno dolazi iz podsvesti a ne iz kalkulacije. Nije metal, bliže je popu, ali je fazirano, žestoko i zapaljivo:

https://thehypnagogics.bandcamp.com/album/endless-nights

Ni portlandski LáGoon na svom trećem albumu, MAA KALI TRIP ne sviraju baš metal, ali ova sirova, psihodelična i neodoljivo šarmantna pankerska garaža je milina za slušati. Inspirisani psihodeličnim iskustvima gutanja maa kali pečuraka, ova dva čoveka piče žestoke rifove i sviraju besan, minimalistički  rokenrol za mlado i staro:

https://lagoonpdx.bandcamp.com/album/maa-kali-trip

Bangalorski Diarchy na svom albumu Splitfire donosi vrlo lep gruv i teški stoner rok koji nije puko imitiranje Black Sabbath već ima svoj identitet i zvuk. Indusi već na drugoj pesmi zavrnu na svoju stranu i podsete koliko su zapadni psihodeličari i stoneri zapravo dužni potkontinentu u pogledu inspiracije, harmonija i tema i sve to zvuči izvrsno:

https://diarchy.bandcamp.com/album/splitfire

Low Torque iz Portugalije se na EP-ju Jupiter bave mesecima ove velike planete ali muzički ovo je više grunge rock nego heavy psych inačica teškog roka. Što je u redu, Portugalci su vrlo solidni u svom grandžu:

https://lowtorque.bandcamp.com/album/jupiter

I Nijemci Crimson Oak na svom istoimenom debi albumu su simpatični u tom nekom modernom hard rok/ stoner stilu. Dosta ovde ima skretanja u neki, eh, „komercijalniji“, radio-friendly zvuk kakav inače ne bih slušao ali je simpatično kad se izmeša sa više blues-heavy osnovom. Nije za svakoga, sigurno, ali možda se starija publika ovde pronađe:

https://crimsonoak.bandcamp.com/album/crimson-oak-album

Britanci That Which Ate The Moon su me bogami naterali u ozbiljan hedbeng svojim zapaljivim eponimnim EP-jem. Ove tri pesme kombinuju alternativni rok sa psihodeličnim stoner metalom, noseći negde u sebi hitoidnost jednih, recimo, Therapy? ali ne zaboravljajući težinu i distorziju:

https://youtu.be/msAUIgxppxY

Bukureštanska gitaristkinja Delia Poparad je snimila simpatičan stoner album The Land of Mist sa gomilom ortaka i saboraca, nudeći heavy rifove i dobru, izmagličastu, jelte, atmosferu. Ploča od pesme do pesme istražuje različite elemente muzike sporog i teškog identiteta i ovo se sluša kao jedan zreo a raznolik album, ali i kao lična karta rumunskog stonera:

https://deliapoparad.bandcamp.com/releases

Hypnochron iz Čikaga imaju prepumpan master na svom istoimenom, povratničkom albumu, ali ako se to prenebregne, ovo je simpatičan instrumentalni doom/ stoner sa mnogo žestine i ambicije da težinom pokori ali i zadovolji slušaoca. Ne idealno ali uzbudljivo:

https://hypnocron.bandcamp.com/album/hypnochron

Slow Phase iz Oklenda su na svom istoimenom albumu vrlo solidan, bluzerski hard rok bend sa neskrivenom ljubavlju za ’70s rokanje u svom zvuku ali odličnim pesmama i kvalitetnim, eksplozivnim izvođačkim veštinama. Gitarista Dmitri Mavra je očigledno konzumirao mnogo Hendriksa odrastajući i to se lepo čuje. Valjano:

https://slowphase.bandcamp.com/album/slow-phase

Loose Sutures sa Sardinije su na svom prvom i istoimenom albumu simpatični u svojoj očiglednoj zaljubljenosti u ’70s psihodeliju i pank, nudeći anarhičnu, garažiranu smešu dobrih, faziranih rifova i pank-rok etitjuda. Lepo:

https://loosesutures.bandcamp.com/album/loose-sutures

https://youtu.be/2oZ6UdK6Qtk

Mnogo dobrog australijskog stoner i desert rocka čućete na kompilaciji Hidden Noise a koja je šoukejs za istoimenu izdavačku kuću. The Royal Artillery, Turtle Skull i Sons of Zoku su među hajlajtima a tu su i izvanredni Droid. Nezaobilazno:

https://hiddennoisecomp.bandcamp.com/album/hidden-noise

Meksikanci Vinnum Sabbathi imaju novi album, of Dimensions & Theories i to je nekih 47 minuta instrumentalnog, tvrdog i sirovog space-rocka presecanog vokalnim semplovima. Bend se trudi da isporuči kompletan narativ, ne samo kolekciju džemova pa sredina albuma signalizira stilski i zvučni zaokret posle koga se udara još žešće i glasnije:

https://vinnumsabbathi.bandcamp.com/album/of-dimensions-theories

The Heavy Eyes iz Memfisa, Tenesi, su ubedljivi u svom teškom bluz-roku na albumu Love Like Machines. Ovo ima svoju porciju psihodeličnosti sa tim jako faziranim gitarama ali može da bude vrlo prijemčivo i za običnog slušaoca jer je puno dobrih gitarskih tema i popaljivog rokenrol pevanja:

https://theheavyeyesmemphis.bandcamp.com/album/love-like-machines

Vankuverski trio Heavy Trip želi da bude siguran da ćete znati kako muzika zvuči i pre nego što pustite prvu pesmu albuma koji se isto zove Heavy Trip i za svaki slučaj ima i pečurku na omotu. No, iako tačno znate šta da očekujete, sva je prilika da ćete kao i ja biti oduvani MOĆNIM zvukom i MASNOM psihodelijom što je ovi Kanađani nude. Heavy Trip uspevaju da spoje spontanost nadrogiranog džem-sešna sa zaokruženošću kompozicija nudeći ultimativni instrumentalni stoner zvuk za 2020. godinu, sa sve teškim ali prozračnim miksom koji miluje uši. Izvrsno:

https://heavytripdudes.bandcamp.com/releases

Iz Italije nam Void of Sleep nude jedan vrlo ambiciozan prog-stoner album koji se gotovo razmeće kvalitetnom produkcijom, vrhunskom svirkom i bogatim aranžmanima. Metaphora daleko nadilazi puko sviranje „stoner“ žanra i mada čuva težinu i masu, ovo je ploča i za normalnu publiku koja se, čak i u 2020. godini o metalu informiše na televiziji. Što znači da nije nužno za najhardkorskijeg slušaoca, ali vredi je čuti:

https://voidofsleep666.bandcamp.com/album/metaphora

Izašao je i Tohu Wa Bohu, album teksaškog projekta Lord Buffalo za koji smo očekivali da će nam se dopasti slušajući najavni singl pre mesec dana i – nema tu nekog iznenađenja. Ovo je odlično. Lord Buffalo nudi vrlo moćnu, epsku, ali i vrlo heavy amerikanu koja ima dovoljno bluza i dovoljno psihodelije da se centrifugalno kreće od sržne folk dimenzije ove muzike, ima dramu ali i spontanost koje se jako dobro dopunjuju. Za metalce ali i brojnu drugu publiku:

https://lord-buffalo.bandcamp.com/album/tohu-wa-bohu

A čikaški Temple of Void biju iz sve snage na svom albumu The World that Was koji je jedno lepo, bučno pakovanje mračnog death-doom zvuka sa dubokim, grlenim vokalom i pretećim death rifovima ali i sporim tempom i masivnošću ozbiljnog doom metala. Ovo su dobro napisane pesme u kojima skoro komično duboki vokal što ga plasira Mike Erdody skoro da predstavlja parodični odmak od inače ozbiljne muzike ali to je, jelte, metal. Dobra ploča:

https://templeofvoid.bandcamp.com/album/the-world-that-was

Vivo en Ramos Mejía je živi album argentinskog stoner rok benda Pesares i koji je čisto snimljen mada mu ne bi škodilo i malo više težine. No, Pesares nisu bend koji hvata na silu i ovo je elegantan hard rok/ stoner rok sa lepim idejama i dobrom pevačicom. Obrada Blek Sabata (N.I.B.) je tu samo da se potvrdi pedigre ali Pesares se i bez nje vrlo ozbiljno preporučuju za neko buduće studijsko izdanje:

https://pesares.bandcamp.com/album/vivo-en-ramos-mej-a

Candlemass su nas obradovali novim EP-jem i The Pendulum ima dobru, zdravu energiju a opet i taj razgovetni zvuk kojim Šveđani mogu da dobace do šire publike nego što je klasična doom zajednica. Ostatak EP-ja čine neobjavljene demo pesme i, mislim, ne bih da filozofiram, Candlemass su posle toliko godina u odličnoj formi i vrede da se slušaju:

https://www.youtube.com/watch?v=rJzpw3pWRzI&list=OLAK5uy_m0DHuAYdk5aHxQznTTUh3ZzgEc8UdbGU0

https://candlemass.bandcamp.com/album/the-pendulum

WuW iz Pariza imaju vrlo lep spoj doom i post metal interesovanja na albumu Rétablir L’Eternité sa pesmama koje se odvijaju glacijalnom elegancijom i nude mnogo dubine da se u njoj izgubite ali i masivnosti da uz nju mašete kosom. Ovaj duo je skon eksperimentisanju sa zvukom ali u osnovi muzike je taj neki nežni gruv koji zaziva na nespretni ples i kontemplaciju. Lepo:

https://wuwmusic.bandcamp.com/album/r-tablir-leternit

Finci Solothus svoj treći album, Realm of Ash and Blood izdaju za 20 Buck Spin i rekao bih da su ovaj izdavač i ovaj bend idealan spoj. Solothus vole spori, mučni death doom metal a 20 Buck Spin voli hermetičnu, tešku metal muziku pa je Realm of Ash and Blood iznurujuća ali i okrepljujuća ponuda teških, epskih rifova, pećinskog vokala i brutalnih, mrvećih ritmova. 20 Buck Spin su prošle godine imali skoro neverovatan lajnap izdanja a sa dva albuma koja su izdali ove kao da najavljuju da se tu ništa neće promeniti. Solothus su obavezno štivo:

https://listen.20buckspin.com/album/realm-of-ash-and-blood

Twitchy Barber mi je vrlo sumnjiv projekat jer se radi o muzici koja očigledno postoji eksluzivno na internetu, pa i to bez stranice na metal archivesu ili bar instagram naloga. Neobično je jer EP  The Awareness Affliction 2​.​0 nudi odličan, izvrsno produciran melodični death metal/ metalcore melanž pod jasnim uticajem The Black Dahlia Murder a to baš nije uobičajen kvalitet za ovako opskurne muzičare. Poslušajte sami:

https://twitchybarber.bandcamp.com/album/the-awareness-affliction-20

Supersimpatičan deaththrash iz Bogote stiže nam od benda Demolator na albumu Infernal Acto I. Nešto tanji zvuk ne treba da zavara, Kolumbijci ne samo da dobro sviraju nego imaju i sveže ideje i identitet koji se ovde šarmantno pomalja u kombinaciji melodičnosti, razgovetnosti i vrlo poslovnog rokanja. Najvažnije, ima ovde izuzetno lepuh rifova i ovo je album koji se sluša više puta, sa apetitom:

https://demolator.bandcamp.com/album/infernal-acto-i

Takođe iz Kolumbije su No Raza čiji death metal je doživeo produkcijski i generalno aranžmanski level-ap nakon diskografske pauze od nekoliko godina. Transcending the Material Sins je ploča dobrog, mada za nijansu klinički čistog, zvuka i dobrih rifova. No Raza nisu neki preterano imaginativni ljudi i njihova muzika osvaja najviše tom predvidivošću, stamenošću i čvrstinom. No ovo ne znači da pesme nisu dobre, naprotiv, samo su uglavnom sve vrlo stilski i tonski ujednačene. To je ponekad apsolutna prednost:

https://www.youtube.com/watch?v=Sb3ynCIbOn8&list=OLAK5uy_kCnYrU8cDi1CFeb4kAkdqHYOM2ze3pA2w

Vrlo zanimljiv album dolazi nam iz Ontarija od benda (koji je praktično jedan čovek, plus sešn-bubnjar) Shadöccult. Istoimeni album je debi ovog projekta i nudi iznenađujuće zreo i ubedljiv simfonijsko-gotski metal kakav se retko čuje. Shadöccult odmah u startu imaju tu prednost da im muzika nije preproducirana i prenatrpana zvukom u nameri da se postigne simfonijska monumentalnost. Ovo je lepo, odmereno produciran album a efekat monumentalnog se postiže pametno i svesno napisanim kompozicijama u kojima su ubojite gotske melodije na pramcu i lome led u srcima, prevashodno mom. Kad Martin Breton zapeva svojim simpatičnim, romantičarskim stilom pa ga malo pomeša sa vikinškim napevima to je trešnja na vrhu torte kakva se samo poželeti može. Shadöccult, naredni veliki bend, pazite šta vam kažem.

https://shadoccult.bandcamp.com/album/shad-ccult

Kvebečki Aeternam već više od deceniju razvija svoj prilično jedinstveni spoj death metala, simfonijskih aranžmana i folk tema sa jakim bliskoistočnim mirisom. Al Qassam je njihova najzrelija ploča do danas i Aeternam se ovde pokazuju kao prekaljeni aranžeri koji ne natrpavaju kompozicije trikovima i egzibicijama da dokažu da mogu, već imaju jedan otvoren, agnostičan pristup pisanju pesama gde ima mesta i za skoro pop-senzibilitet ali i za čist death metal. Naravno, bliskoistočne teme su popaljive same za sebe ali lepo je da se bend veoma potrudio oko aranžiranja. Ovo je vrlo kičasta, vrlo pompezna muzika, kao to i dolikuje ičemu što ima „simfo“ u opisu ali je odrađeno sa velikom sigurnošću i producirano iznenađujuće pažljivo. Odlična ploča:

https://aeternam.bandcamp.com/album/al-qassam

Beogradski bend Dusi ima debi album, Svest i ovo je zanimljiva kombinacija groove metala i neke vrste osvešćene, blago pravoslavne muzike. Ni jedno ni drugo nije baš moja scena ali ovo će verovatno biti zanimljivo određenom profilu publike. Miks albuma nije loš, mada je malo pretaman za moj ukus i Dusi zvuče dobro, spremni da osvoje svet.

https://dusibgd.bandcamp.com/album/svest

Indijski izdavač Cyclopean Eye Productions počeo je sa ozbiljnim online radom pa se sada pojavljuju i izdanja koja nisu naročito nova, ali vrede da se čuju po prvi put na Bandcampu. Svakako je jedno od njih debi album singapurskih Beelzebud iz 2015. Godine. Ovaj istoimeni album sa svega tri pesme donosi užasno težak i mučan blackened doom čiji je nabliži rođak, recimo, američki Khanate. Dakle, doom ali bez uobičajenih doom stilizacija i time brutalniji i bliži paklu:

https://cyclopeaneyeproductions.bandcamp.com/album/beelzebud

Propustih pre par nedelja novo izdanje na HGPD, a to se ne valja. In the Fire imaju odličan novi album, The Horror Show i ovo je vrlo dobro producirani, brzi, eksplozivni thrashcore sa zapaljivim rifovima, rafalnom paljbom bubnjeva i horor vokalima. Moćno, lepršavo i zabavno:

https://hpgd.bandcamp.com/album/the-living-horror-show

Novi album hrvatskih grindcore majstora Bolesno Grinje izlazi tek polovinom Maja ali je izdavač, omiljeni Fucking Kill Records već album stavio na Bandcamp. Bolesno Grinje su bend koji cenim iz sve snage prvo jer su sjajni likovi a drugo jer sviraju odličan grajnd već mnogo godina. The last Grinjober​!​ je zrela, udaračka ploča odraslog grindcorea koji se i dalje drži klasične formule prostih rifova, rafalnih bubnjeva i duplih vokala, ali sve pakuje u pametne, uzbudljive pesme. Album u digitalnoj verziji možete kupiti direktno od benda, kao što sam ja uradio, za svega tri evra (ja sam dao četiri!!). Mislim, predobri su ti ljudi za nas:

https://bolesnogrinje.bandcamp.com/album/the-last-grinjober

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/bolesno-grinje-the-last-grinjober

Ekvadorski death metalci Epidemia nemaju najsrećnij eime za ovaj trenutak, ali Leprocomio im je prvi album i šta sad da se radi… Epidemia sviraju brutalan old school death metal u kome nema previše imitiranja drugih bendova ali ni PRETERANOG komplikovanja. Ovo je tehnički vrlo korektna muzika, dobro odsvirana, napisana i snimljena ali njena ambicija je da ostavi utisak brutalnosti i zle namere a ne da impresionira sviračkim veštinama. Uz tekstove na španskom i jednu autentičnu crtu sirovosti, Epidemia se lepo prikazuju na ovoj ploči:

https://epidemiadm.bandcamp.com/album/leprocomio

Solo projekat osobe koja se predstavlja kao Count Oculus, a zove se Rampancy ima novi EP, Proclamation i ovo je interesantna mada vrlo hermetična muzika negde između blek metala, grindcorea, industrije i nekakve eksperimentalne muzike. Count Oculus nije nužno sasvim siguran šta želi da odsvira ali je jako dobar u tome, ume da uvrnute ideje realizuje, snimi i predstavi na pravi način. Vredi odvojiti malo vremena:

https://rampancy519.bandcamp.com/album/proclamation-ep

Evo i jedne kompilacije koja skuplja pare za borbu protiv virusa korona. Crush Corona sadrži sedam malo poznatih ali vrlo pristojnih heavy bendova, različitih žanrova, od klasičnog metala, preko metalcorea i raznih thrash i punk formula pa do sludgea. Nije vrhunski ali sve je vrlo solidno i ima dobru nameru:

https://crushcorona.bandcamp.com/album/crush-corona

Brutalni death metal dobro dođe na ovu krizu pa sam se poradovao drugom albumu turskih kolega Molested Divinity. Unearthing the Void nije album koji se razmeće inteligentnim novim permutacijama BDM formule niti pokušava da bude išta više od paketa tupe, slepe agresije, ali jeste sastavljen spretno, nalazeći se tačno na zlatnoj sredini između „klasične“ brutal death svirke po formuli koju su nam u amanet ostavili Krisiun ili Gutted gde se prže bekrajni blastbitovi pa ko preživi, i modernijih slam filozofija gde se nižu denflovani hromatski rifovi (sa samo povremenim bljescima neke „prave“ harmonije) a vokal izvlači najdublje grlene zvuke koje ljudski organizam može da podnese. Sve je to namenjeno vrlo partikularnoj publici i njoj će biti sjajno. Ostalima će biti odvratno, ali to je kao da se žalite da je vinjak previše ljut. Ko ne voli ljuto ne treba ovo ni da sluša:

https://molesteddivinity.bandcamp.com/album/unearthing-the-void

Tu su i Britanci Twitch of the Death Nerve koji spajaju na-Cryptopsy-nalik tehnički, brutalni tvičeraj sa malo klasičnog Suffocation proto-slam rada i da je ovo samo malo lepše producirano (čak, samo da je mastering manje glasan), A Resting Place for the Wrathful bi mogao da se preporuči bez skoro ikakvih rezervi. Kažem „skoro“ jer Twitch of the Death Nerve svakako imaju još par koraka da naprave dok ne dosegnu neki „svoj“ zvuk. Za sada, ovo je odlično odsvirana kompilacija tuđih gestova, i kako u brutal death metalu originalnost ne mora da bude važnija od rafalne, ugnjetavački moćne svirke, ovo publika naklonjena ovom žanru apsolutno treba da propusti kroz uši:

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/a-resting-place-for-the-wrathful

Posle ovako preglasnog masteringa, poravo je zadovoljstvo čuti album koji ima mnogo dinamičniji master. A ni muzika nije loša, nimalo. Perdition Temple iz Tampe (u kojima je Gene Palubicki iz Angelcorpse) sviraju blackened death metal koji zvuči kao da su mene pitali kako bi trebalo da sklope album. Ovo je visoko tehnička, brza, impresivno odrađena svirka sa pesmama u kojima jedan dobar rif sustiže drugi, bend radi kao mašina, bez stajanja, pravljenja „atmosfere“ i nekakvog eksperimentisanja. Ovo je samo sve vreme polivački, ekstremni metal koji se svira u znoju lica i na koji možete da budete ponosni kad završite album. Odlično:

https://perditiontemple.bandcamp.com/album/sacraments-of-descension

Ghidorah sviraju „West Texas Death Violence“ a što je kako se na teksaškom kaže „sludgecore“. Recimo. Ovo je dakle, teška, mučna ali zarazna muzika koja meša spor, valjajući tempo sa eksplozijama nasilnih blastbitova. Self Immolation je EP sa tri pesme i sasvim je okej ako volite, recimo, Pig Destroyer i njihove satelite.

https://ghidorahtx.bandcamp.com/album/self-immolation

Disrotter iz Vošingtona na svom demo snimku Plague Demo 2020 nude četiri pesme solidnog, sirovog melanža krast punka i blek metala, sa daškom grajndkora. Sve vrlo mračno, energično i sklono detoniranju. Snimak završavaju smelom obradom Terrorizera i to zvuči odlično:

https://disrotter.bandcamp.com/album/plague-demo-2020

Južnoafrički duo Return to Worm Mountain na svom drugom albumu, Therianthropy nudi i dalje vrlo zbunjujuću kombinaciju gomile nekompatibilnih metal žanrova, šetajući se od najprimitivnijeg sirovog blur-core udaranja, preko psihodeličnog roka pa do akustičnih ambijenata i free improv buke. Ne za svakoga, ne za svaki dan, ali svakako da se čuje i proučava jer ovo nije samo nasumična jurnjava kroz žanrove nego osmišljena celina koja ima puno slojeva:

https://returntowormmountain.bandcamp.com/album/therianthropy

Danski Lophius je snažan i ubedljiv na svom EP-ju Their Poison our Antidote koji uspeva da spoji metal težinu i masivnost sa pankerskom eksplozivnošću i besom. I ovo izdanje je masterovano malo preambiciozno pa je zvuk brikvolovan ali ovo, srećom, jeste muzika koja donekle profitira od ovako glasnog mastera. Puno dobrih rifova, derački pristup pevanju i MASA, MASA, MASA. Vrlo lepo:

https://lophius.bandcamp.com/album/their-poison-our-antidote

Argentinci Asap Inev nominalno sviraju progresivni stoner rok ali na albumu Karmatango isporučuju metal aranžmane Astora Piazzolle i Gustava Santaolalle i taj spoj vrhunskog argentinskog tanga i metal stilizacija u aranžmanima nije idealan ali je zanimljiv i treba mu dati šansu:

https://asapinev.bandcamp.com/album/karmatango

Riot V, odnosno Riot imaju novu kompilaciju, Rock World (Rare & Unreleased 87-95) i nema tu mnogo da filozofiram, ovi ljudi su napravili nekoliko najboljih metal pesama koje sam ikada čuo pa za njih uvek imam vremena. Rock World nije obavezno slušanje za svakog civila ali ako ste ikada voleli Riot, ovo je vredno vremena i truda:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_leel_FcwU5XDjDrUchgE-LHHXvylvS5Q4

Italijani Hellraiders na albumu Fighting Hard nude klasičan rani ’80s heavy zvuk sa očiglednim uticajem NWOBHM. Pevačica ThrasherLady kombinuje bluzersku zavodljivost sa klasičnije metalskim pevanjem a bend svira raspoloženo i razigrano sa pankerskim prštanjem, mejdnovskim solažama i nabijenim tempom. Miks nije idealan ali su pesme kratke i efikasne i bend me je kupio čak i pre nego što sam čuo odličan kaver meni izvanredno omiljene Girlschoolove Emergency.

https://hellraiders.bandcamp.com/album/fighting-hard

Takođe Italijani, Black Phantom na svom drugom albumu, Zero Hour is Now veoma nastoje da pokažu koliko vole Mejdn iz tih nekih kasnih osamdesetih. Naravno, nisu sasvim na nivou, pre svega produkcijski ali ovo je vrlo plemenit pokušaj sa lepim gitarskim radom, prominentom ritam-sekcijom (slušajte kako basista Andrea Tito predvodi bend iz pozadine) i pevačem Manuelom Malinijem koji zvuči kao da ga je Dickinson ne samo rodio nego i dojio do petnaeste godine. I, mislim, da ne ispadne da bend samo imitira Mejdn, ovo je dobro napisan, melodični power/ heavy metal stare škole koji meni vrlo prija:

https://youtu.be/ySvrX5Hk2N0

Prošle nedelje sam preskočio austrijski Venator, valjda sam bio nešto loše raspoložen, ali na ponovljeno slušanje njihov EP, Paradiser je sasvim simpatičan „komercijalniji“ ’80s NWOBHM negde između poznijih ’80s Judas Priest (produkcija) i, recimo Angel Witch. Tri pesme, dobre gitare, jak tempo, odobravam:

https://venatorsteelcity.bandcamp.com/releases

Sovereign Child iz Indijane su za devet godina stigli tek do drugog albuma, ali Rise of the King je apsolutno urnebesno zabavan old school metal sa svom pompom ali i svom ozbiljnošću King Diamonda, Judas Priesta i sličih velikih imena. Album nije idealno masterovan, bubanj zvuči prilično ružno, bar u ovoj JuTjub kompresiji, ali Sovereign Child sviraju beskompromisno i nude solidan program klasičnog metala za ljubitelje:

https://youtu.be/uco6mUxFTZs

Steel Inferno iz Kopenhagena su multinacionalna reprezentacija ljubitelja klasilčnog heavy i speed zvuka i njihov drugi album, And the Earth Stood Still izlazi trećeg Aprila ali nam ga bend već stavlja na uvid (i omogućuje kupovinu) putem Bandcampa. Album nije idealno miksovan, pogotovo su vokali gospođe Karen malo prigušeni i zvuče kao nalepljeni na matricu ali ovo je opasna ploča izvrsno napisanih, popaljivih metal hitova sa impresivnim sviračkim veštinama koje bend pokazuje i puno klasične energije:

https://steelinferno.bandcamp.com/album/and-the-earth-stood-still

Sličnu kombinaciju heavy i speed programa sviraju i Lethal Steel iz komšijskog Štokholma. Ni njihov EP, Running from the Dawn nije idealno produciran, a ni uvek idealno otpevan ali i Šveđani mogu da se pohvale dobrim pesmama, gitarama, jakom ritam sekcijom i golom ženom na omotu. Malo li je?

https://youtu.be/9XQiqlmr_Ps

U slemerskim novostima, međunarodni projekat Traumatomy ima novi singl, Feeding Organism i ovo je sasvim očekivan, predvidiv ali kvalitetan slamming death metal. Poštujemo:

https://traumatomyslam.bandcamp.com/album/feeding-organism

https://youtu.be/dWn8gHepOIw

Izašao je i novi Igorrr i ma koliko to sad smešno zvučalo, Spirituality and Distortion je, recimo, pokušaj Gautiera Serrea da bude, pa, ne „komercijalan“ ali, recimo… shvaćen? Muzika njegovog projekta Igorrr uvek je bila potpuno nepoćudan postmodernistički cut-up, meajući ne samo žanrvoe nego čitave muzičke svetove na najdrskije načine u sklopu pojedinačnih pesama, jureći Gautierovu viziju da muzika prirodno nema granice i da je njegova ambicija da kreira „veliku žurku za sve metalce“. Spirituality and Distortion ne beži od ovog pristupa ali je za mrvicu disciplinovaniji kombinujući horsko pevanje, elektronske bitove, klavirske i violinske pasaže i blastujuće bubnjeve na pažljivije, neću da kažem „prirodnije“ ali svakako pažljivije i promišljenije načine. Ovako njegova muzika ima izrazitiju narativnu komponentu i dok ona i dalje zahteva vrlo otvoren um i afinitet ka užasno širokom muzičkom programu, reklo bi se da je njenu internu logiku sada lakše ispratiti za publiku koja se sa Igorrrom nije ranije upoznala.

https://igorrr.bandcamp.com/album/spirituality-and-distortion

A za kraj: članovi nizozemskih slem legendi Korpse imaju novi sajd projekat (sa kolegama iz Cliteater i Teethgrinder), FxOxExS i debi izdanje koje se zove isto tako prezentira ih u izvanrednom svetlu. FxOxExS sviraju brutalan, veoma grub goregrind sa malo powerviolence oštrine i ovo je muzika sva u brzini i agresivnosti, besu i lošem raspoloženju. FxOxExS ne filozofiraju, prva pesma se zove Just fucking die already i ceo album je u tom stilu, ekstremno brz, brutalan, spakovan u kratke ali majstorski iskomponovane pesme. Ako vas hvata kriza što nema novih izdanja bendova poput Agoraphobic Nosebleed ili Gadget, priuštite sebi ovu lepotu a onda, kako i bend na kraju poručuje: FUCK OFF EAT SHIT.

https://fxoxexs.bandcamp.com/releases

Spider-man: Far from Home sam gledao u bioskopu čim se on u njemu pojavio, prošle godine, ali, dok je to bio sasvim solidno zabavan (superherojski) film, nisam imao nikakvu inspiraciju da o njemu napišem nekakve impresije. Spajdermen je moj najomiljeniji strip junak svih vremena i ovako nešto za mene je posve nekarakteristično. Samo nekoliko meseci pre toga sam pisao o Spider-man: Into the Spider-Verse i otirao suze pesnicama dok sam lupao po tastaturi, tronut MOĆNOŠĆU i ISPRAVNOŠĆU ove animirane avanture multiverzalnih Spajdermena. Kako je moguće da me je Far from Home zarazio spisateljskom erektilnom disfunkcijom?

Kako sam film upravo ponovo odgledao na HBO-u, stvari su sada nešto jasnije. Spider-man: Far from Home je sasvim pristojan superherojski film srednje klase, sa smehom, suzama, pesnicama i naoružanim dronovima. On samo nije dobar film o Spajdermenu.

Prvi film u ributovanom Spajdermen-serijalu, nastao u nesvetoj alijansi između Diznija i Sonija je meni bio odličan. Homecoming je bio dašak svežeg vazduha u superherojskoj klimi, opipljivo „domaće“ atmosfere sa manje brige za to kako spasti svet a više osećaja za male ljude pri dnu društvene lestvice i centralnim sukobom od koga je zapravo zavisilo veoma malo toga izvan uskog kruga glavnih likova. Homecoming je imao i negativca sa karakterom i motivacijom sa kojom se publika mogla dentifikovati. A što sve sasvim ugodno ispunjava moje kriterijume za autentičnu Spajdermenštinu

Far from Home pokušava da ponovi neke od ovih trikova i možda je njegov najveći adut upravo negativac, Quentin Beck, poznat strip-publici i kao Mysterio, stripovski mag specijalnih efekata čija je karijera u šou biznisu ugrožena nakon što je pokušao da napravi (neuspeli) prelazak iz FX departmana u glumu. Mysterio u stripu je klasičan stenli-ditkovski negativac, sav u vodviljskoj pompi ali sa autentičnim srcem ljudske slabosti i tragedije koje kuca ispod gizdave scenske persone, tim dublji što je ceo Mysteriov štik upravo iluzija, obmana, gluma i projekcija persone.

U filmu ga igra raspoloženi Jake Gyllenhaal i scenaristi umešno pakuju Mysteriov origin story u nešto modernije i tematski povezanije sa kontinuitetom MCU koji poznajemo iz ranijih filmova. Kao i u Homecoming, kada konačno dobijemo priliku da šujemo šta Mysterio i njegovi saradnici stvarno misle, dobijamo interesantnu alternativnu perspektivu na MCU, istinu iz drugog ugla u kojoj je Tony Stark, svega par meseci ranije preminuo spasavajući univerzum od Thanosa i slavljen kao ultimativni heroj (Peter Parker po Pragu naleće na murale koji slave Iron Manov legat), zapravo narcisoidni, bahati bogatun koji neće slušati pametne ljude što za njega rade, kitiće se njihovim perjem kad mu odgovara a ismevati ih kada je tako raspoložen. Quentin Beck i njegova ekipa imaju legitiman bif sa MCU „elitom“ u ovom filmu i makar ukazuju da postoji element klasizma i jednog za neoliberalnu epohu uobičajenog prezira prema radu i favorizovanja kapitala unutar ovog filmsklog kontinuiteta.

Naravno, ova priča ne odlazi predaleko u filmu i momenat u kome Beck od legitimnog „disgruntled employee“ lika prelazi u manijakalnog psihopatu što je spreman da ubija decu kako bi izgurao svoju agendu dolazi dovoljno rano u filmu da imamo vremena da pošteno navijamo za Spajdermena kad dođe finale, ali otud je i možda prva polovina filma zanimljivija jer se u njoj razmatraju paralelni univerzumi i ideja herojstva kao poziva koji se ne odbija.

No, natrag na samog Spajderemena i moj iznenađujuće negativan ili makar ravnodušan odnos ka liku koji mi je inače tako drag: gledajući ponovo film, shvatio sam da postoji nekoliko nivoa na kome mi lik koga Tom Holland inače vrlo uredno igra – ne funkcioniše. Ni kao Spajdermen koga volim četrdeset godina, ni kao Spajdermen uopšte.

Pozabavimo se prvo ovim drugim: Far from Home je u suštini omladinska komedija sa klasičnim motivom ekskurzije na kojoj klinčadija probija uobičajene socijalne norme i tradicionalne barijere, upada u nevolje i, idealno, nešto nauči do kraja balade. Lajanje na Zvezde ili Mangupi na odmoru kao jasne preteče služe da izmerimo koliko dobro Far from Home radi, makar u svojoj prvoj polovini. Solidno, film solidno radi dok se struktura ekskurzije prati – i umešno subvertira mešanjem Nicka Furyja u celu priču – sa klišeiziranim ali dovoljno funkcionalnim nastavnicima i pristojnom dinamikom između klinaca, u koju se rana akcija u Veneciji, pa i ona u Pragu dobro uklapa.

Problemi nastaju kada dođe do preokreta i prvo mi a zatim i glavni likovi shvate da Quentin Beck nije to za šta se izdaje. Ovo je, tematski vrlo u skladu sa modernim vremenom koje kolektivno dršće zbog fake news pošasti i polako se osvešćuje za ideju da je istina, nakon smrti boga, postala možda posve nedostižan koncept. Ali ovde sam lik Spajdermena prestaje da bude ono što bi morao da bude, makar sledeći maksimu o tome da uz veliku moć mora ići velika odgovornost. Ovo jeste drugi film u serijalu – mada je tehnički, Spajdermen imao velike uloga u oba poslednja Avendžersa i tu je odrađen veliki deo „rasta“ lika – i za očekivati je da glavni lik koji se u prvom filmu, kao, ovaplotio kao heroj, sada padne u neku od tradicionalnih zamki: hubris ili neverovanje u sebe. Scenaristi su odabrali ovo drugo, insistirajući da Peter samo želi da bude normalan momak koji ide sa ortacima na ekskurziju i pokušava da smuva najkulju devojku u razredu, ali ovo ne samo da nema smisla nakon njegovih avantura u svemiru i borbe sa Thanosom na faking Titanu već i cela ideja da Spajdermen pokušava da se izvuče iz akcije od koje bukvalno zavisi sudbina sveta, par meseci posle Avengers Endgame deluje potpuno neverodostojno.

Tim je gore kada se naš junak dozove pameti, proradi mu moralni nerv i mora da odabere da svesno i namerno uđe u frku u finalu filma. Ovaj deo deluje potpuno nezarađeno i sasvim udaljen od karaktera Spajdermena – bilo u stripu, bilo na filmu. Spajdermen je mnogo toga – hronični depresivac, čovek sa najvećim impostor sindromom na svetu, neretko hodajuća metafora za erektilnu disfunkciju – ali Spajdermen NIJE čovek koji kad ne zna šta bi – okrene telefon i zove ćaleta da dođe i poveze ga. Makar taj ćale, jelte, bio zapravo dečko od njegove strine koja tvrdi da je to među njima samo letnja šema.

Da se razumemo, Jon Favreau je meni superdrag i njegovo igranje Happyja Hogana donosi mnogo lepe komičarske hemije ovom filmu, ali čitav Spajdermenov štik je da NEMA očinsku figuru, da nema bekap u vidu oca porodice koji može da ga uhvati kad pada. I da je za to solidnim delom sam kriv. Scenaristi ovde od pokojnog Tonyja Starka prave odsutnog oca a Happy Hogan je surogat stric Ben koji nikada nije poginuo*i kada on doleti u Holandiju po Petera, nadrkanim VTOL avionom koji prelazi sve granice bez frke i ima futuristički 3D printer da odštampa Spajdermenu novi kostim i svu potrebnu tehnologiju imam utisak da smo ušli u nastavak Iron Mana a ne u film o heroju uvek definisanim svojom skromnošću i sopstvenim srcem i intelektom kojima je pronalazio rešenja i za nerešive situacije.

*Što je ironično jer je sam Happy Hogan u stripovima mrtav već deceniju, kao i miniserijal Iron Man: Las Vegas koji je isti taj Jon Favreau uzeo da piše i nikada ga nije završio…

A što me dovodi do prvog problema, tj. da Spajdermen koga ovde Tom Holland igra nije Spajdermen koga ja znam od kraja sedamdesetih a starija publika od početka šezdesetih. Ne smeta mi naravno sasvim drugačija postavka Mary Jane Watson, etnički izmešten Flash Thompson (koji ovde dobro radi svoj posao), ne smeta mi mashup Gankea iz Ultimate Spider-mana sa Nedom Leedsom, sve to dobro ili makar dovoljno dobro funkcionoše, ali „naš“ Spajdermen, „naš“ Peter Parker je uvek bio definisan upravo time da je bio nateran da prerano sazri – čak i pre smrti strica Bena, a pogotovo nakon nje i veliki deo njegove karakterizacije je baš to nasilno potiskivanje deteta u sebi na ime ogromne odgovornosti što se oseća zbog moći koju je Peter Parker u sebi nosio i pre ujeda radioaktivnog pauka. Peter Parker je ŠTREBER, čovek u dečaku oduvek zabavljen intelektualnim problemima, uvek okupiran nalažejem rešenja. Njegov karakter je uvek između tradicionalnih socijalnih uloga tinejdžera i uloge hranioca porodice, pomagača društva i spasioca sveta birao ovo drugo jer je TO osnov štreberskog mentaliteta, osećaj intelektualne moći uz koji ide odgovornost.

Ovaj Spajdermen u Far from Home na jednom mestu govori o ovoj odgovornosti ali on je sasvim manifestno odbija, njegova ambicija je upravo da bude ukalupljen u tradicionalnu socijalnu ulogu, da ne bude čovek pre vremena, da bude dečak, u skladu sa svojim godinama. I mada je to sasvim razumljivo, TO NIJE SPAJDERMEN.

Možda bi to mogao biti Spajdermen iz paralelnog univerzuma, naravno, neko koga bismo videli u nastavku Into the Spider-Verse, sliding doors verzija Petera Parkera koja je zakasnila na metro i provela normalno detinjstvo, svesna da ima starijih i iskusnijih superheroja koji će da se jave na dužnost kad zatreba. Ali to ne može biti sržni, glavni, pravi Spajdermen, na Zemlji 616.

I to je moj glavni problem sa Far from Home.

Osim toga? Lepi specijalni efekti, ali na to smo već užasno oguglali. Nekoliko lepih kadrova svingovanja i borbe. Spider-man Noir kostim. Meh. Dajte već jednom taj drugi Spider-Verse.

Kažu da je Šekspir napisao Kralja Lira u izolaciji. Šta sam ja uradio? Well, čitao sam stripove… Evo nekih misli o nekima od njih.

Za početak, pročitao sam sve dostupne epizode Imageovog serijala Seven to Eternity a to nije baš TOLIKI uspeh kao što se čini jer epizoda nema beskonačno (a nema ih ni sedam) već svega trinaest. Seven to Eternity je počeo da izlazi još krajem leta 2016. godine i moja blaga uzdržanost spram početka čitanja ovog serijala tiče se pre svega toga da sam čekao da se on završi. Poslednji, trinaesti broj izašao je pre oko godinu dana i mada su autori najavili da će se serijal završiti poslednjom pričom koja treba da usledi (viđen je i jedan kadar iz još uvek neizašlog broja 14 na internetu, koga je postovao kolorist Matt Hollingsworth), ko u ovom trenutku može da kaže da ću ja to uopšte doživeti? Tako da je verovatno pravi trenutak da pogledamo kakav je to strip i vredi li uopšte čekati da se završi.

Za nestrpljive, evo kratkih odgovora: odličan i vredi!

Seven to Eternity je samo jedan od gomile nezavisnih strip-serijala ispalih iz glave Ricka Remendera nakon što je talentovani scenarista prestao da radi za Marvel i odlučio da svoju strip-sudbinu uzme u sopstvene ruke kroz osnivanje studija Giant Generator. Remender je i svojim radom pre Marvela (pre svega cenjenim serijalom Fear Agent) stekao dobru reputaciju a rad na Punisheru, mutantskim stripovima i Kapetanu Americi ju je cementirao u dovoljnoj meri da je njegov subsekventni rad za Image i druge izdavače bude obeležen dobrom produkcijom i saradnjom sa dobrim crtačima, koloristima, letererima… Nešto od toga bilo je više atraktivno nego dobro (Tokyo Ghost), nešto je bilo i lepo i dobro (Black Science), a nešto je, bogami dobilo i televizijsku adaptaciju i od Remendera napravilo skoro-pa mejnstrim zvezdu (Deadly Class).

Seven to Eternity je i lep i dobar strip i, meni posebno drago, ponovni kreativni susret Remendera sa crtačem Jeromeom Opeñom koji je sa njim radio izvrsni Uncanny X-Force za Marvel i neke epizode Fear Agent. Seven to Eternity je pritom fantasy serijal u smislu da zaplet priče prominentno ima magiju, ne-ljudske rase, fantastične, jelte, zveri i leteće gradove, a što je interesantan odmak od uobičajene Remenderovštine koja je sklonija žanrovskoj naučnoj fantastici (Black Science, Fear Agent, Devolution) ili kiberpanku (Tokyo Ghost).

No, ovo nije bajkoviti fentezi sa vilama i patuljcima i Seven to Eternity ima sva uobičajena obeležja Remenderovog stvaralaštva: buntovni, ustanički senzibilitet, ciničnog, razočaranog i asocijalnog muškog protagonistu, jedan opipljivi prezir prema nametljivim autoritetima koji, u ovom slučaju, ne vladaju pukom silom.

Zapravo, God of Whispers (ili Mud King, kako ga zovu njegovi neprijatelji), glavni negativac ovog stripa je jedna od suptilnijih Remenderovih tvorevina, dijabolična figura koja grubu silu umotava u zavodljivi „božanski“ talenat da ljudima može da ispuni njihovu najdublju želju u zamenu za to da će oni od tog momenta pa zauvek biti „njegovi“, odnosno da će moći da gleda kroz njihove oči i vidi sve što oni vide, zna sve što oni saznaju.

Ovo je Remender koji nalazi konceptualno zlato jer mu omogućava da ima i jare i pare: God of Whispers je primereno „fantazijska“, natprirodna figura sa jakim simboličkim utemeljenjem ali je istovremeno i zgodan sažetak aktuelnih političkih košmara levo nastrojenih građana ovog našeg sveta: demagog koji ispunjava želje koje ste sami izgovorili, daje vam ono što tražite umesto onog što vam možda zaista treba a u zamenu nudi totalni nadzor i obilje fake news konfuzije. Scenario dosta spretno upliće političku diskusiju u fantazijski on-the-road zaplet odmičući se od crno-bele podele uloga i dopuštajući nas da vidimo i zašto puštanje ljudima da biraju način sopstvene propasti iz neke perspektive ima sasvim opravdivo utemljenje, dok istovremeno pokazuje da oni koji nominalno veruju u apsolutnu slobodu zapravo nemaju dovoljno poverenja u to da je ona zaista korisna za ljude. Remender ume da bude izrazito bukvalan u svojim političkim iskazima i Seven to Eternity uspeva da bude nekoliko stepeni suptilniji od njegovog proseka.

No, ako vas nije preterano briga za mapiranje naše deljene sadašnjice na mapu fantazijskog sveta koji su Opeña i Remender izmaštali, ova priča ima još gomilu interesantnih slojeva, sa društvenim podelama i mučnim porodičnim istorijama, plus čitav taj on-the-road pristup koji omogućava upoznavanje stalno novih delova sveta što se zove Zhal. Seven to Eternity može biti malo odbojan za čitanje na ime izrazito nesimpatičnog glavnog junaka, ali Remender se ovde većma potrudio da nam pokaže čoveka koji ima unutarnje konflikte kakve nikome ne bismo poželeli i koji je naspram njih – zaista čovek, sa svim slabostima i snagama koje to podrazumeva. Adam Osidis nije heroj kakvog priželjkujemo ali jeste neko u kome možemo prepoznati sebe čak i ako nam se to baš ne dopada. On je sebičan, često demoralisan, kad vidi priliku da istera svoje ne zastaje da razmišlja o tome šta će biti dugoročne posledice. Utoliko on je tragički junak u onom klasičnom smislu i, ovako okružen maštovitim životinjama i fantastičnim magijama i bićima je dobro odmereno sidro koje strip drži u realnom i ne da mu da se odlepi i zapluta u fantazmagoričnom.

Jer, da se razumemo, Opeña i izvanredni kolorista Matt Hollingsworth ovde odrađuju užasno mnogo posla u kreiranju zavodljivog, fantastičnog (i fantastičkog) (pa malo i fantazmagoričnog) sveta, dajući Remenderovim skeletalnim konceptima krv, meso i –život. Opeña je veoma spor crtač – otud i jako razvučen period izlaženja ovog serijala – ali se to na kraju itekako isplati. Filipinac je sa Seven to Eternity napravio do sada svoj najbolji rad ne samo u pogledu tehničke izvedbe sa nikad suptilnije tuširanim crtežom (a što je, bez sumnje, trajalo đavolski dugo) i detaljnom egzekucijom čak i kod najjednostavnijih kompozicija, već i sa maštovitošću koja je presudna za „prodavanje“ jednog sveta što istovremeno treba da bude drastično drugačiji od našeg ali i utemeljen u prepoznatljivom, svakodnevnom, „normalnom“, kako bi čitalac sa njim osetio jaku sponu. Zhal je u Opeñinoj viziji mesto potpuno čudesnih prizora kao ispalih sa omota hevi metal albuma, i bića koja su divna u svojoj onostranosti, ali i pored toga on ostavlja jak utisak da je ovo nešto što nam je dovoljno poznato, gde smo možda i sami bili ili ga znamo iz kolektivnog nesvesnog – dajući nam vajb američkog zapada i prostranih prerija gde časni ljudi pokušavaju da žive od teškog rada dok sile što stoluju negde iza obzorja gledaju kako da ih skrše. Hollingsworthov kolor je jak, bujan i ekstremno živ i to se, na moje iznenađenje, izvrsno uklapa uz Opeñin crtež. Navikao na uzdržanije kolorisanje njegovih radova u Uncanny X-Force (koji je jako igrao na velike površine pod belinama) i Fear Agent, prijatno sam bio zatečen težinom koju je Hollingsworth uneo u crtež a koja ga je produbila umesto da ga optereti. Naravno, letering Rusa Wootona je onaj poslednji deo formule i, priznajem, kada njegovo ime vidim na stripu, odmah znam da je u pitanju nešto vredno truda – Wooton je tokom godina rada za Image nepogrešivo nizao hit za hitom, od Invincible i The Walking Dead do Thief of Thieves, pa je njegovo mesto u ovom ansamblu sasvim prirodno – pogotovo što svaka epizoda kreće tekstualnim zapisom iz Adamovog dnevnika koji treba učiniti živim, ljudskim, ali čitkim.

Seven to Eternity je jedan od najimpresivnijih stripova koje je Remender uradio u poslednjih nekoliko godina i kako se čini da bismo do kraja 2020. godine MOŽDA mogli da vidimo kako se on završava (sem ako ova pandemija ne smrsi baš svačije konce), sada je idealan trenutak da mu date šansu. Nećete se pokajati.

Drugi strip za danas je prava poslastica jer – tek što je izašao (prošle nedelje) a, opet, on uz sebe nosi i patinu kakvu mnogi autori mogu samo da priželjkuju. U pitanju je Grafity’s Wall, grafički roman u jednom tomu koga je izbacio Dark Horse a koji predstavlja nešto proširenu verziju istoimenog stripa iz 2018. godine publikovanog putem Unbounda, izdavača specijalizovanog za crowdfunding projekte. Ovo je prilično idealan slučaj, u kome je originalna verzija stripa imala dobar odziv u periodu finansiranja a zatim proizvela toliko dobre volje da je renomirani Dark Horse sada došao da objavi „ultimativnu“ verziju i predstavi ovaj vredni projekat mnogo široj publici.

Naravno, verovatno je malo pomoglo i što je scenarista ovog stripa, Ram V, u međuvremenu postao čovek o kome se priča na ime njegovog rada za DC (Batman Secret Files i odnedavno Justice League Dark), ali možda još više na ime izvanrednog horor-stripa smeštenog u Indiju u vreme vrhunca kolonijalne vladavine britanskih okupatora – fenomenalnog These Savage Shores o kom smo i mi ovde već pričali biranim rečima.

Ram V nije bez razloga svačiji omiljeni stripadžija u ovom trenutku – njegov spisateljski rad je vrhunski ali, možda i važnije u pogledu marketibilnosti istog, njegov autor je u idealnoj poziciji da se izdvoji i nametne između gomile naizgled identičnih kolega, svojim iskustvom odrastanja u Indiji ali sazrevanja na zapadu i sposobnošću da spaja prepoznatljiv, standardni pripovedni jezik sa ličnim, dobro proživljenim uvidima u kulturu koja je većini njegovih čitalaca u najmanju ruku egzotična. These Savage Shores je pokazao koliko je V spretan u ovoj alhemiji, a Grafity’s Wall ima potencijal da eksplodira još jače iz više razloga: Dark Horse je prepoznatljiviji izdavač od (inače veoma dobrog) Vaulta, a Grafity’s Wall, iako ima odlike žanrovskog stripa, zapravo svojim, u dobroj meri autobiografskim tonom može da bude bliži mnogo širem krugu čitalaca, uključujući one koji prevrnu očima kad vide da u priči ima vampira. Ovde nema vampira, makar u onoj njihovoj gotskoj formi ali, kako rekosmo, Grafity’s Wall ima i žanrovske odlike pa u njemu figurišu i moćne lokalne figure koje prodaju drogu i koriste klince kao svoje kurire i koje su socijalni vampiri u sasvim prepoznatljivom obliku.

No, Grafity’s Wall i pored svojeg blagog zanošenja ka low-key kriminalističkom zapletu zapravo pre svega predstavlja osvrt na adolescenciju, mladost i odrastanje u predgrađu Mumbaija i ovo je, u najboljem, najizvornijem smislu tog izraza, gorkoslatka, dirljiva priča o četiri mlade osobe koje traže svoj put kroz pubertet i brzake tinejdžerskih godina, ali i kroz urbanu džunglu Mumbaija – megalopolisa koji danas ima skoro dvadeset miliona stanovnika a koji je već u vreme mladosti autora ovog stripa bio veći nego što je ijedna zemlja u kojoj mogu da razumeju ovaj tekst koji trenutno pišem.

Anand Radhakrishnan (poznat i kao Anand Rk) koji je nacrtao ovu priču je i njegova najvidljivije sjajna zvezda. Ne samo da je izvanredni mumbajski ilustrator ovim radom svoj grad predstavio uverljivije i življe nego što je inače standard u stripu sa ma kog kontinenta da dolaze, već je i priča o jednom od glavnih likova, malom Grafityju, očigledno bazirana na Radhakrishnanovom detinjstvu i momačkim godinama kao dnevnog ljubitelja stripova i polaznika Fakulteta primenjenih umetnosti, a onda noćnog crtača grafita na mumbajskim zidovima.

Grafityjev zid je, da bude jasno, fizički objekat u ovom stripu, zid u jednom mumbajskom kvartu oko koga se ruše stare, sirotinjske zgrade dok se krče placevi za nove, lepe hotele, i mesto oko koga se skuplja ekipa ovog stripa. To je i zid na kome Grafity (čije je pravo ime, naravno, Suresh, ali koji se, naravno, kao i svaki teger ponosan na svoju umetnost, ljudima što ga pitaju za ime, pa makar to bili i policajci u stanici, prvo predstavlja svojim umetničkim, uličnim pseudonimom) crta svoje murale, sprejem izvlačeći život iz skica prethodno napravljenih u svesci koju klinac svuda nosi sa sobom.

Grafity dolazi iz siromašne četvrti D’Mello a i njegovi drugari svi žive u okolini, ali ovo nije tek na-Gorkog-nalik socijalna drama o siromaštvu u senci bujajućeg kapitalizma već, kako rekosmo, zbilja gorkoslatka* priča o klincima koji odrastaju u siromaštvu ali sanjaju nešto više i bolje. Grafity želi da bude umetnik, Saira da bude glumica, njihov drugar Chasma studira, nada se da jednog dana postane profesionalni pisac i sebe izdržava radom u kineskom restoranu koji u imenu ima „Wok“ i kelnerima na glavu stavlja marame sa japanskim simbolom izlazećeg sunca. Chasma je posao tu dobio pre svega jer je iz Manipura i ima fizionomiju kojom podseća na Kineza. Tu je i Jay (pravo ime Jayesh), lokalni đilkoš sa ambicijom da jednog dana bude hip-hop zvezda – iako ne zna ni da čita – dobrim brejkdenserskim pokretima i poslom kod lokalnog dilera droge a od koga izdržava sebe i baku…

*Opet te petparačke igre reči! Neka me neko zaustavi!

Svi ovi likovi su oslikani sa zamamnom dubinom, očigledno bazirani na pravim iskustvima, stvarnim ljudima i ličnim istorijama i postavljeni u krug porodica, prijatelja, poslodavaca i lokalnih policajaca, hotelijera i reperskih zvezda u usponu. Grafity’s Wall ima zaplet i, zapravo, način na koji se u četvrtom poglavlju sudbine svih likova spoje u jednom katarzičom čvorištu a onda opet razvežu je impresivan, ali ovo gotovo da dođe kao bonus na glavnu stvar koju strip nudi a to je jedna bogata, debela tapiserija kojom se slika Mumbaj i težak, ali intenzivan život u ovom urbanom grotlu.

Radhakrishnan ovde predstavlja grad tako ubedljivo da, a ja zaista retko koristim ovu hiperbolu, čitalac ima osećaj da je ušao u strip i zajedno sa protagonistima oseća vrućinu i vlagu Maharaštre. Krkljanci na ulicama u vreme špiceva, fasade zgrada u siromašnim četvrtima načičkane balkonima gde komšinice suše veš i ćaskaju jedne s drugima, ulična prodaja voća, povrća i svega živog i mrtvog, pa onda hodnici u zgradama gde ispred vrata stoji obuća, statua Ganeše na toaletnom stočiću i stari tranzistorski radio na polici, ćale koji sedi u papučama i majici na bretele ispred prozora u predvečerje, puši, gleda da se rashladi i baca praznu flašu kroz prozor u kanal – Grafity’s Wall je onoliko ŽIV strip koliko je to uopšte moguće postići olovkom, tušem i bojom, mesto u koje se ulazi umesto da se samo posmatra, lokalitet sa mirisom, ukusom i karakterističnim zvukom.

Ram V je, uostalom, sasvim svestan da u Radhakrishnanu ima magičnog saradnika i mada je poglavlje u kome se bavi Chasmom srazmerno ispunjeno tekstom – na kraju krajeva pričamo o budućem piscu koji se za svoju odabranu profesiju sprema skoro neprekidnim dnevničkim beleženjem svojih misli u formi pisanja pisama – poglavlja o Jay(esh)u i samom Grafityju su u velikoj meri oslonjena na vizuelno pripovedanje. Grafity je, uostalom, samouki vizuelni umetnik koji inspiraciju pronalazi u svom okruženju, posmatrajući i osluškujući ritam grada, nalazeći pravilnosti u njegovom kretanju i disanju i Radhakrishnan strip i započinje majstorski ritmičkim ređanjem kadrova, motiva, prizora i zvučnih efekata da nas stavi u Grafityjevu perspektivu, pokaže nam kako klinac koji bombarduje zidove bojama i psihodeličnim oblicima vidi i čuje svoj grad.

S druge strane, poglavlje koje se usredsređuje na Jayja kontrastira haotičnu, distorziranu lepotu đubrišta na kome se klinci okupljaju sa urednim ali i dalje razigranim prizorima skupljih četvrti grada, luksuznih hotela gde odsedaju frajeri što vole da povaljuju skupe ribe i šmrču kvalitetne lajnije i jedini povezujući element je ovde Jay, drski, gladni tinejdžer koji ne zna da čita ali se izražava u „skoro pametnim“ rečenicama (kako kaže i jedan od druguh likova) i plesnim pokretima dostojnim gostovanja u spotu bilo koje indijske (ili američke!) hip-hop zvezde. Jayjeva priča je možda najoporija od svih, svakako najpriviknutija na nasilje ali Jay nije tragičan lik i strip nikada ne upada u prostu žanrovsku tminu, pamteći da u svakom svom momentu on treba da slavi život pored toga što pokazuje koliko je težak.

I tako i biva. Završno poglavlje oslikava odrastanje na vrlo simbolički ali i vrlo zanatski spretno rešen način i epilog koji dobijamo je „stvaran“ i ubedljiv kao i sve ostalo što smo ovde videli. Grafity’s Wall je jedna velika posveta urbanoj, pobujaloj kulturi moderne Indije ali je veoma univerzalna i moćna priča koja se lako razume i apsorbuje i na ovim „našim“ prostorima. Ram V – čovek za velika dela i podsećanje da i pored onoga što je u prošloj deceniji radio Virgin Comics, pa i recentnijih napora Granta Morrisona, o indijskoj strip-sceni i talentima koji na njoj delaju znamo apsurdno malo, imajući u vidu da pričamo o društvu od milijardu duša.

Radhakrishnan je kolorisao deo ovog stripa, ali glavni rad na koloru je odradila kanadska ilustratorka Irma Kniivila uz pomoć takođe Kanađanina, Jasona Wordieja i ovo je, kako smo već sugerisali, izuzetno bogato, masno kolorisan rad. Radhakrishnanov crtež je ionako voluminozan, sav u jakim, krivim linijama koje sugerišu pokret, masu i debljinu a na to onda dolazi i jak sloj boje, da nam obezbedi vitalnost i raskoš vizije sveta koju posmatramo kroz oči crtača grafita što živi u jednoj od vizuelno najgizdavijih kultura na planeti. Aditya Bidikar je radio letering i, zato što su na ovom projektu ljudi očigledno gledali da pruže bar 120%, uradio ga ručno, dodajući užurbanom, živom osećaju ovog stripa još jednu dimenziju „stvarnog“. Ako ste voleli Bidikarov izvanredni letering u These Savage Shores, obožavaćete ga u Grafity’s Wall, pogotovo što ovo izdanje ima opširan dokumentaristički tekst o tome kako je letering za njega rađen.

Sve u svemu? Grafity’s Wall je izvrstan strip koji, slažemo se, izlazi u najgore moguće vreme ali je možda baš zato esencijalan jer u njegovoj srži je upravo podsećanje na to da je život, što reče Kusturica, čudo, ali je njegova forma takva da nam ovu poruku isporučuje u žanrovski disciplinovanom paketu, bez gubljenja u patetici i trećerukaškim „kvazioblak u kvazipantalonama“ aforizmima. Obavezna lektira.

Pročitao sam i prvu kolekciju Imageovog serijala Dead Eyes izašlu početkom meseca a u kojoj se, po sada već uobičajenoj Image formuli, sakupljaju prve četiri epizode stripa izašle jesenas i zimus, čime se čitaocima kolekcije pruža kompletna prva priča a u pripremi za nastavak izlaženja serijala ovog Maja. Sem ako, jelte, urušavanje strip-industrije i šire civilizacije ne poremeti ove planove.

Gerry Duggan je imao tu sreću da je pre nekoliko godina uz Briana Pohsena dobio visokoprofilni gig pisanja relansiranog Deadpoola nakon okončanja izvrsnog rada Daniela Wayja sa ovim likom. Posehn, poznati (i imućni) komičar je bio ono što je bilo potrebno Deadpoolu da se levelapuje u mejnstrim orbitu ali je Duggan, koji je serijal nastavio da piše sam nakon Posehnovog odlaska, očigledno bio taj koji je Deadpoolu bio potreban da bi ulazak u mejnstrim bio ispraćen supstancom.

Duggan je ostavio izuzetno važan rad na Deadpoolu iza sebe, ali je i priliku iskoristio da metastazira na sve strane po Marvelu (i šire – radio je i za DC u isto vreme) i danas je jedan od najpouzdanijih scenarista „Kuće ideja“ koji može – i hoće – da radi sve, od preuzimanja u letu low-profile gigova poput Nove (o kome smo takođe pisali) pa do arhitekture company crossovera kao što je bio Infinity Wars. No, Duggan ima i svoju indie stranu i mada je Analog trenutno strip o kome svi pričaju, odabrao sam da prvo ovde predstavim Dead Eyes.

Ne najmanje zbog toga što je crtač ovde niko drugi do irski bad boy John McCrea, čovek koji je crtao (i to kako!) Ennisovog Hitmana i poslednji put ovde bio viđen radeći Hitmanov spinof All-Star Section Eight. McCrea je, svakako, čovek koji superherojski strip radi jer to donosi ’leba na astal, ali čiji stil, mračan i masnih, debelih linija, zaprljan tušem i zlovoljom podseća da je ovaj čovek profesionalni rad započeo uz Ennisa, Millara i Spurriera u Crisis i 2000AD. Dead Eyes je prilika za McCreu da pobegne od superheroja a da opet radi jedan tipično američki žanr – kriminalistički palp. I, mada su mi očekivanja bila velika, McCrea ih je tako lako prebacio da mi se malo plače. Ako Sean Philips ikada izubi volju da radi Criminal, nadam se da Ed Brubaker ima McCrein broj na spid dajlu jer ovih stodvadesetak strana Dead Eyes predstavlja čistu suštinu prljavog, krimi-noara onako kako ga najviše volimo, sa stilizovanim nasiljem i košmarnim crninama, dakako, ali i sa vrlo humanizovanim, vrlo stvarnim, pa i vrlo, eh, „običnim“ likovima u njegovom središtu. Uostalom, prva slika na kojoj lepo vidimo protagonistu ovog serijala, bivšeg pljaškaša banaka poznatog po pseudonimu Dead Eyes (zbog maske sa krstovima na mestima proreza za oči koju je nosio u akciji) prikazuje ga kako stojeći briše dupe jer zbog šuljeva koje je dobio pod stare dane suviše boli kada to pokušava da uradi sedeći.

Ovakav intro za protagonistu govori puno o prirodi ovog stripa. Duggan i McCrea su bez sumnje tokom planiranja ovog projekta negde u koordinatama imali Sopranos kao primer popkulturnog artefakta u kome su mafijaši predstavljeni manje stilizovano a više humanizovano i Dead Eyes majstorski hvata delić ovog senzibiliteta, pogotovo kad vidimo da nekada uspešni krimos koji je upadao u banke sa sačmarom i punio torbe svežnjevima novčanica i za koga se priča da je poslednjim velikim poslom pre penzionisanja ojadio lokalnu mafiju za nekoliko miliona dolara – pored hemoroida ima i druge sasvim ljudske i relatabilne probleme: ženu u invalidskim kolicima kojoj je muka od njegovog ne naročito veštog spremanja obroka, gomilanje dugova vezanih za njeno lečenje, osećaj neadekvatnosti i promašenosti pod stare dane…

Dead Eyes jeste jedna sasvim klasična krimi-noar priča o penzionisanom pljačkašu banaka koji se iz očajanja vraća zanatu za jedan veliki, poslednji posao na koji ga je muka natjerala, ali priroda ovog žanra ionako jeste ta da su priče skoro uvek tipske a da je lepota u tome kako ih pripovedate.

Naravno, McCrea i Duggan su ovde majstori pa je pripovedanje u Dead Eyes vrhunski melanž žanrovski pravoverne akcije (uz mrvu horora) i, žanru podobnog socijalnog komentara. McCrea me je pogotovo raspametio radeći u jednom realističnom, noaru primerenom ključu, napuštajući svoje jake stilizacije sa Demona i Hitmana i kanališući svog unutrašnjeg Butcha Guicea – za koga nisam bio ni svestan da u njemu živi – na izuzetno ubedljiv način. „Klasični“, stilizovani McCrea se i dalje mestimično pomalja, na primer u flešbek sekvencama koje su prljavije, nervoznije tuširane, da pokažu da je vreme u kome je Dead Eyes bio strah i trepet bostonskih ulica bilo traumatično i za njega samog i da je izbor da se ode u penziju bio posledica težnje ka normalnosti, a da je kriminal bio samo način da se preživi, ne filozofski stav.

McCrea izuzetno vlada pripovedanjem u ovoj priči, hvatajući autoritativno ključne trenutke prošlosti u flešbekovima koji deluju kao serija traumatičnih, razbacanih polaroida, a onda potpuno menjajući stil za sadašnjost koja je dosadna, uredno uokvirena u pravougaonim kadrovima, gde su figure prirodne a ne izlomljene, a prizori imaju dubinu kao da ste ih snimili kamerom sa skupljim objektivom za razliku od ekstremnih zumova i odsustva pozadina u flešbekovima. Naravno, ovo je noar strip pa onda i McCreina ljubav prema crnom tušu ima svoju ulogu i u tim „normalnim“ scenama, uokvirujući slike crnilom, manifestno zamenjujući za stripove uobičajeni beli prostor između kvadrata. „Gutter“, kako se naziva ovaj prostor u žargonu, uostalom, u stvarnom životu nije beo već crn.

Naravno, Dead Eyes nije dokumentaristički strip, ovo je žanr, ali žanr, kad je dobar, ume da deluje stvarno i Duggan nimalo skriveno bazira etičku diskusiju – obavezni deo svake dobre noar priče – na apsurdnosti trenutnog američkog sistema zdravstvene zaštite. Uobičajena, dakle, priča o pljačkašima banaka koji zapravo rade težak, opasan posao za srazmerno malu zaradu – pogotovo u kontrastu sa ljudima koji prodaju narkotike, rade prevare sa kreditima ili samim bankama za koje je par desetina hiljada što ih izgube u pljački prašina koju pokriva osiguravajuće društvo – a koju je u mejnstrim okruženju prilično dobro opričao Ben Affleck svojim najboljim filmom, ovde je dodatno produbljena idejom da očaj koji dolazi uz svest da zdravlje nije dostupno ako nemate da platite (uključujući davanje šifre za bolnički vajfaj koja se dobija uz skuplji paket) proizvodi socijalno destruktivno ponašanje po prirodi stvari. Duggan sasvim otvoreno ali zanatski spretno šalje poruku da je kriminal kao fenomen simptom društva koje nije dobro obavilo svoj posao a ne stvar pojedinačne patologije i utoliko je sasvim slobodan da svog protagonistu vešto romantizuje i prikaže kao modernog Robina Huda uz svu svest koliko je ova postavka zapravo bizarna.

Image inače ovaj strip reklamira i kao delom komediju ali nisam siguran zašto. Dead Eyes je brutalan, krvoločan noar krimić gde se ubija i muči a humor, kada ga ima, a to je retko, je od one vrlo suve, uzdržane sorte. Dead Eyes nije Deadpool i mada glavni lik zaista prolazi transformaciju kada stavi masku na lice i ima tu prirodu humanizovanog antiheroja, ova priča je pre svega narativ o očajanju koje je tim izraženije što kriminalci koje ovde gledamo nisu više napaljeni klinci što u adrenalinu nalaze „rad“ kakav ne donose ni koka ni spid, već matori ljudi sa porodicama i dugovima koji, poslednji put kad su stavljali masku na lice i upadali u banku, čak nisu morali da brinu ni o kamerama na mobilnim telefonima jer ih nije bilo.

Strip tu nalazi dovoljno prostora da uz urnebesne scene akcije i saspensa plasira ljudske, „stvarne“ epizode o osobama koje su nesavršene, sklone greškama ali na kraju dana dovoljno dostojanstvene da ne zaborave svoje bližnje. Dead Eyes jeste brutalan strip ali on nije eksploatacija i njegova romantizacija kriminalaca stare garde dolazi iz autentične brige za socijalno zdravlje naših zajednica.

McCrein crtež je u ovom stripu kolorisao fenomenalni Mike Spicer koji me je poslednji put oborio s nogu u serijalu Murder Falcon Daniela Warrena Johnsona. No, dok je Murder Falcon bio fantazmagorična, urnebesna metal-opera, Dead Eyes je noar strip gde Spicer mora da pronađe pravu ravnotežu između McCreinog bombardovanja tušem i svog doprinosa. Naravno, Spicer ovo postiže na najvišem nivou, pazeći da noćne scene budu u pažljivo razdvojenim tonovima sive i ljubičaste, sa promišljenim izvorima svetla i puštanjem tuša da kreira potrebni mrak, kupajući dnevne scene u uzdržanom ali bogatom koloru koji nalazi lepotu i u vremenu koje je za sve umešane jako traumatično, povlačeći se skoro potpuno iz priče tokom flešbekova gde su samo crveni krstovi na crnoj maski i prolivena krv bljesci boje u borbi crnila sa bledim senkama. Izgled stripa dopunjava letering iskusnog profesionalca Joea Sabinoa najpoznatijeg po radu za Marvel na previše serijala da bismo ih nabrajali. Sabino majstorski podešava ton i volumen teksta igrajući se sa formom oblačića, izbacujući tekst izvan njihovih okvira u momentima najvećeg adrenalina i traume, pogotovo dizajnirajući titlove kojima protagonista priča svoj tok misli tako da imaju crnu pozadinu i crveni okvir sa krstićima, u ponavljanju motiva same maske po kojoj je ovaj i dobio ime.

Dead Eyes je, dakle, izuzetno siguran žanrovski produkt grupe iskusnih strip-majstora koja je, da budem iskren, malko i prevazišla sebe ovde. Nije da noar stripova danas nemamo ihahaj na tržištu pored živih Brubakera, Granta, Laphama, Swierczynskog, Aarona i gomile drugih autora, ali Dead Eyes ima na svojoj strani ikonički dizajn glavnog lika – old school ali neprolazan – masku koja će privući superherojsku publiku, snažan socijalni komentar u srži pripovedanja i jako, humano srce koje bije sa svakom okrenutom stranicom. Jedva, nagađate, čekam naredne epizode.