Završila se prva priča u serijalu Damn Them All, a koji BOOM! Studios izdaje od prošlog Oktobra, i, imajući u vidu da je ovo trebalo da bude kompletan strip – inicijalno zamišljen kao miniserijal od šest epizoda – a da je u međuvremenu, na ime popularnosti i, pretpostaviću, kvaliteta transformisan u tekući serijal, pravi je trenutak da ovde prozborimo koju. BOOM! nije naročito poznat po tome da izdaje tekuće serijale i pored Mighty Morphin Power Rangers, a koji na svojoj strani, pored kvaliteta, imaju i tu popularnu, dugovečnu licencu, njihovi tekući serijali su uglavnom nastali od miniserijala koji su pokazali visok kvalitet i popularnost kod publike (npr. Something is Killing the Children o kome sam se ja onomad tako lepo izrazio). Kako je Damn Them All već sa prva dva broja rasprodao čitav tiraž i doštampavao još kopija da se zadovolji žeđ tržišta za gajričijevski intoniranim okultnim horor stripom, i kako iza njega stoje neki vrlo ugledni autori, i ovaj je serijal sada uvršćen među one kojima BOOM! poklanja dosta poverenja.
Autor scenarija je ovde pouzdani britanski frilenser Si Spurrier koga ja periodično hvalim sa dobrim razlozima. Iako Spurrier ima i vrlo pristojnu istoriju pisanja superherojskih stripova za dva najveća izdavča u SAD, poslednjih je godina posvetio ozbiljniju pažnju autorskim radovima i mada ništa od toga nije još dobilo nekakvu dalju realizaciju u vidu filma ili televizijske serije – a što je, ne sumnjam uvek makar tajni cilj – fakat je da smo mi, čitaoci stripova imali privilegiju da čitamo nekoliko jako dobrih serijala. Jedan od njih je bio fantazijski, komični a malo i ozbiljni strip Coda (takođe za BOOM!), pa je tu bio naučnofantastični Alienated ali i fantastični (i fantastično fantazijski) Step by Bloody Step. Bukvalno je svaki od ovih stripova mogao da postane televizijska serija na ime svog kvaliteta ali i originalnog karaktera i to što ni jedan (još) nije je možda samo signal da živimo u fundamentalno nepravičnom univerzumu. A možda je i indikator da je Spurrier više pisac nego biznismen. Što je, opet, za nas, čitaoce stripova, srećna okolnost. Spurrier je neka, dakle, vrsta anti-Marka Millara, koji svoje stripove eksplicitno pravi da budu televizija i u njih ulaže samo neophodni minimum resursa u periodu realizacije, a onda maksimum energije u njihovu promociju. Spurrierovi stripovi su, naprotiv, uvek nadeveni ličnim, karakternim i vidi se da čovek u njih uliva srce i dušu.
Sve ovo naglašavam, iako nemam pojma da li Spurrier ZAISTA pokušava da svoje stripove transformiše u televizijske serije, jer Damn Them All je prvi njegov autorski strip gde imam utisak da je scenarista pomislio kako je dosta korporacijama davao materijal da od njega prave produkte za sekundarnu monetizaciju i da je red da i on uzme malo od njih i zaradi neki dinar. Moguće je da je ovaj potez inspirisan uspehom serijala Doctor Aphra koji je Spurrier radio u Marvelu i predstavlja jedan retko originalan doprinos modernom Star Wars mitosu, pa je onda možda Spurrier možda malo seo, osvrnuo se oko sebe i pomislio „čekaj, a što ne bih ja sad napravio strip isti kao onaj Hellblazer od pre nekoliko godina i obrnuo neki keš, kad već DC ne zna šta je dobro za njega?“ I tako je nastao Damn Them All.
Mislim, možda ne BAŠ tako ali fakat je da je nakon gašenja Vertiga i pokretanja imprinta The Sandman Universe, DC dosta ozbiljno krenuo sa novim Hellblazerom gde je Spurrier bio scenarista a Aaron Campbell crtač i da je John Constantine: Hellblazer bio priličan hit kod publike (zgodno je kada Englez, jelte, piše Engleza) samo da bi posle dvanaest brojeva bio otkazan, usred haosa koji je izazvala pandemija COVID-19.
Damn Them All je, dakle, napor da se napravi nešto VRLO slično, samo što će ovog puta autori imati punu kreativnu kontrolu nad materijalom i za sada je ovaj serijal, sa završetkom te svoje prve priče pokazao sve jake (i dobro, sve slabe) strane koje dolaze uz okultni horor strip smešten u savremenu Englesku i okruženje blisko organizovanom kriminalu.
Crtač na ovom stripu je Charlie Adlard, britanska crtačka, jelte, institucija, najpoznatija po preuzimanju serijala The Walking Dead od Tonyja Moorea sa sedmim brojem i crtanja svih preostalih epizoda sve do završnog stodevedesettrećeg broja. The Walking Dead je bio crno-beli strip pa je ovde sjajno videti Adlardov crtež uparen sa vrlo moody kolorima Sofie Dodgson kako kreira sumornu, ali realističnu atmosferu moderne Velike Britanije, u kojoj se pojavljivanja demona iz, jelte, drugog sveta imaju videti kao zaista fantastični događaji. Leterer Jim Campbell je ovde imao pune ruke posla već na ime toga da je ovo strip prepun teksta (iako nema zvučnih efekata) koji je trebalo ugodno i prirodno smestiti uz evokativan crtež.
Spurrier se ovde od samog početka smešta u vrlo prepoznatljiv mod rada. Damn Them All iz prvog lica priča glavna junakinja, Ellie „Bloody El“ Hawthorne, žena od tridesetak godina sa solidnim iskustvom u okultnom i magijskom, a koja se izdržava radeći kao magijski konsultant za lokalne mafijaše. Pošto je ovo Engleska, mafijaši su, jelte, negde na transverzali između filmova Guyja Ritchieja i Only Fools and Horses a Ellie je jezičava, cinična, perpetualno narogušena žena kojoj samo fali „takav je posao, ni ja ga ne volim“ majica da zaokruži njen lik.
Poenta Ellienog poznavanja magije je da magija ima cenu. Često vrlo visoku, često zapravo skuplju od onog što se nadate da njenim korišćenjem dobijete. Elliein stric Alfie Hawthorne je na početku stripa, jelte, mrtav, a Ellie na njegovoj sahrani, izgubljena u svojim mislima čitaocu daje potreban bekgraund da bi razumeo koordinate između kojih će se ovaj strip kretati. Čika Alfie je bio „najbolji jebeni okultista koga je ova zemlja ikada imala“ a njegov opis bavljenja magijom, koji je preneo na svoju bratanicu je razoružavajuće jednostavan: „Bavljenje magijom je kao kad toneš u živi pesak: što više znaš o tome, to manje radiš“.
Magija i okultno u ovom stripu vezani su prevashodno za prizivanje demona, bića opisivanih u raznim okultnim knjigama iz prošlih stoleća, i štaviše često se između tabli stripa umeću stranice čistog teksta koji je pisao Stric Alfie ostavljajući svojim hipotetičnim naslednicima (a što je na kraju, ispalo je, samo Ellie) opservacije i uputstva vezana za pojedinalne demone, sa sve opisima toga koje su im moći, kolikim legijama sitnijih demona komanduju i kakvog su karaktera. Naravno, Alfiejev tekst je sočan, pun kolokvijalnog jezika, psovki i vrlo ličnih primedbi i Spurrier kroz ove segmente ali i kroz monološko pripovedanje od strane protagonistkinje zaista uspelo prodaje taj senzibilitet uličnog, radničkog i seljačkog okultizma gde se magiji ne pripisuju prevelika religijska i filozofska značenja i gde je ona pre svega igra volje i dovitljivosti između demona koji imaju sve potrebne podsticaje da ljudima naškode jer ih ovi zloupotrebljavaju i ljudi koji ih prizivaju u želji da ih iskoriste za neke svoje ciljeve i izbegnu da ih demoni na mestu ubiju. Strip pritom ima i vrlo zdravu, autentičnu komponentnu klasne kritike koju smo navikli da dobijamo od Spurriera i ona mu odlično leži.
Damn Them All time zaista kvalitetno posreduje taj feeling ranog Vertigo perioda sa okultnim stripovima koje su pisali Englezi (Hellblazer ali i Sandman, naravno) i, apdejtovan za trideset godina gajričijevskog i srodnog britanskog gangsterskog žanrovskog rada, čitaocu pruža izuzetno moćan worldbuilding, jezik i generalni kontekst u kome će se priča odvijati. Ovo on radi daleko uspešnije nego pomenuti Mark Millar sa svojim The Magic Order. Naravno, Adlard je crtač koji tu atmosferu stripa u kome se vrlo banalni, svakodnevni mizanscen sa sitnim mafijašima koji vise po pabovima i seru o tome da su opasne face kombinuje sa zapanjujućim emanacijama onostranog u scenama prizivanja demona, radi savršeno, posebno sa kolorima Sofie Dodgson, nudeći čitaocu svet koji deluje vrlo STVARNO a zatim ga psihotički ali uredno dekonstruišući. Dodgsonova posebno pažljivo radi sa samim demonima koji uglavnom ne izgledaju onako kako biste očekivali. Ovde nema klasične heavy metal ikonografije (sem u nekoliko notabilnih slučajeva) i demoni su često banalne, ponekada i malo komične prikaze osvetljene iznutra vrlo snažnom a mekom belom svetlošću koja sugeriše njihovo poreklo sa onog sveta. Naravno, ONAJ svet nije puki pakao i zapravo zaplet ovog stripa pokazuje da onaj svet nikada nije ni bio pakao, sve dok se nešto nije dogodilo i gurnulo ga, možda nepovratno, u smeru pakla.
E, sad, zaplet… Ne znam koliko je ovo posledica činjenice da je posle par brojeva Damn Them All apgrejdovan iz miniserijala u tekući strip pa je Spurrier umetao elemente zapleta i motive koji će biti razrađeni tek u budućim epizodama, ali ono što počinje kao relativno jednostavna priča o Ellie koja pokušava da utvrdi zašto joj je stric mrtav i mafijaša zainteresovanih da demone stave pod svoju kotnrolu po svaku cenu brzo eksplodira u iznenađujuće kompleksnu i bučnu priču o prodoru demonskog u naš svet i ratu između gomile mafijaških figura od kojih svaka odjednom ima sopstvenog demona na uzdi. Ovde postoji jedna eksplicitno (mislim, sam strip je u tekstu pominje) pokemonska dimenzija, sa demonima koji su imenovani, opisani, imaju distinktne karatere, i mogu da zamislim da će naredne epizode Damn Them All da se u dobroj meri oslanjaju na bliže upoznavanje sa raznim pripadnicima tog paklenog ansambla, ali ovo pomalo i opterećuje ovaj sržni narativ koji je najjači kada se fokusira na odsutnog strica Alfieja, njegove pouke što ih je ostavio Ellie i njenom otkrivanju da je stric bio i nešto veća bitanga nego što ga ona na početku stripa nama prikazuje.
Utoliko, Damn Them All zateva i malo koncentracije da se isprati priča sa iznenađujuće mnogo (ljudskih i demonskih) likova koji svi imaju svoje (često suprotstavljene) agende i izražene karaktere i taj jednostavni zaplet sa početka se razvija u složenu priču gde nije uvek očigledno zašto likovi rade ono što rade.
No, svakako je karakterizacija same Ellie, na koju se strip u dobroj meri oslanja, dobro pogođena i radi mnogo da iznese Damn Them All. Ellie nije samo „ženski John Constantine“ ali nema sumnje da u njoj ima mnogo njegovog DNK. Ona je cinična, sarkastična, često odluke donosi motivisana lenjošću i odsustvom volje da se bavi problemom koji je pred njom, ali istovremeno ima i element jdne fundamentalne ljudske čestitosti i, mada radi za mafiju, do kraja stripa je vidimo kako pokušava da uradi proverbijalnu pravu stvar, naročito kada shvati da demoni, zapravo nisu ono što svi misle da jesu.
Ovo postepeno otkrivanje prirode demonskog sveta i njegovih pravila je takođe odlično urađeno, sa opipljivim osećajem da sva „pravila“ i „zakonitosti“ okultizma i demonologije koja ljudi koriste da stave nečiste sile pod svoju kontrou nisu zapravo ni tvrda ni nepromenljiva i da je magija, kad se malo bolje pogleda, stvar dogovora, trgovine i kompromisa između dve strane koje jedna drugoj ne veruju i na keca će raskinuti ugovor ako im se učini da su na moćnijoj poziciji. Scene u kojima vidimo kako likovi navigiraju kompleksna pravila ugovora uspostavljenih između ljudi i demona i uspevaju da nemoguće učine mogućim su vrlo uspele i predstavljaju hajlajte stripa, pogotovo jer se ovde primeti da i sam Spurrier shvata da je magija u žanrovskoj fikciji često frustrirajuće nedovoljno jasna u domenu svojih pravila (često se svodeći na readymade deus ex machina rešenja) pa je njegovo utemeljenje nekih fundamentalnih pravila i eksplicitno usvajanje ideje da većina pravila zapravo važe samo dok neko ne odluči da ih prekrši vrlo inteligentan literarni postupak.
Damn Them All je strip koji zaslužuje svačiju pažnju i ako se nalazite igde na rasponu između ljubitelja hardboiled krimi fikcije i prljave okultističke fantaije, treba ovo da čitate. Glavna junakinja, da vam bude lakše, svuda sa sobom nosi veliki, opasni čekić, osvežavajuće jednostavnu i efikasnu alatku u svetu sastavljenom od ugovora koji su najčešće puke igre reči između ljudi i demona i koji će biti kršeni prvom zgodnom prilikom. Vrlo me zanima kuda će strip ići dalje a na Amazonu ga možete pratiti ovde.
