Constantin Brâncuși bio je jedan od najvažnijih skupltora dvadesetog stoleća. Često nazivan patrijarhom modernog vajarstva ovaj je rumunski skulptor, slikar i fotograf svoju slavu stekao u Francuskoj a onda, kada se uz svesrdnu podršku Marcela Duchampa odvažio na preletanje preko Atlantika da bi svoja dela stavio na uvid njujorškoj publici, susreo se sa neočekivanim – i prilično uvredljivim – problemom. Američki carinici smatrali su da njegova dela nisu umetnički komadi već, prosto, delovi mašina i odlučili d amu naplate taksu kao da se radi o uvozu industrijske opreme. Ono što je mogla biti samo bizarna epizoda koje bi se umetnik godinama kasnije prisećao i smejao sa prijateljima, transformisalo se u jedno od najinteresantnijih suđenja u prvoj polovini stoleća, kada je Brâncuși presavio tabak i rešio da tuži državu SAD za neprepoznavanje umetničkog u onome što je on napravio. Ovo je suđenje u mnogome demonstriralo perceptivne i filozofske prepreke sa kojima se moderna umetnost suočavala u svom zlatnom dobu, ali sa kojima se dobar deo takve umetnosti i danas, skoro sto godina kasnije, suočava.
Brancusi versus United States je krajem Marta na Engleskom jeziku izašli album u izdanju Europe Comics (a koji su, nažalost, prestali sa distribucijom svojih izdanja i sada njihov sajt nije više skoro ni od kakve koristi kad su u pitanju novi stripovi) koji se bavi ovim suđenjem i čitavim incidentom, stodvadeset strana ljupkih grafičkih bravura i odmerenog, relaksiranog pripovedanja iz pera crtača i scenariste po imenu Arnaud Nebbache. Nebbache je Francuz rođen u Normandiji i ovo je moj prvi susret sa njegovim radom, možda i zato što je do sada najviše radio ilustracije za dečije knjige i magazine, a Brancusi versus United States mu je prvi strip-album. Originalno ga je izdao Dargaud i ovo je jedan grafički veoma upečatljiv rad, pažljivo osvetljen i teksturiran, sa debelim, snažnim kolorima i karakternim a gotovo karikiranim likovima. Nebbache sa ovim stripom gotovo potpuno beži od stila čiste linije karakterističnog za franko-belgijsku školu, štaviše trudeći se da izbegne crtanje kontura gde god je to moguće, oslanjajući se na kolor i osvetljenje – gde briljira korišćenjem proverbijalnog negativnog prostora, tj. beline samog papira – i kreirajući jedan vrlo upečatljiv grafički identitet. Taj identitet dosta srećno sugeriše prodore što ih je modernizam napravio u svoje vreme, napuštenjem reprezentativnosti i otiskivanje u smeru apstrakcije, a da sam zapravo ne pada u apstrakciju i isporučuje kvalitetno, mada, kako rekosmo, vrlo relaksirano pripovedanje.
Ovo pripovedanje podrazumeva veliki broj tabli koje su bez teksta pa i bez konkretne radnje, sa protagonistom koji samo prolazi kroz neke svoje kontemplativne faze, bilo u svom ateljeu u Parizu, bilo na ogromnom prekookeanskom brodu, bilo u njujorškoj galeriji Brummer u kojoj je izlagao svoja dela, a gde ga strip prikazuje kako se muva među zvanicama i nervozno ispija pića pitajući se kako će Amerikanci reagovati na njegovu umetnost. Jedna od epizoda prikazuje i Duchampa kako se šeta među njujorškim oblakoderima, anticipirajući uzbuđenje što će ga on i njemu bliski ljudi osetiti po otvaranju Brâncușijeve izložbe, i Nebbache očigledno uživa u ovim atmosferičnim interludijima koji ne nude neku esencijalnu „poruku“ ili „informaciju“ ali informišu čitaoca o raspoloženjima protagonista i predstavljaju nam njihove misli bez potrebe da nam ih diskurzivno iskažu.
Constantin Brâncuși je još od detinjstva briljirao radom u čvrstom materijalu, deljući od drveta alatke za rad u polju. Nakon studija u Bukureštu i Minhenu, otišao je u Francusku, na parisku Školu lepih umetnosti i početak stripa ga prikazuje frustriranog učenjima Augustea Rodina koji insistira da je tajna u kreiranju skulpture vredne da bude kreirana ne u rukama, niti u materijalu, već u vazduhu, u prostoru oko predmeta koji pokušavamo da prikažemo. Brâncuși je u Rodinovoj radionici proveo svega dva meseca, napustivši je uz opasku da ništa ne može da raste ispod visokog drveta, ali strip nam prikazuje da će već nekoliko godina kasnije njegove skulpture nastajati upravo vođene idejama da one treba da sugerišu prostor i pokret oko samog fizičkog predmeta i da same za sebe nisu nužno reprezentacija onoga po čemu su nazvane.
Ovo će i biti koren problema koji će Brâncuși imati sa Amerikancima polovinom dvadesetih godina. Do 1926. godine je Brâncuși već bio duboko u svojoj fazi iterativnog istraživanja odnosa oblika i prostora i metodičnog dosezanja onog što će smatrati konačnom verzijom svojih skulptura. Serija skulptura pod nazivom Ptica u vazduhu (Pasărea în văzduh, odnosno L’Oiseau dans l’espace), zasnovana na ranijoj seriji po imenu Măiastra biće ključni deo njegovog rada u ove dve decenije i tokom ovog perioda skulptor je uradio nekih šesnaest verzija ove ideje u različitim materijalima, konkretno mermeru i bronzi. Ptica u vazduhu je u dobroj meri sublimirala Brâncușijeve ideje o tome da njegova umetnost ne predstavlja fizičke objekte već njihove pokrete pa je tako i ova skulptura očigledno ne-reprezentativna u odnosu na pricu i na njoj se ne mogu prepoznati ni perje, ni noge, ni krila, ni kljun ni glava, ali je Brâncuși sa njom dosegao ideal predstavljanja elegancije, lakoće, pokreta i lepote letenja, veoma pažljivo izlivajući i glancajući bronzane verzije ove statue.
Verziju izloženu u galeriji Brummer kupio je fotograf Edward Steichen, ali je Brâncuși, besan što mu je carina nametnula taksu kao da se radi o pukim industrijskim delovima, po povratku u Francusku pokrenuo tužbu pred američkim sudom. Pokazaće se da je ovo, koliko god frivolno delovalo, proces koji će imati važne konsekvence za percepciju umetnosti u Sjedinjenim američkim državama u narednih stotinu godina. Naime, u tada važećim zakonima, umetnička dela su oslobađana carinskih taksi ako su bila „originalno delo, bez praktične namene, napravljeno od strane profesionalnog skulptora“. Strip pokazuje kako će ove stavke biti pod teškom paljbom advokata koji su zastupali SAD na suđenju.
Naime, činjenica da je Brâncuși ovu konkretnu bronzanu skulpturu napravio kao deo serije kroz koju je istraživao oblik i dimenzije poslužila je da se argumentuje kako se ne radi o originalnom delu već o kopiji (zakon bi dopuštao dve kopije uvezene bez carine). Praktičnu namenu niko nije spočitavao ali su se koplja u velikoj meri lomila oko toga je li ovo rad profesionalnog skulptora. Brâncușijevi svedoci su morali vrlo detaljno da obrazlažu da je u pitanju komad bronze koji je lično rumunski vajar izlio iz kalupa a zatim ručno glancao do visokog sjaja predstavljenog na izložbi, sa stalnim potpitanjima odbrane je li možda korišćena neka mašina u ovom procesu.
Još je zanimljivije bilo kada je rasprava prešla na teren reprezentativnsoti. Prethodno suđenje iz 1916. godine, SAD protiv Olivottija, odredilo je da su skulpture umetnička dela pod uslovom da su u pitanju isklesane predstave predmeta iz prirode „u njihovim stvarnim razmerama“. Utoliko, odbrana je na Brâncușijevom suđenju insistirala na tome da njegova skulptura ne predstavlja pticu i da se ne može govoriti o umetnosti, dok su njegovi svedoci govorili o lepoti koju ona predstavlja i o utisku lakoće, elegancije i letenja koji ona daje.
Nebbacheova prestava sudske drame je svedena i bez nekakvog isforsiranog teatra. Ovaj deo priče je pripovedan delom i kroz pisma Marcela Duchampa koji je Brâncușiju slao kratke izveštaje i skice iz sudnice avionskom poštom kako bi ovaj bio u toku sa procesom, ali je i presecan ljupkim epizodama iz Brâncușijeve svakodnevnice, sa scenama iz radionice ali i večerima sa njegovim prijateljima.
Brancusi versus United States je smiren, prijatan strip o slučaju koji je u mnogome odredio to kako će američke institucije a onda uz njih i javnost posmatrati modernu umetnost u ostatku dvadesetog veka. On samog autora predstavlja kao simpatičnog, pomalo socijalno stidljivog umetnika koji nikada nije zaboravio svoje skromno seljačko poreklo, koji je voleo da bude okružen umetnicima i sa njima diskutuje o lepoti i mitologiji i čiji je život zbilja bio posvećen potrazi za nečim najlepšim što njegov um može da zamisli a ruka da napravi. Nebbache ovo pakuje u stodavdesetak tabli vrlo elegantne grafičke naracije pa ako ste zaintrigirani, skoknite do Amazona.
