Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Nisam se baš nadao da ću ove godine pisati JOŠ nekrologa. Nažalost, u četvrtka 22. Juna, u svojoj osamdesettrećoj godini otišao je Peter Brötzmann, čovek koga sam više puta opisao kao partrijarha evropskog free jazza i improvizacije, jedan od titana tenor saksofona (i još ponekog duvačkog instrumenta), čoveka koji je skoro do same smrti svirao i stvarao, gonjen unutrašnjom energijom i potrebom da komunicira, da bude u kontaktu sa svetom, da nešto da svetu, da nešto njegovo primi, dotakne, okusi.
Neću ni da pišem nekrolog jer Peter Brötzmann nije običan čovek koji samo umre. Kada sa planete ode ovakav fenomen, neko čija je pojava doslovno menjala istoriju i živote tolikih ljudi, to da neko poput mene sedne i kaže da je voleo njegovu muziku je na kraju više priča o meni nego o Brotzmannu. A stvarno nije trenutak da pričamo o meni. Brotzmann je bio sila prirode, tektonski pokret, snop svetlosti takve jačine da vam se čini da ćete od njega oslepeti. Ne sećam se da sam pričao i sa jednim fri džez saksofonistom koji ga nije naveo kao presudan uticaj u svom životu. To, to je bitno. Talasi koji su se širili iz centra u kome je stajao slikar sa saksofonom i duvao njega sa svim venama na licu nabreklim do pucanja.
Brötzmanna neću da deifikujem jer je on bio materijalista pre svega drugog, čovek sa nogama čvrsto na zemlji, sa interesovanjem za ljude i njihove živote mnogo više nego što su ga interesovale apstraktne umetničke filozofije. Otud ni njegov amuzika nikada nije zvučala „božanski nadahnuto“ ili „spiritualno“ već uvek i jedino kao nešto što dolazi iz centra ljudskog bića, nalik na komade tkiva koje snažne šake čupaju i nude drugima kao jedino važno što im se može dati.
Brötzmanna sam gledao nekoliko puta u Beogradu, ali poslednji put pre jedanaest godina sa triom Sonore, i o ovoj večeri možete čitati na ovom mestu, a ako vam se baš ne čita, snimak nastupa ću rado podeliti i ovde:
Konačno, ako želite da čujete JEDAN album Petera Brötzmanna koji ja smatram sebi posebno važnim, onda neka to bude Shadows, snimak sa njegove turneje sa kraja prošlog veka gde je nastupao sa dva legendarna japanska muzičara, Keijijem Hainom na gitari i Shojijem Hanom na bubnjevima. Kritika je, sećam se prikaza u The Wireu, bila pomalo sumnjičava, govorila da je ovo malo isuviše karikirano od strane saksofoniste i bubnjara i da se gitarsta koji iznosi srce na teren pored njih osećao malo kao da ga zejabavaju, a isticano je i da su se Peter i Keiji i par puta potukli u bekstejdžu oko toga kako će ko biti ozvučen. Ali ja ovaj album znam NAPAMET. Oslobođen potrebe da bude LIDER, naprotiv, stavljen uz dvojicu muzičara koji su i sami navikli da vode, bez obzira sa kim sviraju, Brötzmann ovde daje jedan od svojih najrelaksiranijih, najspontanijih, najorganskijih performansa koje sam čuo. I danas, 23 godine kasnije mi sve zvuči sveže kao i 2000. godine i, evo, reći ću da ljudi možda umiru, ali Peter Brötzmann nije bio samo čovek. Ljudima kažemo da počivaju u miru. Peteru samo mogu da kažem da duva iz sve snage i da nas pričeka, brzo ćemo.