Marvel’s Avengers je, da se odmah razumemo, uprkos mom stažu od preko 40 godina praćenja Marvelovih stripova i druge produkcije nastale na osnovu stripova, igra koju ja ne bih dotakao štapom za pecanje na koji je navučen najveći svetski kondom da mi se nije, jelte, raskalašno podala sama od sebe, ne tražeći od mene ništa zauzvrat sem malo pažnje i previše mog vremena. Ili, da se razumemo još bolje, Marvel’s Avengers je igra koju ja ne bih nikada kupio, pa čak ni na nekom ozbiljnom popustu „da makar vidim kampanju i uživam u lepoj grafici“, jer se ipak radi o naslovu koji je, uprkos svom vrlo intenzivnom nastojanju da bude THE superherojska igra po kojoj će se kasnije meriti sve naredne superherojske igre i snagom svoje licence pregazi svu konkurenciju, dizajniran za potpuno različitog igrača nego što sam ja. Looter shooter, utemeljen u velikoj meri na Destiny predlošcima, samo nekako naizgled još bledunjaviji i nezanimljiviji od Destinyja 2 a koji mene već nije naročito čvrsto uhvatio, pa koji onda preko toga još navlači kostim napravljen od kože nekakvog character action naslova, a sve snažno utemeljeno na estetici Marvela onako kako ga poznajemo iz filmova, al niko tu nije mogao da nađe dovoljno para da actually i plati da se glumci iz filmova tu pojave i modeli u igri budu na njima bazirani – jebem mu mater, takva igra je bila kompromitovana u mojim očima još pre nego što je navukla masku na lice i kroz prozor se bacila u smeru najbliže scene urbanog kriminala. A posle je sve išlo nizbrdo
Zanimljivo je, na kraju dana, da pored svih para koje industrija video igara nemilice sipa u licence i tehnologiju, na kraju ispada da igre koje ipak nemaju kvalitetnu mehaniku i dizajn samog igranja bivaju nepogrešivo prepoznate od strane publike i osuđene da budu skupi promašaji. Marvel’s Avengers je imao potencijal da bude najveća igra na svetu, ili su tako barem u Square-Enixu ubeđivali Disney kada su tražili da im se ustupi licenca, bez sumnje pokazujući razne grafikone na prezentaciji koji su predviđali vrtoglavi budući prihod od prodaje kozmetike i kojekakvih sezonskih propusnica i pički materina, i teško je zamisliti da tu neko nije promrmljao frazu „bigger than Fortnite“ na bar jednom od sastanaka sa Diznijevim producentima. Ali, da je pravljenje vrhunskih igara lako, svi bi ih pravili i takođe je teško ne zamisliti kako su mučeni Crystal Dynamics posle tolikih godina proizvodnje ipak značajnih igara kojih se ljudi sećaju sa radošću (Legacy of Kain, Gex, razni Tomb Raideri…), padali sve dublje u depresiju osećajući kako im magija klizi između prstiju i da je ono što trenutno prave ne videoigra već skupa, masivna, škripeća platforma za prodaju kozmetike i naplatu sezonskih propusnica u kojoj je kvalitet igranja toliko sekundaran da je teško poverovati kako je tu iko ozbiljno pomišljao da će, kada stvar dođe u ruke igrača, nekako spontano, na terenu da se odjednom rodi kvalitet.
Nije se rodio. Marvel’s Avengers je objavljen usred pandemijske pošasti u jesen 2020. godine i Square-Enix je to naredne godine ispratio apdejtovanim izdanjem za nove konzole, ali je posle tri godine lavovske borbe na kraju odustao i svoj verovatno najskuplji ikada igre-kao-usluga projekat prepustio developeru Crystal Dynamics da se on dalje o njemu stara kako zna i ume.
Da se razumemo, igra ni kada je izašla nije dobila sjajne kritike a sa distance od nekoliko godina veoma se jasno vidi i zašto. Svejedno, ipak sam seo da je poigram čak i pre nego što sam završio Marvel’s Midnight Suns, želeći da uporedim dva načina tumačenja Marvel formule. Kako je moja pretplata na Sonyjev PS+ obuhvatila i pristup ovoj igri, to sam na neki način i mogao da je poigram bez obaveza i daljih finansijskih investicija pa sam se bolje osećao i u pogledu investiranja vremena koje bi zbilja trebalo da odvajam za bolje igre.
Tvist: Marvel’s Avengers nije uistinu LOŠA igra. Ona je samo agresivno osrednja a što kada pokušavate da igrate u prvoj AAA ligi naprosto nije prihvatljivo. Ne da se iz nje ne može ekstrahovati nešto zabave i ne da ona nije ništa zaradila ali ovo je produkt koji je koštao verovatno kao sve stare X-men Legends i Marvel: Ultimate Alliance igre ZAJEDNO a da čak nije uspeo ni da pruži jednostavan, oproban lup plitke ali konzistentne kooperativne zabave koji su ove igre nudile.
Naravno, što se mog igranja tiče, u startu sam ograničio ambiciju na igranje kampanje za jednog igrača i nisam ni pokušao da igru igram onako kako je ona „stvarno“ dizajnirana, dakle, u kooperaciji sa drugim igračima gde bismo zajednički prolazili onlajn misije, sakupljali resurse i lagano, konzistentno dobijali bolju opremu i nove sposobnosti. Utoliko, svakako je fer reći da je moje mišljenje o Marvel’s Avengers od sasvim marginalnog značaja – nešto kao kad bih sad seo da igram osnovnu kampanju Fortnitea za koju 99% igrača ni ne zna da postoji jer je „sporedni“ battle royale mod ono što se danas identifikuje sa ovom igrom. No, praktično apsolutni konsenzus kritičara koji su o igri pisali u periodu kada je ona izašla bio je da je kampanja za jednog igrača najbolji element igre. I, evo, da odmah to kažemo – ako je ovih dvadesetak sati koje sam proveo igrajući kampanju najbolje što Marvel’s Avengers ima da ponudi onda neko negde u Square-Enixu stvarno treba da stavi prst na čelo i promisli u šta se sipa onoliki deoničarski novac. Naravno, pošto ovaj prikaz kucam u 2023. godini, znamo da se to i dogodilo i da su u Square-Enixu odličili da nije problem u loše dizajniranom, bledunjavom games-as-a-service modelu siromašnom po pitanju smislene mehanike i dizajna misija – a što je opis koji bi savršeno pasovao i drugom njihovom GAAS debaklu koji je stigao posle Avengersa, Platinumovom Babylon’s Fall – već da njihovim igrama fali više integracije sa WEB3 smicalicama, da im treba više blokčejnova, NFT merčandajsa i ostalih toksičnih gluposti koje su zagadile ionako ne preterano zdravu industriju.
Ali dobro, kako rekoh, nisam se ni bavio onlajn kooperativom jer sam već i iz kampanje za jednog igrača mogao da sasvim jasno ukačim kako bi to izgledalo. Ima igara koje nikud ne bi stigle kao single player naslovi ali koje onda u kooperativnim setinzima procvetaju i daju vam nezaboravna iskustva – ovo važi za razne stvari na transverzali Hell Divers-Left 4 Dead-Alienation-Earth Defence Force-Vermintide itd. itd. itd. – ali Marvel’s Avengers već unutar kampanje pokazuje da ima neke fundamentalno limitirajuće elemente i da se ne bismo tu naročito dobro proveli.
Uzmite na primer, jelte, FUNDAMENT ovog žanra – loot, koji je već u njegovom imenu. Uzimajući pelcer od Diabla „looter“ igre već skoro dve decenije igrače nastoje da uz sebe zadrže na ime obećanja primamljivog „blaga“ koje će moći da nađu igrajući misije, a koje će možda ne uvek iz korena ali smisleno menjati stil njegovog daljeg igranja, pristup unapređenju karakteristika lika, kompatibilnost sa drugim igračima. Od Hellgate: London (a koji je svojevrsni originator žanra) preko Borderlandsa i Destiny do Shadow Warrior 2 i Outridersa, to obećanje ne pukog BOGATSTVA nego bogatstva raznovrsnosti i potencijala da menjate svoj svetonazor u igranju je glavna stvar koja igrača vuče kroz igru koja inače po pravilu nema sjajan dizajn nivoa a neprijatelji su uglavnom sunđeri za metke. E, pa, Marvel’s Avengers posrće već na ovom koraku.
Da se razumemo, mene je teško zadovoljiti i kako ja kao stara i namrgođena osoba sve poredim sa Diablom, meni je i igranje Destiny 2 brzo dosadilo jer je u toj igri skupljanje nove opreme delovalo kao stvar puke konvencije i nije mi donosilo dovoljno raznovnrsnih opcija u razvijanju lika. No, Marvel’s Avengers može samo da priželjkuje da je na nivou jednog Destiny 2. Skupljanje opreme tokom dvadesetosatne kampanje koju sam odigrao svelo se bukvalno na samo zamenjivanje jednog komada drugim ako bi pored ovog drugog pisao viši broj, a čitanje sitnih slova koja bi mi objasnila da ću sa ovim komadom imati veću otpornost na led ili elektricitet postalo je jako zamorno jako brzo, pogotovo kada je posle par misija postalo kristalno jasno da je jedino svojstvo lika u koje treba ulagati kapacitet za brzo nanošenje štete.
Jer, a ovo je fer reći sa dosta autoriteta, ako je kampanja dizajnirana kao dugački, raskošni tutorijal za igranje onlajn kooperative i u njoj su kvalitet i raznovrsnost loota BESMISLENO nevažni, onda je vaš looter shooter, braćo moja napaćena, krenuo bez proverbijalnog kurca na svadbu. Sasvim uvažavam da posle 40 ili 50 sati igranja onlajn, loot počinje da dobija na značaju i da promišljeno kreirani timovi igrača sa komplementarnim sposobnostima deluju kao dobro nauljene mašine u borbi protiv teških neprijatelja visokog nivoa, ali moj utisak je da 40 ili 50 sati u ovoj igri može da izdrži samo ozbiljan mazohista od staža. Mislim, pa nisam li ja proverbijalni nolajfer koji ne radi skoro ništa drugo u životu osim što igra igre i čita stripove a i meni je posle petnaestak sati igranja ove igre bilo apsolutno preko glave i do kraja kampanje sam je dogurao stisnutih zuba i na mišiće.
Jer, da se razumemo, i igranje samih misija je, pa… ne naročito uzbudljivo. U kampanji su misije, naravno, dobrim delom strukturirane kao njihovi onlajn parnjaci, sa ulaskom na mapu, praćenjem markera do neke tačke, uništavanjem nečega ili nekoga na toj tački ili branjenjem nečega ili nekoga na toj tački, i tako eventualno dva ili tri puta. Ovo je vrlo ogoljen, ne dovoljno apstrakcijom zamaskiran dizajn online coop igre a koji bi mogao da prođe da je sama borba bolja. Ali nije. Ona nije bolja. Crystal Dynamics se jesu potrudili oko osnovnog borilačkog dizajna uzimajući za osnovu character action igre poput Devil May Cry ili, verovatnije, God of War, i onda taj osnovni mehanički sklop prilično smisleno razvijali za svakog od superheroja ponaosob. Tako su onda Ms. Marvel, Hulk i Thor klasični udarači, sa velikom štetom koju nanose i razornim specijalkama, Captain America i Black Widow su brzi, agilni likovi sa smislenim načinima borbe na daljinu (slutim da je i Hawkeye isti ali nisam imao snage da tražim njega u rosteru), dok je Iron Man pre svega letač koji zuji unaokolo po bojištu i iz daljine napada mete repulzorskim hicima.
Da su developeri uspeli da osnovnu kontrolnu šemu naprave da bude smislena i intuitivna tako da kad promenite lik odmah manje-više osećate šta treba da radite i kako sa novim likom da igrate, je nešto što se mora upisati u uspehe i Crystal Dynamicsu se za to valja stisnuti desnica.
Ali ovo je samo površinski nivo i igra, naravno, prestaje da ima smisla čim ispod njega zagrebete.
Character Action igre, makar one koje valjaju, su uglavnom definisane kapacitetom da igrač kreira dugačke, kreativne niske kombo napada ali i neprijateljima koji predstavljaju izazov jer i sami imaju dugačke napade koje treba naučiti, njihov ritam razumeti i analizom doći do najbolje taktike kako ih neutralisati. Marvel’s Avengers bukvalno nema ništa od toga, barem ne u delu igre koji sam ja igrao. Suprotno, neprijatelji su ovde uglavnom damage sponge smarači koje morate iznova i iznova napadati zamornim nizanjem jednih istih komboa, a kada se pojave bossovi i minibossovi, oni nemaju zanimljive napade i taktike već samo jako mnogo zdravlja i bledunjave area of effect napade koje uglavnom ne možete izbeći.
Nije da se developeri nisu potrudili. Svaki od likova može da izvede neke atraktivne kombo poteze, svaki ima pored skale zdravlja i skalu nekakve, jelte, energije koja služi za pojačanje specijalnih svojstava lika (npr. Ms. Marvel neke napade izbegava automatski a njeni napadi su razorniji dok držite desni triger i pržite ovu skalu), moguća su izmicanja, napadi na daljinu i na blizinu, razne završnice koje malo obnavljaju zdravlje pa onda i set od tri specijalna napada od kojih onaj najjači obično preokreće tok borbe u fundamentalnom smislu. Ali u praksi, borba se skoro uvek svodi na puko ponavljanje jednih istih komboa jer su neprijatelji potpuno nemaštoviti, i bitke su hladni, mehanički konstrukti namesto žive, uzbudljive materije.
Potpuno sam svestan da je ovo naprosto bio pokušaj spajanja character action matrice sa Diablo osnovom, ali Crystal Dynamics su se ovde zatekli uhvaćeni u nezgodnom procepu, kombinujući prostačke neprijatelje koji su samo pokretna kulisa sa ekspanzivnim ali uglavnom besmisleno ekspanzivnim setom tehnika na strani igrača. Igra se maltene čitava može preći ponavljanjem jedne iste kombinacije poteza Ms. Marvel a što onda dodatno frustrira kada vas kampanja tera da igrate druge likove koje niste levelapovali dovoljno da bi se suočili sa bossovima pri kraju kampanje obdarenim opsceno velikim rezerovarima zdravlja.
I, dobro, ZNAM da je ideja bila da igram kao Hulk, kao Iron Man, kao Black Widow itd. pa da tako svakog od njih izlevelujem dovoljno da pred kraj igre budu na sličnom nivou, ali ovo bi zahtevalo mnogo više igranja opcionih misija sa ovim likovima, a time bi ili moje učenje komboa i taktika kad igram kao Ms. Marvel trpelo, jer bih umesto nje birao njih, ili bih prosto izgubio životnu radost igrajući dosadne, PREDOSADNE opcione misije.
Da se razumemo, čak i obavezne, narativne misije u kampanji ne pate od neke maštovitosti. One se zaista skoro sve svode na praćenje markera i borbu na mestu koje treba uništiti ili odbraniti a ako upotrebljiv ali neinspirisan dizajn borbe nije dovoljan da čoveka odvrati od igranja, dizajn samih mapa bi ga mogao slomiti. Nije da se igra sva događa u identičnim enterijerima – ima ovde i par misija na Menhetnu, na ulicama – ali svi oni pate od iste bolesti totalnog odsustva identiteta, karaktera pa čak i bazične fiktivne funkcionalnosti. Posle tri misije infiltracije u AIM-ove baze zaključićete da njihove arhitekte verovatno koriste AI da im dizajnira enterijere, jer su u pitanju naprosto veliki prostori ispunjeni nečim što treba da podseća na visoku tehnologiju – iako nema nikakvu vidnu funkciju – ali čija je jedina svrha, očigledno, da budu arene za kooperativnu borbu. I, opet, da je borba bolja i zanimljivija, ovo ni malo ne bi smetalo (mislim, da li se iko ikada žalio na dizajn nivoa u Doom Eternal?) ali borba nije zanimljiva, enterijeri su nemaštoviti i osećaj da odrađujete posao umesto da se ludo zabavljate je nemoguće potisnuti. Ponovo, možda u kooperaciji sa drugim ljudima sve to ima potencijal da zablista, ali ja sam čovek koji je stotine sati ulio u igranje Monster Hunter igara i imam vrlo visoke kriterijume za to kako kooperativni brawler treba da izgleda i da se ponaša. Marvel’s Avengers naprosto nema ni podlogu ni štof ni dubinu da bih mu verovao.
Je li bar priča u kampanji zanimljiva? Pa… jeste, mada je ovde korisno reći i da igra predstavlja odličan ogledni primer kako imitiranje peak TV estetike može da ispadne urnebesno smešno unutar konstrukta koji je dizajniran da bude gigantska gacha mašina a ne, jelte, ozbiljan narativni poduhvat.
Zaplet i seting uzimaju neke poznate elemente Marvelovog univerzuma iz recentnijih godina i daju mu preliv „ozbiljne“ kinematske ili televizijske priče, sa Avengersima koji se na početku raspadnu jer su umešani u uincident u kome pogine mnogo ljudi a terigenska izmaglica prekrije veliki deo Zapadne obale i izazove u mnogim individuama transformaciju u Inhumanse. AIM se onda pojavljuje kao firma koja će ponuditi rešenje i izlečenje – iako naravno oni samo eksperimentišu na zatočenim Inhumansima i pokuašvaju da kreiraju ultimativno oružje/ recept za večni život ili već neki treći kliše – i javno mnjenje se pod njihovim uticajem okreće protiv Inhumansa koje smatra za bolesnike što treba da budu u najboljem slučaju izolovani od ostatka društva. Mlada Pakistanka iz Nju Džersija, Kamala Khan, sa svojim novoprobuđenim Inhuman supermoćima odbija da mirno ode u, jelte, logor, pa utekne kroz prozor, i da se u potragu za članovima Avengersa koji su svi posle incidenta prestali da se bave superherojisanjem. Kamala je odrasla ložeći se na Avengerse i smatra da su oni jedini autentični heroji – a kojima je incident očigledno namešten* – i koji će pomoći da se praktično genocidna kampanja protiv Inhumansa zaustavi a AIM-ovi mračni planovi razobliče.
*spojler: naravno da jeste
Ovaj narativ, iako sasvim generički, počiva na liku Kamale Khan koja nije bez razloga poslednjih deceniju i kusur postala omiljeni tinejdžer u Marvelovim stripovima. Igra dosta verno prenosi njen fangirl karakter i kampanja za jednog igrača zapravo počinje Kamalinim dolaskom na svojevrsni Avengers sajam – gde je pozvana na ime kvaliteta fan fiction proze koju je pisala – i njenim upoznavanjem sa svojim idolima. Kada sve ode u materinu, igrač već ima solidnu investiciju u Kamalu i Avengerse i autentično želi da joj pomogne da tim ponovo okupi kako bi se zajednički svi najebali keve AIM-u.
Naravno, lep početak je kasnije razblažen često besmisleno opširnim uvođenjima koncepata kao što su „frakcije“ u igri, a čime se postavlja osnova za gomile opcionih misija i sakupljanje i kupovinu loota od raznih trgovaca, a što je sve direktno prekopiran Destiny i svakako kompromituje sam narativ i njegovu dinamiku. Ako ste ovde zbog priče, namamljeni pohvalama za kampanju za jednog igrača, to hoće da malo frustrira.
No, likovi su solidno napisani a igra ima i kvalitetan ansambl glasovnih glumaca (predvođen, naravno, Troyem Bakerom koji igra Brucea Bannera) i samo treba imati stomak za apsolutno urnebesno preozbiljne „dramske“ scene između misija u kojima glumci igraju kao da su u nekoj HBO seriji i nemaju ni trunku stripovske razigranosti. Mislim, Midnight Suns je trpeo kritike da su neki dijalozi i glasovna gluma krindži, ali Marvel’s Avengers je CEO takav, upravo zbog napora da se predstavi kao ozbiljna, dramatična priča.
Ali dobro, glumci su dobri, režija kinematika solidna i neću da kažem da mi nisu bili simpatični neki od likova (posebno veterani Laura Bailey kao Black Widow i Nolan North kao Iron Man), a MODOK i Abomination kao negativci su me samo podsetili koliko mi je ostatak opozicije – sastavljene od dosadnih robota – bio nezanimljiv.
Produkcijski kvaliteti igre su, makar u verziji za Playstation 5 i u 2023. godini, vrlo solidni. OK, kako rekoh, dizajn mapa je dosadan ali su osvetljenje i teksture, posebno u eksterijerima, vrlo pristojni a likovi su animirani izvrsno. Pošto sam najveći deo igre igrao kao Kamala Khan/ Ms. Marvel bio sam istinski zadivljen koliko su animatori uspešno preneli njene moći u animirani, trodimenzionalni, interaktivni kontekst, sa uvećanjem udova tela koje je pravo tehnološko čudo i savršeno kanališe ceo taj podtekst o devojčici koja je ušla u pubertet. Aktiviranje njene ultimativne specijalke, a koja uvećava čitavo telo na neko vreme je onaj momenat osećanja apsolutne moći i adrenalinske poplave zbog koje, jebiga, barem ja igram videoigre već skoro pola veka. Zvuk u igri je odličan, muziku, iskreno, nisam ni registrovao, a na svaku instancu totalnog gubljenja u neintuitivnom, bledunjavom unutrašnjem dizajnu helikarijera koji služi kao mobilna baza Avengersa, dolazilo je uživanje u izobilju kostima za svakog od likova.
Pretpostavljam da su ovi kostimi, u originalnom izdanju igre, morali biti otključavani ili kupovani, ali verzija koju trenutno možete igrati preko servisa PS+ vam ih sve čini dostupnim od početka igranja i uživao sam u stalnom presvlačenju Ms. Marvel i očiglednoj ljubavi sa kojom su dizajneri pravili mnoge mnoge MNOGE varijacije na njenu ipak vrlo skromnu istoriju nošenja različitih kostima u stripovima.
Marvel’s Avengers, barem u domenu same kampanje, je slabunjava igra čiji je budžet otišao na stvari koje je ne čine boljom već samo preopterećenom sistemima koje nećete koristiti, razumeti a možda ni registrovati, čija je borba kvalitetno zamišljena ali na kraju ne specijalno uzbudljivo realizovana a čija priča uprkos generičkoj postavci ima živo i jako srce u grudima i samo je šteta što ne možete da je igrate neopterećeni GAAS balastom. Da je Square-Enix, u nekom paralelnom univerzumu, napravio Ms. Marvel igru kao naslov za jednog igrača sa ovom istom pričom ali i prostorom da se dizajniraju dobre misije, okruženje i neprijatelji, pa da combo-heavy borba zablista i približi se character action uzorima, to je mogao biti zametak kvalitetnog serijala o Avengersima koji se mogao voziti kroz nastavke možda i petnaest godina. Po uzoru na, jelte, Sonyjevog Marvel’s Spider-mana. Umesto toga, dobili smo pristojnu priču zarobljenu u lešu agresivno osrednjeg looter shootera sa časnim pokušajem da se gomila superheroja sa sopstvenim, različitim moćima igraču stavi na raspolaganje, a što je i postignuto ali po cenu da igranje sa svakim od njih na kraju bude svedeno na mehaničko ponavljanje jednih istih unosa i gledanje istih komboa u nezanimljivim ambijentima sa nezanimljivim neprijateljima. Ne bih nikom i nigde savetovao kupovinu ove igre, ali kao kvazibesplatan naslov, ako imate pretplatu na odgovarajući servis, ona daje makar nesavršenu priliku da malo budete Ms. Marvel. A ko od nas nije makar jednom poželeo da je Ms. Marvel?
