Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
S obzirom da se Srbija, Balkan i solidan deo Evrope nalaze pod talasom vreline za koju meteorolozi pošteno kažu da ne mogu da procene dokle će trajati, pa vi sad vidite, onda ćemo danas da slušamo nešto jednostavno, svedeno, ugodno, što ne zahteva preteranu cerebralnu investiciju i… oh, čekajte, izašao novi Raz Mesinai? Ah, ignorišite sve što sam rekao, uzmite lepezu, uključite uši na najjače i udobno se zavalite jer će inače svakako on VAMA da ga zavali.
Šalim se malo. Raz Mesinai, Val Jeanty: FU I’m the DJ nije sad nešto previše cerebralna i zahtevna (i zavaljivačka) ploča, mada nije ni tako šaljiva i spadalačka kako joj ime možda sugeriše. Ona svakako proizvodi dobro raspoloženje, barem ako ste ugođeni na frekvenciju na kojoj Mesinai operiše već više od tri decenije. Ili makar na neke od njegovih frekvencija. Dvoje muzičara ovde improvizuju u realnom vremenu, kreirajući gust a opet suštinski sveden program melodije i ritma u kome, da budemo fer, džeza ima samo u tragovima i to ako se BAŠ dobro udubite, ali u kome je etos fri džeza i improvizacije stavljen u prvi plan i ne možete ga promašiti pa sve i da vozite dva kilometra vezanih očiju (i ušiju) UNAZAD.
Raz Mesinai je neka vrsta superheroja avangardne i andergraudn muzike iz različitih Njujorških scena, neumorni istraživač i sintetizator, koji u svojoj muzici spaja vrlo različite uticaje i interesovanja i kreira uvek, u najmanju ruku, nešto zanimljivo, a neretko i nešto transcendentno. FU I’m the DJ je možda svakako bliži zanimljivom nego transcendentnom delu spektra, ali ovo nije nužno ploča lakih zajebancija, već pre jedna necerebralna, neprogramska, nego intuitivna, automatska (u smislu „automatskog pisanja“) emanacija njegovih opsesija i interesovanja, istresena u jednom cugu, bez mnogo priprema i razmišljanja, uz sparing partnerku koja je u svakom pogledu dorasla Mesinaijevoj nemirnoj mašti i širokom iskustvu.
Mesinai je od mladosti spajao razlčite svetove jer je rođan u Jerusalemu ali je proveo detinjstvo i mladost u čestom putovanju između Jerusalema i Njujorka, upijajući sa jedne strane bogati koloplet bliskoistočnih uticaja, uključujući sufijsku muziku, jevrejske tradicionalne pesme ali i beduinsku folklornu tradiciju, a sa druge se izlažući njujorškoj uličnoj kulturi elektronske muzike i plesa. Počeo je da eksperimentiše, kažu njegovi biografi, sa kasetama i semplovima, još kada je imao deset godina da bi sa četrnaest bio otkriven od strane džezera po imenu Juma Sultan koji je bio impresioniran njegovim bitovima napravljenim za brejkdensere i poklonio mu opremu sa kojom je ovaj počeo da pravi svoje prve profesionalne radove.
Mesinaija jedan deo publike zna kao kompozitora elektroakustične avangardne muzike, bilo inspirisan jevrejskim temama (u vreme kada je snimao za Tzadik Johna Zorna), bilo namenjene filmu – poznat je slučaj njegovog albuma Unspeakable, napravljenog da bude saundtrak za Hellraiser 6 ali na kraju neprihvećenog od strane produkcije jer je, legenda kaže, „bio isuviše strašan“. Drugi, pak, poznaju Mesianija kao eksperimentalnog bitmejkera koji je, uz DJ Spookyja, DJ Olivea, Skiza Fernanda i druge kolege bio jedan od rodonačelnika „illbient“ pravca, smeše apstraktnog hip-hopa, duba, industriala i eksperimentalne muzike koja je izletela iz Bruklina u devedesetima i dobrano protresla mnoge muzičke svetove. Mesinaijev duo sa Johnom Wardom, Sub Dub je bio jedan od temeljnih učesnika ovog događanja a mnogi kasniji Mesinaijevi projekti, pre svega Badawi ali i Bedouin Soundclash su gradili na ovim osnovama, dodajući njegova interesovanja iz sveta jazza, bliskoistočne muzike, tradicionalne i duhovne na elektronske osnove. Mesinai je i sa Scottom Hardingom (koga mnogi bolje znaju po imenu Scotty Hard i njegovoj saradnji sa Wu Tang Clan) pre nekoliko godina osnovao Underground Producers Alliance, organizaciju/ agenciju za, jelte promidžbu andergraund umetnika, ali i za njihovo obrazovanje. Mesinai je i talentovan ilustrator koji je crtao i radio na nekim Marvelovim stripovima, ali i inače sjajan lik sa mnogo interesovanja i interesantnim načinima da ih artikuliše.
U suprotnom uglu imamo profesorku Val Jeanty. Originalno, Jeanty je sa Haitija, ali je njena porodica napustila Port O Prens još 1986. godine kada je svrgavanje tadašnjeg predsednika Jeana-Claudea Duvaliera donelo nemire, pa i zatvaranje škola. Jeantyjeva ima neke važne muzičke i spiritualne korene – navodi se da je praunuka Occidea Jeantya, jedne važne haićanske muzičke figure sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka dok joj je baka, GranMe Shoun, nagađate već po imenu, bila vudu sveštenica. Otud muzika koju Jeantyjeva radi, pored formalne muzičke teorije uključuje i mnogo afrokaripskih elemenata vezanih za vodun tradiciju pa su joj neki pored „zvaničnog“ imena – Afro-Electronica – dali i nestašniji nadimak: Vodou-Electro.
Jeantyjeva je danas profesor na Berkliju a njeni muzički počeci su vezani za različite eksperimente sa elektronikom, gramofonima i multimedijalnim komadima. Zahvaljujući stipendijama koje je dobijala, početkom veka je imala prilike da svira ali i postavlja muzičke instalacije ne samo po uglednim američkim prostorima (uključujući njujorški MOMA) već i po Evropi, notabilno Švajcarskoj i Australiji, a poslednjih godina sarađuje sa raznim muzičarima iz oblasti džeza i tradicionalne muzike, mešajući vudu nasleđe sa drugim folklornim usmerenjima u naporu da se, kako sama kaže „aktivno decentralizuje plitko, vesternizovano shvatanje ’world music’ koncepta.“ Tome, jelte, možemo samo da aplaudiramo. Pa makar i mi sami u ovoj priči ispali zapadnjaci.
Elem, što se tiče njenih džez kredencijala, svirala je sa Wallaceom Roneyjem, a kao inženjer zvuka sarađivala sa Matthewom Shippom, Williamom Parkerom, Wadadom Leo Smithom i Anthonyjem Braxtonom i to je, što bi rekli mangupi, pametnom dosta.
FU I’m the DJ je album improvizacija snimljenih u jednom dahu ranije ove godine i na njemu se iskustvo i interesovanja dvoje muzičara (i mislilaca) ukrštaju na najprirodniji način da izrode muziku što je energična ali kontemplativna, ritmična ali bezvremena, oslonjena na tradicionalno nasleđe ali definitivno avangardna i namerna da tradiciju legitimiše samo kroz praksu, kroz znojavu svirku i krvavu borbu za opravdavanje svakog sledećeg takta a ne kroz njeno zalivanje u jantar i izlaganje u muzeju da, eto, deca ne zaborave gde su im koreni.
Iako sve kompoziije imaju isti naslov (FU I’m the DJ, naravno) i instrumentarij i zvuk su uglavnom isti, i iako je, kako rekosmo, sve snimljeno u jednom cugu bez mnogo nameštanja, razmišljanja, diskusije i in-situ analize, ovaj album ne deluje kao procesija neobaveznih, plitkih improvizacija koje će dvoje iskusnih muzičara izudarati jednom rukom dok drugom svajpuju po tinderu i lajkuju najnovije videe sa mačićima na tiktoku. Naprotiv, i Mesinai i Jeantyjeva ovde deluju vrlo usredsređeno i zainteresovano, u prvom redu za kvalitet i teksturu zvuka a onda, postepeno, kako album odmiče dalje, sve više i za kompozicije i to kako teme i ritmovi korespondiraju jedni sa drugima ali i sa tradicijama koje se u njima citiraju, navode, zazivaju i proživljavaju.
Paleta zvuka jeste, rekosmo, svedena, ali i Mesinai i Jeantyjeva su muzičari koji zvuk razumeju jako dobro – uostalom njime se profesionalno bave i kao snimatelji i producenti već decenijama – i umeju da i najsitnije detalje iskoriste tako da celini daju nove perspektive. Album je snimio Danny Blume ali ga je Mesinai miksovao i uradio mastering pa je ovo ploča vrlo bogate teksture i dinamike, ni nalik na neke ploče „čisto“ elektronske improvizacije kojima dinamika često nedostaje jer su njihovi snimatelji i osobe zadužene za mastering intuitivno naklonjene što je glasnije mogućem zvuku.
Takođe, ovo odgovara i odabranoj estetici muzike jer ovde imamo izmešane „klasične“ instrumente, prevashodno Mesianijev klavir, koji on svira na svim kompozicijama, sa elektronskim udaraljkama i efektima koji dopuštaju Jeantyjevoj da deo zvuka procesuje u stvarnom vremenu. Ovo muzici daje dualnu, istovremeno „organsku“ i „apstraktnu“ prirodu sa jasnim i energičnim interakcijama između melodije, teme i ritma i toplinom koju ovo donosi, ali i sa jednom finom, pomalo čak i retrofuturističkom „elektronskom“ dimenzijom u kojoj udaraljke često zvuče kao da slušate robota kome je neki haker lemilicom poremetio osnovne programe. Sad ću dati najlenjije poređenje svih vremena ALI VRUĆINA JE NE OSUĐUJTE ME NE MOGU DA MISLIM, ali Jeantyjeva se ovde nastavlja na tradiciju koju je u njujorškoj downtown avangardi uspostavila Ikue Mori, i haićanske vudu ritmove vezuje uz sintetički zvuk elektronskih perkusija na čaroban način.
Ovo nisu preopširne improvizacije i dvoje muzičara intuitivno osećaju kada se konkretna tema „odradi“ do svog prirodnog kraja pa staju da bi prešli u sledeću. Prema kraju albuma, rekosmo, muzičari osećaju da su u velikoj meri istražili granice teksture i dinamike pa počinju da se više usredsređuju na same teme i melodije i ovde Mesinai ulazi u naglašenije bliskoistočni harmonski program i naglašenije „narodnjačko“ fraziranje a koje dobija izvrsne kontrapunkte u pratećim ali i disruptivnim ritmičkim strukturama Jeantyjeve. Kompozicija FU I’m the DJ prt.9 je, recimo odličan primer usredsređivanja na temu i njenog autoritativnog istraživanja do prirodnog kraja.
Album FU I’m the DJ je druga kolaboracija između Mesianija i Jeantyjeve (za koju znam), i nakon prošlogodišnjeg Time Assassins koji se više orijentisao ka ambijentu i post-dub zvuku, dolazi kao vrlo prijatno spajanje mnogih interesovanja i tehnika kojima se dvoje autora opsedaju već decenijama. Dobar za vrućinu, još bolji ako imate čime da se rashladite, ovo je album koji se može slušati mnogo puta za redom i da u njemu svaki put čujete nešto novo: