Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Ako kažem da sam postao užasan džez-snob to verovatno neće zvučati kao neka velika novost pa je možda tačnije reći da sam još više produbio dubine svog džez-snobizma. Možda je i do vrućine ali baš mi je trebalo dosta kopanja pre nego što sam u toku nedelje naleteo na album koji mi je zaista prijao, bio dovoljno kompozitorski i aranžerski napredan za moje potrebe, imao lep, prirodan zvuk, a da istovremeno i nije bio nametljivo „svirački“ ustrojen. Zbog toga smo danas u Argentini, ali i jednom nogom u Španiji. Julián Solarz Grupo: Resonancia – Música de Frederic Mompou je novi album grupe osnovane u Buenos Airesu koja iza sebe ima samo još jednu dugosvirajuću ploču, snimljenu 2018. godine, sa kompozicijama koje je uglavnom pisao lider, Julián Solarz. No, već i taj album, La palabra no dicha sadržao je jednu kompoziciju Federica Mompoua, pa je pola decenije kasnije Solarz rešio da svom velikom uzoru napravi kompletnu posvetu i tako smo dobili album Resonancia.
Mompou je rođen još krajem devetnaestog veka i živeo sve do 1987. godine. Iako mu roditelji nisu bili previše umetnički nastrojeni – otac je bio advokat, majka, koliko se zna, domaćica – njegov je stariji brat postao slikar pa je i Frederic Mompou Dencausse, kako u katalonskoj verziji glasi puno ime ovog pijaniste i kompozitora, shvatio da želi da se bavi umetnošću. Doduše muzičkom, ali je bratovljeva skica seoske kuće krasila omote svih Federicovih objavljenih snimaka. Federico je imao ozbiljnu klasičnu pijanističku naobrazbu ali je i patio od jako izražene stidljivosti pa je svesno odlučio da ne traži karijeru izvođača i posvetio se komponovanju izvodeći, u budućnosti, svoje sopstvene kompozicije samo u intimnim, privatnim uslovima.
Mompou je bio jedan od onih klasičnih kompozitora koji su dosta uticali na džezere time što su pisali relativno kratke, kompaktne kompozicije impresionističkih korena (Erik Satie i Gabriel Fauré su mu bili najvažniji uzori) i meditativnih kvaliteta. Iako je napisao muziku za najmanje jedan balet i dva komada za hor (od kojih je jedan bio dečiji hor a drugi je kombinovao hor i orkestar), najveći deo njegove najvažnije muzike pisan je za male ansamble ili soliste. Ogroman deo Mompouovog opusa je rađen za solo klavir, njegov primarni i glavni instrument, a onda je i dobar broj kompozicija rađen za kombinaciju klavira i glasa, da bi u kasnijim godinama radio i komade za solo gitaru. Španska legenda gitare Andrés Segovia je, recimo, bio inspiracija za kompoziciju Suite Compostelana a koju će kasnije i lično snimiti.
Što se tiče Solarza, on je rođen 1977. godine u Buenos Airesu i mada je primarno pijanista, rado i često svira i bubnjeve i udaraljke (na primer u ansamblima Orquesta Sudamericana, Sebastián Zanetto Grupo, Martín Robbio Grupo i Diego Catanzaro Grupo (gde pored perkusija svira i klavir)). Školovani je kompozitor i aranžer ali i improvizator i u svoje učitelje i učiteljice ubraja imena kao što su Guillermo Klein, Diego Schissi, Hernán Ríos, Nora Sarmoria, Adrián Iaies, Juan „Pollo“ Raffo, Abel Rogantini, Alicia Sciancalépore, Penaco Zaldívar i Jorge Trebino. S obzirom da svira u mnogo grupa, imao je i mnogo nastupa i snimio dosta ploča sa njima, a, kao i mnogi drugi slični umetnici, bavi se i organizatorskim radom pa je upravljao koncertnom dvoranom a trenutno je koordinator ciklusa koncerata i diskusija o muzici pod naslovom LÍNEA/ESPACIO, u kome učestvuju razni umetnici, uključujući neke od gore nabrojanih.
Pored argentinske muzike, Solarz izučava i afroamerički folklor i, naravno, savremeni džez, a bend koji danas slušamo je smešten između džeza afroameričkog nasleđa, harmonske improvizacije i, kako sam kaže, određenog minimalističkog uticaja savremene muzike.
Resonancia je svakako odličan ogledni primer za ovo jer u svojih deset aranžmana Mompouovih kompozicija daje sve to nabrojano: i džez ekspresiju, i klasičnu minimalističku formu i prijatnu improvizaciju. Solarz ovde svira samo klavir, a pored klavira tu su bubnjevi, kontrabas, alt saksofon, klarinet i bas klarinet, flauta, te gitara. Moglo bi se uz blago iznenađenje reći da je neobično što baš ni u jednoj kompoziciji nema ljudskog glasa, imajući u vidu da ga je Mompou rado i često koristio, no, duvači su ovde upravo da popune ovu prazninu, preuzimajući od klavira često glavne teme kompozicija i nudeći nežne artikulacije i optimistički razvoj ovih melodija, nikada ne odlazeći predaleko od harmonskog jezgra.
Ovo je svakako i glavna odlika albuma: Resonancia je striktno kamerni džez izmešan sa klasikom i ovde nema previše dinamičkog šaranja ali ni previše slobodnog improvizatorskog zamaha. Kompozicije, mahom izvučene iz Mompouovog magnum opusa, Música callada (što bi bila muzika tišine), su kratke, tihe, diskretno radosne i relaksirano kontemplativne, traju uglavnom po 3-4 minuta (najduži je zapravo komad Música callada Nº 1 koji album otvara) i improvizacije na Mompouove teme su pažljive, ispunjene respektom. Solarz i njegov orkestar ovde, naravno, radikalizuju Mompouove kompozicije već time što je Música callada napisana za solo klavir, pa aranžiranje ovih tema koje su napravljene da izrone iz tišine i u nju se vrate do izvođač pazi da ne napravi ni jedan suvišni zvuk, za ovakav ansambl njima daje zaista sasvim drugačiji senzibilitet i zvuk.
Utoliko, Julián Solarz Grupo ovde nadograđuje orginalni materijal, trudeći se da očuva njegovu fascinaciju tišinom – Mompou u većini kompozicija nije ni stavljao oznake za završetak, ukazujući na to da tišina koja ostaje posle poslednje note treba da bude integralni deo muzike, da ne pominjemo da je što se dinamičkih uputstava tiče za sve napisao samo „piano“ – ali da iskoristi dinamiku i raznolikost tembra veće grupe instrumenata.
Ovo uglavnom zvuči vrlo elegantno, sa Mompouovim nežnim, kontemplativnim temama sviranim neužurbano, odmereno, puštajući note da se prirodno gase, bez glume i forisranja ekspresije. Mompouove kompozicije iz ovog ciklusa se smatraju njegovim najizraženije modernističkim radom i padala su tu poređenja sa Mesiaenom i Weberom, ali mu izvođenje Solarzove grupe pored cerebralne dimenzije dodaje i meru ljupkosti, čak i romantičnosti.
Nije sve ovde, naravno, nužno ljupko i romantično, Música callada Nº 25 je, recimo vrlo modernistički komad sa izuzetno ekonomičnim ređanjem nota i atonalnim kvalitetom, no najveći deo albuma je ugodan i za manje istrenirano uho, sa optimističkim, romantičnim temama u Música callada Nº 3 koja zvuči skoro sakralno, ili pomenutom Música callada Nº 1 čija slatka, gorka, pa ponovo slatka glavna tema ima u sebi mnogo evokativnog, a bez potrebe da ulazi u kompleksne razrade i složene muzičke drame.
Resonancia je, utoliko, album čiji je glavni kvalitet upravo u tom izbegavanju „svirke“ onda kada ona nije potrebna i odmerenom, pažljivom proširivanju Mompouovih osnova tako da se očuva njihova intimnost a da slušalac ipak dobije svečani program odavanja pošte velikom kompozitoru. Veoma lepo.
https://juliansolarz.bandcamp.com/album/resonancia-m-sica-de-frederic-mompou-2