Pre nekoliko nedelja završio se sa svojim dvanaestim brojem DC-jev maksi serijal Black Adam, pokrenut Juna prošle godine kao priprema terena za film koji je u bioskope ušao u Oktobru. Kako je to i običaj, u DC-ju pogotovo, strip koji smo čitali ima samo najpovršnije moguće veze sa filmom i radi se o dva gotovo sasvim različita lika koji su povezani samo imenom i nekolicinom osnovnih motiva. Film sam onomad opisao kao „loš na dobar način“, a što je bila lozinka za častan trud da se makar delimično iskoristi bliskoistočno poreklo glavnog junaka i ispriča priča donekle izmeštena iz preovlađujućih „zapadnocentričnih“ superherojskih narativa na filmu. Naravno, ima dosta razloga što je film uglavnom bio, rekosmo, loš, ali se baš zato od ovog stripa očekivalo da prihvati štafetu u letu i dublje prodre u materiju*. Na kraju krajeva, korporacijski superherojski stripovi se poslednjih godina baš razmeću svojim „diversity“ naporima pa je i red da lik koji postoji skoro punih osam decenija dobije dubinsku obradu kakvu zaslužuje.
*doduše scenarista stripa eksplicitno kaže da mu nije bilo dopušteno da vidi scenario filma i da je stvari radio po osećaju
Nisu ovo bile samo nasumično izdžikljale nade. Činjenica da je za scenaristu ovog serijala odabran Christopher Priest (koji, ne zaboravimo ni to, ovih dana zvanično koristi samo ime Priest) je bila BIG DEAL prošle godine. Iskusni autor – i, da se ne zaboravi, prvi crni urednik u superherojskom stripu IKADA – je poslednjih godina svoju sada primarnu profesiju sveštenika usputno dopunjavao povremenim tezgama unutar stripova, radeći i pomalo iznenađujuće trećepozivaške spinofove za Spajder-događaje preko u Marvelu, ali i na Vampirelli za Dynamite. Naravno, njegov veliki povratak u superherojski mejnstrim je bio upravo rad na DC-jevom serijalu Deathstroke koji sam ja onoliko hvalio, a i danas, pola decenije nizvodno se ovo uglavnom smatra definišućom pričom o intrigantnom DC-jevom negativcu/ antiheroju. Christopher Priest je još sa svojim radom na Black Pantheru za Marvel krajem devedesetih pokazao da ga interesuje propitivanje i disrupcija stereotipa, pogotovo onih vezanih za rasne i (post)kolnijalne trope (još izraženije u njegovom radu na Valiantovom serijalu Quantum & Woody sa polovine devedesetih), pa je njegovo naimenovanje za scenaristu Black Adama bila jasna prilika da se konačno ovaj lik i njegova istorija, ali i pozicija u aktuelnom DC-jevom univerzumu prikažu iz drugačijeg rakursa.
Na kraju krajeva, Black Adam je komplikovani negativac, baš od one sorte kakvu Priest voli i ako je sa Deathstrokeom zadovoljio svoju želju da ga pozovu da se vrati u superherojski strip a da to ne bude da bi pisao nekog od crnih superheroja i tako ispuni „diversity“ kvotu koju je izdavač sam sebi zadao, sa Black Adamom je dobio priliku za produbljivanje porekla i karakterizacije čoveka koji je, iznenađujuće ili ne, skoro osamdeset godina nakon nastanka, i dalje nedorečen kao lik.
Nije da se drugi scenaristi nisu trudili i Geoff Johns – i sam se oslanjajući na onaj deo svog porodičnog legata vezan za Bliski Istok – i David S. Goyer su u ovom veku uradili dosta na rekonstrukciji karaktera Black Adama, pokazujući kompleksnost čoveka starog nekoliko hilajda godina, sa moćima ravnim Supermenu ali odrastanjem – i životom – u radikalno drugačijem okruženju nego što je liberalna Amerika dvadesetog i dvadesetprvog veka. Priestov dvanaestodelni narativ direktno se nastavlja na pogotovo Johnsove ideje i koncepte – Johns je, ne zaboravimo, presudno uticao i na to kako će izgledati Priestov Deathstroke – i, poštujući ono što je urađen pre njega, oslikava portret čoveka koji, pa, nije dobar. Ali zbog toga i ispašta.
Još u intervjuima koji su se ticali njegovog rada na Black Pantheru Priest je pominjao kako je Betmen bio neka vrsta njegvog bijelog kita i da je mnoge ideje što ih je imao za Betmena, a koga je imao priliku da piše samo u incidentnim prilikama, on iskoristio upravo u Black Pantheru. Deathstroke je, sa svojim bogatstvom i komplikovanom porodicom bio svakako još jedna prilika da se razigraju ti partikularni mišići a onda je i ovaj Black Adam po nekoliko osnova Priestova maštovita varijacija na neke od Betmen-tropa.
Za početak, ovo je jedan od vrlo retkih Black Adam stripova u kojima vidimo Adamov civilni identitet. Gospodar Theo Ramses Djoser Teth-Adam, kako glavni junak već na petom panelu uslužno obaveštava čitaoca i komisiju američkog senata koja ga ispituje da mu puno ime glasi, je u ovom stripu mnogo prisutniji nego što je za Black Adam stripove standard. Kao jedan od likova iz proširenog Shazam! ansambla, i Adam je samo običan čovek – doduše rođen pre pet milenijuma – koji je dobio supermoći od čarobnjaka i izgovaranjem njegovog imena se transformiše u supermoćno biće, no stripovi o njemu su uglavnom forsirali njegovu „super“ personu, prikazujući ga isprva kao tiranina opsednutog svojom moći i istorijskom misijom na kojoj zamišlja da se nalazi a onda, sa sofisticiranijim pričama iz ovog stoleća, kao komplikovanog predvodnika male države na severu Afrike koja svoj suverenitet podupire iskljčivo na ime njegove moći i nemilosrdnosti ali u kojoj nema naročito mnogo, jelte, građanskih sloboda.
Priestov narativ se dobrim delom bavi Adamom kao državnikom, produbljujući motive koji su se kroz DC-jeve stripove provlačili još od prve decenije ovog veka. Adam je svestan da je diktator, koga građani u principu ne vole i slede ga najpre iz straha, kao što je svestan da opozicione snage što ih vidimo u ovom stripu legitimno traže više slobode i učešća građana u vršenju vlasti. Iako Priest, naravno, pokazuje i Adamove veze sa američkim tajnim službama, te i njihove veze sa opozicionim pokretom države Kahndaq, ovde se ne igra na kartu tenzije koju bi proizvodilo Adamovo oslanjanje na američku podršku da ostane na vlasti dok je svestan kako iste službe potpomažu i njegove opozocione protivnike. Hoću reći, zaplet ovog stripa NIJE zamišljen – ili makar nije realizovan – kao kritika američkog muljanja po Bliskom Istoku i ono ima svoju malu, marginalnu ulogu u njemu, tek toliko da bude jasno da postoji. Zašto je to tako možemo da špekulišemo – Priest sam kaže da sa DC-jevim urednicima nije bilo problema ali da su ga komentari i zahtevi koji su stizali sa viših delova korporativne lestvice do kraja na njega uticali da se odmakne od političkih tema.
Stoga, težište stripa je mnogo više na samoj ličnosti Black Adama i njegovoj volji za moć. Priest, kao vrlo obrazovan, radoznao i smeo autor, ovaj narativ u najvećoj meri oslanja na eksploraciju ničeanskih ideja o višem čoveku koji se suprotstavlja bogovima i propitivanju ideje da li je nisko poreklo čovekova ultimativna sudbina. Uz rizik da EKSTREMNO simplifikujem Ničeove koncepte, recimo da je jedna od njegovih najpoznatijih temeljnih ideja ta da roba robom ne čini socioekonomski status već sam mentalitet, pa otud i onaj često citirani aforizam (a koji ovde i ja citiram po sećanju, don’t @ me) da „u odsustvu gospodara rob samog sebe porobljava a ratoboran čovek u miru započinje rat protiv samog sebe“.
Ovo su zapravo dva ekstrema između kojih se Priestov Black Adam zatiče. On želi da sebe predstavi kao otelotvorenu moć i čoveka koji je nadvisio bogove, suverena države koja postoji zahvaljujući njegovoj moći i, uprkos surovoj vladavini čvrste ruke, ultimativno i dobronamernosti, pa će u diskusijama sa američkim saveznicima više puta reći da, parafraziram, sloboda nije nešto što možete tek tako dati ljudima koji ne znaju šta je ona, te da je njegova vladavina Kahndaqom, ma koliko delovala kao da se i dalje drži srednjevekovnih, prevaziđenih standarda, zapravo priprema njegovog naroda da budu istovremeno i slobodni i snažni.
No, Adam je i stalno razdiran krivicom od koje nema gde da pobegne i Priest ga predstavlja kao možda i tragičnog antiheroja koji žudi za smrću jer sebe ultimativno smatra nevrednim i isuviše grešnim da bi ne samo bio ičiji vladar već i da bi uopšte postojao. Strip se dosta ekstenzivno bavi njegovom prošlošću, dečaštvom u ropstvu, tragedijom njegove porodice, dobijanjem moći i dugačkim milenijumima u kojima je on sa tom moći srastao i u jednom partikularnom momentu prikazuje ga kao ratnika što je služio mnoge faraone, koji ubija frivolnog, slabog faraona što mu je nominalno gospodar, da bi zauzeo njegovo mesto – a koje će brzo potom izgubiti. U pozadini Adamovog često ispoljavanog besa, vidi se, uvek stoji i strah dečaka koji je kao rob bičevan, strah da nije vredan, da je zapravo uzurpator moći koja mu ne pripada „prirodno“ i ovaj narativ nije toliko fokusiran na Adamove pokušaje da sebe iskupi i prebaci karmički skor u, jelte, pozitivnu kolonu, koliko na to da on prepoznaje da je za njega iskupljenje nemoguće, ali da postoji makar način da se dostojanstveno pokloni, napusti pozornicu i prepusti ulogu Black Adama nekom drugom.
Naravno, to ne ide tako lako. Priest uvodi lik Malika, afroameričkog studenta medicine koji je, kroz komplikovanu mrežu krvnog nasleđivanja, određen da bude „White Adam“, a što je ime koje on odmah odbija od sebe, uvređen pomišlju da „black“ po definiciji mora da označava nešto negativno. Fokusirajući se na munju kao simbol Adamove moći (i moći svih likova iz pominjanog Shazam! ansambla), Malik će sebi nadenuti ime Bolt i pokušati da u komplikovani svet dvorskih intriga i običaja u društvu kojim vlada jedan diktator već generacijama, unese malo zdravorazumskih koncepata.
Malik je zanimljiv lik, sa izraženim karakterom – Priest njegove dijaloge piše sočno, eksplozivno i daje mu istovremeno i street-smart oštricu ali i simpatičnu napaljenost intelektualca-u-nastajanu – ali i sa sopstvenim bagažom koji se tiče sestre što odgaja malo dete i privalila mu se, bez pitanja, na gajbu, ali i najbolje drugarice u koju je zaljubljen i ako je njegov lik Priestova verzija Robina za komplikovanog, raspadajućeg Betmena kome je ovde Adam pandan, fer je reći da mu je dao izvrstan origin story. Priest je od svojih najranijih scenarističkih radova za Marvel (pisao sam o Falconu ovde), pisanih još pod imenom Jim Owsley, afroameričkim i generalno manjinskim likovima ne samo davao asertivnost već i insistirao da su oni odgovorni za svoje sudbine i da ne smeju da se drže mentaliteta žrtve koja do večnosti čeka reparacije i paralisana je u tom čekanju, pa je Malik jedna komprimovana verzija ove karakterizacije i u pitanju je lik za koga se nadam da ćemo ga i ubuduće viđati u DC stripovima.
No, ovaj strip, prvo zamišljen kao tekući serijal pa ipak stesan na dvanaestodelnu pripovest, ima jednostavno previše koncepata, ideja, pa i likova za svoje dimenzije. Priest je, znamo to, sa godinama transformisan u izuzetno efikasnog pripovedača, čiji narativi nemaju praznog hoda i pukog ispunjavanja stranica „sadržajem“. Tako je i Black Adam narativ sa vrlo oštrim tranzicijama između mesta, vremena i likova i naguravanjem zapleta koji je verovatno trebalo da ide 30 ili 40 brojeva* u dvanaest epizoda, pa ne samo da zahteva čitaoca koji je stopostotno skoncentrisan sve vreme, već i vidno ne uspeva da razvije sve ideje koje je imao. Primera radi, i da ostanemo u okviru ničeanskih koncepata, primarni „negativci“ u ovom stripu su zapravo bogovi, ali ne sad neki standardni bogovi koje ste navikli da viđate u DC-ju** već panteon sumerskih/ mesopotamskih božanstava koja su, u skladu sa temom, kreirana od strane čoveka i jedan od ključnih motiva ovog narativa je upravo pitanje ko je, u metafizičkom smislu jači – onaj koji veruje ili onaj u kog veruju.
*Priest sam kaže da je imao razvijen zaplet za dvogodišnje izlaženje
**i opet Priest veli da je prvo na umu imao egipatske bogove, najlogičnije vezane za Adamovo poreklo, ali da nije ni sam uspeo da se snađe sa onim što je sa egipatskim panteonom do sada rađeno u DC stripovima. Onda su mu na pamet pali Kirbijevi Novi bogovi ali mu je bilo jasno da mu DC to neće dopustiti, pa je onda sam napravio „svoje“ Nove bogove.
No, ovi bogovi su, uprkos Priestovim vidnim naporima, relativno nerazrađeni i čitalac ima utisak da ovo što je pročitao predstavlja ne više od sinopsisa za stvarni narativ koji je Priest imao u vidu. Slično stojimo i sa DC-jevim superherojima, a gde se istorijske tenzije između Black Adama i Lige pravde ispituju samo u par navrata i mada je Priest imao i taj izgovor da se Black Adam događao usred Dark Crisisa, šteta je što za ovo nije bilo više prostora, pogotovo što je sukob Adama i Batmana jedan od najintenzivnijih momenata u ovom stripu. Priest se vrlo diplomatski izražava o Bendisovom radu na Justice League, ukazuje da mu homogenizovani glasovi svih heroja smetaju (mada brzo dodaje da ne tvrdi da je Bendis to uradio iako svi znamo da NARAVNO DA JESTE) i da je ideja o tome da Black Adama ovaj tim generalno a Betmen partikularno gleda kao ortaka potpuno apsurdna. Dakle, da skratim, sukob između Adama i Batmana u ovom stripu apsolutno zaslužuje da ga vidite!
Možda ključno, ovaj strip isprva kao da pravi napor da uspostavi porodicu kao važan noseći motiv za glavnog junaka – kao jasan pandan Shazam! porodici – kontrastirajući scene iz njegovog tragičnog detinjstva sa frivolnim odnosom koji ima prema svom krvnom nasledniku ali i pažljivo građenim imidžom usamljenog, jelte, antiheroja, koga niko ne razume ali koji duboko u srcu radi ono najbolje za svoj narod makar ga taj narod i mrzeo, ali ovaj motiv kao da ne uspeva da se razvije do kraja.
Dakle, u literarnom smislu dobijamo tipično ambicioznog Priesta sa više materijala nego što je ovaj strip mogao da podnese, ali sa svakako vrlo temeljitim radom na glavnom liku koji apsolutno vredi uloženog vremena na strani čitaoca. Da dil bude malo slađi, DC je ovde uposlio neke vrlo dobre crtače pa tako serijal započinje Rafa Sandoval sa kolorima Matta Hermsa, i ovo je primereno glamurozan, spektakularan crtež koji ipak uspeva i da prenese za Priesta vrlo važne scene preteće tišine, konspirativne mirnoće i tame u kojima ljudi govore značajne stvari tihim tonom i određuju svoje i tuđe sudbine bez povišenih emocija. Sandovalu se kasnije pridružuju Jose Luis i Jonas Trindade a koji će ga onda i sasvim zameniti na kasnijim epizodama, a drugu polovinu serijala pojačavaju i Eddy Barrows kao crtač Eber Ferreira kao tušer, te Kubanac Montos (aka Osvaldo Pestana Montpeller) kao autor kompletnog crteža u delovima dve epizode. DC obično uspeva da ima konzistentniji ansambl grafičkih autora na svojim mini ili maksi serijalima, no ovde se smene crtača zapravo ne osećaju i svi timovi koji rade sa Priestom uspevaju da postignu taj važni osećaj neverovatne, jedva kontrolisane moći koji ide uz lik Black Adama i bogove sa kojima ratuje. Letering je radio Willie Schubert, takođe vrlo važan povratnik sa Priestovog Deathstrokea i njegov smisao za grafički dizajn i rukovanje tekstom je vrlo bitan element ovog stripa.
U celini, Priestov Black Adam je vrlo solidan, mada nesavršen strip. Ako ga poredim sa Deathstrokeom, a što je najprirodnije, vidljivo je da ovde komprimovaniji format onemogućava Priesta da razradi sve ideje koje je ubacio u blender a koliko god da su svi crtači dobri, strip ipak nema jedan preovlađujući vizuelni identitet. Opet, ovo je za poslednjih 78 godina definitivno najdublji i najslojevitiji rad sa ovim likom, i uspelo jukstapozicioniranje njegove ogromne moći njegovoj nezanemarljivoj ljudskosti. Utoliko, ovo je obavezna lektira za svakog koga interesuju DC-jevi superheroji generalno a svakako Shazam! i Black Adam partikularno. Dok vi ovo čitate, DC uveliko izdaje novi Priestov strip, maksi serijal o Sueprmenu, Superman: Lost a koji crta njegov fantastični saradnik sa Deathstrokea Carlo Pagulayan, pa ćemo i o tome divaniti kada se završi a do tada, Black Adama na Amazonu imate na ovom mestu.
