Čitajući kolekciju kompletnog osmodelnog serijala Eight Billion Genies koju je Image Comics izbacio početkom Jula po glavi mi se stalno vrzmalo kako su kriterijumi za žanrovske klasifikacije kod nas – dakle, nas, ljudi koji o takvim stvarima uopšte razmišljamo – često ekscentrični pa i perverzni. Eight Billion Genies je, svakako, strip u kome postoje maleni duhovi što ljudima ispunjavaju želje – osam milijardi njih, da budemo precizni kad je već i naziv stripa precizan – ali ovo nije „fentezi“ strip i činjenica da u njemu magija vrlo ozbiljno figuriše u zapletu ga ne čini „fantazijskom“ literturom. Za mene je Eight Billion Genies zapravo ČISTA naučna fantastika ne zato što sadrži svemirske brodove, kosmonaute i bića sa drugiih planeta (ne sadrži ništa od toga) ili putovanje kroz vreme, superherojski kodirane moćne individue i čoveka koji živi nekoliko vekova i promeni nekoliko identiteta za to vreme (uključujući identitet jednog vladara jedne nama susedne države) – a sadrži sve to – nego jer je PISAN kao naučna fantastika. Odnosno jer svoje spekulativne premise, bez obzira što nisu strogo uzev „naučne“ tretira kao set jasno određenih pravila a zatim eksperimentiše u okviru tih pravila i gleda šta će na kraju da ispadne, dakle, sledi neku vrstu naučnog postupka u literaturi.
Znam da nisam prvi čovek koji pravi ovu opservaciju ali mislim da nije beznačajno još na nju dodati to da su žanrovske kodifikacije često stvar površnog imaginarijuma, i da strogo uzev, žanr ne čine ni motivi ni slike, već, jelte, način na koji se oni lterarno obrađuju. Prethodni strip ovog istog autorskog tima bavio se zlim čarobnjakom iz druge dimenzije poslatim da uništi Zemlju ali se čitao kao neki relaksirani pastiš Huntera S. Thompsona i mada su ga Imageovi press rilizovi reklamirali kao „dark fantasy“ nije bilo ničeg zaista mračnog u ovom narativu, a i fantastička dimenzija je zapravo bila samo pozadina za jednu humanu, toplu studiju karaktera i, jelte, naših naravi.
Charles Soule je, uprkos tome što je advokat, jedan od najboljih autora naučne fantastike u savremenom američkom stripu baš zato što njegovi stripovi tretiraju svoju spekulativnu tematiku sa jednim jasnim literarnim shvatanjem koja su pravila, i gde su međe između kojih imaginacija onda može da divlja. Iako mu je poslednji „striktno“ naučnofantastični strip bio još Strange Attractors. Naravno, to što je Soule advokat pomaže i u tome da njegovi stripovi MOGU da budu predivni misaoni eksperimenti smešteni u format koji priču i njene ideje podupire, bez potrebe da se ide u nekakve ambiciozne širine i pošto poto jednim okom gleda ka Holivudu i televiziji. A ovo kažem iako je Undiscovered Country, njegova saradnja sa Scottom Snyderom UPRAVO ovaj tip stripa a zbog čega sam ga ja i kritikovao. S druge strane, Eight Billion Genies je još prošle godine otkupljen za ekranizaciju od strane Amazona što znači da Holivud, u širem smislu, vidi potencijal i u pričama koje ne gnjave sa „loreom“, ogromnim brojem likova i naracijom isparcelisanom u bezbroj malih eizoda. No, premisa ovog stripa je toliko primamljiva da ne krivim producente što su se zalepili na Souleov pič u kome prominentno figuriše ideja da će svaka jedinka na planeti Zemlji imati priliku da joj se ispuni jedna, ma koliko neverovatna bila, želja.
Soule i Ryan Browne, crtač ovog stripa, su Eight Billion Genies počeli da konstruišu usred pandemijskog pakla, dopisujući se u nedeljama izolacije i razmenjujući ideje o nečem što bi moglo da nasledi njihov sjajni serijal Curse Words (o kome, nažalost, nisam pisao, mada to ne znači da JEDNOM neću). U početku beše samo jedna jedina ideja, o sedam milijardi malih duhova, po jedan za svakog ljudskog stanovnika planete Zemlje (ideja je, očigledno nastala još polovinom prošle decenije kada je ova cifra bila prihvatljiva aproksimacija zemaljske populacije) i tri želje koje svako može da traži da mu se ispune. Onda je broj duhova podignut na osam milijardi, da isprati dmeografski bum, a broj želja smanjen na jednu jedinu, kako bi ulozi bili viši a priča zanimljivija. Soule je postavio osnove zapleta – i zapravo deo priče kreirao u hodu, pa neke od kasnijih epizoda moraju da prave prilične vratolomije kako bi se objasnili elementi sa početka – a Browne krenuo sa skiciranjem samih duhova (koji su, ne MNOGO iznenađujuće u početku delovali kao minijaturizovane verzije duha iz lampe iz Diznijevog Aladina), ali i kreiranjem glavnog lokaliteta na kome se dobar deo priče odvija – bara inspirisanog prilično čuvenim (barem ako slušate, jelte, određeni tip muzike) Empty Bottle lokalom koji postoji u Čikagu.
Naravno, Soule je ime koje u američkom stripu ima solidnu težinu i njegov rad za DC i Marvel je bio dosta značajan u prethodnoj deceniji iako, da budem iskren, jedva da je zaista demonstrirao njegovu kreativnost (možda ponajviše u miniserijalu She-Hulk koji se delimično oslanjao na njegovo iskustvo iz advokatske prakse). Souleovi stripovi o Inhumansima i radovi u Star Wars su bili korektni, dok mu je Daredevil bio mestimično odličan, mestimično ne sjajan, a Death of Wolverine je bio neka vrsta ritualnog ispisivanja iz Marvela iako je posle njega radio još stripova za Kuću ideja. Soule je, kad mi se već to samo podmeće, zaista pisac ideja, neko ko u radu za korporativne izdavače naprosto nije imao mnogo prilike da razmahne svoja kreativna krila i, neopterećen kontinuitetom, nasleđenim karakterizacijama i limitacijama na to koje likove i kada može da koristi, pokaže svoje stvarno jake strane.
Otud mu je rad u creator-owned vodama mnogo prikladnije okruženje, to jest kada NE radi na kreiranju očiglednog mamca za Holivud kao što je gorepomenuti Undiscovered Country.
Eight Billion Genies je stoga strip koji je izuzetno lako zavoleti već posle nekoliko strana jer sa tih nekoliko strana šiklja ne samo bujica dobrih ideja već i vidan entuzijazam obojice autora da rade sa SVOJIM likovima kojima mogu iskovati jedinstvene sudbine i da se ne brinu kakvog će to traga ostaviti u budućnosti kada neko negde bude preuzeo te iste likove i morao da ih uklapa sa životima i sudbinama stotina drugih likova, predvođen drugim urednicima i odgovarajući na zahteve tadašnjeg tržišta. Eight Billion Genies započinje u pomenutom baru u Mičigenu, gde lokalni garažni bend, Bada-Bangs postavlja opremu na malu binu i sprema se za tonsku probu pre nego što se, pretpostavka je, uveče pojavi po koji redovni pijanac i, možda, neko od ljudi koji su im lajkovali objavu o koncertu na Fejsbuku. Pored barmena u kafani su još i maloletni Robbie, klinac koji baš na taj dan puni dvanaest godina i njegov otac, sa licem zarivenim u šank i alkoholnom komom koja je redovan deo njegove dnevne rutine još od kada mu je suproga umrla. Nešto docnije pojavljuje se i kineski bračni par, ona u drugom stanju, on sav nervozan jer od onog što uradi u narednih nekoliko sati zavisi sudbina svo troje članova njegove porodice – ni jedno od njih ne zna Engleski i sporazumevajuse sa lokalcima putem urnebesno nepreciznog mašinskog prevodioca na telefonu.
Svet kakav poznajemo se u tom trenutku završava jer se rađa osammilijardita beba na planeti i odjednom se pored svake osobe – uključujući bebe – pojavljuju maleni duhovi koji im saopštavaju da imaju jednu želju koja će im biti ispunjena, štagod da je ona. Nastaje haos.
Eight Billion Genies je, naravno, u prvom redu misaoni eksperiment koji se bavi pitanjem šta bismo učinili da u jednom momentu dobijemo moć ravnu božanskoj, ali sa, takođe vrlo eksplicitnim ograničenjem. I prvih par epizoda stripa bavi se upravo individualnim nivoom ovog eksperimentisanja, pokazujući kako impulsivne odluke, donesene često na brzinu jer veliki broj ljudi naprosto nije ni verovao da im se ovo događa, drastično menjaju stvarnost za praktično sve ljude na planeti.
Ovo je, isprva, naravno, stilska vežba iz haosa, u kojoj neki ljudi naprosto žele da vide šta će biti ako požele da je Godzila stvarna i napada Tokijo, drugi žele da imaju supermoći, treći da budu „jedno s morem“, četvrti da mesec postane živo biće koje proždire objekte na nebu. Eight Billion Genies je u ovom momentu erupcija nesputane psihodelije i Browneove sumanute imaginativnosti. Fokalna tačka narativa – a koji Soule vodi pažljivo, ne dopuštajući haosu da preotme kormilo iz njegovih ruku – je pomenuti bar, kao oaza mira i relativne normalnosti, i tokom prvih nekoliko nedelja novog, haotičnog sveta, ovde pratimo razvoj odnosa između osoba koje su se u baru zatekle, njihovih odlučivanja da li i kako da upotrebe svoju jednu želju koju imaju, očajničkih pokušaja da u svetu koji se nalazi napolju nađu neki red i logiku.
Ovo je, naravno, fascinantan kontekst i Soule i Browne izvlače mnogo kilometraže iz psiholoških analiza, socioloških opservacija, aludiranja na popularnu kulturu, satirisanja superherojskog stripa. Pritom, sve ima dublju filozofsku podlogu sa duhovima koji su ne puke mašine za ispujavanje želja već čavrljavi sagovornici sa autentičnim interesovanjem da vide hoće li njihovi „vlasnici“ biti maštoviti u formulisanju svoje želje i sa nula malicioznosti. Ovo nisu prevarantski nastrojena bića iz bajki koja će vas ubediti da izgovorite želju čije će reči oni biti slobodni da tumače drugačije od vaše intencije i zapravo strip troši dosta vremena na objašnjavanje pravila koja omogućuju ljudima da ispostavljaju direktno suprotstavljene želje i da se sve to nekako dešava u isto vreme i realnost ostane konzistentna.
Druga polovina narativa je zatim odlazak dalje u budućnost – strip na kraju prelazi vremensku distancu od čak osam vekova pokazujući razvoj nove ljudske istorije, dok istovremeno poseže i u prošlost pokazujući istoriju pre velike promene i kontekstualizujući tu promenu unutar nje – i posmatranje dalje evolucije ljudskog društva i kulture sada centriranih oko ideje da još ima ljudi koji nisu tražili da im se želja ispuni. Soule je ovde izuzetno ambiciozan, radeći mnogo na tome da konstruiše moguća društvena uređenja nastala u enklavama koje su preživele pustošenje iz prvih nekoliko nedelja, oslanjajući se na psihologiju pojedinaca i zajednica kojima možemo naći paralele u našem dobu.
I ovo je fascinantan rad, pripovest koja nema glavnog junaka ali koja odlično radi sa likovima sa kojima nas je upoznala na početku, dopušta im ozbiljan rast i razvoj tokom naracije i prati taj razvoj razvojem čitavog čovečanstva koje se, neiznenađujuće, smanjuje kako godine i decenije prolaze a sve je manje onih kojima je ostala mogućnost da im želja bude ispunjena. Finale stripa se odnosi, nagađate, na poslednju osobu na planeti kojoj je još ostala želja i Soule izuzetno spretno dovodi narativ do zaključka u kome iskustvo od nekoliko vekova dovodi do kreiranja „najbolje“ želje koju ljudsko biće može da napravi.
Za razliku od Soulea, Browne nije crtač sa superherojskom istorijom i njegov creator-owned rad se pre svega odnosi na serijal God Hates Astronauts za Image i saradnje sa Souleom. No, Browne je fantastičan ilustrator koji ovom stripu daje idealan odnos komedije i fantastičke začudnosti, baveći se opsesivno detaljima kada je to od koristi, ali uvek nabijajući svoje table energijom. Eight Billion Genies je, svakako, delimično i satirična komedija i ovde je Browneov stil vrlo prepoznatljivo utemeljen u ovakvoj crtačkoj tradiciji ali scene psihodelične akcije su mu fascinantne, a dizajn samih duhova praktično genijalan. Ova stvorenja su ne samo vizuelno prijemčiva već su izvor mnogo diskretnog humora ali i zgodna pripovedačka alatka i Browne ih koristi do maksimuma. Ako Amazonova serija sa sobom ne povuče i industriju plišanih igračaka da uđe u posao sa ovom licencom, to će biti bizaran previd. Kevin Knipstein je pomagao oko kolora a letering je radio Chris Crank i Eight Billion Genies prosto puca od karaktera, nudeći vidno drugačiji vizuelni identitet u odnosu na ono što uobičajeno dobijamo od Imagea. Kako sam to već više puta pominjao, stripovi za Image ili BOOM! često izgledaju kao superherojski stripovi naprosto na ime toga da ih rade isti crtači koji rade i superherojske stripove pa je pravo osveženje dobiti nešto ovakvo, što svojom vizuelnom dimenzijom jasno odskače od američkog mejnstrima a da je u produkcijskom smislu na ravnoj nozi sa najboljim primercima tog mejnstrima. I, eto, reći ću i da mi je Eight Billion Genies primer stripa kakav bi, u nekoj drugoj realnosti, boljoj od ove u kojoj živimo, u kojoj je Vertigo preživeo, bio pravi primer Vertigo stripa za treću deceniju dvadesetprvog veka.
Kako god bilo, ovo je maštovit, zabavan, pametan, pa na kraju i potresan strip o ispunjenju želja i urgiram da ga čitate. Amazon kolekciju prodaje ovde.
