U pripremama za gledanje novijih filmova Waltera Hilla – jednog od najomiljenijih režisera moje mladosti – vratio sam se kroz vreme možda i malo jače nego što sam planirao i pogledao The Getaway Sama Peckinpaha, film za koji je Hill napisao scenario i koji je bio apsolutno najveći hit od svih njegovih scenarističkih pokušaja pre nego što će on početi da režira sopstvene radove. The Getaway sam prvi put gledao pre možda i tridesetpet godina i kako je ovaj film u bioskope ušao 1972. godine, malo sam se uplašio shvatajući da je prošlo više vremena između moja dva gledanja ovog filma nego što je prošlo između njegovog nastanka i mog prvog kontakta sa njim. Takođe sam se pitao hoće li kriminalistički triler koji sam upamtio po superiorno napetoj atmosferi očajničkog bekstva dvoje loših ljudi od gomile još gorih ljudi i puno izuzetnog vizuelnog stila biti i dalje impresivan pedeset i jednu godinu posle svog nastanka.
Sam Peckinpah je, naravno, režiser koji je veoma uticao na moj ukus spram žanrovskog filma iako je prvi njegov film koji sam gledao bio The Osterman Weekend, njegov poslednji film, urađen godinu dana pred smrt, a koji ne važi za jednu od njegovih boljih kreacija. Istina je i da sam, gledajući ga u bioskopu sa dvanaestak ili trinaest godina i sam pomislio kako sam gledao bolje akcione trilere poslednjih godina, uključujući Hillove radove poput Southern Comfort – da ne pominjem da nam je naredne godine James Cameron dao Terminatora i da se onda SVE promenilo – ali da je spoj Ludlumovog političkog trilerskog zapleta i Peckinpahovog i dalje ipak prepoznatljivog vizuelnog stila imao izvesnog šarma čak i u verziji filma koju je studio, nezadovoljan njegovim originalnim katom, agresivno editovao pre puštanja u distribuciju. Peckinpahu je ovo bila mučna produkcija, kažu da on i producenti nisu više ni razgovarali do kraja snimanja a da je on od samog starta bio nezadovoljan Ludlumovim predoškom koji je smatrao preterano komplikovanim i nejasnim – a ako je za utehu, ekipa vrlo cenjenih glumaca kojom se ovaj film mogao pohvaliti tu je bila zato što se i dalje smatralo prestižnim da glumite u režiji Sama Peckinpaha, pa su Burt Lancaster, Dennis Hopper i John Hurt pristali da rade za manje novca nego obično.
Posle Ostermanovog vikenda vratio sam se starim Peckinpahovim filmovima i shvatio zašto je ovaj čovek bio tako značajan, tako uticajan, a opet na neki način i marginalizovan čak i u Novom Holivudu. Convoy je bio legendarni kamiondžijski film koji se prepričavao među dečacima iz kraja starijim nekoliko godina od mene gotovo isto onoliko koliko Hillowi Warriorsi, The Wild Bunch je bio najnasilniji vestern koji sam ikada pogledao, a Straw Dogs je sa svojim spojem nasilja i vrlo neugodnog psihološkog i seksualnog portretisanja dvoje glavnih junaka bio neka vrsta ukletog klasika.
The Getaway je, pak, bio neka vrsta Peckinpahovog pokušaja da snimi marketabilan film. Ne toliko „komercijalan“, jer ideja nije bila da će ovo nužno zaraditi mnogo para, već pre svega film koji će podići njegov profil kao autora u Holivudu i producentima ga predstaviti kao sposobnog autora što ume da pravi bioskopske hitove sa zvezdama, stilom i elegancijom. Psi od slame su bili izrazito kontroverzan naslov, sa čestom (i, da se razumemo, ne neutemeljenom) kritikom da je u pitanju mizogina muška fantazija – pa je film, recimo, i dugo nakon bioskopske distribucije bio zabranjen za distribuciju na kućnim formatima u Ujedinjenom kraljevstvu – a Junior Bonner koji je sledio iza njega je po rečima samog Peckinpaha bio „film u kome niko nije upucan i koji niko nije došao da gleda“. Iako je bio u pitanju akcioni film snimljen u Arizoni sa u to vreme popularnim Steeom McQueenom u glavnoj ulozi, Junior Bonner je dobio mlake kritike i slabo prošao u distribuciji.
A što se pokazalo i kao donekle srećna okolnost za The Getaway. Steve McQueen je znao da mu treba hit, a dopalo mu se da radi sa Peckinpahom iako je ovaj u to vreme već bio u ozbiljnoj svađi sa studijima i sve češće se mašao flaše, pa je The Getaway završio u njegovim rukama umesto da ga režira Peter Bogdanovich koga je McQueen originalno vrbovao da režira i zapravo ga uposlio da radi na scenariju. Baziran na romanu uglednog američkog pisca neo-noir krimića Jima Thompsona iz 1958. godine, skript za film je originalno i razvijan u kolaboraciji između Bogdanovicha i samog Thompsona ali je McQueen u jednom trenutku, nezadovoljan kvalitetom njihovog rada odlučio da se Thompsonu zahvali na saradnji a Bogdanovich je onda pozvao Waltera Hilla da pomogne.
Hill je do tog momenta imao samo jedan prodat scenario, za Hickey & Boggs će na kraju u bioskope ući dva meseca pre The Getaway, sa Billom Cosbyjem i samim režiserom, Robertom Culpom u glavnim ulogama. No, bivša žena Petera Bogdanovicha, montažerka Polly Platt je pročitala scenario za Hickey & Boggs i preporučila ga Peteru za saradnju, da bi nakon nekog vremena u kome su njih dvojica radili na ovom scenariju (i gde Hill kaže da je Bogdanovich planirao triler više hičkokovskog tipa) McQueen odlučio da i Bogdanovicha isključi iz jednačine pa je Hillu palo u dužnost da sve sam napiše ponovo od nule.
Hill je, inače, u scenarističke vode ušao maltene slučajno, nakon što je već radio na nekoliko filmova kao pomoćnik režije, po sopstvenim rečima zaključujući, nakon čitanja raznih scenarija koji su se vrteli po studiju da bi on ovo i sam mogao da radi. The Getaway se smatra njegovim daleko najuspelijim scenarijom i zapravo je – uprkos lošim kritikama – bio vrlo solidan hit pa je i samom Hillu otvorio mnoga vrata nakon čega će on konačno dobiti priliku da režira svoje filmove. Peckinpah sa ovim filmom nije imao ambiciju da pravi umetnost, naprotiv, želeo je bioskopski film koji će se gledati i za koji će se navijati, a slično je želeo i McQueen. No, Peckinpahova osobena poetika nije mogla da izostane.
Nema sumnje u to da je The Getaway izvanredno režiran film koji jednu vrlo klasičnu hard boiled krimi priču na momente izdiže iznad proste žanrovske matrice i daje joj dimenziju egzistencijalističke zapitanosti kakva nije bila standard za ono vreme. Sa druge strane, ovo je i jedan vrlo tvrd akcioni triler koji na momente prelazi u čistu eksploataciju pa gledalac može da zadovolji i intelektualnu i animalnu stranu svog filmskog apetita.
U prvom redu, The Getaway izgleda i zvuči izuzetno sveže i pola veka kasnije. Dirtektor fotografije Lucien Ballard je imao već skoro četiri decenije iskustva iza kamere pre nego što će snimiti The Getaway, sa nekoliko Peckinpahovih filmova u biografiji, uključujući Divlju hordu, a izbor lokacija u Teksasu, nakon Arizone u kojoj je sniman Junior Bonner mu je očigledno prijao. Snimljen u Todd-AO tehnologiji na trideseptetomilimetarskoj traci (a što je bila tehnologija koju je firma Todd-AO gurala u sedamdesetima i u kojoj su snimljeni i Loganov beg, Dina, pa i Konan varvarn i Pobesneli Maks), The Getaway je i dalje vizuelno raskošan film sa izuzetnim koloritom i besprekornim kadriranjem. Kada još u kadar stavite i zvezde kao što su bili McQueen i Ali MacGraw pa onda Alfredo Lettieri dobije da igra glavnog negativca, stvari ne mogu da budu ništa manje od vrlo glamurozne varijante jednog u suštini B-filma koji je Peckinaph radio da demonstrira zanat a McQueen diktirao kako će produkcija ići, uključujući kako će bioskopski kat filma izgledati. No, izbor Quincyja Jonesa za autora muzike svakako je bio inspirisan potez i dao The Getawayju nepogrešivo ’70s spoj fanka i psihodelije.
The Getaway traje duže od dva sata što je, slažemo se, mnogo za film koji ima relativno jednostavnu priču o pljački banke i bekstvu nakon pljačke u kome mnogo toga kreće po zlu, ali čitajući neke kritike koje ga optužuju da je „dosadan“ stičem utisak da je filmu u kritičarskim očima jako naudilo to što je Peckinpah ovo radio u jednom neprikriveno plaćeničkom modusu, prepuštajući McQueenu finalne kreativne odluke. Opet, ovaj film iako „najamni rad“ za Peckinpaha ima u sebi mnogo njegovog vrlo prepoznatljivog stila, počev od uvodnog dela koji nam prikazuje glavnog junaka, McQueenovog Cartera „Doca“ McCoyja kako sedi u zatvoru i nada se uslovnoj slobodi što mu je komisija na kraju uskraćuje. Čitav uvodni deo filma sa prosto genijalnim kontrastiranjem prizora (i zvuka!) mehaničkih razboja na kojima osuđenici rade preko dana, sa vrlo strogom disciplinom koju sprovode naoružani čuvari sugeriše McCoyjevu žeđ za slobodom jasno i neposredno, bez potrebe da se ovde ulazi u dramske scene i prikazuje dimenzija zatvorskog nasilja i torture. Za režisera koji je u tom trenutku uveliko bio prepoznat i kritikovan za preveliko akcentovanje nasilja u svojim filmovima, Peckinpah u uvodu demonstrira izuzetnu poetiku i, završavajući McCoyjev izlazak iz zatvora savršenom, nehronološki montiranom scenom skoka u vodu – sa sve odećom – daje svom junaku meru ljudskosti koju nećemo videti maltene ni jednom do kraja filma.
Moguće je da je McQueen smatrao da njegov McCoy treba da bude više tvrdi mužjak a manje emotivni, ranjeni lav, tek prvih dvadesetak minuta filma u kojima glavni junak svojoj ženi indirektno saopšti i da je boravak u zatvoru uticao na njegovu samopercepciju sopstvene muškosti su među najfinijim Peckinpahovim filmmejkingom, i u mnogome uokviruju ostatak filma koji se smešta na relativno standardne tračnice akcionog trilera.
No, čak i rad u međama standarda Peckinpah isporučuje sa mnogo stila. Hill u jednom kasnijem intervjuu navodi da je Peckinpah bio čovek koga je u životu zanimao samo i isključivo film (kontrastirajući ga sa Johnom Houstonom za koga veli da je ovaj voleo da vidi i sveta, da se provede, da popije i bude u društvu lepih žena) i su njegovi heroji bili Kurosawa i Bergman. The Getaway se svakako nastavlja na tradiciju američkog gangsterskog noir filma, ali Peckinpah je i u prethodnim filmovima već demonstrirao da je svestan načina na koji je francuski Nouvelle Vague preuzeo mnoge stileme američkog žanrovskog filma i onda sa njima radio nešto svoje pa je i ovaj film neka vrsta američke interpretacije francuske interpretacije američkog žanra.
Roger Ebert je u svom prikazu ovog filma, kao i mnogi drugi kritičari, sasuo lavinu prezira na zaplet i priču koji su često protivrečni i besmisleni, sa neverovatno prekomplikovanim planom za pljačku male provincijske banke a koja na kraju kreće po zlu jer su kriminalci što ih glavni baja iz senke dodeljuje McCoyju kao saradnike, pa, debili. Bo Hopkins i Al Lettieri su, vidi se to iz prve scene u kojoj ih srećemo, ljudi kojima ne biste dali da vam čuvaju nacrtanu ovcu i kada se kasnije utvrdi da je pomenuti glavni baja, (koga igra veteran vesterna, Ben Johnson) zapravo čitavu pljačku isplanirao da prikrije mahinacije u banci i da nikada nije nameravao da isplati Doca, film se razotkriva kao interpersonalna drama radije nego kao „čisti“ heist thriller.
I ovo je zanimljivo. Iako je, naravno, The Getaway manje ekstreman of Straw Dogs u svom tretmanu muških strahova vezanih za žensku seksualnost, i nešto manje mizogin, u njegovoj osnovi se svakako nalazi sličan motiv muškog užasavanja pred moći vagine i samovlasnošću žene. No, umesto intelektualca koji lomi okove društvenih normi i pretvara se u zver, ovde imamo tvrdog, mačo mužjaka, gangstera koji nema gotovo nikakav karaket osim te izgrađene ultramaskuline persone koja malo priča i kad priča hoće i šamarom da podvuče svoju poentu i čija je reakcija na činjenicu da njegova žena koristi seks kao sredstvo da njemu donese ne samo slobodu već i mogućnost da ponovo radi – pogotovo nakon tog momenta ranjivosti sa početka gde priča o tome da mu je zatvor „nešto uradio“ u trenutku kada posle četiri godine on i supruga treba da imaju snošaj – praktično udžbenički primer toksične muškosti.
Naravno, teško je tvrditi da je Peckinpah zamislio film kao feminističku analizu muških strahova, pogotovo jer je, rekosmo, McQueen bio taj čija je bila poslednja u kreativnom domenu ali je moguće spekulisati da je McQueenov strejt krimi triler Peckinpah namerno špikovao svojim opsesijama.
I ovo bi verovatno bio i bolji film da su opsesije mogle i više da se istraže. No, umesto dublje analize odnosa likova McQueena i MacGraw koju kao da nam priča obećava, dobijamo zapravo podzaplet za sasvim drugom ženom koja pada na krimi-šarm lika Ala Lettierija i onda napadno kukolduje svog muža balaveći po nasilnom, nepredvidivom gangsteru što joj je doneo uzbuđenja koja njen suprug nikada ne bi mogao. Ovaj palpi sažetak kompleksnijih motiva iz Pasa od slame je gledaocima legao, verujem prilično loše, iako je Peckinpah odstupio od Hillovog scenarija i razrešenje ovog seksualnog trougla uradio za mrvu elegantnije nego što je skript predivdeo. Tu pogotovo vredi ukazati da Lettierijev lik, formatiran od samog početka kao arhinemeza za Doca McCoyja, horor-intonirani negativac što će ga pratiti kroz ceo film i biti pretnja na celom putu bekstva do Meksika koji, tradicionalno, sugeriše bezbednost, zapravo ima vrlo malu ulogu u raspletu i biva rešen vrlo neceremonijalno u finalu posle finala, skoro kao fusnota.
No, čak i ako nije zamislivo da je ovo Peckinpah uradio kao neku vrstu subverzije žanrovskih tropa (Hillov scenario predviđa značajno dramatičniju konfrontaciju sa Lettierijevim likom), stoji da on kroz čitav film deakcentuje sposobnost teksaških kriminalaca i da je Doc McCoy, sa svim svojim zatvorskim traumama i ćunom zabrinutom što mora da ulazi u sada već izgažen travnjak, praktično titan snalažljivosti u odnosu na ostale. Banda za čiji je račun izvedena pljačka banke je sastavljena od komičnih, zadriglih likova u kaubojskim šeširima koji očigledno ne kapiraju koncept delegiranja opasnih dužnosti profesionalcima i zapravo je McCoyjev beg posle pljačke najviše pod tenzijom jer je policija makar minimalno kompetentna i jer televizija i radio bruje o paru koji se nalazi u bekstvu sa tričetvrt miliona dolara.
Ovo Peckinpahu daje priliku da razmrda mišiće u nekoliko izuzetnih set pisova od kojih ni jedan nije morao da bude u scenariju (mada ih je Hill sve uredno ispisao) jer ne donose ništa daljem razvoju likova i njihovih odnosa, ali je svaki snimljen izvanredno, od potere za lopovom u vozu, preko bekstva u đubretarskom kamionu pa do finalne pucnjave u gradiću blizu granice gde Steve McQueen ima ultimativnu falusnu koreografiju sa pumparicom iz koje konstantno ispaljuje više patrona nego što je neophodno, raznoseći ljude, automobile i inventar, pa je onda, u jasnoj mačo fantaziji o nastavku seksa odmah posle ejakulacije, teatralno ponovo puni i nastavlja da puca. Akcija u The Getaway je snimljena izuzetno i mada film ne pokušava da ponovi katarzični završetak Divlje horde, savršeno režiranje pucnjave i jurnjave kolima je ispunilo svoju svrhu, pokazujući Peckinpaha kao kadrog da radi bioskopsku akciju kao niko drugi.
Ovo je veoma pomoglo filmu koji je, uprkos kritičarskom provlačenju kroz šibu, u bioskopu prošao odlično i zaradio deset puta više od svog budžeta. No, Peckinpah je, iako sada na mestu na kome je želeo da bude, sa studijima što će mu dalje nuditi visokoprofilne poslove, produžio prilično autodestruktivnom nizvrtnom spiralom alkoholizma (uz poznatu opasku da ne može da režira ako je trezan), a zatim i kokaina koji će intenzivirati njegove i inače prisutne probleme sa mentalnim zdravljem. Dva vesterna koji su prošli loše u bioskopima se danas smatraju važnim momentima u njegovom opusu (Pat Garrett and Billy the Kid i Bring Me the Head of Alfredo Garcia), a The Killer Elite – čiji je veliki deo Peckinpah odsedeo u prikolici puštajući asistetima režije da režiraju – je, ironično bio srazmerno uspešan uprkos lošim kritikama. Peckinpah je rešio da ne prihvati ponuđene režije King Konga i Supermana, zapečaćujući na neki način sam sebi sudbinu i ratni Cross of Iron koji je sledio je bio komercijalni neuspeh, pa je posle njega sledio sasvim nekarakteristični Convoy koji je, ponovo uprkos slabim kritikama bio zapravo njegov komercijalno najuspešniji rad, da bi nekoliko godina kasnije usledio Ostermanov vikend i odlazak sa ovog sveta.
The Getaway je film koji se danas lako gleda i u njemu se lako uživa. Uprkos raznim problematičnim elementima, kako u ideološkom tako i u domenu same priče, ovo je film solidnih glumačkih performansa – Ali McGraw je impresivnija i od samog McQueena koji vrlo programski nema skoro nikakav emotivni raspon nakon uvodnih scena – lepo snimljen i na momente maestralno režiran i montiran. Kritike koje ga – čak i danas – opisuju kao „Peckinpah-lite“ su, za moj ukus preoštre jer iako je ovo jedan relativno strejt neo-noir akcioni triler, iako ima dosta viškova i besmislenih momenata u zapletu, njegova atmosfera je prvorazredna a Peckinpahova sigurnost u izvođenju set pisova zavodljiva. Nisam ni malo požalio dva sata koja sam proveo uz The Getaway, srećan što nikada nisam gledao rimejk iz 1994 za koji čak i neki od glavnih glumaca smatraju da je smeće. Pa tako.
