Jesenja poplava notabilnih izdanja je vrlo ozbiljno krenula od ranih septembarskih dana. Prošle nedelje smo imali Marduk, naredne stiže Gridlink, ove nedelje su tu Uada, Cryptopsy i Dying Fetus. Plus naravno milion drugih stvari koje su nekom manje matorom od mene važnije i aktuelnije od bendova starih po trideset godina. Fer. U svakom slučaju, i ove nedelje imamo jaku ponudu iz skoro svih žanrova koji mene interesuju, uključujući i izuzetne nove ploče za etikete posvećene stoner zvuku, poput Ripple Music i Magnetic Eye, a i izašao je debi album projekta Aortha koji mora da izazove masivan respekt od strane svakog Balkanca. Evo idemo:
Prvo, razume se, blek metal, da odmah rasteramo radoznalce. Šalim se, blek metal stavljam uvek na početak jer je, pa, popularan i raznovrstan. Elem, ako je verovati Metal Archivesu, a i Bandcamp to potvrđuje, mađarski Fagyhamu nisu ništa snimili od 2007. godine kada je izašao njihov prvi album. No, šesnaest sezona diskografske tišine im je valjda samo razgorelo glad za krvlju pošto je povratnički EP Ódon igék a múltból raskalašno dobar. OK, ovo su samo dve pesme, sa bubnjevima koji su očigledno programirani i nemaju, jelte, „ljudsku“ dimenziju ali su te pesme napisane sjajno a izvedba je generalno moćna. Fagyhamu, sada svedeni na duo ovde ne samo da prže bez milosti nego tačno znaju kako da aranžiraju pesme da se uho ne umori od non-stop jurišanja a da se u agresiji ne popušta. Obe pesme imaju kompleksne teme i složene aranžmane i mada je ovaj EP izašao još pred kraj Avgusta nisam mogao da odolim da ga ne uvrstim u ovaj pregled. Sjajno je:
https://fagyhamu.bandcamp.com/album/don-ig-k-a-m-ltb-l-2
Njemački trio Luciferian Annihilation Cult zvuči baš onako kako zamišljate na svom drugom demo snimku, Hail to the Whore. Ovo je muljav, pećinski, neproziran bestijalni blek metal sa VRLO satanističkom dispozicijom i svirkom koja je znojava, organska, baš onako poštena. Naravno, kad vam je ambicija da vam muzika bude ovako hermetična a zvuk ovako taman, ne računate na svetsku slavu ali ljubitelji satanističkog, bestijalnog blek metala iz najdubljih ponora pakla će se valjda lepo provesti:
https://luciferianannihilationcult.bandcamp.com/album/hail-to-the-whore
Debi album za dablinski Belial’s Throne je prilično melodičan i ugodan za uho, ali bend ne svira u danas popularnom ključu mešanja blek metala sa shoegazeom. Ovo je više ’90s stil blek metala sa gitarama koje nude melodični program ali generalnom strukturom pesama koja vuče na drugi talas. Album Forgotten Land of the Lost Souls nastao je posle nekih sedam godina rada i sniman dve godine i vidi se ovde uložen trud u pesme ali i u produkciju koja je živa i prilično dinamična. Belial’s Throne ostavljaju odličan prvi utisak i moraju se pohvaliti:
https://belialsthrone.bandcamp.com/album/forgotten-land-of-the-lost-souls
Za mnogo izrazitije ZAO blek metal tu su Fancuzi Infamie sa svojim debi EP-jem, Into the Necrosphere. Ovo je black-death krljačina jeftine produkcije i sa puno negativnih emocija, brza, energična, obeležena upečatljivim temama koje nose pesme nadevene blastbtovima i vrlo raspoloženim bubnjarem. Na momente Infamie podsete na 1349, a to je vrlo ozbiljan kompliment sa moje strane, pa ako volite kvalitetan black-death zvuk odrađen u jeftinom studiju, dakle, sa jednom autentičnom andergraund energijom, ovo će vam lepo leći. Šest pesama i mnogo užitka:
https://infamie.bandcamp.com/album/into-the-necrosphere
Finski Grave With a View su počeli kao death ’n’ roll sastav ali danas svoju muziku opisuju kao „antiživotno blek metal nasilje iz Finske“. Da se čovek prekrsti. No, novi EP, Wounds uopšte nije toliko nasilan niti anti, jelte, životan. Ovo su dve lepe pesme kvalitetnog, energičnog, trešerskog blek metala sa dosta čistom produkcijom i trudom oko aranžmana.Nema ovde štroke i valjanja po podu, Grave With a View nude gospodski, odmeren zvuk za zrelu publiku:
https://gravewithaview.bandcamp.com/album/wounds
Old Spell je novi švedski jednočlani sastav a Curses Cloaked in Gloom mu je prvo izdanje i, pa, simpatično je. Ovo je atmosferičan, melodičan, ali tradicionalni blek metal, sa jasnim korenima u muzici devedesetih pa i osamdesetih, i njenim sponama sa skandinavskim folklorom. EP ima pet pesama, od kojih su dve praktično kućni demo snimci, nešto sirovijeg zvuka ali promišljenih tema i aranžmana a tri su snimljene u propisnom studiju i zvuče vrlo pristojno. Old Spell deluje kao da će imati svetlu budućnost:
https://oldspell.bandcamp.com/album/curses-cloaked-in-gloom
Beloruski cenjeni blek metal duo Downcross za ovu godinu ima split album sa brazilskim Vobiscum Inferni, naslovljen Pact of No Mercy. Downcross su u opasnoj formi ovde sa četiri odlične pesme i efektnim sintisajzerskim autrom koji zatvara njihovu stranu i priprema vas za vrlo atmosferičan intro brazilskog benda. Kada blek metal iz Brazila krene zaistinski, ovo je vrlo ubedljivo, vrlo mračno i dopašće se ljubiteljima ovog benda. Na sve to daunloud se naplaćuje po vašoj želji:
https://downcross.bandcamp.com/album/pact-of-no-mercy-split-with-vobiscum-inferni
I ranije sam na sva usta hvalio Moskovljane Morokh za njihovu eksplozivnu i ekspanzivnu kombinaciju (post) blek metala i hardcorea pa nemam ništa manje pohvale ni za novi album, Insomnia. Naprotiv, Insomnia je najzrelije Morokh izdanje koje sam do sada čuo sa puno atmosfere ali i stručno napisanim pesmama. Istina je i da je ovo sada možda i „komercijalniji“ zvuk, sa naglašenijim melodičnim klin vokalima tu i tamo, ali Morokh i dalje kidaju dovoljno iskreno i ubedljivo da se ne namrštim previše. Producirano onako kako ja ne volim, ovo izdanje svejedno zvuči dobro i epski, osvajajući slušaoca energijom i intenzitetom zvuka. Obavezno slušanje:
https://morokh.bandcamp.com/album/insomnia
Jedna od institucija američkog blek metala (a ne postoje još ni deset godina!), portlandski melodičari i pagani Uada snimili su četvrti album, u osveženoj postavi, i Crepuscule Natura je vrlo ubedljiva ploča blek metala oslobođenog potrebe da bude namršten i mračan ali nikako postiđenog tih svojih korena. Brak slatke, melanholične ali poletne teme prve pesme, the Abyss Gazing Black sa žestokom, tehnički kvalitetnom svirkom je izvrstan i odmah najavljuje da će album imati i dubinu i širinu, i emociju i energiju. Samo pet pesama na ploči, sa neskriveno epskim ambicijama i jedno ubedljivo vraćanje na putanju sa početka karijere:
https://uada.bandcamp.com/album/crepuscule-natura
Finci Valravn imaju ugodan drugi album, The Awakening. Ako volite finski blek metal, ovo je kao neka njegova destilacija, sa energičnom svirkom, prirodnim, zdravim zvukom i melodičnim, epskim i emotivnim pesmama. Skandinavski metal uvek odiše jednom posebnom autentičnošću i Valravn su izvrstan primer:
https://primitivereaction.bandcamp.com/album/the-awakening
Idemo dalje na stoner rock, doom metal, sludge metal, psihodeliju i hard rock. I malko progresive, takođe. No, za početak ove sekcije doom metal i vrlo lep studijski debi za Dark Shaman. Ekipa iz Sirakuze na EP-ju Evil Ceremony ide utabanim stazama okultnog doom metala, ali sa elegancijom i šmekom primerenim Italijanima koji posebno u južnim krajevima, imaju vrlo solidnu tradiciju ovakvog zvuka. Ovo su četiri pesme duboko uronjene u kiselinu, okultizam i horor, ali bez sad neke pretenzije da one budu mnogo više od propisnog teškog roka. Lepi rifovi, šmekerski vokali, solidna produkcija, sve u svemu vrlo prijatno:
https://darkshaman24.bandcamp.com/album/dark-shaman-evil-ceremony-ep
Prvi EP za belgijski Ember zove se vrlo sugestivno Resurrection of Evil i ovo je čvrst, preteći, a opet zarazan, neodoljiv sludge/ stoner rock koji baštini te neke mračnije teme. Dakle, Ember ne pevaju samo o kanabisu i bongovima i zapravo su lirički okrenutiji epici i hororu, ali muzički nude ugodnu smešu sabatovskih rifova i betonskih tekstura. Dobar gruv, tamna atmosfera, fini rifovi, dopadljivo (i dovoljno melodično) pevanje te sasvim solidna produkcija daju ovom izdanju sve što je potrebno za lep provod:
https://ember-be.bandcamp.com/album/resurrection-of-evil
Ibnu Rizzla iz Kuala Lumpura već na svojoj drugoj pesmi na EP-ju Galaksi Bunga vrlo otvoreno citiraju Hendriksa. A što je meni simpatično. Ovo je melodičan, psihodeličan stoner rok sa tekstovima na maternjem jeziku i vrlo izraženom ljubavlju prema narkoticima, ali muzikom koja ima suptilnost, stil, slojevitost. Dakle, nije ovo samo krljanje po rifovima i sva distorzija na svetu sve vreme, već lepo napisane pesme, flaute, tabla-bubnjevi i blaga narodnjačka komponenta, uz obavezni rifaški program. Dopadljivo!
https://ibnurizzla23.bandcamp.com/album/galaksi-bunga-ep
The Magpie iz Raleja u Severnoj Karolini su ortaci sa Corrosion of Conformity čiji je Mike Dean i bio snimatelj na njihovom debi albumu, The Magpie, pa se nećete iznenaditi da je ovo prijatan heavy psych/ stoner rock sa malo pank i postpank elemenata. Ali, mislim, jednostavan, neposredan, nekako sveden i ukusno napisan, da prija i hardrokerima starijeg kova ali i ekipi koja pre svega troši doom metal. Zvuk je jeftin ali efektan a The Magpie apsolutno imaju mnogo karaktera i to im je jako oružje. Bend je sastavljen od nekih iskusnih muzičara a vidim da su i dosta svirali sa Eyehategod, dakle, ovde su iskustvo i kvalitet udruženi da vam donesu mnogo uživanja:
https://themagpie.bandcamp.com/album/the-magpie
Nešto mnogo sirovije dolazi iz Zagreba. Rifftree su dva lika sa bubnjevima i bas gitarom i muzikom koja zvuči kao proto sludge metal iz ranih devedesetih, sa uticajima što dolaze iz smera noise rocka ali i industriala poput Godflesh ili Fall of Because. Hoću reći WHAT’S NOT TO LIKE? EP Noise Worship je spor, lepljiv, prljav i sonični je (i lirični) spomenik distorzijama, pojačalima, vožnji skejta kad ste naduvani itd. Nisu Rifftree sad nešto mnogo originalni, o ovakve bendove smo se saplitali 1993. godine, kad god smo izlazili u grad da rušimo sistem blejanjem u Bunkeru, ali ima ovde lepe autentičnosti i prirodne masnoće. Cenim to:
https://rifftree.bandcamp.com/album/noise-worship
Sledeći duo o kom pišemo je iz Norveške ali i iz Indije. Spiral Shades su takav, interkontinentalni stoner rock projekat sa drugim albumom Revival koji vozi umiljat drogirani gruv gde Norvežanin sve svira a Indus sve peva. I šarmantno je, mada svedeno, sa temama i melodijama koje vole da malo povuku i na Aziju i pevanjem koje je transplantacija Ozija Ozburna na indijski subkontinent. Nemam zamerki na koncepciju, voleo bih da je izvedba samo malo razigranija ali album ima mnogo šarma i vredi da se čuje:
https://spiralshades.bandcamp.com/album/revival
Finci From Grotto nisu naročito heavy ali je njihov album, Monuments of Our Time vrlo gruvi, atmosferičan i nudi relaksirajući psihodelični rok. From Grotto nemaju pretenzije da vas sa patosom poravnaju volumenom zvuka i njihove pesme su pravljene da se sviraju tiho, sa prozračnim, lepim zvukom u kome akcenti svirani nešto jače imaju ozbiljan impakt. Svirka je lepršava, možda blago postrokerski usmerena da podseća na džezrokerski gruv i sve je to jako pitko i prijatno:
https://fromgrotto.bandcamp.com/album/monuments-of-our-time
Poljaci Noise River su takođe dosta prijatni na albumu Songs of Joy & Black Magic koji spaja fuzz rock, stoner rock, heavy blues i garažni punk rock za jednu organsku smešu dobrog gruva i vozačkih rifova. Nema ovde mnogo filozofije i sve je podređeno lepom, šoferskom osećaju a bend ima interesantan zvuk sa vrlo tamnim, jako distorziranim gitarama, ali onda i sa vrlo uspelim momentima mirne, tihe atmosfere. Vredno istraživanja:
https://noiseriver.bandcamp.com/album/songs-of-joy-black-magic
Rodakill je drugi album slovenačkih Omega Sun i mada u trenutku dok ovo kucam bend još nije stavio digitalni danloud na raspolaganje (Edit: sad jeste, pa dodajem link dole, a cena je KOLIKO DATE!) , hrvatski izdavač No Profit vam nudi vinil a album je, pa jebem mu, dovoljnodobar da pomislite da možda treba da imate vinil. Mislim, Omega Sun ne otkrivaju toplu vodu ali njihov stoner rok je atmosferičan, elegantan i ugodan. Poslušajte:
https://omegasun.bandcamp.com/album/roadkill
https://noprofitrecordings.bandcamp.com/album/roadkill-3
Italijani Ordalia su prvi album snimili još 2000. godine a nastavak je stigao tek sada. Odes for Victory nudi vrlo cheesy epski doom metal, nešto kao kada bi Manowar džemovali sa Candlemassom i mada je zvuk možda i malo nekarakteristično svetao za ovakvu muziku, pesme su zapravo vrlo dobro napisane, sa mnogo atmosferičnih rifova i herojskim pevanjem. Treba imati inklinaciju ka muzici koja je OVOLIKO fentezi orijentisana, ali meni se album dopada:
https://ordaliaoriginal.bandcamp.com/album/odes-for-victory-2
Kettlehead zvuči kao šaljivo ime za metal sastav, a Life is Hell kao suviše generičko, tryhard ime za debi album ali ovaj finski projekat zvuči i ozbiljno i dobro na tom debi albumu. I pakleno, takođe, ovo je težak, sirov, brutalan sludge metal sa ekskurzijama u hardcore thrash i ubedljivo prenosi svoju ključnu poruku. Ako vam se sviđa da vam ne bude prijatno, ovo je vaš fiks:
https://kettlehead.bandcamp.com/album/life-is-hell
Demons My Friends su iz Ostina u Teksasu ali su Meksikanci. Što je vrlo lepo! Debi album, Demons Seem to Gather je takođe lep, pogotovo ako vam je preko glave generičkih stoner rok imitatora koji samo znaju da vrte dva ista bluz rifa. Demons My Friends su kombinacija stoner roka sa grungeom i imaju melodičniju crtu nego što ja volim ali nema sumnje da to uveliko obogaćuje ovaj album. Emotivne, energične pesme, kvalitetna svirka, glasan zvuk – sve što vole mladi:
https://demonsmyfriendsghm.bandcamp.com/album/demons-seem-to-gather
Kanadski Blown Casket prže prljav, zabavan rokenrol na EP-ju High Voltage Dracula. Ovo ima garažnu energiju ali ipak nešto bolju studijsku produkciju i pesme inspirisane starim hororima. Jeftino je, neodgovorno i neodoljivo:
https://blowncasket.bandcamp.com/album/high-voltage-dracula
Fulanno su još jedan od onih argentinskih stoner bendova koji iskaču sa svih strana kada se najmanje očekuje. Ovo je ozbiljno fazirano, možda i drogirano do besvjesti, sa albumom Ruido Infernal koji 47 minuta sipa stonerske rifove i psihodelične solaže, hipnotišući slušaoca svojom lo-fi tektsurom. Izlazi tek iduće nedečje ali obradovaće vas već sada:
https://regainrecords.bandcamp.com/album/ruido-infernal
Kanađani Ethereal Tomb na svom drugom albumu, When the Rivers Dry kontempliraju o ekološkoj katastrofi ali to čine preko neverovatno distortziranih i nisko naštimovanih gitara, preteškog sporog ritma i uz promukle, veštičije vokale. Ovo je sludge doom metal bez previše konceptualnog filozofiranja ali sa ubitačno izoštrenom poentom i apsolutno zavređuje svaki džul nihilističke energije koju ćete uložiti u njegovo slušanje:
Jaded Truth sa Njufaundlenda su grunge/ hard rock sastav po sopstvenoj klasifikaciji. Što znači da EP Bitter ima idealan odnos glam rok korena i pank rok nadgradnje. Mislim, grandž ja ovde ne čujem ali who cares? Ovo je bučno, energično, raspoloženo, i sirovo u idealnom odnosu.
https://jadedtruth.bandcamp.com/album/bitter-ep
Look At You Now je šesnaesti album švedske progresivne postave The Flower Kings, i, jelte, za razliku od onog što se danas podrazumeva pod progresivnim metalom (a što je najčešće sipanje djent rifova preko povremeno neparnog ritma), ovo je ekipa osnovana u prvoj poolovini devedesetih i sa jasnim korenima u prog roku sedamdesetih. Dakle, Yes, King Crimson, Jethro Tull i ostala prog bratija imaju svoj odjek u melodičnoj, pozitivnoj muzici The Flower Kings i, s obzirom koliko je to u ono vreme smatrano zahtevnom, cerebralnom muzikom, slatko je koliko je Look At You Now relaksirajuća, pozitivna ploča. Čije ambiciozne aranžmane i raznoliki instrumentarij skoro ne primetite jer ste sve vreme uljuljkani nežnim temama i ugodnim gruvom. Prelepo, jebem mu.
Irski Slomatics su moderniji, distorziraniji i teži ali i njihov album Strontium Fields ima u sebi malo elegancije koju povezujem sa klasičnijim progresivnim rokom. Inače ovo je vro heavy ali i vrlo psihodelični doom metal sa space rock elementima i jednim pametnim, promišljenim pristupom ne samo aranžiranju pesama već i sekvenciranju albuma. Stoga je Strontium Fields ploča koja uprkos intenzivnosti zvuka ne zamara i vuče na slušanje, nudeći i širinu i dubinu. Sjajno:
https://slomatics.bandcamp.com/album/strontium-fields
Medicine Horse dolaze iz Tulse iz Oklahome pa i njihov album, Medicine Horse ima jednu izraženu južnjačku dimenziju. Stoner rok svakako ume da profitira od spajanja sa „narodnim“ izrazom i Medicine Horse fino odmeravaju blues i southern groove elemente u svojoj muzici i sa druge strane ih balansiraju težinom, svečanom sporošću i BRUTALNIM vokalima pevačice Nico Williams. Ovo je bluzirani stoner rok sa doom metal težinom i sjajnim oećajem kako da iz atmosferične, relaksirane svirke pređe u bombardovanje i pokolj, a da ne pokvari atmosferu. Odlično:
https://medicinehorse.bandcamp.com/album/medicine-horse
Šveđane Domkraft sam hvalio više puta godinama unazad pa i novi album, Sonic Moons, četvrti po redu, snimljen za ugledni Magnetic Eye Records iz Olbenija zavređuje samo birane reči. Domkraft su svoj spoj doom i sludge metala doveli do zaista brilijantskog sjaja, uspevajući da muzici koja počiva na teškom zvuku i moćnim rifovima podare slojevitost i dubinu što promiču mnogim kolegama. Zrelost se ovde čuje na svakoj pesmi u jednostavnosti tema ali u pažnji koja je posvećena dinamici i prirodnom psihodeličnom efektu što dolazi iz ponavljanja istih fraza različitim intenzitetom i sa različitim nivoima distorzije. Naravno, bar šest hiljada garažnih bendova na planeti u trenutku dok ovo čitate pokušava da uradi isto, ali Domkraft su ideal kome je lako težiti a teško ga dostići. Izvrsno:
https://domkraft.bandcamp.com/album/sonic-moons
Domkraft bi po zvuku i stilu vrlo lepo pristajali modernom lajnapu kalifornijskog izdavača Ripple Music, ali taj izdavač ove nedelje ima novi album belgijskog Fire Down Below i ovo je fantastičan desert rock uz koji je skoro nemoguće sedeti mirno. Album Low Desert Surf Club počinje masnom, zaraznom Cocaine Hippo i nastavlja samo još bezobraznije i prljavije. Ne u zvučnom smislu, ovo je dobro, bogato producirana ploča, ali su pesme nevaljale, ložačke, sa monumentalnim gitarskim rifovima, gruvom koji počiva na mišićavoj međuigri basa i bubnja, te sjajnim melodičnim vokalima. Siguran hit za Ripple Music i saundtrak za milion budućih žurki:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/low-desert-surf-club
Prelazimo na bržu muziku i slušamo thrash metal, speed metal, hardcore, grindcore i death metal sa svim njihovim podvrstama, đavo ih odneo. Ali evo, čileanski speed metal je često najbolji speed metal koji ćete čuti u bilo kojoj nedelji. Debi album Crudo Sepulto sastava Crudo Sepulto je razuzdan, energičan i vrlo sigurno odsviran, pa i solidno produciran i jedinu zamerku mogu da dam na malo monoton, skoro pa prošaptan vokal pevača po imenu Eschatology. Ali dobro, ako su ga tako krstili, KAKO JE UOPŠTE MOGAO DA ISPADNE? Crudo Sepulto su generalno kvalitetni, pesme su ložačke i brze a album se čak daje i za onoliko para koliko vi odredite. Svaka čast:
https://crudosepulto.bandcamp.com/album/crudo-sepulto
Losanđeleski Art Of Shock spajaju propisan, mišićav trhash metal sa naglašeno ambicioznim melodičnim temama na svom trećem albumu, Shine Black Light. Ima tu puno promena ritma i amtosfere i mada se meni melodičnost i atmosferičnost benda zapravo ne dopada preterano, ovo je bez sumnje bend sa potencijalom da osvoji dosta širok zahvat publike. I, mislim, pesme su im dobre a delovi koji su „pravi“ thrash su jako ubedljivi. Jebiga sad, nisam ni ja od kamena:
Satsuriku Robot su iz Tokija i debi album im se zove No Thrash Metal, No Life! Sa uzvičnikom. Da li STVARNO sad treba još nešto da pišem o ovom albumu? Ne treba? OK, naravno da ne treba ali evo: old school thrash pržačina koja spaja napaljene rifčine, brzinu i naslove pesama poput Robot in the Pandemic ili Mad Thrasher. Mislim, naravno da je zabavno:
Ako vam običan thrash nije dovoljan i žudite za hyperthrashom, stižu kao naručeni Terminalist, bazirani u Kopenhagenu ali kombinovanog američko-danskog porekla. Hyperthrash je, uzgred isti kao thrash metal, samo ima mrvicu black i death metal elemenata, pa je drugi album ove postave, The Crisis as Condition jedna dobra, energična ploča na kojoj se brzina, tehnika i maštovitost spajaju za odličan koktel svega što pošten čovek voli u metalu. Kvalitetna produkcija, pošten napor:
https://terminalist.bandcamp.com/album/the-crisis-as-condition
Nazad u domenu običnog thrasha su Taskforce Toxicator, sa možda malko preteranim imenom, ali se album, njihov prvi, Laser Samurai ističe ne samo odličnim naslovom već i dobrom muzikom. Bend je iz omiljenog mesta u Nemačkoj – Münster – a muzika je ložački, napaljeni thrash bez sad nekog preterivanja sa originalnošću ali sa dovoljno horskih refrena i brzine da svi kući odemo srećni:
https://taskforcetoxicator.bandcamp.com/album/laser-samurai
Koliko je slatko kad se thrash metal bend zove Evil Corpse? Mnogo slatko, naravno,a Brazilci koji su sebi nadenuli tu slatku firmu imaju iza sebe jedan album a sada i EP Nuclear Remains koji KIDA. Mislim, skoro da je redundantno reći da južnoamerički thrash metal bendovi po pravilu osvajaju brzinom, žestinom, strastvenošću i iskrenošću a na sve to Evil Corpse još imaju i kvalitetan zvuk, opasne, oštre rifove i izuzetno disciplinovanu svirku i ako volite staru Sepulturu ili zemljake Deathraiser, ovde nećete pogrešiti, a Evil Corpse su još i gospoda i daju vam daunloud po ceni koju sami odredite. Savršenstvo:
https://evilcorpsethrash.bandcamp.com/album/nuclear-remains-ep
Hominidos je novi projekat bubnjara po imenu Дмитро Прасолов a koji svira u bendovima poput Reabilitator, Metal Disease itd. Jedan dobar deo svojih projekata ovaj Ukrajinac radi u solo aranžmanu ali u Hominidos ima i gitaristu i basistu i ovo je pravi bend. Debi album, Hominidos Era svakako zvuči kvalitetno, nudeći tvrd, disciplinovan thrash sa old school jednostavnošću i prirodnim koketiranjem sa hardkorom. Pesme su kratke, energične tekstovi malo na Ukrajinskom malo na Španskom i ovo je vrlo prijatna old school treš žurka a koja se ne plaća NIŠTA:
https://prasolov.bandcamp.com/album/hominidos-era
See No Evil iz Milvokija sebe taguju samo deskriptorom „metal“ ali nema tu dileme, EP Justify Your Contempt je klecački, metalizirani moshcore. I to dobar. Ove dve pesme su kratke, tvrde i siledžijski senzibilitet ne preovladava nad dobrim rifovima. Dobra produkcija, dosta energije, kratke pesme i cena od koliko date su sve preporuke za pretpostavljam debi izdanje obećavajuće ekipe:
https://seenoevilwi.bandcamp.com/album/justify-your-contempt
Španjolski Vacants objašnjavaju kako EP Down In The Hole zatvara prvo poglavlje njihovog rada time što zadržava agresiju i abraziju a unapređuje produkciju. I ne mogu da se žalim, produkcija je odlična, a svirka kvalitetni metalizirani hardkor gde prva pesma traje manje od tri minuta i uglavnom krlja dok je druga, kako i sami ukazuju, eklektičniji komad sa više različitih atmosfera, ritmova, dinamika, čak i sa malo melodičnog pevanja. Sve na gomili vrlo solidno i vredi da se čuje itekako a kome se baš dopadne, daunloud plaća koliko želi:
https://vacantshc.bandcamp.com/album/down-in-the-hole
Cold Decay nude parisku varijantu moshcorea. Istoimeni album je pun klecaških ritmova, metaliziranog gruva i grubih muških vokala i tamo gde Cold Decay možda nemaju na originalnosti, apsolutno se kompenzuju energijom i sirovošću. Pakao:
https://colddecayhc.bandcamp.com/album/cold-decay
Iz Ujedinjenoig kraljevstva stižu Living X Grave sa svojom verzijom militantnog veganskog hardkora. Violent Liberation je EP sa tri pesme koje govore o oslobađanju životinja od mučenja i ubijanja koje im priređuju ljudi, a muzički je ovo teški spori metalizirani hardkor, naravno.
https://livingxgrave.bandcamp.com/album/violent-liberation
Apsolutni moshcore biser dolazi sa Long Ajlenda. Pain of Truth su bend sa jasnim korenima u njujorškoj hardkor sceni i album Not Through Blood je neka vrsta destilacije NYHC zvuka sa militantnim a tribalno zaraznim mid tempo ritmovima, pravim požarom gitara i frontmenom Michaelom Smithom koji je prve nastupe sa bendom svog starijeg brata, Backtrack imao kada je bio dvanaestogodišnjak. I mislim, čuje se da ljudi u Pain of Truth naprosto jedu, piju, spavaju i piške longajlendski hardkor, ovo je zvuk ulice izdignut na nivo religioznog obreda, ubedljiv, moćan, impresivan i neodoljiv. Ako ovo sve kažem ja koji NE volim moshcore onda zamislite u kakvoj ćete ekstazi biti VI:
https://dazestyle.bandcamp.com/album/not-through-blood
Ukrajinci Hempcrete prave vrlo zapaljiv crossover thrash sa zaraznim pank temama i čvrstom, disciplinovanom metalskom svirkom i produkcijom. Iako naziv EP-ja, High Beyond Recognition, sugeriše da je ovo pravljeno pod uticajem, jelte, opijata, Hempcrete isporučuju onaj matematički precizni a opet potpuno organski thrashcore kakav biste očekivali od, recimo, brazilskih legendi Ratos de Porao. Mislim, vokal je sličan, nervozna energija je slična, i Hempcrete od mene imaju najjače moguće preporuke. Thrash or be thrashed, braćo:
https://hempcrete.bandcamp.com/album/high-beyond-recognition
Razor Wire iz Masačusetsa za sebe kažu da sviraju „New England Death Metal“ iako je istina i da njihov demo, nazvan samo Demo, ima isto onoliko hardcorea koliko i death metala u svojoj osnovi, a i u nadgradnji. Pet pesama kraktog trajanja, teškog ritma, sporog tempa, generalno teskobnih atmosfera ali sa šmekom – sve po ceni koju sami određujete. Solidna ponuda:
https://razorwiredeath.bandcamp.com/album/demo
I Scathe iz Kalifornije su hardkor sa solidnom merom metala u svom zvuku, samo sve to prljavo, u muljavoj produkciji, ali odsvirano kvalitetno i besno. EP Volatile ima pet pesama koje znaju da zavrnu i ka grindcoreu i ka death metalu a bend zvuči vrlo profi i napaljeno iako ovo naplaćuje po vašoj želji:
https://scathe209.bandcamp.com/album/volatile
Onda su tu i Maležani Hellexist sa demo snimkom Demo 2023 i ovo je JOŠ prljavštine koja spaja crustcore i death metal. Hellexist nisu neiskusni, imaju iza sebe dva albuma, pa je i ovaj demo, uprkos sirovom zvuku i andergraund štroki vrlo ubedljiv i energičan. Ko voli nerazgovetno a preteće, pa još da uz njega može da se šutira, ovo mu stiže kao naručeno:
https://hellexist.bandcamp.com/album/demo-2023
https://brokennoise.bandcamp.com/album/hellexist-demo-2023-tape
Pravo ime indonežanskih Gutz je, kako oni sugerišu, Grinder Ultra Terror Zealotic, a ako vam to ništa ne znači, niste publika za njihovu muziku. EP Myths Dispelled ima dve pesme, pa, da, ponovo mešavine hardkora i death metala, onako, prostačke, seljačke, ali ispeglane, ubedljive, ma savršene. Beng jor hed tu dis:
https://grinderultraterrorzealotic.bandcamp.com/album/myths-dispelled
Whoa, Lengua Salvaje uz Čikaga mu ga baš daju po gasu. 2023 Demo nudi prljavi crustgrind i thrashgrind, sa striktno podrumskim, pretećim zvukom, brutalnim, mislim ženskim vrištanjem i puno primitivnih rifova. Mučna ali i simpatična muzika i sirova ali adekvatna produkcija. Sve to za dolar!
https://lenguasalvaje.bandcamp.com/album/2023-demo
Kanađani Black Pestilence svoj hardkopanktreš presecaju sa dovoljno blek metala da zazvuče zanimljivo i kao da rade nešto originalno. Ovo nije „blackened haredcore“ onako kako mi to danas shvatamo nego metaliziran hardcore thrash sa pank prljavštnom ali i onda sa malo blek metal začina odozgo. Album Chaotic Wisdom je jedna od zabavnijih ploča koje ćete čuti ove nedelje:
https://blackpestilence.bandcamp.com/album/chaotic-wisdom
Austrijski Bastard Peels se deset (i kusur) godina nakon svog trećeg albuma vraćaju EP-jem Scheiss auf dein Geld i kako sami vele, sa beskompromisnim i nepopustljivim stavovima. Dobro, za stavove ne znam NE PRIČAM NEMAČKI, ali muzika je odličan grindcore/ thrash sa taman toliko upada drugih žanrova i senzibiliteta da se čuje da ovo nisu neka naložena deca nego ozbiljniji, zreli ljudi koji mogu da se poigravaju sa tropima kako žele. Fina produkcija, generalno kvalitetno izdanje:
https://bastardpeels.bandcamp.com/album/scheiss-auf-dein-geld
#03_2023 – Petiot x Regurgitasi je, naravno, novi split za Petiot, jedan od projekata neumornog brazilskog grajndera, Arthua. Petiotova strana nudi odličan, plrjav, sirov ali nemilosrdan lo-fi grindcore dok Regurgitasi radi slično ali sa malo manje šarma i elegancije. Ali dovoljno da se ovo izdanje posluša, a ako kupujete, sami određujete cenu:
https://whocaresrecordsbrazil.bandcamp.com/album/03-2023-petiot-x-regurgitasi
Intimidation Display iz Baltimora kažu za sebe da sviraju blackened deathgrind, ali kad slušate album Unrelenting Punishment, njihov drugi, ima tu i slemova, tako da je ovo jedna lepa sinteza više stilova ekstremnog metala. Ne sad nešto revolucionarna ali ovo je častan i iskren uradak iz andergruanda, materijal pun užurbanih rifova, demonskih vokala i mošerskih ritmova. Naslov albuma je usklađen sa muzikom, ali produkcijski je ovo prijatno i ne oštećuje sluh, a ideja ima dovoljno da se monotonija ne uvuče u slušanje. Dakle, preporuke:
https://intimidationdisplay.bandcamp.com/album/unrelenting-punishment
Deathgrind je u ponudi i na četvrtom albumu Solunaca Head Cleaner. The Extreme Sound of Truth je upečatljiv naziv za album a i muzika je upečatljiva sa kombinacijom grindcore rešetanja, ložačkih rifova i dosta atmosferičnih pasaža. Pesme su po dva minuta i imaju dovoljno mesa da zasite a da ne dosade, produkcija je odlična pa, eto, navalite:
Ako se pitate šta bi, dođavola, ime benda Savage Ruins trebalo da znači, ukazaćemo da se najverovatnije radi o referenci na lokalitet iz igre Final Fantasy Brave Exvius. Metalci su velikim delom opaki nerdovi, nikada to ne treba zaboravljati. Enivej, debi album benda o kome ne znam apsolutno ništa sem da je iz SAD se zove World in Wrath i KRLJA. Mislim, baš krlja, ali onako, sa osećajem. Savage Ruins sviraju old school deaththrash i to je baš onako, jedna ložačka pesma sustiže drugu. Al jedva sustiže pošto je svirka baš brza i agresivna. No, Savage Ruins imaju dovoljno kreativnosti u rifovima i dovoljno truda ulažu u aranžiranje da ovaj album ne zvuči monotono, niti početnički. Ne znam ko su ovi ljudi ali ova ploča zaslužuje široku pažnju i podršku:
https://savageruins.bandcamp.com/album/world-in-wrath
Poljaci Faust svoj živi album, VooDoo Live počinju čitanjem očenaša a posle čega njihov neumoljivi death metal juriš deluje još efektnije. Faust su mi bili odlični prošle godine na svom četvrtom studijskom albumu, Cisza po Tobie, a VooDoo Live ih prikazuje u stvarno impresivnom svetlu sa kompjuterski preciznom svirkom i vrlo dobrim zvukom koji njihove kvalitetne, maštovite deahthrash pesme, sa povremeno vrlo kompleksnim aranžmanima publici predstavljaju na najbolji način. Bend zaslužuje prepoznavanje daleko preko granica inače više nego respektabilne poljske scene pa im svakako posvetite malo vremena:
https://faust4.bandcamp.com/album/voodoo-live
Turci Oculos na svom drugom albumu, Gaslighting, još uvek imaju tragove groove metal interesovanja koja su baštinili ranije ali je sada ovo mnogo čistije u death metal vodama. I dosta je solidno, sa slemerskim srednjim tempom i moš-deonicama, ali i sa atmosferama i pasažima koji malo izlaze iz čiste death metal matrice i daju svemu dah zrelosti i svesti da žanr nije sudbina. Fino sviraju Oculos i dobro su producirani, pa vrede da se u njih ulože vreme i pare:
https://oculos.bandcamp.com/album/gaslighting
Iz Izraela dolaze Spawn of Evil, iskusan bend koji radi od kasnih devedesetih. Sadistic Missionaries im je treći album i ovo je atmosferičan, žestok death metal sa black metal prelivima, i kombinacijom zlih, meljućih rifova sa melodičnijim gitarskim temama. Spawn of Evil imaju duh tog ranog satanističkog death metala koji je najbolje provlačio mladi Morbid Angel pa ako volite takav zvuk i pesme, nećete biti ni malo razočarani:
https://pestrecords.bandcamp.com/album/spawn-of-evil-sadistic-missionaries
Italijani Necrogore imaju vrlo debeo, težak, nedinamičan zvuk na svom debi EP-ju, Digging from Below. Ovo je apsolutno namerna i pažljiva rekonstrukcija švedskog „buzzsaw“ death metal stila i mada Necrogore sviraju dosta brže, jasno je da su im Dismember najveći uzor. Što nije ništa loše, naprotiv. Četiri pesme i intro beskompromisnog, žestokog death metala stare (švedske) škole svakom mogu da ulepšaju dan, pa neka tako bude i vama:
https://necrogore-it.bandcamp.com/album/digging-from-below-ep
Excarnated Entity su originalno iz Sijetla ali su sada u Poretlandu u Oregonu i kako je maltene sve što sam ikada čuo iz Portlanda odlično, tako i njihov debi album, Mass Grave Horizon donosi IZVRSTAN death metal od old school sorte. Iako je ovo prvi album što ga je bend snimio, članovi imaju dosta iskustva sa masom bendova i Mass Grave Horizon odmah osvaja odmerenim, svečanim doom-death početkom pre nego što prebaci u brzu traku i krene da bombarduje blastbitovima. Excarnated Entity većinu svoje muzike smeštaju u tu tačku balansa između spore, svečane doom ceremonije i energičnog death polivanja, zvuk je taman, štim nizak i sve ima formu košmara koji je oživeo i na javi. Ali košmara kome ne želite da pobegnete. Izvrstan debi:
https://nuclearwinterrecords.bandcamp.com/album/mass-grave-horizon
Stari favoriti urnebesnog, pećinskog death metala, njemački Prehistoric War Cult izbacili su Seven Rituals of Unhallowed Primitivity a što JOŠ UVEK nije njihov prvi album već kompilacija nekih dosadašnjih izdanja i živih snimaka koje VEOMA vredi čuti. Ovde imate dvadesetčetiri pesme ozbiljne primitivne pičkaže, čija je primitivnost pre svega u estetici a ne i u domenu kvaliteta svirke koji je NEUPITAN. Sjajno:
Kad death metal bendu nadenete kul ime kao što je Necroscum, bolje bi vam bilo da isporučite robu. Sreća pa je debi album ove francuske ekipe, Gates of Misery sasvim prijatan. Ne nešto preterano komplikovan, ovo je old school deathgrind rasturačina koja ima svu energiju Misery Index ili Dying Fetus ali bez nekakvog velikog rafinmana u odnosu na njihova bazična podešavanja. No, zvuk je vtrd, bend svira ubedljivo i pesme su bazirane na ložačkim rifovima pa se tih trinaest old school komada vrlo fino proguta i provari:
https://necroscum.bandcamp.com/album/gates-of-misery
Za neke bendove već iz imena znate tačno kako će zvučati. Atomic Goatcrime iz Ekvadora, na primer, mogu da budu samo urnebesni, bestijalni black-death metal, zar ne? Tako je! EP Atomic Goat Exterminium! (sa sve uzivičnikom) ima četiri pesme prostačkog ali šarmantnog zakucavanja bez pretenzija da osvoji srca neke šire publike ali sa autentičnošću i energijom koje će značiti tvrdom jezgru ljubitelja ovakve muzike. Kako i sam bend kaže: „Ako ste u potrazi za sigurnim utočištem, ovde ga NEĆETE naći.. Na ovom putu ima samo nasilja i smrti!“ Zamotajte mi odmah tri komada, da se ne vraćam svaki čas!
https://atomicgoatcrime.bandcamp.com/album/atomic-goat-exterminium
Novozelandski jednočlani Skull malo preteruje sa brojem izdanja, Death and Metal mu je treći album ove godine, no, kao i kod svakog od prethodnih, i ovaj album ima šarmantne momente i pesme vredne da se čuju i zapamte. Skull sada u svoj mošerski, srednjetempaški death metal ubacuje i pomalo melodije, ali sve je to primereno sirovo, jeftino i podrumski tako da se ne može optužiti za „simfo“ ambiciju. Ovaj bend slušam već godinama i uvek mi je zabavan:
https://skullmetalbandnz.bandcamp.com/album/death-and-metal
Vitam et Mortem su institucija kolumbijskog ekstremnog metala, death metal bend sa folk korenima i karijerom sada dužom od dvadeset godina. Polifonía del aniquilamiento – (Tributo a Vitam Et Mortem) je, kao što iz imena naslućujete, kompilacija obrada ovog sastava u izvedbi jedanaest kolumbijskih sastava od kojih većina KIDA. Ossuary su već poznati i ugledni, i njihova pesma je jedna od najuspelijih na albumu, ali i sve ostalo je vrlo dobro i vredno pažnje svakog koga zanima latinoaemerički death metal.
https://vitametmortem.bandcamp.com/album/polifon-a-del-aniquilamiento-tributo-a-vitam-et-mortem
Teksaški duo Discorporate na svom debi albumu That Which Is Not svira, uslovno rečeno, black-death metal, ali uzima dosta slobode u interpretaciji žanrovskih postulata i mada je muzika uredno žestoka i brza, ona i vrlo primetno diše, koristeći razne avangardne, folk i druge elemente. Rezultat je fina, eklektična ali ne svaštarska muzika već baš onako thinking-out-of-the-box paket kakav vam treba povremeno, da pročistite uši i spasete se kolotečine.
https://discorporateofficial.bandcamp.com/album/that-which-is-not
Brazilci Fossilization peglaju vrlo snažno na svom debi albumu, Leprous Daylight. Njihova vizija death metala je neumoljivo bombardovanje blastbitom i najmračnijim rifovima koje ljudsko uho može da čuje, ali onda (povremeno) usporavanje do doom brzina i epske rifaže. Jako to zrelo i moćno zvuči sa uspešnim prodavanjem slušaocu ideje da treba da se prepusti prebijanju i da će tu negde naći transcendenciju:
https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/leprous-daylight
Italijani Gory Blister prže od 1991. godinei Reborn From Hatred im je sedmi album pa sve zvuči uigrano i sigurno. Iako se bend vodi kao tech-death preduzeće, muzika je ovde, pored postojećeg tehničkog kvaliteta, fino atmosferična i možda i više brine o melodiji nego o komplikovanju sa aranžmanima. Ugodan death metal sa finim tempom i neočekivano mnogo nenametljive melodije:
Dying Fetus su u ovom trenutku takva institucija brutalnog death metala da su im albumi razdvojeni sa po pet i šest godina. Svakako je jasno da se metalnoj mašini iz Baltimora više isplati da svira turneje gde će publika ionako tražiti da čuje Destroy the Opposition i Shepherd’s Commandment nego što je bitno da se publikuje novi materijal. Otud su posle albuma Reign Supreme iz 2012. godine, a koji je bio neka vrsta vrhunca koncepta Dying Fetus, trojica izvrsnih muzičara nekako u jednom legato modu gde uglavnom kopipejstuju svoje najbolje momente i snimaju albume koji zvuče neobavezno ali ugodno. Wrong One to Fuck With iz 2017. godine (Pogrešno jedan jebati sa?) je bio prvi album Fying Fetus za koji mi je delovalo kao da se bend ni malo ne trudi da prevaziđe sebe iz prošle inkarnacije već se ugodno oseća na istoj ravni na kojoj je i bio, sa pesmama koje su korektne i ne naročito bitne za njihov opus. Novi album, Make Them Beg For Death mi ipak zvuči kao da se bend uložio nešto više, pa je songrajting upečatljiviji, no ako tražite od Johna i ekipe probijanje neke nove granice, eksperimentatorsku glad i istraživačko uzbuđenje, ovde toga nema. Album je zabavan primerak za Dying Fetus sada naizgled tako lakog mešanja tehničkog death metala i slemerskog gruva, sa pesmama koje su promišljeno primitivne i samo na trenutak bljesnu pasažima izuzetne tehničke veštine, ali nikako više od toga. No, veterani su svakako ugodni za uho i ako već ovo nije ploča iz koje će drugi učiti nešto novo, ona je jedno vrlo autoritativno ponavljanje lekcija:
https://dyingfetus.bandcamp.com/album/make-them-beg-for-death
Ako su vam Dying Fetus ipak isuviše old school, imamo i novi EP sastava PeelingFlesh iz Oklahome. Ova rasno meštovita atrakcija još uvek nema album ali hara sa kraćim izdanjima poslednje dve godine, pa je i novi EP, Slamaholics Vol. 2 jedan vrlo prirodan, zabavan spoj uličnog hip-hopa i slamming death metala. Nisu PeelingFlesh ni slučajno prvi koji su napravili ovu sponu, slem bendovi odavno rado uzimaju od hip-hopa i ritmove i gruv i odeću, ali u muzici ove ekipe se čuje jedan od najautentičnijih spojeva, sa repovanjem koje sasvim pristaje surovim slemovima i gomilom semplova u miksu. Zakucavanje sa svih strana i dobar njuh na strani Unique Leader:
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/slamaholics-vol-2
I evo nas u poslednjoj sekciji sa heavy metalom i krosžanrovskom ponudom. Verovatno niste čuli za portlandske Ghosts & Monsters, jer su imali samo jedan objavljeni album, Do Not Sleep, pre trinaest godina. Sada kanadski neprofitni, entuzijastički izdavač Heathen Hand Records donosi taj album plus neobjavljene demo snimke, prtetpostavljam u nekom momentu i na vinilu (jer je vinil prevashodni medijum ove etikete), ali za sada kao digitalni daunloud, pod nazivom Do Not Sleep / Unreleased. I mada generalno ne pokrivam reizdanja u ovim svojim pregledima, ovde em ima dovoljno novog materijala em su Ghosts & Monsters mnogo dobri. Ovo je mathcore/ false grind sa puno disonance i neparnih ritmova ali i sa zanimljivo napisanim pesama, pa i sa dosta humora koji nije od neke prizemne sorte već onako, uzdržan, iz drugog plana. Ghosts & Monsters odlično sviraju, materijal je odlično produciran – uključujući demo snimke – i ovo je za samo jedan dolar vrlo respektabilan dodatak svakoj kolekciji osobe od ukusa:
https://heathenhandrecords.bandcamp.com/album/do-not-sleep-unreleased
Stonecutters iz Kentakija nominalno sviraju sludge metal ali njihog sludge metal ima u sebi dosta i thrash i heavy metal elemenata pa ih zato stavljam ovde. Album Eye of the Skull je vrlo rifaški, dinamičan i energičan a iako ima tu neku sludge težinu, zvuk nije prekomprikovan i prostora za disanje itekako ima. Fin heavy metal, na kraju krajeva:
https://stonecutters.bandcamp.com/album/eye-of-the-skull
Gore sam pominjao PeelingFlesh i Pain of Truth kao bendove koji spajaju ekstremni metal i hip-hop uticaje, svaki na svoj način. No, ako su vam i jedni i drugi preekstremni, UnityTX su možda pravo rešenje. Ova teksaška, rasno mešotivta ekipa spaja metal i hip-hop na način bliži nekakvom muzičkom mejnstrimu, sa odjecima klasičnog nu metala u svom izrazu. I istina je da nu metal sada prolazi kroz svojevrsnu renesansu, ali Ferality, drugi album ove ekipe nije samo kopipejstovanje Korna i Limp Bizkita iz devedesetih – mada ima sasvim direktnih omaža – već dosta vrsno osvežavanje klasične formule i pesmama koje umeju da budu i čista elektronika. S obzirom koliko ja u suštini nisam neki ljubitelj ovakvog zvuka, UnityTX su mi bili prijatno iznenađenje i uz njihov tenzični gruv sam se lepo opustio:
https://unitytx.bandcamp.com/album/ferality
Belgijski Hunter na svom drugom albumu, Rebel Angels Rise voze tradicionalni heavy metal koji, zbog vokala, odmah podseća na osamdesete. Pevač David Walgrave uspeva da konzistentno izvlači onaj polomljeni, izvitopereni krik negde između Bona Scotta i i Uda Dirkschneidera, između momenata čistijeg pevanja, i u mnogome doprinosi šarmu Hunterovog zvuka. Koji, sam zvuk, hm, nije sjajan. Mislim, album je produciran čisto ali miks je nekako natrpan, a što je šteta jer su pesme prilično dobar, himnični heavy metal za nas matore ali i za mlade koji cene epski cheese. Meni je ovo vrlo prijalo,da ne bude nikakve zabune jer ja ne mogu da ne volim nešto rađeno u maniru ambicioznijeg NWOBTHM-a, sa puno rifčina a onda i sa iskomponovanim solažama i harmonskim delovima sa dve gitare pa preporučujem svima, bez ostatka, da poslušaju:
https://huntermetal.bandcamp.com/album/rebel-angels-rise
Iako Tahićani Uravena insistiraju da njihov izbor thrash metala za preferirani stil predstavlja svestan napor da se pobegne od rajskog imidža Francuske Polinezije, istina je i da im je debi album, Moana mnogo prijemčiviji, melodičniji i gruverskiji od bilo koje thrash ploče koje mogu da se setim. Štaviše, Uravena više sviraju melodični groove/ heavy metal nego thrash i to ne bi bio moj prvi izbor u slušanju ali sam, naravno, iz radoznalosti odvojio malo vremena za ovo izdanje i moram da pohvalim maštovitost i kvalitet:
https://uravena.bandcamp.com/album/moana
Aortha je bend, mada više studijski projekat koji pokazuje šta sve čovek (i to iz Bosne) može da postigne kada je posvećen i uporan. Predrag Glogovac je materijal za ovaj album napisao, koliko shvatam, kao muziku za naredni album njegovog starog benda Monolit, osnovanog još krajem osamdsetih, ali je život članove odveo na različite strane (jedan je i poginuo u ratu) a Glogovac je, sada sa adresom u Norvešoj, na kraju zvao masu poznatih muzičara da mu gostuju i spravio 47 minuta impresivnog modernog metala koji izvode članovi Exhorder, Scar Symmetry, Voivod, Tryptikon i još mase poznatih i manje poznatihbendova. S obzirom da je album sniman na parče na milion mesta na planeti, sve zvuči produkcijski iznenađujuće upeglano a stilski ujednačeno, smešteno negde između power, thrash i melodeath estetika, udobno, ubedljivo i impresivno. Svaka čast:
https://aorthametal.bandcamp.com/album/monolit
Mustang su iz Kalkute i povodom svog debi albuma, Beyond Raging Thunder govore o tome koliko je teško svirati hevi metal kada ste iz zemlje kao što je Indija, ali… da budem iskren, ja sam Indiju i uopšte, južnu i istočnu Aziju uvek smatrao vrlo plodnim tlom za metal svih vrsta. Otud i Mustang meni ne zvuče egzotično negio prijatno i familijarno. Album je staromodan, nostalgičan, ima jaku ’80s notu ne samo u pesmama i svirci nego i u zvuku i odmah me vraća u detinjstvo u kome su najepskije stvari istovremeno bile i najviše cheesy. Intro plus devet pesama leći će svakome ko poslednjih godina uživa u novom talasu tradicionalnog hevi metala i bendovima poput Metalian, Riot City ili Raptore. Ne propustite:
https://mustangindia.bandcamp.com/album/beyond-raging-thunder
https://fighter-records.bandcamp.com/album/beyond-raging-thunder
Još trad metala nam stiže iz Nemačke. Skull & Crossbones imaju vrlo, jelte, nemaštovito ime (a i ne sviraju piratski metal) i neko bi mogap da tvrdi da im je i muzika nemaštovita, ali debi album, Sungazer je naprosto staromodno odličan. Ovo je epski, napaljen heavy metal iz osamdesetih, odsviran u modernoj, kvalitetnoj produkciji, sa pevačem koji ima ozbiljan raspon glasa i pesmama koje prosto vuku na hedbeng i sviranje vazdušne gitare. Izvrsno je sa svim svojim mejdnovskim trikovima i melodičnim refrenima i ako vam se ovo ne dopada MOŽDA UOPŠTE NE VOLITE METAL.
https://skullandcrossbones.bandcamp.com/album/sungazer
Možda ste mlađi od mene i sav taj ’80s rivajvl vam ne znači ništa, ali ipak želite da čujete pošten glasan hard & heavy zvuk. Tu su danski Street Fighter da vas prijatno iznenade svojim debi albumom Secondhand Hero. Ovo je moderan, melodičan, energičan i glasan heavy metal sa ipak dovoljno old school elemenata da sav svoj cheese i sleaze dozira pažljivo i tako dobije pesme sa potencijalom da budu radijski hitovi u bilo kojoj deceniji od osamdesetih do danas. Slatko:
Disfiguring The Goddess više ne mogu da stavljam u death metal sekcije ovih pregleda jer Cameron Argon sada death metal ostavlja da se čuje samo u tragovima. Novi album, The Brutal Machine je pre svega atmosferični elektronski eksperimentalni rok u kome sintisajzeri, melodični refreni i programirani ritmovi sparinguju sa dubokim death vokalima i distroziranim gitarama. Utisak je često malo shizofren, kao da slušate u isto vreme Bolt Thrower i Boards of Canada no meni je Cameron uvek čovek čijoj se mašti i posvećenosti divim pa je i ovaj album vredan truda koji treba u njega uložiti da bi ga shvatili:
https://disfiguringthegoddess.bandcamp.com/album/the-brutal-machine-2
Album nedelje mora biti novi Cryptopsy. As Gomorrah Burns je urađen, evo, gutam knedlu, čak JEDANAEST godina nakon eponimnog albuma kojim je ovaj bend najavio vraćanje brutalnoj tech-death metal ortodoksiji nakon eksperimentisanja sa deathcore naklonima krajem pretprošle decenije. Tvrdokorni fanovi im svakako nisu oprostili razlaz sa pevačem Lordom Wormom do danas, ali stoji da je tokom poslednje decenije Cryptopsy objavio malo muzike količinski ali da je ta muzika bila u vrhu njihovog opusa, kombinujući hipertehničku svirku sa promišljenim songrajtingom. EP-jevi The Book of Suffering mi spadaju u najomiljenija njihova izdanja i mada uvažavam da to ne mora biti tako i za vas, As Gomorrah Burns je logičan, pa pomalo i konzervativan nastavak ove linije. A „konzervativno“ nije reč koju sam očekivao da upotrebim za Cryptopsy. Bend je svakako imao puno prostora da radi svakojake druge stvari tokom deset godina, sa Floom i Olivierom koji su imali razne druge projekte, Christianom koji je izrastao u vrsnog i traženog producenta ekstremnog metala i Mattom koji se bavio pivom i podkastima i skoro da imam utisak da je novi album snimljen više kao overavanje brenda nego kao nekakav stvarni kreativni imperativ da se stvara. Otud je ovo i neobično jednostavna, neću da kažem plitka ali pravolinijska, rokačka i nekomplikovana ploča za momčad iz Kanade. No, tamo gde se izgubilo na kompleksnosti i hermetičnosti dobili smo na pitkosti i ovo je album koji se bez napora potroši u jednom cugu i lako započne iz početka. Možda je to malo i izdaja Cryptopsy formule koje skoro uvek bila utemeljena na probijanju prethodno postavljenih granica, pa je ovde Matt sa „normalnim“ death vokalom skoro neprepoznatljiv a bend sa ogromnom lakoćom proleće kroz standardne brutal tech-death forme, no ne mogu da se sad nešto preterano durim što As Gomorrah Burns nije probio neke nove putanje kroz naše lobanje kada je i ovako Cryptopsy po kvalitetu pesama i tehničkoj izvrsnosti beznaporno na vrhu piramide straha. Ovo se toliko lako sluša da je i lako zaboraviti koliko je u pitanju SUŠTINSKI složena muzika sa pesmama koje čak i kada ne idu namerno na lomljenje formule koju je bend koliko juče postavio, zapravo pucaju od složenih aranžmana, tehnički zahtevne svirke i neumoljive energije što je ovi ljudi emituju. Odličan Donaldsonov miks je tu da pokaže ostalim producentima kako se ovo zapravo radi i Cryptopsy, reklo bi se, bez prolivene kapi znoja trijumfuju još jednom:
https://cryptopsyofficial.bandcamp.com/album/as-gomorrah-burns
