Veoma sam uživao u crtežu strip-albuma Hearts of Steel – Volume 1 – Debree, Cyrano, and Me koji se pod originalnim imenom Les coeurs de ferraille Tome 1 – Debry, Cyrano et moi pojavio prošle godine u izdanju belgijske kuće Dupuis. Kao što je to i pravilo, engleski prevod je izdao u digitalnoj formi Europe Comics krajem ovog Juna i priuštio nam užitak u nečemu što bih ja nazvao samim vrhuncem franko-belgijskog crtačkog stila. Zaista, uz sve primedbe koje imam da napravim na priču, pripovedanje i likove u Hearts of Steel – Volume 1 – Debree, Cyrano, and Me, ovo je svejedno strip koji od mene dobija izuzetno jaku preporuku na ime svog grafičkog sadržaja. Činjenica da u 2022. ili 2023. godini izlaze stripovi koji ovako savršeno repliciraju kvalitet i senzibilitet nečeg što je u mojoj glavi zlatno doba franko-belgijske produkcije – dakle pričamo o šezdesetim godinama prošlog veka – mi malo natera suze u oči.
Zaslužan za sav taj crtački vatromet – ali i za scenario, makar kao koscenarista – je ni Francuz ni Belgijanac već Španac José Luis Munuera, jedan od apsolutno najboljih crtača koji danas rade na francusko-belgijskoj sceni. Munuera je rođen 1972. godine u Španiji, gde je nakon studija lepih umetnosti na Univerzitetu Granada počeo da se bavi crtanjem stripova ali se to, naravno, dešavalo početkom devedesetih, kada je špansko strip-izdavaštvo bilo u nevoljama. Još u osamdesetima su rastuće cene hartije za štampanje, ali i uspon videoigara kao medijuma koji će mladu publiku okupirati više nego stripovi bili navođeni kao faktori vezani za zatvaranje nekih velikih izdavača i magazina u devedesetima – naročito ugledne kuće Editorial Bruguera koja je bankrotirala još 1982. godine. No, i veliki broj magazina koji su objavljivali stripove za odrasl(ij)u publiku su bili pogašeni tokom devedesetih (Zona 84, Cimoc, Cairo) a Ediciones B – kako je rebrendiran Editorial Bruguera je 1996. definitivno stavio katanac na bravu.
Španska industrija se nikada nije sasvim oporavila od ovog kraha, i zlatno doba post-frankističke ekspanzije stripova za zreliju publiku ostalo je za nama. No, može se argumentovati da Munuerin stil ionako prirodnije leži u franko-belgijskim stripovima pa je i odluka da ode u Francusku bila presudna za njegovu dalju karijeru. Prvo je radio za Delcourt sa scenaristom i crtačem Joannom Sfarom i pošto njihov strip Les Potamoks nije imao naročito velikog uspeha, njih dvojica su Dargaudu ponudili svoj drugi projekat, Merlin i ovo je bio popularan serijal gde je Sfara kasnije zamenio Jean-David Morvan čija će saradnja sa Munuerom biti toliko uspešna da je ovaj duo od Dupuisa dobio ponudu da uradi ribut njihovog ključnog serijala Spirou. Ovo je bio VEOMA dobro primljen rad i Munueru je obezbedio reputaciju koju će on dobro iskoristiti u kasnijim projektima, sa Jeanom Dufauxom, Juanom Diazom Canalesom ali i na stripovima koje će početi i sam da piše.
Za ovu priliku se udružio sa scenarističkim parom koji se krije iza pseudonima BeKa (u pitanju su Francuzi Caroline Roque i Bertrand Escaich) a koji su najpoznatiji po uspešnom serijalu za Dargaud, Filles uniques, anglofonoj publici poznatiji kao Misfits Club for Girls, za kreiranje jedne dirljive, ambiciozne priče koja spaja motive (romantizovane biografske) drame sa kraja devetnaestog veka, Sirano de Beržerak Edmonda Rostanda, elemente priča sa američkog juga iz vremena robovlasništva i imaginarijum i senzibilitet steampunk naučne fantastike sa lepim, emotivnim robotima.
Ako vam se malo zavrtelo u glavi od prethodne rečeice, ne zameram vam. Ovo deluje kao izuzetno komplikovana smeša motiva, ideja, estetika, da ne pominjem vremenskih perioda u kome su ovi tipovi literature nastajali i bili popularni i fer je da kažemo da se troje scenarista – pošto je ovde Munuera i pisao i crtao – nisu sasvim iskobeljali iz konceptualne paukove mreže u koju su voljno skočili. No, Munuerin crtež je toliko dobar i siguran da on uspešno spaja elemente iz različitih društava i imaginacija i na kraju tvori jednu vizuelno ubedljivu priču.
Glavna junakinja ove pripovesti je Isea, devojčica na pragu izlaska iz detinjstva i ulaska u adolescenciju koja živi u velikoj kući što podseća na američke južnjačke rezidencije iz 19. veka i deli ovaj prostor sa majkom i guvernantom. Isea ide u lokalnu osnovnu školu sa gomilom druge dece koja nose pantalone s tregerima i slamnate šešire, ali notabilno nema praktično ni jednog druga niti drugaricu. Kasnije ćemo u stripu shvatiti da je ovo zapravo posledica atmosfere u kući i jednog hladnog, od ljubavi ispražnjenog odnosa koji sa Iseom ima njena narcisoidna, nestrpljiva majka. Isea je dete koje, da bude jasno, legitimno čezne za toplinom i ljudskim dodirom ali ih od majke koja je podizanje deteta poverila guvernanti i veliki deo vremena provodi družeći se sa svojim društvom, neće dobiti. Isea sama kasnije kaže da ona nema prijatelje jer želi da bude bliska majci, koja kao da je neće, i mada ovo ne mora delovati kao uverljivo objašnjenje, Iseina samoća je opipljiva.
Tim više što ona ima tačno JEDNU prijateljicu koju nikada nije fizički upoznala i sa kojom komunicira preko futurističkog portabl računara/ pametnog telefona što je u stanju da sliku projektuje direktno u vazduh ispred korisnika i ne treba mu poseban ekran. Ovo je samo jedan od naučnofantastičnih elemenata ovog stripa, a drugi, još vidljiviji je to da su guvernanta, ali i radnici u polju, te drugo pomoćno osoblje koje vidimo, svi roboti. Humanoidni, inteligentni i vrlo artikulisani.
Spoj devetnaestovekovne odeće, stila života, pa i tehnologije (ovde postoje ti pametni telefoni, neka vrsta interneta, digitalni video i roboti, ali nema automobila, a avioni su prastari leteći sanduci sa propelerima) sa futurističkim je ovde konceptualno vrlo upitan – pogotovo što Isea opseisvno gleda film po Sirano de Beržeraku a znamo da je predstava prvi put izvedena 1897. godine – ali, kako rekosmo, Munuera čini veoma mnogo na tome da se svi ovi suprotstavljeni motivi pomire i nudi jedan uredan, uverljiv imaginarijum.
Srž konflikta koji ovde pratimo je, naravno u tome da ljudi robote tretiraju kao mašine koje su korisne dok su korisne a zamenjive kada više nisu i grafička i druga kodifikacija robota kao crnog roblja na američkom jugu je jasna, očigledna i dopušta scenariju da Iseu legitimno okrene protiv svoje majke kada ova odluči da robotsku guvernantu „otpusti“ jer smatra da joj je ćerka sada dovoljno velika pa da joj tako nešto nije potrebno.
Isea, kojoj je guvernanta Debree ionako bila jedina lepa stvar u životu ovde, naravno, odlučuje da uradi nešto drastično i pobegne od kuće u potrazi za robotskom dadiljom koju jedinu zaista voli, a na ovom putovanju joj se pridružuje jedini dečak iz razreda koji je do tada pokušavao da sa njom uspostavi prijateljske odnose. Naravno, strip se onda pretvara u neku vrstu herojske potrage u kojoj će dvoje dece malo sazreti, zbližiti se, a postupci odraslih će pokazati sumornu, eksploatatorsku prirodu društva izgrađenog na dostupnosti obespravljene radne snage.
Hearts of Steel – Volume 1 – Debree, Cyrano, and Me nije suptilan u svojim metaforama, ali je, makar tokom prve polovine, uredan u pripovedanju i čini da se likovi ponašaju ubedljivo, sa jasnim motivacijama i logičnim reakcijama na nova saznanja. Tek u drugoj polovini, kada scenario traži više akcije i proširuje sociopolitički kontekst uvodeći robote koji love druge, odbegle robote, Hearts of Steel – Volume 1 – Debree, Cyrano, and Me počinje da deluje zbrzano a motivi potrebni da se naprave emotivne i ideološke poente deluju kao mehanički ubačeni u narativ, bez potrebnog prostora da zaista prorade. I sami likovi prave preuranjen skok sa stadijuma detinje naivnosti i emotivnosti do starmalih dispanzera poenti koje čitalac treba da shvati, a pogotovo je spuštanje Iseine majke u dvodimenzionalnu ravan čistog, neiskupljivog zla naglo, i strip izmešta iz prostora suptilne porodične drame u jednu žanrovsku, jednostavniju postavku gde nema prostora za sive nijanse i sve je crno-belo. Ovo je šteta, pogotovo jer je Hearts of Steel svakako zamišljen kao serijal više albuma i možda ovaj prvi nije morao da strpa ovoliko priče u svojih sedamdesetak strana. Da je pripovedanje u drugoj polovini bilo relaksiranije i da su Isea i njeni kompanjoni imali više vremena na putu, mislim da bi strip u celini bio efektniji.
Iako nisam bio prezadovoljan pripovedanjem i radom sa likovima u drugoj polovini narativa, ovo je svejedno jedan od najlepših strip-albuma koje sam video ovde godine. Munuera svoje franquinovsko nasleđe ovde besprekorno uparuje sa southern-gothic-steampunk elementima i nudi strip prepun karaktera i, mada je ovo i prilično mračna priča, ljupkosti. Likovi su živi, sa puno suptilnih emocija u izrazima lica i gestikulaciji a okruženje naprosto fantastično ubedljivo iako spaja te nespojive elemente različitih epoha i estetika. Kolore je radio Španac Sergio Sedyas Román, još jedan veterean franko-belgijskog izdavaštva i oni su suptilni i pažljivo tonirani da stripu daju ozbiljnost i malo primire Munuerin grafički vatromet.
Hearts of Steel – Volume 1 – Debree, Cyrano, and Me je, dakle, strip koji uz izvesne rezerve svejedno preporučujem svakome na čitanje, s obzirom da je ovo sam vrh grafičkog rada – na bilo kojoj strip-sceni – koji ćete videti ove godine. S obzirom da je priča ovde sasvim zaokružena, pitam se na šta će ličiti drugi tom koji je u Junu već izašao na Francuskom a mi moramo malo da se strpimo za prevod. Za sada, Hearts of Steel – Volume 1 – Debree, Cyrano, and Me možete putem Amazona sebi priuštiti ovde.
