Alternativni svetovi u kojima DC-jevi superheroji imaju nešto drugačije uloge, kostime i karaktere nisu ništa novo. DC ima Elseworlds kao eksplicitan koncept već decenijama a u poslednjih nekoliko godina sa forsiranjem multi, meta i omniverzuma, alternativne verzije likova su više pravilo nego izuzetak. „Srednjevekovna“ varijanta Lige pravde i drugih DC superheroja deluje kao najprirodnija stvar na svetu i bio sam prilično iznenađen kada sam prvo češljajući svoja sećanja a onda i internet shvatio da zapravo nikada nije postojao ozbiljan, opširan strip sa ovom postavkom. Istina je, DC ima pregršt likova koji su bili aktivno tokom srednjeg veka (Silent Knight, Shining Knight, Demon Knights/ Madame Xanadu, pa i Morrisonov Knights of the Broken Table), ali varijanta u kojoj su najvažniji DC-jevi superheroji, članovi Lige pravde istovremeno i vitezovi, kraljice, princeze, kraljevi i čarobnjaci u fantazijskom srednjem veku, e, to izgleda niko još nije uradio. Niko, to jest, dok Tom Tylor i Yamsine Putri nisu započeli svoj maksi serijal Dark Knights of Steel a koji se dvanaestim brojem završio krajem Avgusta. Što se kaže, kad neće niko, moraju jedna Indonežanka i jedan Australijanac da spasavaju stvar.
Putrijeva je dosta dugo radila kao ilustratorka za razne izdavače stonih i video igara pre nego što je dobila priliku da crta za glavne igrače u američkoj strip-industriji. Prvo sam je zapazio kao autorku upečatljivih naslovnih strana koje je radila za Marvel i DC a verovatno je kvalitet koji je demonstrirala na Nightwingu bio ono što je Tomu Tayloru dalo ideju da je uzme za glavnu crtačicu na Dark Knights of Steel i da joj priliku da zablista. Nije teško zamisliti da će posle ovog serijala Putrijeva biti vrlo tražena u superherojskom stripu jer je demonstrirala ne samo izvrstan stil i glamur koje smo zapazili još na njenim naslovnim stranama već i vrlo solidan pripovedački zanat. Ovo je, na kraju krajeva, strip u kome treba da imate gomilu superheroja sa impresivnim moćima ali tako da sve to ima smisla u okruženju ispunjenom konjima, oklopima, mačevima. Putrijeva crta vrlo lepe ljude i njen srednji vek je DALEKO ugodnije mesto da se vidi i pohodi, makar kroz strip, nego što je bio pravi srednji vek, ali i fiktivni srednji vek jednog, recimo, Game of Thrones a koji je, prilično očigledno, poslužio kao delimična inspiracija za Dark Knights of Steel.
Čujte, ja prvi ne bih očekivao da Tom Taylor piše nešto što podseća na Game of Thrones – Australijanac se možda jeste proslavio mračnim stripovima u alternativnim univerzumima (Injustice, DCEASED) gde mnogo poznatih i voljenih likova gine ali Taylorove stripove iznad svega karakteriše jedna humanost i optimizam koji u ogromnoj meri kompenzuju šok-efekte smrti voljenih likova i drže ih daleko od ikakve pomisli na eksploataciju. Njegov rad na Wolverineu dao nam je beskrajno simpatičnu Honey Badger i njenog ljubimca žderavca Jonathana, a kada je pisao Suicide Squad to je bio strip o međunarodnoj ekipi mladih (blago queer) osoba koja čak i okorele kriminalce iz „pravog“ Suicide Squad uspeva da inspiriše da pomognu u odbrani male ostrvske države od preuzimanja koje su pripremile američke korporacije u saradnji sa američkim režimom.
Dark Knights of Steel je i sam serijal u kome neki od važnih likova budu ubijeni ili osakaćeni daleko pre kraja radnje ali i ovo je human, optimističan strip koji vrlo eksplicitno koristi srednjevekovni seting ne zato što želi da pokaže kako je teško bilo biti sebar ili sluga već da demonstrira da mi, čitaoci, superheroje ionako doživljavamo kao vlastelu ali da vlastela mora imati osećaj odgovornosti za nacije koje (tvrdi da) predvodi ne samo jer će tiranija na kraju završiti u regicidu, već i jer naprosto, postoji osećaj prirodne pravde koji svi poznajemo samo je nekima lakše da ga ignorišu. Taylor je večiti optimista i njegovi stripovi se često bave marginalizovanim grupama koje se suprotstavljaju represiji što stiže od strane većine, ali se i trude da pokažu kako je ta većina izmanipulisana od strane nekoliko koristoljubivih, moćnih igrača i da je represija nad manjinom društvena anomalija a ne neko „prirodno“ stanje.
Dark Knights of Steel ne posvećuje ni malo prostora prikazivanju života „običnh“ ljudi u fantazijskom srednjem veku u kome se radnja odvija i ovo je strogo „dvorski“ zaplet koji se odvija među porodicama što stoje na čelu nekoliko država. Ovde nema klasnih dimenzija društvenog sukoba koje je Australijanac obrađivao u Nightwingu ili Supermenu, jer je koncepcija ove priče drugačija, usmerena pre svega da pokaže tu gorepomenutu odgovornost vlastele u korišćenju njene moći. Supermoći su u Dark Knights of Steel standardno prisutne onako kako očekujete od superherojskog stripa, pa još uz dodatak magije kod nekih likova, ali su one i dobrim delom metafora za društvenu moć koja, u srednjevekovnom razdoblju, nije imala obavezu da odgovara ni jednoj apstraktnoj instituciji – sem možda crkvi. Vlastelin je bio apsolutni gospodar sudbina stanovništva pod njegovom vlašću i čak i „dobri“ kraljevi, grofovi i vojvode su tehnički gledano bili tirani.
Taylor ovo spretno koristi da pokaže svet koji se od standardnog DC univerzuma razlikuje ne samo po tome što je doba u kome se radnja odvija srednjevekovlje, već i što je onaj jedan presudni događaj koji je „kod nas“ označio početak ere superheroja – dolazak Supermena na Zemlju kao bebe u svemirskoj kapsuli – ovde imao drugačiji tok. Umesto da dete spakuje u svemirsku letelicu, pošalje ga put Zemlje i dočeka uništenje svoje planete zajedno sa ostatkom svoje rase, u ovom stripu je Supermenov otac, Jor-El napravio malo veće svemirsko plovilo pa su on i trudna supruga zajedno stigli na Zemlju, baš na vreme da se ona tamo porodi dok će on gomili konjanika rešenih da neobični par što je pao s neba prvo počaste strelama pa da posle postavljaju pitanja, demonstrirati kako Kriptonjani reaguju na svetlost žutog Sunca.
Ima nečeg prirodnog u tome da sedamnaest godina kasnije vidimo Jor-Ela i suprugu kao kralja i kraljicu neimenovane države dok je njihov sin, Kal-El, princ-naslednik, neka vrsta hodajućeg božanstva. Ovo su skoro neranjiva bića koja mogu da lete i izbacuju vatru iz očiju i tek ćemo kasnije saznati na koji način su Elovi zamenili na tronu dinastiju Wayne i kako je mladi Bruce Wayne, vitez u oklopu što podseća na stilizovanog šišmiša postao njihov vitez-zatočnik čiji je posao da štiti presto.
Taylor voli da se igra sa promešanim kartama. Supermen je u Injustice bio tiranin a Betmen vođa pokreta otpora, ali su u DCEASED obojica rano sklonjeni sa igraće table kako bi se napravio prostor za njihove sinove. U Dark Knights of Steel se uticaj Game of Thrones vidi između ostalog po dvorskim intrigama i seksualnim incidentima koji sudbinu dve moćne porodice povezuju na komplikovan način a Bruce Wayne je reklo bi se najkompleksniji lik koji mora da od zaštitnika kraljevske dinastije, što brutalnim preventivnim utamničenjima svakog ko pokaže ikakav talenat za magiju obezbeđuje nesmetanu vladavinu Elovih, postane zrelija osoba koja će prihvatiti svoje parče odgovornosti za odnose na dvoru i šire u društvu i među nekoliko susednih država.
Wayne ima i armiju dece-doušnika (to su, naravno „Robini“) koji za račun kuće El špijuniraju na dvorovima drugih Kraljeva i Kraljica a predvodnica zvanične vojske kraljevstva Elovih je, nagađate, Amanda Waller koja, kao i u „normalnim“ stripovima, ima i neku svoju tajnu agendu.
Ima tu vidnog zadovoljstva (a malo i zluradosti u spoznaji da se ovde neki važni likovi mogu ubijati „nekažnjeno“ pa je tako body count bitnih i popularnih likova ne previsok ali značajan) u igranju sa istorijom DC univerzuma i smišljanju lukavih varijacija. John Constantine je imao značajne uloge i u Injusticeu (doduše više u nastavcima koje je pisao Brian Buccelato) i u DCEASED pa je i ovde on na neki način zamajac radnje i krivac za rat u koji će stupiti tri kraljevstva. Naime, kao dvorski mag na dvorcu porodice Pierce (gde je doduše i sam kralj moćno metabiće što kontroliše elektricitet – radi se o srednjevekovnoj verziji Black Lightninga) Constantine je opsednut pororočanstvom koje govori o ljudima što će doći sa neba i izgledati kao „mi“ ali će u stvari biti demoni. Njegovo je tumačenje da je u pitanju porodica El, pa iako Elovi, Pierceovi i Amazonke žive u miroljubivoj koegzistenciji već mnogo godina, Constantine na prvi znak uzburkavanja vode savetuje svog kralja da krene u napad.
Vodu uzburka „zeleni čovek“, lik sa prstenom Zelenih svetilji i osmehom Džokera a koji organizuje ekstravagantan atentat na jednog od prominentnih članova porodice El. Nakon toga kao da stvari idu prirodnim tokom i bića koja pogledom mogu da spale čitave vojske kreću u osvetu, stara savezništva se ojačavaju kad postane jasno da se rat neće moći izbeći i u jednom trenutku se armije tri kraljevstva susreću na prostranom polju, isukanog oružja, čekajući komandu da se krene u pokolj.
No, Dark Knights of Steel NIJE game of Thrones. Ovo je strip, između ostalog i o tome da kraljevi vode naciju ali da njihovi savetnici vode diplomatiju pa Constantine, Lois Lane i Harley Quinn (koja je, prigodno, dvorska luda na dvoru Elovih PLUS savetnik kraljevske porodice koji je podseća da je reći istinu nekome moćnom najbolji način savetovanja) rade iza kulisa i pokušavaju da odlože naizgled neizbežni rat. U jednoj upečatljivoj, vrlo taylorovskoj sceni Quinnova staje ispred nastupajuće neprijateljske vojske i kaže kako se svi ratovi na kraju završavaju tako što posle masovne pogibije vojske mala grupa ljudi sedi za stolom i dogovori se, pa je ona želela da preskoči fazu sa masovnom pogibijom i odmah pređe na dogovor. Ovaj idealistički gest propada, ali, da ponovim, Dark Knights of Steel nije Game of Thrones i iako Taylor i ovde ima povremene momente svireposti prema likovima, Dark Knights of Steel NIJE strip o „građanskom ratu“ dobrih heroja protiv drugih dobrih heroja. Ovo bi, uostalom, bio izlizan motiv koji je preko u Marvelu isproban više puta i nikada nije dao dobre stripove. Taylor umesto toga, vernije sebi, pravi priču o manipulaciji iz pozadine, o skrivenim, ovde i bukvalno nevidljivim igračima koji upravljaju politikom država kako bi ostvarili personalnu dobit i pokazuje se da je srednjevekovni seting sa supermoćima zapravo idealno mesto da se u njemu postavi teza o tome da oni koji imaju moć imaju i odgovornost, pre svega za to da razgovaraju do iznemoglosti, pre nego što se odluče za rat, jer, pokazuje se, rat donosi korist samo šačici ljudi skrivenih od javnosti a nesreću svima drugima.
Nije to sad neka najoriginalnija priča na svetu, ali je ispričana na šarmantan način, sa odličnim korišćenjem DC-jevih likova i njihovih istorija i pametnim odstupanjima od istih. Betmen je ovde posebno izmešten iz svoje „dark and brooding“ persone, a koju on pokušava da prikaže svetu, no kako je i u DCEASED Taylor imao posebnu ulogu za Alfreda, tako je i ovde on neka vrsta moralnog srca prče. Topla, podržavajuća i požrtvovana očinska figura koju Alfred predstavlja čini sjajan kontrast Elovima koji, opet, nisu prikazani kao zli monarsi ali koji svog sina, Kal-Ela štite od magije – jedne od dve stvari koje kanonski mogu nauditi Kriptonjanima – vrlo represivnom politikom što prerasta u neku vrstu otvorene tiranije.
Naravno, treba biti svestan da Taylor ovde ne ide na neku vernu rekonstrukciju srednjevekovlja, čak ni onog iz fikcije. Likovi ne pričaju nekim fejk-staroengleskim govorom i često koriste savremene termine u dijalozima a što zapravo ide uz moderne koncepte o ljudskim pravima i ravnopravnosti koje štite. Ovo, naravno, ruši konzistentnost srednjevekovnog setinga ali ako vam to već nisu srušili ljudi koji lete i vanzemaljci (i to ne samo Kriptonjani) onda ste izdržljiviji nego što sam mislio.
Dark Knights of Steel je jedna vrlo standardna taylorovska priča o dobroti u ljudima koja samo treba da bude prepoznata od strane drugih dobrih ljudi i njena glavna atrakcija je taj srednjevekovni mizanscen. Pisan u periodu kada je Taylor dobio ekskluzivni ugovor sa DC-jem i imao dva visokoprofilna tekuća serijala (Nightwing i Superman: Son of Kal-El) pa započeo treći (Titans o kome ćemo prvom zgodnom prilikom progovoriti koju), Dark Knights of Steel je i bio prilično skrajnut u njegovom itineraru, sa dvanaest brojeva što su izlazili od Novembra 2021. godine do Avgusta 2023. Moguće je da je i Putrijeva ovde bila razlog kašnjenja nekih epizoda, (na primer tromesečne pauze između desetog i jedanaestog broja) ali neke brojeve su crtali i drugi crtači (odlični Bengal i Nathan Gooden) pa je kašnjenja i dalje bilo tako da je sasvim verovatno da Taylor nije mogao sve da postigne.
Ovo se donekle oseća i u samom intenzitetu priče koja je, da ne bude zabune, dobra, zabavna i drži pažnju a svoje poente plasira sasvim elegantno, ali koja prosto nema intenzitet drame kakav su imali Injustice, DCEASED ili još uvek tekući Nightwing. Iako se ovde gine, ratuje, ubija itd. Dark Knights of Steel vam neće napraviti ožiljke na srcu kakve ste navikli da očekujete od Taylorovih alternativnih univerzuma i ovo je emotivno manje dinamičan narativ. Šarmantan, svakako, Taylor se vraća nekim svojim omiljenih „shipping“ motivima, sa romansom između Olivera Queena i Dine Lance ali i ponovo preslatko formatiranim, nedužnim lezbijskim odnosom Harley Quinn i Poison Ivy, i ovde ima i mnogo kvalitetno iskorišćene „klasične“ DC istorije, na primer ceo podzaplet sa građanskim ratom na Marsu. No, Dark Knights of Steel na neki način više deluje kao vrlo dobra stilska vežba nego kao revolucionarni rad kakav su bili Injustice ili DCEASED.
Ima Taylor takve momente, naravno, takav je bio i Dark Ages, njegov za sada poslednji rad za Marvel, i Dark Knights of Steel je otprilike sličan po intenzitetu i posledicama, jedan ugodan, prijatan strip u alternativnom univerzumu koji dobro koristi poznate motive i ima dobro plasiranu glavnu poentu, ali koji nema ambiciju da vam resetuje sve što u glavi imate o ikoničkim superherojima. A ponekad je to, jelte, sasvim na mestu.
Putrijeva je svakako otkrovenje ovog serijala sa svojim dinamičnim a lakim, nenatrpanim crtežom, sa likovima koji su jako lepi i zrače dobrotom, sa urnebesno energičnom akcijom i puno elegantih kompozicija. Iako su njene naslovne strane često bile vrlo detaljno rađene i sa jako mnogo kolornog rada, u samom stripu Putrijeva mnogo više obraća pažnju na kompozicije i tempo pripovedanja a kolor je nenametljiv i bavi se prevashodno efektnim osvetljavanjem scena. No, većinu epizoda je na kraju kolorisao Arif Prianto, Indonežanin sa nešto smirenijim tonovima, ali sa jednakom pažnjom da crtež ne optereti kolorom i da kroz boje doprinese njegovoj čitkosti i vođenju čitaoca kroz kompozicije. Ovo je velika vrlina u stripu koji mora da ima i scene masovne tuče a gde čitalac uvek zna kako će mu se oko kroz njih kretati zahvaljujući pažljivoj kompoziciji i kolorisanju. Letering je radio Wes Abbott i naravno da se povremeno zabavljao sa varijacijama na srednjevekovnu goticu ali je tekst uvek čitljiv i pažljivo kolor-kodiran kako bi čitalac znao ko je narator.
Dark Knights of Steel je, dakle, strip koji je prijatno pročitati i u njemu lako uživati. Njegova drama nije trivijalna ali nije ni isforsirano bremenita mukom i težinom i njene poente su da podsete čitaoca kako likovi o kojima čita u ovim stripovima treba da budu heroji i da se tako i ponašaju. Srednjevekovni mitovi su nam i dali mnogo heroja što i danas služe kao predlošci za modernu fikciju pa je ovaj strip fino uskladio svoj seting i radnju. Ako sve to zvuči zanimljivo, blagoizvolite do Amazona pa se poslužite.
