Nedavno smo pisali o modernim Avengers stripovima i načinu na koji je njihva istorija ponovo prekomponovana da se u nju uključe brojne nove ideje koje je na Kirbyjevu i Leejevu osnovu nadogradio Jason Aaron. No, u NAŠEM svetu, Avengersima je ove godine šezdeseti rođendan pa je Marvel pored svih drugih stvari ovaj lepi jubilej označio publikovanjem miniserijala Avengers: War Across Time a čija je kolekcija izašla početkom Avgusta. Fer je reći da se Kuća ideja postarala da za ovakvu obljetnicu napravi nešto posebno pa je ovo prvi ikada strip koji je za Marvel napisao Paul Levitz, legenda njihovog najvećeg konkurenta, izdavačke kuće DC a koji je, eto i simpatičnog kurioziteta, ipak stariji od samih Avengersa. Samo šest godina, ali dovoljno, rekao bih, da pisanje u ključu Srebrnog doba superherojskog stripa njemu dođe prirodno, s obzirom da je doslovno odrastao čitajući radove koje su šezdesetih radili Kirby, Lee, Heck i druge kolege.
Levitz je jedan od relativno retkih autora svoje generacije i reputacije a koji nikada nije radio za Marvel. No, njegova je karijera bila činilo se neraskidivo vezana za DC, sa više od četiri decenije koje je u ovoj firmi proveo u različitim rolama. Naravno, počeo je kao pomoćnik urednika još kao tinejdžer kada mu je Joe Orlando dao prvu tezgu, da bi tokom sedamdesetih napredovao pa postao urednik magazina Adventure Comics dan pre svog dvadesetog rođendana a onda dve godine kasnije preuzeo uređivanje Batman stripova od legendarnog Juliusa Schwarza. Levitz je paralelno počeo i da piše, pa je i studirao na Univerzitetu Njujork ali je posle tri godine batalio studije jer je želeo da se usredsredi na pisanje. Kao scenaristu verovatno najbolje poznajete Levitza po tome što je autor nekih od najcenjenijih i danas najuticajnijih stripova o Legiji superheroja, a koju je pisao krajem sedamdesetih pa onda kroz najveći deo osamdesetih. Iako se ovom stripu vraćao u više navrata u kasnijim decenijama, uredničke dužnosti a onda stupanje na poziciju potpredsednika i izvršnog potpredsedika cele kompanije, pa posle toga predsednika i izdavača početkom ovog veka su mu oduzimale najveći deo vremena. Vredi naglasiti da je Levitz u svojim uredničkim i izvršnim ulogama bio zaslužan za dovođenje mnogo opasnog talenta u DC, uključujući Marvelove vedete poput Marva Wolfmana, Georgea Pereza i Johna Byrnea, pa onda Keitha Giffena ali i legendarnu urendicu Karen Berger bez koje DC koji danas poznajemo ne bi bio isti, i, naravno, britanca Alana Moorea bez koga angloamerički STRIP koji danas poznajemo ne bi bio isti.
Levitz je 31. Decembra 2020. godine, usred, jelte, pandemijske tmuše na Fejsbuku objavio da se povlači iz DC-ja, navodeći da je 47 godina u ovim ili onim ulogama sarađivao sa firmom a od čega 36 godina kao zaposleni. No, to ne znači da je sasvim odustao i od pisanja, pa je negde do 2021. godine za Valiant izlazio njegov serijal Visitor, a, vidimo sad, ponuda od strane Marvela da uradi strip kojim će biti obeležen važan jubilej je bila suviše dobra da bi joj se reklo ne.
Levitzov partner na crtačkim dužnostima na ovom serijalu je, pa, još stariji od njega. Doduše svega nekoliko meseci: Britanac Alan Davis je rođen Juna 1956. godine (a Levitz Oktobra), i svoje je prve profesionalne radove, posle objavljivanja stripova u fanzinima, imao za magazin Frantic a koji je bio deo Marvel UK izdavaštva. Kao i mnogi drugi britanski frilenseri, Davis je početkom osamdesetih sarađivao sa 2000AD, između ostalog i na Sudiji Dredu, ali je za razliku od većine vrlo brzo uspeo da se nametne Amerikancima kao izuzetan talenat. Veoma bitan deo njegovog rada u osamdesetima vezan je za nekoliko saradnji sa Alanom Mooreom, na Marvelovom Captain Britain, pa onda na 2000AD serijalu D.R. and Quinch i na kraju na Marvelmanu. Davis je jedno vreme radio kao magacioner, paralelno uz crtanje stripova koje je smatrao za hobi ali kada su ga 1985. godine iz DC-ja pozvali da radi Batman and the Outsiders, bilo je jasno da je ovo njegova prava profesija. S obzirom da je pre njega crtač bio Jim Aparo, jedan od najključnijih DC-jevih crtača iz prethodnih petnaestak godina, jasno je koliko je Britanac impresionirao DC-jeve urednike, pa je posle uspešne prve tezge, zajedo sa scenaristom Batman and the Putsiders, Mikeom Barrom, Davis prešao na Detective Comics.
Rad za Marvel došao je nešto kasnije, posle svađe sa DC-jevim uredništvom oko veličine pištolja koji će nositi Joe Chill u tadašnjim epizodama Detective Comics (ozbiljno), pa je Davis prihvatio poziv Chrisa Claremonta da sa njim radi New Mutants i Uncanny X-Men, da bi njih dvojica kasnije lansirali i serijal Excalibur. Davis će na kasnijim epizodama Excalibura debitovati i kao scenarista a većina njegove docnije karijere bila je u radovima bilo za Marvel, bilo za DC, uključujući cenjene naslove poput JLA: Nail ili X-Men: Schism.
Kolore je ovde radila Rachelle Rosenberg, što je, verujem, svedočenje o tome koliko je njena reputacija porasla tokom proteklih par godina i data joj je prilika da radi rame uz rame sa legendama američkog superherojskog stripa, dok je letering pao u dužnost Coryju Petitu. I Rosenbergova i Petit su vrlo pažljivo podesili svoj stil na Silver Age setinge jer je ovo strip koji već na prvoj strani navodi da se događaji u njemu odvijaju odmah posle jedanaeste epizode originalnog magazina Avengers, dakle, negde krajem 1964. godine ako ćemo da gledamo u našem vremenu, i sve u njemu, od sastava tima, preko karakterizacija likova pa do strukture pripovedanja je studiozan pastiš old school superherojštine.
Na trenutak treba i da se zapitamo za koga je zapravo napravljen ovaj strip? Tačno je da je nasleđe prošlosti jedan od glavnih elemenata kapitala moderne superherojštine ali ljudi koji su mogli čitati Avengers broj 11 u vreme kada je izašao su danas u svojim šezdesetim i sedamdesetim godinama. Avengers: War Across Time na neki način potvrđuje ono o čemu često pričamo, kako američki superherojski strip izrazito pati od problema gerontokratije, odnosno da su i autori i publika stariji nego što bi bilo prirodno, pa mnogi savremeni stripovi zapravo samo prepričavaju stripove stare pola veka ili polemišu sa njima. No, Avengers: War Across Time nije čak ni to, ovde nema naglašeno postmodernog čitanja originalnih predložaka, poigravanja sa starinskim tropima ili nekakvog esejističkog analiziranja old school superheroja. Ovo je potpuno strejt, po tonu i svetonazoru veoma verna rekonstrukcija Avengersa iz Srebrnog doba gde je jedini detalj što ukazuje da se radi o modernom stripu činjenica da ovde imamo jedan zaplet koji traje pet epizoda, a što je u ono vreme, sa mnogo komprimovanijim pripovedanjem, bilo veoma retko i postaće uobičajeni deo superherojske naracije tek sedamdesetih godina.
No, da odgovorim delimično na pitanje iz prošlog pasusa: ovaj strip je DEFINITIVNO za mene. Ja sam inače prilično sumnjičav kada moderni scenaristi i crtači uzmu da rade pastiše i rekonstrukcije Silver Age stripova jer to često ispadne namešteno, neprirodno, isforsirano, odglumljeno, jednom rečju, jelte, KRINDŽ, ali Levitz i Davis nisu „moderni scenaristi i crtači“ i mada njihov današnji stil i pripovedanje ne mogu da se nazovu srebnodobnim, očigledno je da nemaju problem da se Srebrnom dobu vrate sa puno uverljivosti. I onda Avengers: War Across Time uspeva da bude čista zabava neopterećena ikakvim ambicijama da tu sad nešto komentariše ili dekonstruiše, ovo je „glup“ superherojski strip u kome se ogroman sukob sa bićem iz druge dimenzije dešava jer ostareli poštar ne spusti paket sa poštom kako treba na pult gde je mislio da ga stavi, a to čak nije ni najveći sukob u ovom stripu. Avengers: War Across Time je, kako su to često bile rane epizode Avengersa, strip koji je 80% borba, u kome je zaplet bitan samo koliko je bitno da naše junake prevede iz jednog borilačkog set-pisa u drugi a karakterizacije su jednostavne i energične.
Utoliko, iako se „rat kroz vreme“ iz naslova odnosi na Kanga Osvajača, old school negativca iz Marvelovih stripova šezdesetih (danas aktuelizovanog pojavljivanjem u trećem filmu iz Ant-Man serijala), a koji, znamo, sedi u budućnosti, osvaja svemir ali i putuje kroz vreme da bi pronašao važne resurse koji će pomoći njegovim osvajačkim ambicijama, ovde se ne ratuje baš SAMO sa Kangom i veliki deo stripa otpada na potpuno nevezan sukob sa Sindrijem, „kraljem patuljaka“ koji je greškom prizvan na Zemlju i ubeđen je da je Thor to učinio iz zlobe, pa kreće pičvajz u kome Bog groma otkriva da kovač što je napravio njegov čekić zapravo ima moć i da ga kontroliše…
Ako tražite nekakav lukav način da se sve to poveže u nekakvu metapriču, pa, Levitz i Davis u finalu zaista prave sponu sa istorijom Avengersa i padanje kroz vreme starom timu pokazuje buduće, veličanstvene verzije Avengersa koje će spasti vasionu i multiverzum od pretnji više puta. Ovo je simpatičan momenat kojim se obeležava jubilej i legat, i Davis ovde crta MNOGO budućih superheroja sa MNOGO elegancije, ali ovo je samo još jedna luda avantura za tim koji tokom pet epizoda prolazi kroz toliko akcionih scena da niko ne može da zameri Avengersima što se kasnije neće sećati onog što su videli. Hoću reći, ovde nema nekog BIG PICTURE napora da se prošlost Avengersa uokviri na originalan naćin i ovo je zaista strip koji svoj fokus stavlja na činjenicu da su Avengersi pre svega nepokolebljivi borci protiv onih koji bi da tlače slabije, pa se najbolje i najčistije ova njihova priroda realizuje baš u borbi.
Avengers: War Across Time podseća na to da su stripovi Srebrnog doba i zapravo do duboko u sedamdesetima veliki broj svojih stranica posvećivali akciji pa iako ovde ima vrlo lepo umetnutih momenata niže dinamike – partikularno sa Hankom Pymom i Janet Van Dyne koji su ovde još uvek srzmerno mladi i zaljubljeni i dobijaju momente intime i dijaloga koji nisu samo dovikivanje u borbi – najveći deo stripa otpada baš na akciju. Ne znam koliko tako nešto prija nekom mlađem čitaocu, ali meni, odraslom na ovakvim stripovima je veoma lepo leglo to kako Levitz i Davis stručno režiraju scene borbe, vodeći Avengerse kroz niz sukoba sa robotskim Hulkom, Sindrijem, Lava ljudima, Kangom i dajući svakom od heroja prilike da zablistaju. Leejev, Kirbyjev i Heckov rad na ranim Avengersima je, ne treba da zaboravimo, bio obeležen novim (za ono vreme) pristupom superherojštini, gde su članovi tima zapravo bili nekompatibilne, svojeglave individue sa mnogo unutrašnjih dilema i nesigurnosti i gde je pronalaženje sinergije između ljudi sa različitim moćima na bojištu bilo istovremeno karakterni rad i pokazivanje čitaocu kako ljudi sa vrlo divergentnim veštinama mogu u okviru tima da se dopunjuju i da niko od njih, uprkos unutrašnjim sumnjama u sebe, nije višak niti vredi manje od drugih.
Levitz i Davis ovo savršeno rekonstruišu i već prvi veliki sukob, sa pomenutim robotskim Hulkom pokazuje članove tima, od najvećeg (Giant Man) i najsnažnijeg (Thor) pa do najmanjeg i najslabijeg (Wasp), kako smisleno učestvuju u očajničkoj bici sa bićem koje se na kraju poražava dovitljivošću, u trenutku kada deluje da su naši junaci na korak od poraza.
Ovo nije „originalni“ Avengers tim, jer se sastav i u ono vreme brzo menjao, i ovde Avengerse čine „velika trojka“ (Iron Man, Thor i Kapetan Amerika) zajedno sa Giant Manom i Wasp i Levitz se jako zabavlja sa ovom postavom, perfektno omažirajući Leejev pompezni stil pisanja i pogotovo dijaloga.* I ovo je zapravo važnije nego što se na prvi pogled čini jer u 2023. godini način na koji su Avengersi pričali u 1964. može da deluje bespomoćno zastarelo ili, još gore, kao parodija na Avengerse iz šezdesetih. Levitz izbegava obe ove zamke, hvatajući energični, veći-od-života stil dijaloga koji je Lee patentirao, ali mu dajući dovoljno modernog senzibiliteta da ne deluje isforsirano.
*srećom, scenarista pravi ispravan izbor i izbegava da u titlovima prepričava dešavanja sa slika, kao što je često bio slučaj u šezdesetima i sedamdesetima, puštajući Davisov crtež da radi za sebe
Ovo je pogotovo primetno u činjenici da je Wasp (dakle, Janet Van Dyne) sklona stalnom flertovanju sa maltene svakim superherojem koji joj uđe u vidno polje, ne stideći se da i pred svojim, jelte, intimnim partnerom Hankom Pymom (Giant Man) salivira na Thora ili Kapetana Ameriku ali i da im upućuje sugestivne komentare. Ovo je VRLO LAKO moglo da ispadne neprijatno, neugodno i krindži, da Janet prikaže kao nekakvu seksom opsednutu kuguarku koja namerno kukolduje svog, jelte, čoveka, a što bi opet neki tumačili kao opravdanje za kasnije instance partnerskog nasilja u ovim stripovima, ali – nije. Levitz ovde apsolutno savršeno hvata bezbrižni duh flerta šezdesetih i prikazuje ovu ženu kao samouverenu, samovlasnu ali i posvećenu Hanku, bez osećanja obaveze da sve vreme gleda u pod i klima glavom kad on mensplejnuje stvari. Na ovaj način Wasp se pokazuje kao ravnopravan član superherojskog tima i nije svedena na puki seksualni ukras.
Ima tu još finih karakternih momenata, posebno jer se ovde podvlači, bez potrebe da se eksplicitno objašnjava, kako su Avenegersi još uvek zapravo nov tim, koji tek gradi odnose i poverenja između članova, pa su i momenti u kojim Tony Stark u oklopu Iron Mana priča o sebi u trećem licu i naglašava da je on samo skromni Starkov telohranitelj beskrajno simpatični i briljantno hvataju taj haos rane faze Avengersa, pre nego što je tim legitimno počeo da nosi titulu najvećeg superherojskog tima na planeti.
Levitz je u najavama pominjao da je veliki deo spisateljskog zanata naučio čitajuči upravo rane Avengerse Stana Leeja, Jacka Kirbyja i Dona Hecka, ali ponovo treba podvući da njegov scenario i dijalozi uspevaju da ostave utisak svežine i ako ne BAŠ savremenosti, onda da ne deluju otužno zastarelo. Slično, Davisov crtež i naracija su ne puko precrtavanje Kirbyjevih ili Heckovih kompozicija već jedna smislena ekstrapolacija i dovođenje ovog senzibiliteta u moderno doba. Naravno, kostimi su ekstremno verni originalima*, ali Davis, recimo, ne radi previše sa pozadinama kada to nije neophodno, fokusirajući se na likove i njihove ikonične energije, nudeći strip koji ima jaku crtu te dobrohotne naivnosti koju su Avengersi imali šezdesetih, ali bez pornografskog fokusiranja na nju. Ovo je pripovedano tečno, prirodno, i sa pogotovo borbenim kompozicijama koje su urnebesno zabavne, naročito uz jake, intenzivne kolore Rosenbergove i Petitove old school zvučne efekte. Ponovo, možda neki mlađi i moderniji čitalac ovo neće doživeti kao ja, ali MENI je Davisov crtež ovde bio pravi melem za oči, sa gomilom scena borbe koje bih odmah stavio na zid.
*malo sam pišnuo od miline videvši Thorov old school kostim sa četiri kruga na prsima junačkim i čizmama koje imaju i štitnike za kolena, a da ne pominjemo Iron mana na koturaljkama!!!!!!!
Avengers: War Across Time, da zaključimo, ne govori skoro ništa novo i nečuveno u vezi sa Avengersima. On nije zaista nekakva kontemplacija o šestodecenijskom postojanju ovog tima i toga gde je, nakon skromnih početaka, on sve stigao i šta je postigao. On je proslava njihove rane energije, jednog nesputanog spektakla dinamike i jednostavne, upečatljive karakterizacije, kojima su superherojski stripovi šezdesetih formirali svoj osobeni identitet a na kome i danas gradimo u različitim medijima. Kao takav on je svakako nostalgičan i njegova recepcija zaista u mnogome zavisi od toga imate li ikakvu sponu sa „starim“ Avengersima. No, ako imate – a ako ste ovaj tekst čitali sve do ovde onda verovatno imate – verujem da je uživanje zagarantovano. Amazon kolekciju prodaje ovde.
