Ko me poznaje verovatno neće biti iznenađen izjavom da je jedna od najlepših stvari koju sam pročitao u poslednjih nekoliko nedelja američko izdanje italijanskih stripova iz osamdesetih baziranih na klasičnim Diznijevim stripovima iz četrdesetih i pedesetih ali i na klasičnim delima evropske književnosti. Uncle Scrooge and Donald Duck in Les Misérables and War and Peace u izdanju američkog Fantagraphics neću nazvati monumentalno kolekcijom naprosto zato što je čitav Fantagraphicsov napor na objavljivanju klasičnih stripova o Diznijevim junacima iz prethodnog stoleća MONUMENTALAN rad a ovo najnovije izdanje, najavljivano godinu dana i konačno dostupno čitaocima od druge polovine Septembra je samo još jedna fantastična cigla u tom esencijalnom spomeniku stripovima koji kao da su poslednjih decenija malo zaboravljeni i predstavljaju maltene skriveni deo istorije američkog stripa i popularne kulture.
Već sam više puta, pišući o raznim stripovima sa Diznijevom licencom, pominjao da je kompanija Walt Disney interesovanje za publikovanje stripova izgubila poodavno prepuštajući licencu drugim izdavačima, neretko u drugim državama. Autor stripova o kojima danas pričamo, Giovan Battista Carpi, Italijan, radio je Diznijeve stripove za italijansko tržište već od 1953. godine. Za razliku od novinskog stripa koji je dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka bio srazmerno nezavisna i prilično robusna poslovna i kreativna struja u kompaniji Volta Diznija, sa sve višim profilom koji su Disneyjevi crtani filmovi počeli da stiču od četrdesetih pa na dalje, osvajajući mejnstrim kulturu, kao i sa prelaskom na magazinsko publikovanje, Walt Disney je stripove počeo da tretira više kao usputnu rabotu koja može da donese nešto malo dodatne zarade ali će biti decidno sekundarna u odnosu na animaciju. Autori stripova u ovom periodu često će biti samo animatori koji u tom trenutku nemaju posla, a scenariji su u nekoliko poznatih slučajeva, bile adaptacije nesnimljenih priča inicijalno namenjenih crtanim filmovima.
Kada je počelo licenciranje drugim kompanijama, u drugim državama, poput Italije, i ovde su stripove često radili animatori. Carpijev prvi posao za vezan za Disneyjeve propertije je bio strip-kolaboracija sa animatorom Giulijom Cherchinijem na stripu o Paji Patku za koji ostaje distinkcija da je u pitanju ne prva ali DRUGA priča nastala u Evropi u kojoj se pojavljuju braća Buldozi. I sam Carpi je imao iskustva u animaciji. Originalno strip-autor koji je od 1945. godine radio za nekoliko dečijih magazina (od 1947. kao i crtač i scenarista), Carpi je po preseljenju u Milano 1947. godine počeo da radi kao animator za studio koji su držali Nino i Tony Pagot (tj. Antonio Pagotto) a koji je u tom trenutku već godinama (od 1942. kažu) radio na prvom italijanskom celovečernjem animiranom filmu, I fratelli Dinamite, što će na kraju leta te godine imati premijeru na desetom venecijanskom filmskom festivalu.
Carpi je nakon tog prvog stripa za Disney 1953. godine nastavio da radi stripove kako za ovu kompaniju, tako i nezavisno, izdvajajući se od ostalih kolega time što je imao volje i resursa da se u kontinuitetu posvećuje autorskom radu pa je tokom pedesetih godina i na dalje u Italiji ostvario solidnu reputaciju kao kreator mnogo popularnih strip likova, poput đavolka Geppa, bake Alberade, Gargantue i drugih. No, naše današnje interesovanje su pre svega radovi koje je napravio za Disney tokom decenija i ovde se Carpi bez mnogo ustezanja može klasifikovati kao jedan od dvojice najvažnijih italijanskih autora Disneyjevih stripova koji su ikada radili u medijumu.
Drugi je naravno, Romano Scarpa, čovek odabran da nastavi legat Floyda Gottfredsona u najvažnijem italijanskom magazinu posvećenom Disneyjevim stripovima, Topolino, a koji je i dalje aktivan, posle više od sedam decenija rada*. Scarpa je nešto poznatiji u internacionalnim okvirima – iako su on i Carpi rođeni iste, 1927. godine – jer je američki Gladstone krenuo da objavljuje prevode njegovih stripova još 1988. godine, a što je bilo prvi put da američka publika na Engleskom jeziku čita radove italijanskih autora. Carpi nije imao tu vrstu pažnje, ali je u Italiji postao veoma popularan, na ime svojih radova izvan Disneyja ali i na ime veoma uspele serije „velikih parodija“ koje je radio za Topolino.
*magazin, ne Scarpa koji je preminuo pre osamnaest godina
Ovi stripovi, označavani kao „Grandi parodie“ su bile Carpijeve adaptacije velikih dela svetske literature (i kinematografije) za publiku koja je čitala Topolino, inspirisane, majstorski sažete interpretacije Šekspira (Hamlet, koji je izašao 1960. godine), Verna (Put oko sveta za osamdeset dana iz 1963.), Aligijerija (Pakao iz 1988.) ali i Kafke (Preobražaj iz 1991.). U devedesetima će Carpi biti postavljen za direktora institucije Scuolo Disney, škole za strip crtače, koja je i dalje aktivna i uspešna, vođena njegovim učenikom, Robertom Santillom, dok će veliki majstor preminuti u Genoi, gde se i rodio, 1999. godine.
Ova kolekcija sakuplja dve od njegovih najpopularnijih „Velikih parodija“, Jadnike Viktora Igoa, koji su izlazili u Topolinu Aprila i Maja 1989. godine i Tolstojev Rat i mir iz 1986. i, ma koliko bi nekakvom literarnom snobu moglo delovati kao da je ovo ciničan derivativni rad gde se najveći dometi evropske klasične književnosti transformišu u razblaženu slepstik komediju namenjenu osnovnoškolskoj deci, meni je teško da ne budem zadivljen Carpijevim majstorstvom i izvanredno vođenim narativima koji su jako dobro razumeli šta iz originala može da se iskoristi, šta da se odbaci a šta da se promeni kako bismo dobili priče koje će po tonu biti prepoznatljivo „diznijevske“ a opet sa dovoljno spona sa originalnim delima da budu neka vrsta „gateway drug“ fiksa za klince koji će steći osnove znanja o ovim klasicima.
Carpi je, naravno, jedan od autora Paje Patka i njegove porodice na čijim sam radovima između ostalog i ja odrastao pa sam po prirodi stvari ugođen na frekvenciju njegovog fantastičnog crteža. Kako sam već pominjao, dok je Politikin Mikijev Zabavnik, kao nastavaljač onog što je u šezdesetima radio magazin Miki, objavljivao mahom reprinte američkih stripova iz Disneyjeve kuhinje, Mikijev Almanah u izdanju Dečijih novina iz Gornjeg Milanovca se usredsredio na italijanske stripove pa je domaća publika poznih šezdesetih godina prošlog veka, pa sve do ranih devedesetih imala prilike da čita Scarpu, Carpija i njihove kolege. Carpi je, inače, kreator jednog od najpopularnijih Disneyjevih likova nastalih izvan SAD, superheroja sa kodnim imenom Paperinik (kod nas prevođen kao Superpatak, a u Americi kao Duck Avenger) i ovi su njegovi stripovi često objavljivani kod nas.
No, za ove dve parodije nisam siguran da su ikada bile publikovane na našem jeziku a što čini ovo Fantagraphicsovo izdanje još dragocenijim za čitaoca koji bi da se upozna sa Carpijevim radom.
Iako je hronološki urađena kasnije, Carpijeva adaptacija Jadnika otvara ovu kolekciju. U pitanju je i duži i ambiciozniji strip, a koji je u Carpijevoj adaptaciji zapravo i preimenovan u Il misterio dei candelabri, odnosno Tajna svećnjaka. Sam Carpi je rekao da je u procesu adaptacije odlučio da ne bi bilo fer da se strip nazove Les Misérables s obzirom na činjenicu da je Igoov original jako kompleksan rad sa mnogo likova i naglašenim tragičnim narativnim slojevima, a da je njegov strip programski pravljen da ima hepiend i bude i neka vrsta uzbudljive pustolovine, što je svedočanstvo o njegovom poštovanju za predložak. No, mislim da ne mogu da prenaglasim koliko je Carpijeva prerada Igoovog teksta odlično napravljena. Formatirana kao raskošna, epska storija iz nekoliko nastavaka (do tog momenta i najduži Carpijev rad u ciklusu Velikih parodija) ona je i sklopljena oko ideje da stric Baja Pajinim sestrićima prepričava „stvarne“ događaje iz prve polovine devetnaestog stoleća koji su Igoa inspirisali da napiše Jadnike, a nakon što su klinci besni što im se televizor pokvario i ne mogu na njemu da pogledaju televizijsku adaptaciju ovog romana. Uvod za ovaj strip je, dakle, vrlo carlbarksovski, po postavci i karakterizacijama (svi protagonisti su osobe izražene intelektualne radoznalosti i prirodne inklinacije ka istoriji i literaturi) što i nije neko iznenađenje imajući u vidu da je Barks za Carpija, kao i čitavu njegovu generaciju, bio presudan uticaj.
Kada se pređe u „francuski“ deo priče, Carpi demonstrira izuzetan talenat za pripovedanje. Da, ovo je jedan od najcenjenijih italijanskih strip-crtača svoje generacije i kombinacija humora, izvanredno kinetičke akcije i karikaturalnog a opet fantastično evokativnog prikaza Pariza i francuske provincije onog doba se podrazumevaju, no, Carpi uspeva da jedan vrlo razuđen, neuredan literarni rad pretvori u izvrstan istorijski triler u kome likovi tokom decenija nose sa sobom strašne tajne, muče se pod teretom krivice ali i razvijaju plemenitost i darežljivost toliko potrebne u onim teškim vremenima. Ansambl ovog stripa je ogroman, pa pored Bajinog predaka koji igra glavnu ulogu, ovde imamo i Paju i Patu i sestriće i Hromog Dabu sa suprugom, i Braću Buldoge, čak i patka Varalića, kao i nekoliko novih likova koje je Carpi kreirao za potrebe narativa, a pripovedanje je glatko, tečno, razumljivo, i ovo je jedan vrhunski zabavan narativ gde autor uspeva da sagradi i vrlo barksovski klasičnu epizodu u kojoj sestrići zajedno sa Bajom i Pajom rešavaju istorijsku misteriju što ju je iza sebe ostavio kralj Anri Četvrti a što na kraju kulminira uzbudljivom akcijom i jednim komičnim ali i humanim preokretom u samom finalu.
Tajna svećnjaka je Carpi na vrhuncu svojih moći i svakako jedna od najboljih demonstracija njegove sposobnosti da kompleksan, obiman literarni rad sažme u štivo koje neće žrtvovati njegovu suštinu i poruke, ali neće propustiti ni jednu priliku za diznijevsku komediju, prepoznatljive karakterizacije i omaže starim stripovima. U poređenju sa ovim, Rat i mir je svakako skromniji rad, ali naglašavam da nije ništa manje zabavan. Tolstojev obimni roman ovde je formatiran kao priča o još jednom Bajinom pretku koji u atmosferi nastupajućeg rata između Napoleonove Francuske i carske Rusije mora da smisli kako da spase svoje ogromno bogatstvo i mada je u centru narativa pre svega šašavi, ponovo vrlo barksovski dramsko-komedijaški zaplet o iznošenju zlata ispred noseva Braće Buldoga tako što će ono biti lukavo zamaskirano u nešto drugo, pa onda bizarna propast tog plana za koju je kriv Paja (a ko bi drugi?), i mada je sukob između dva imperatora prikazan u naglašeno teatralnom, farsičnom ključu sa čestim korišćenjem nacionalnih stereotipa, Carpijev Rat i mir svejedno uspeva da provuče i socijalne opservacije i da ponudi živi dah istorijske fikcije mladom čitaocu. Kao crtač, Carpi ovde apsolutno briljira nudeći neke od najatraktivnijih scena akcije ali i očigledno uživajući u nadahnuću koje je dobio proučavajući ruske uniforme, modu, arhitekturu onog vremena.
Uopšte, u tom dualitetu Carpi-Scarpa moram da kažem da mi je Carpi istorijski za mrvicu draži. Iako su obojica bili inspirisani Barksom, Scarpa je, naravno, mnogo više povukao od Gottfredsona i, radeći prevashodno Mikija Mausa, razvio svoj stil. I Carpi je imao svoj prepoznatljiv stil ali je u njemu – i zato što je radio mahom stripove o Patkama – neretko imao jasne omaže Barksovom glamuru od kojih se mnogi vide u ova dva stripa.
Vredi reći i reč-dve o prevodu na Engleski. Kao klinac sam, ne znajući ni reč Italijanskog jezika svejedno molio majku da mi kupuje Topolino i druge italijanske magazine sa Diznijevim stripovima kad god bismo išli u Istru na more, pa sam onda kod kuće sedeo sa rečnikom i prevodio ih da bih uz sjajan crtež koji su oni po pravilu imali, mogao da razumem i šta likovi pričaju. Nije bilo lako jer su ovi stripovi bili puni igara reči i vickastih referenci na italijanske kulturne predloške. David Gerstein koji je prevodio Tajnu svećnjaka je u punoj meri preneo ovu dimenziju na Engleski i ovo je strip čija je verbalna komedija na potpuno ravnoj nozi sa vizuelnom. Ni prevod Thada Komorowskog i Sama Davisa za Rat i mir nije rđav, naprotiv, ali se kod njih primećuje nešto naglašenije korišćenje „američkih“ fraza i igara reči pa mogu da kažem da je samo malo manje kreativan od Gersteinovog trijumfalnog rada. Letering su u oba stripa radili C Hwang i Paul Baresh i ovi stripovi su, pa… remek dela koja su konačno dobila tretman što ga zaslužuju na američkom tržištu. Ako do sada nije bilo jasno mislim da bilo ko sa minimalnom inklinacijom prema Diznijevim junacima treba ovo da pročita, ima i pokaže svojoj ili, što da ne, tuđoj deci. Fantagraphics će vam rado prodati kolekciju putem svog sajta.
