Mark Millar je sasvim svestan da je suptilnost u izrazu nešto što je rezevisano za mamine maze i osetljive milenijalce pa je prekaljeni Škot svoj najnoviji miniserijal za Image Comics nazvao Big Game. Ovo nije samo dvosmislen naslov koji se može prevesti kao „Velika igra“ ali i „Krupna divljač“ – i oba bi prevoda jednako pristajala radnji što nas čeka u tih pet epizoda prljave superherojske šorke – već na neki način i sažetak Millarove ambicije koja se, smatra on, kredibilno realizuje u ovom stripu, dvadesetak godina nakon što je posadio seme sopstvenog superherojskog univerzuma napisavši Wanted, a koji je izašao za Top Cow i zaista presudno odredio tok njegove dalje karijere.
Wanted je bio Mark Millar sa svim drčnim, bučnim volumenom i abrazivnom teksturom koje je već demonstrirao pišući za DC i Marvel, samo bez cenzure koju je tamo trpeo, superherojski strip u kome se ideja da su supermoći suviše opojne i silne da bi se zaista verovalo kako bi ih ljudi koristili za dobro realizovala u apoteozi ne antiheroizma, već čistog zločinstva predstavljenog kao nešto zabavno i neodoljivo kul. Millarova kreativna platforma Millarworld začeta je ovim stripom a on je, strip, izvršio i snažan uticaj na popularnu kulturu 21. veka nakon što je od njega nastao hit-film što će najaviti eru superherojskih blokbastera u kojoj još uvek živimo. No, naravno, danas su superherojski filmovi korporativne tvorevine što se „razvijaju“ u okviru „faza“ rada kompanije i Wanted je i danas anomalija i incident kakav je bio i pre petnaest godina.
O Millarovim Millarworld stripovima sam pisao iznenađujuće redovno i disiplinovano, pogotovo kada se uzme u obzir da sam većinu njih ocenio kao plitka, fast food prepakivanja već izlizanih žanrovskih formata kakve je Millar trošio kao dete. Uvek sam isticao da je Millar znao da ih proda na ime izvrsnih crtača sa kojima je sarađivao, ali i soptvenog dara za samopromociju. Jednostavni, često i grubi scenariji dovođeni su u čitljivu formu radom iskusnog profesionalca ali istina je da je malo koji od ovih stripova nadrastao nivo ideje. Kako neko negde na tumblru reče – Millar je savršen kada treba da vam da elevator pitch za svoj sledeći strip, ali je slabiji kada treba da ga onda i napiše. I tako se većina njegovih Millarowlrd stripova može svedeno opisati kao spajanje tačkica, bojenje unutar već nacrtanih kontura, jednom rečju stilska vežba koja se radi s pola mozga i samo neka vrsta profesionalne odgovornosti obezbeđuje da se na kraju ovaplote u nečem iole čitljivom.
Neiznenađujuće: Big Game je čitljiv. I to je otprilike najveća pohvala koja mu se može dati. Millaru je ovaj krosover verovato i lično značio više od još jedne tezge – na kraju krajeva sam je pričao kako mu je Stan Lee dao podsticaj da osnuje sopstvenu firmu i zasnuje sopstveni superherojski univerzum nakon što mu se Škot poverio koliko obožava da radi sa Leejevim likovima. „Ako se ne izmišljaju novi likovi, ceo medijum će stagnirati“, ili nešto slično mu je rekla (u to vreme već) časna starina i Millarovo dovoženje svih svojih likova i zapleta u jedan krosover „event“ dve decenije nizvodno za njega mora biti velika stvar.
Ali, da budemo fer, ona i jeste velika u nekom objektivnom smislu: da je jedan scenarista seo i sam kreirao čitav nov superherojski univerzum, da je to bilo i kreativno interesantno (eto, barem interesantno) ali i komercijalno uspešno u meri da su neki od ovih stripova dobili holivudske ekranizacije, i da se dvodecenijski jubilej obeležava krosoverom između SVIH Millarworld naslova, pa, to jeste jedinstven događaj. Već sam više puta pominjao koliko je u ovom veku kreiranje novih superherojskih univerzuma rizična rabota o koju su zube izlomile jače firme nego što je Millarworld, a čak i oni uspešni projekti (poput Imageovog Masive-versea) su još uvek skromniji po zahvatu i nemaju Millarovu propulzivnost i doticanje donjih slojeva mejnstrim kulture, a nekmoli komercijalnost kojom se Millar može legitimno hvaliti na ime, na primer, Nemesisa.
Kao čovek koji je pre skoro dvadeset godina Marvelu doneo mnogo prodatih stripova i mnogo tog, jelte, doticanja sa kulturom glavnog toka, pisanjem krosovera Civil War, Millar je svestan da komercijani ali i kulturalni potencijal krosovera ne zavisi od kvaliteta niti, čak, od razumljivosti priče u datom stripu. Big Game je otud pisan slično Civil Waru, bez glavnog junaka, sa stalnim menjanjem mesta (i vremena) dešavanja radnje, bezbroj imena i faca koje ćete možda prepoznati ako ste posvećeno čitali Millarworld stripove, i zapletom koji se svodi na najtanji moguć izgovor da se velike grupe kostimiranih likova dovedu na istu lokaciju kako bi mogli da se pesniče, rešetaju, komadaju i generalno međusobno ubijaju. Millar se za potrebe srži zapleta legitimno vraća unatrag do Wanted, od koga je, rekosmo, sve počelo, i ponovo nam nudi ideju o svetu koji je nekada bio ispunjen čudima i divotama što ih danas pripisujemo samo mašti autora radova popularne kulture. Millarova nostalgija za superherojskim stripovima osamdesetih – koja je već bila eksplicitno obrađivana u Marvelovom serijalu 1986 – ovde je ponovo vraćena u centar interesovanja. „Nekada je sve bilo bolje jer smo imali maštu i nadu a danas živimo u konstantnoj depresiji“ je, naravno, popkulturni kliše i jači scenaristi od Millara – pogotovo njegov nekadašnji škotski kolega i saradnik, a danas, eh, nemeza, Grant Morrison – su se njime bavili na suptilnije načine. Morrison je ovakve stvari obrađivao i u sopstvenim autorskim sočinjenijima poput Flex Mentallo, ali i unutar korporacijskih struktura (sa recimo Doom Patrol ili Multiversity, pa i Final Crisis), nudeći pažljivo argumentovane panegirike neumrloj i nikada dosegnutoj maštovitosti i slobodi sa kojima su Jack Kirby i njegova generacija radili superherojski strip u decenijama pre nego što će ovaj biti komodifikovan i toksično ukršten sa kulturom dudebro mačizma, ali da bude VEOMA jasno, Big Game nema ni najmanju ambiciju da bude esej-u-stripu koji će dekonstruisati i rekonstruisati žanrovske značajke.
Naprotiv, Big Game treba da bude samo strip-događaj, krosover koji mami čitaoca ne suptilnom diskusijom o prirodi medija, nego nuđenjem onog što inače čitate u superherojskom stripu samo VIŠE, GLASNIJE, BUČNIJE. Kada Dave Lizewski – jedna od Millarovih najsupelijih autorskih kreacija – svojoj ženi objašnjava šta će se dešavati kad se svi superheroji, na poziv Joea Bidena, ujedine i krenu da se bore protiv zla on eksplicitno kaže da će ovo biti „kao Crisis on Infinite Earths ili neki od Marvelovih letnjih krosovera samo jače“, mada, naravno, i ovde treba imati na umu da je makar COIE bio ambiciozno, do tada neviđeno preduzeće sređivanja kontinuiteta i kolabiranja mnogih konkurentskih verzija istih likova u jednu kanonsku.
Big Game nema ništa slično, naprosto jer do pre neki mesec (ovaj strip krenuo je sa izlaženjem u Julu) nismo ni bili svesni da se Millarworld stripovi zapravo dešavaju u istom univerzumu. Wanted i Kick-Ass, dve rane Millarove kreacije, a koje su mu obezbedile i taj ulazak u kulturu glavnog toka su prilično eksplicitno bile bazirane na dve suprotstavljene ideje o superherojima. Jedna je postulirala da su svi superheroji stvarni i da je svet koji poznajemo samo bojno polje između „zlih“ i „dobrih“ supermoćnih osoba, dok je druga eksplicitno postavila pitanje „šta bi bilo kada bi se u NAŠEM svetu, osoba bez supermoći maskirala i krenula da noću štiti nejač po nebezbednim ulicama američkih gradova“.
Reći da ove dve stvari nisu kompatibilne i da ne mogu da funkcionišu unutar istog misaonog konstrukta je, ipak, previše filozofiranja i preozbiljno shvatanje ambicije Big Game. Millar, rekosmo, razume da krosoveri ovog tipa nisu mesta na kojima se traži suptilno pripovedanje ili disciplinovana doslednost već BUKA, SPEKTAKL, ČUDO pa on tako bez neke velike ceremonije pokazuje da su i Wanted, i Kick-Ass ali i Magic Order, i Nemesis, i Superior, i Kingsman i Night Club, i Ambassadors i Prodigy pa i Huck i Chrononauts (pa čak i Sharkey the Bounty Hunter), SVI deo istog univerzuma. Kako se njihove individualne priče koje smo već čitali uklapaju jedna sa drugom? Ima li tu kredibilnog kontinuiteta između individualnih serijala, jesu li makar istorijski događaji u ovom svetu dosledni? Millar zna da je najbolji odgovor na ovo pitanje „Rođaci, gledajte kako Pepe Larraz ovo CRTA, bre.“
I, mislim, nije u krivu.
Jedna od prednosti univerzuma sagrađenog na klišeima, bez originalnosti ili ambicije da se ide u dubinu je i da onda krosover između deset ili petnaest nepovezanih stripova ne ispada nečitak ili nerazumljiv. Čak i čitalac koji ne poznaje najbolje detalje Millarworld stripova i neke od njih nije čitao neće imati naročito velikih problema da se uključi u Big Game i isprati njegov jednostavni zaplet u kome zle supermoćne osobe krenu da ubijaju dobre supermoćne osobe pa se onda dobre snađu i žestoko im uzvrate. Millar se ni malo ne ustručava od operisanja najoprobanijim instrumentima pa se ovde deus ex machina rešenja podrazumevaju i korišćenje „magije“ (shvaćene u vrlo širokom smislu) i putovanja kroz vreme (bez preteranog obraćanja pažnje na te neke temporalne paradokse kojima se opsedaju jebeni nerdovi) mu je način da se iskopa iz rupe nesuptilnog, grubog zapleta koji tokom prve tri epizode služi maltene samo da Larraz nacrta kul scene brutalnih egzakucija superheroja u rukama amoralnih psihopata.
Ali, mislim, to je Millar. Njegova sadistička priroda je ovde mogla da se „besplatno“ razuzda, znajući da nas na kraju čeka bezbednosna mreža u vidu magije i putovanja kroz vreme, pa je pokolj koji gledamo u prve tri petine ovog stripa čista, nekomplikovana eksploatacija kojom Millar dodaje nove trofeje svojoj greatest hits kolekciji unižavanja superheroja. Naravno, kad se naši pregrupišu i uzvrate, ni oni nisu nežni i Big Game je spektakl uništavnja tela i komadanja ljudi kojim se po ko zna koji put katolik u scenaristi pomalja iz pozadine i strogo ukazuje da supermoći s razlogom nisu za ljude jer će ih oni bez ikakve sumnje zloupotrebiti, čak i kada imaju najbolje namere.
Ako ste Millarworld fan, Big Game jeste isplata investicija koje ste do sada u njega usuli. Ovo nije ni pametan ni originalan strip, ali on uspeva da kredibilno poveže potpuno različite likove i njihove individualne serijale u nešto što funkcioniše na bazičnom nivou i pruža spektakularan, bučan, jeftin ali zarazan superherojski akcijaš. Kako je i običaj, ovakvi krosoveri nemaju prostora za kompleksnije karakterizacije ili suptilnije bavljenje senzibilitetima likova i njihovog sveta (recimo, likovi iz Reborn dobijaju doslovno samo tri strane) – ali Millar ima tu prednost da njegovi likovi VEĆ nemaju ni suptilnost ni neke kompleksne senzibilitete. Big Game je kao superherojski krosover koji je napravio adolescent izručivši celi svoju kolekciju akcionih figura na patos i aktivirajući turbo-motore detinje mašte, ispunjavajući patos svoje sobe transgresivnim nasiljem i psovkama inače odsutnim iz ovih stripova.
No, da adolescenti imaju pristup ovakvom crtaču i ovakvoj koloristkinji, pa… i oni bi mogli da se nadaju da će jednom njihove radove ekranizovati Netflix. Millar apsolutno ništa ovde nije prepustio slučaju i isterao je na teren najjaču postavu. Pepe Larraz je čovek koji je već u Marvelu pokazao da praktično ne postoji bolji čovek za stripove u kojima se traži spektakl, ali da istovremeno imate i ekstremno kul dizajn likova i ekstremno efikasno i efektno pripovedanje. Larraz je kao da ste spojili najbolje delove Stevea McNivena, Raphaela Albuquerquea i Leinila Yua u jednu osobu, superheroj olovke i tuša koji ne samo da Millarovu kinematsku, widescreen viziju ovaploćuje na strahopoštovanja vredan način nudeći tablu za tablom neverovatne akcije i izuzetnog kadriranja, nego je i sposoban da likove iz tuce različitih stripova koje su radili različiti crtači sa različitim senzibilitetima spakuje u jedan strip i da to deluje ne samo vizuelno konzistentno već i da čitalac prepozna da su neki od likova stariji i zreliji nego što su bili kada smo ih poslednji put videli.
Ako je Larraz čudotvorac onda je koloristkinja Giovanna Niro naprosto čarobnica. Njen rad ovom stripu, ispunjenom VEOMA krvožednim nasiljem, nudi eleganciju, toplinu i otmenost kakve on možda i ne zaslužuje, a izuzetna pažnja koju posvećuje toniranju različitih vremenskih perioda u kojima se radnja događa znači da je čitalac uvek savršeno svestan ne samo gde već i kada se nalazi i ne rizikuje konfuziju. Na kraju odozgo sve leteruje Clem Robins i Big Game su već mnogi nazvali najboljim strip-krosoverom 2023. godine a što on, ako gledate odnos kvaliteta produkcije i kompaktnosti formata, uh, i jeste.
Ako od superherojskog stripa ipak tražite više od nejmčekovanja Džoa Bajdena u smandrljanoj kaver verziji Marvelovih Ultimates (čije su prve dve sezone i dalje najbolji Millarov rad) i scenariste koji samog sebe tapše po leđima najveći deo ovog stripa računajući da je krvavim radom legitimno zaslužio malo autofelacija, Big Game vam neće biti, jelte, najbolji ni u kojoj godini. No, Larraz i Nirova su toliko dobri da čak ni mall-food ukus koji u ustima ostavlja Millarovo samoljubivo pisanje dok trči počasni krug na stadionu koji je sam sagradio i pred publikom koja je od prvog do poslednjeg mesta nosi maske sa njegovim likom i maše brendiranim Millarwolrld zastavicama, neće da potpuno upropasti stvar. Amazon će kolekciju uskoro imati na ovom mestu, a pojedinačne epizode imate ovde.
