Ovih dana sam presčušavao neke novije albume Masamija Akite i palo mi je na pamet da je 2023. godina i da već decenijama sa ljudima vodim razgovore koji se odnose na to kako je moguće da neko sluša muziku koja je „samo buka“ i zašto taj neko to radi.
Da apstrahujemo to da sam i ja kriv za slične misli, ako već ne izgovorena pitanja, vezana za neke druge muzike – nekako sam se i ja tokom tih godina izšlifovao da shvatim da ljudi slušaju muziku koju slušaju i da je to nešto s čim se živi i ne treba ga pretvarati u ideološki rat – ali naravno da je zamorno na jedno isto pitanje odgovarati duže od pola svog života. Pogotovo jer je odgovor jednostavan. Pogotovo ako kao primer muzike koja je „samo buka“ uzmemo Akitin rad, najčešće pod pseudonimom Merzbow.
Jer, mislim, Merzbow je meni toliko prijatan da je za mene iznenađenje kada mi neko kaže da mu se to NE dopada. Ovo ne mislim ni u kakvom prenesenom, komplikovanom, simboličkom značenju. Muzika koju Akita pravi meni prija na najbazičnijem fizičkom nivou. Dopadaju mi se frekvencije koje koristi, dopada mi se dinamika njegovih kompozicija, dopada mi se intenzitet zvuka ali i tekstura koja uvek kod njega postoji. Akita nije slučajno suvereni vladar „harsh noise“ i „power electronics“ žanra već decenijama – njegov muzički talenat je ogroman i njegovo vajanje zvuka je prefinjeno.
Naravno, Akita je poznat po tome što pravi i objavljuje neverovatnu količnu muzike, pulikujući već četiri decenije po nekoliko albuma godišnje. Lako je, reći će neko, to raditi kada ti je sva muzika ista ili kada ti je sva muzika prosto obična buka oko koje ti ne radiš ništa ali ni jedno ni drugo nije tačno. Akitina muzika NIJE sva ista, ona je samo dosledna jednom jasnom skupu estetskih interesovanja, niti je ona „obična“ buka. Ona je VELIČANSTVENA buka, ona je estetizovan ali neukroćen zvuk, bujica duha koja se ne može spakovati ni u reči ni u muzičku teoriju, ali duha nesumnjivo.
Naravno, kroz decenije su MNOGI pravili ovakvu muziku i svakako mi je namera da u neko skorije vreme napravim i jedan miks japanskog nosiea gde neće biti Merzbowa (dakle, imaćemo Hanatarash, Masonnu, Hijokaidan, Dissecting Table, Aube, CCCC i slične umetnike), kao neku vrstu prajmera za zainteresovane, ai ti mnogi su, naravno, imali i svoje ideje o tome kako harsh noise treba da zvuči i čime da se bavi. Kada je Akita počeo da objavljuje albume za američke izdavače početkom devedesetih, pojavila se čitava kasetna scena u Americi inspirisana njegovom muzikom i muzikom njegovih zemljaka, a koja je u velikoj meri bila orijentisana na pornografiju, masovne ubice i slične „ekstremne“ elemente modernog društva.
Naravno da je Akita malo za ovo kriv. Njegovo rano interesovanje za pornografiju i bondidž je sigurno uticalo na ovaj svet, ali i ovaj svet je tu dosta kriv jer, da budemo jasni, Akita nikada nije bio neko ko se tek tako prepušta najnižim porivima ljudske prirode. Naprotiv. Merzbow je nastao insirisan progresivnim rokom, psihodelijom i modernom klasičnom muzikom isto koliko i radikalnim umetničkim pokretima poput Bečkog Akcionizma i Flkuksusa, a Akita je u intervjuima o pornografiji govorio kao o „podsvesti čovečanstva“ a japansku šibari umetnost vezivanja tumačio kao antiautoritarni pokret tradicionalne umetnosti i kulture. Uostalom i pored toga što je praktično jedini od japanskih harsh noise umetnika koji je ostvario nekakav prodor u mejnstrim (u smislu da su metal etikete objavljivale njegove radove na zapadu), njegovi koncerti su uvek bili lišeni spektakla bilo koje vrste, nudeći samo čoveka skoncentrisanog na zvuk.
Hoću reći, ljudima koji su u ovoj muzici tražili perverziju, visceru ili barem JAKU ekscentričnost, Akita nikada ništa nije isporučio (i morali su umesto toga da se okreću kolegi Masou Jamazaikju i njegovim nastupima pod imenom Masonna, ili koncertima Hijokaidan gde je bend znao da publiku polije i kofom izmeta). Naprotiv sa godinama je postao i vidno manje „ekstreman“ u temama, bazirajući nove albume na motivima zaštite prirode, ljubavi prema životinjama, veganske dijete… Kao veliki ljubitelj ptica Akita je ciklus od čak trinaest albuma posvetio raznim vrstama japanskih ptica (i na njima se vratio svom izvornom instrumentu, bubnjevima), a onda je imao albume inspirisane italijanskim mermerom, japanskim medvedima, ukrajinskom borbom protiv ruske invazije, protestne ploče protiv ubijanja kitova i delfina…
Akita je, ako to nije jasno, jedan od stožernih umetnika poznog dvadesetog i ranog dvadesetprvog veka, neumorni istraživač zvuka, dosledan svojoj estetici ali sasvim rad da eksperimentiše, razvija se, sazreva, ali i da se, prosto – igra. Njegov je opus neshvatljivo veliki – već 2000. godine je imao boks set (Merzbox, naravno) od čak 50 kompaktdiskova sa do tada svim objavljenim albumima i par desetina neobjavljenih – a on skoro četvrt veka kasnije kao da ne pokazuje nikakve znake usporavanja. Samo ove godine je objavio pet albuma (to jest za koje ja znam) i oni koje sam čuo su i dalje, nećete se iznenaditi, izvrsni. Akitin jedinstveni iskaz ne jenjava, ne slabi, ne gubi relevantnost niti zavodljivost ni u petoj deceniji trajanja tog iskaza i ja zbog toga ne mogu biti srećniji.
Kako destilovati duže od četrdeset godina muzike u dva sata mikstejpa? Nikako, naravno, ali ovaj izbor koji ćete čuti je dobar kao i bilo koji drugi a, ako smem da budem blago neskroman (kao da je to tebi, Mehmete, problem, kažete vi), verovatno je nešto bolji od nekih potencijalnih drugih. Ovo ni na koji način nije „definitivno“ upoznavanje sa muzikom Merzbow, ali jeste kolekcija meni dragih kompozicija nastajalih u rasponu od nekih 38 godina koje će, nadam se, pokazati ne samo da je Merzbow jedan bučan, konfrontativan muzički entitet – to ste znali i pre slušanja – već i da je maštovit, duhovit, nekada razigran, a uvek duboko zainteresovan da ga čujete, osetite, zapamtite i nosite u sebi.
Kao i uvek, omot je radio AI, a trudio sam se da sve kompozicije na spisku linkujem za cele albume tamo gde oni postoje da se čuju na internetu. U manjem broju slučajeva, to su Bandcamp stranice albuma, većina je Youtbe. Pa poslušajte, a mikstejp možete strimovati ili slobodno skinuti sa donjeg linka:
https://mega.nz/file/hoYRSBDY#skR-gx15gdx0HaJ1HgyR5U7vPwFBozfkswIoCKQjN2g
- Hara-Kiri Video ‘Lost Paradise’ Theme (Music for Bondage Performance, 1991)
- Batztoutai — The Nightingale’s Song (Batztoutai With Material Gadgets (De Composed Works 1985-86))
- G.B.A. (Metal Mad Man, 1992)
- Farsa Del Buen Vivir (Aqua Necromancer, 1998)
- Woodpecker No. 2 (Pulse Demon, 1996)
- Penderecki (Merzzow, 2002)
- Emission (Tauromachine, 1998)
- Pulse Vegan I (Pulse Vegan, 2014)
- Helga’s Death Disco (Pornoise Extra, 1981)
- Anti Whaling Song Part 2 (Bloody Sea, 2006))
- Joteishi (Nezumimochi, 2014)
- Hope (Hope, 2022)
- Mesmerism (Kokuchou 13 Japanese Birds Part 8, 2009)
- Greenman (SCSI Duck, 2003)
- Tony Williams Deathspace (Door Open at 8 AM, 2009)
- Hatomatsuri Part II (Hatomatsuri, 2023)
- Kuma No Mori/ Moon (Wildwood, 2015)