Mora da je neobično u ovom trenutku biti deo ekipe koja je radila na filmu Blue Beetle i još uvek ima izvesne ugovorne obaveze da ga ne neki način promoviše. Kao deo franšize jednog od najvećih holivudskih studija od koje je taj studio ne samo digao ruke već manifestno odlučio da je ubije, pokopa i dokaze kontaminira kako niko više tu ne bi mogao da se snađe,* Blue Beetle je letos bio i uverljiv, glasan flop na boks ofisu. Kao deseti film u onome što je – nikada dovoljno jasno – definisano kao DC Extended Universe, ovaj je film komercijalno najgore prošao od svih, a što je prilično dostignuće imajući u vidu da su u Warneru u poslednjih dvanaest meseci već imali visokoprofilne promašaje poput Black Adama ili The Flash. Već se zna da će posle drugog Aquamana koji u bioskope stiže za par nedelja DCEU biti i zvanično izbrisan iz bilo kakvih narednih Warnerovih planova, pa je mid-credits sekvenca na kraju filma u kojoj se, po tradiciji, ostavlja malecni zametak nekakvog potencijalnog nastavka ovde utoliko žalosniji naklon oprobanom formatu. Imajući u vidu koliko u današnjem Warneru nemaju sentimentalnosti prema svojim produkcijama, i spremni su da već gotove i na probnim prikazivanjima dobro ocenjene filmove unište pre ulaska u distribuciju kako bi dobili poresku olakšicu** fer je reći i da je Blue Beetle imao sreće što je uopšte video tamu bioskopa. Tamo su ga uglavnom ignorisali pa je film posle svega tri meseca stigao na HBO prošlog Petka i tamo smo ga, po dužnosti, pogledali.
*ovde prevashodno mislim na najave da će na primer Jason Momoa nastaviti da igra u superherojskim filmovima rađenim po DC predlošcima ali da će igrati drugi lik od onog koji je do sada igrao
**setimo se kako se proveo zlosrećni Batgirl
Blue Beetle je, da ne okolišimo mnogo, slab film. Obično na ovom mestu dodamo i neku umekšavajuću frazu tipa „ali ima srce“ ili „slab na zabavan način“ ali ovde je u pitanju film mehanički napravljen od elemenata koji su dobro funkcionisali u drugim filmovima, urađen sa neophodnim minimumom zanatske spretnosti, ali bez trunke nadahnuća u bilo kom svom segmentu. Nisam gledao prethodne filmove portorikanskog režisera Ángela Manuela Sotoa ali teško mi je da zamislim kako ovo i njemu nije bilo otuđujuće, neugodno iskustvo spajanja tačkica pod patronatom nekog producenta koji mu je sedeo nad glavom i prutom ga šibao po nadlanici kad god bi ovaj pokušao da izleti preko crte. Blue Beetle je kao nekakva algoritamski sklopljena procesija scena i dijaloga koje je AI izbljunuo nakon što su ga hranili nastavcima Back to the Future, komedijama Stevea Martina i superherojskim programom iz posledjih petnaest godina, sa promptom da sve mora da bude „Latinx as fuck“. Na kraju krajeva, i Soto je DC-ju u inicijalnom periodu, kada se pričalo da Warner planira da godišnje snimi više jeftinijih superherojskih filmova koji će ići direktno na striming, pičovao masu svojh ideja, pa nagađam da se malo i smorio kada je shvatio da studio ništa od toga ne zanima i da je posao dobio prevashodno zato što je latinoameričkog porekla. Siguran sam da je propast ovog filma na blagajnama lansirala i mnogo zluradih „get woke, go broke“ komentara, ali mislim da je važno da ovde odmah raščistimo: Blue Beetle nije slab film jer je „woke“ već prosto, zato što je urađen mehanički, nenadahnuto, bez dovoljno energije tamo gde je bilo najpotrebnije – u superherojskom delu filma.
Kako je Blue Beetle UOPŠTE došao na film, kad poznatiji i popularniji superheroji od njega to nisu uspeli? Zašto nikada nismo dobili Martian Manhunter ili (Teen) Titans film, ili, evo, da malo pustimo mašti na volju, film o Deathstrokeu ili Deadshotu, ali je u 2023. godini u bioskope ušao film o liku koji, tehnički gledano i nije ZAISTA DC-jev, već su ga samo kupili kada je početkom osamdesetih Charlton Comics zapao u finansijske nedaće* i prodavao svoje likove za, kažu, pet hiljada dolara po komadu?
*iz kojih se, SPOJLER, nikada nije iščupao
Verovatno je u pitanju komplikovan splet nečega što je delovalo kao masa povoljnih okolnosti. Imati prvi visokoprofilni superherojski film gde će protagonist biti latinoameričke provinijencije, sa snažnim naglaskom na latin-kulturi kao nezaobilaznim elementom kulture u SAD je verovatno delovalo kao značajna distinkcija, pogotovo videvši koliko je objektivno ne naročito sjajni Marvelov Shang-Chi profitirao od svog fokusiranja na azijsku kulturu. Pritom, mladi, nepotrošeni glumci, priča utemeljena u oprobanoj pripovedačkoj tradiciji,* te jedna uzbudljiva dinamika akcione komedije – verujem da niko nije očekivao da Blue Beetle bude fenomen na nivou Nolanovog Betmena ili Snyder’s Cuta Lige pravde, ali da su se nadali da će ovo makar napraviti talasiće uporedive sa onim što je uradio Shazam!, pa, verujemo da jesu.
*znate već: Momak sreće devojku, momak se integriše sa vanzemaljskim inteligentnim oružjem koje mu da supermoći, momak dobija devojku
No, Blue Beetle je propao verovatno i na ime toga što u kastu nema praktično ni jednu šire prepoznatljivu zvezdu. Kada vam je najjače ime na špici Susan Sarandon koja sa skoro osamdeset godina mora da se krevelji i izigrava zlu tehno-milijarderku sigurno ne možete da računate na publiku koja će u bioskop doći naprosto zato što prepoznaje imena na plakatu i lica u trejleru. Drugo najpoznatije ime, George Lopez je na neki načini sažetak ambicije ovog filma da se pozicionira kao laka, optimistična komedija smeštena u imigrantski mizanscen na jugu SAD gde će sve one šale vezane za telenovele i babe koje su decenijama u Americi a i dalje ne pričaju Engleski biti udenute u jedan dobro razgažen format superherojskog origin story pripovedanja.
Nije da to po definiciji nema potencijala. Ovaj Blue Beetle zapravo JESTE DC-jeva kreacija. Jaime Reyes je treća „Plava buba“ u istoriji stripa, nastao 2006. godine tokom DC-jevog pretumbavanja strip-kontinuiteta u događaju Infinite Crisis i predstavljao je distinktan kontrast u odnosu na najpoznatiji lik koji je nosio ovo ime. Ted Kord je i dalje voljeni drugopozivac Lige pravde i imao je i sopstvene stripove poslednjih godina, ali nije ni teško videti zašto je za potrebe pravljenja filma izbor pao na klinca meksičkog porekla iz skromne ali optimistične imigrantske familije, a ne na tehno-milijardera kakav bi bio Elon Musk kada bi bio kul, dobronameran i manje psihopatski narcisoidan. Jaime Reyes je u stripove doneo dah novog, neistrošenog, bacajući srednjoškolca iz manjinske zajednice u vatru i stavljajući ga rame uz rame sa veteranskim superherojima kojima je spasavanje čitavog svemira neka vrsta celoživotnog poziva.
Strip-miniserijal Blue Beetle: Graduation Day od pre otprilike godinu dana je dao i približan kontekst u kome se dešava i film, sa glavnim junakom koji se vraća u rodni grad nakon završene škole i istovremeno treba da se suoči sa realnostima života meksičkih imigranata ali i sa brutalnim nastupom korporacije čiji je apetit da tehnologiju koju ne razume primeni ne bi li dobila unosne ugovore sa državom za pravljenje oružja ravan samo njenom preziru za živote malih ljudi, često imigranata, čiji rad sve to zapravo omogućava.
Ovo je sasvim potentan sržni motiv: sukob između korporativnih CEO glavešina koje misle da je sve u idejama i gledaju da ljudski rad izbace iz jednačine što je pre moguće i raje koja održava ceo sistem na svojim plećima je jedan od temeljnih konflikta našeg doba a film koji taj sukob još zaoštrava prikazujući sistemski rasizam koji imigrante ne samo stavlja u slabiji početni položaj već i aktivno radi da ih zadrži u njemu je film koji ima šta da kaže.
Ali naravno da Blue Beetle neće bogznašta i REĆI na ove teme. Kao i mnogi moderni produkti koje zluradi komentatori optužuju da su „woke“, ovaj film se zadovoljava navođenjem ovih tema i ne upušta se u njihovo detaljnije pretresanje. Jer njegova centralna tema je, pre svega, porodica i njena osnažujuća uloga u životu – čak i moćnih – pojedinaca.
Ni ta tema nije obrađena MNOGO suptilno i Blue Beetle se drži najoprobanijih pristupa ovde, kontrastirajući sirotinju koja živi život topline i uzajamne podrške u zajednici koja je skoro plemenske prirode, bogataškoj famili koja je otuđena, dekadentna, hladna i gde od strane libertarijanaca obožavani „rugged“ individualizam biva do kraja dekonstruisan kao očigledna šarena laža. Susan Sarandon ovde nije ostvarila neku od svojih većih uloga ali njen portret korporativne kraljice koja je navikla da druge ljude posmatra u najboljem slučaju kao resurs i za milion godina nije ni zapamtila ime svog (Latino) pomoćnika pa ga, uprkos njegovim ponovljenim ispravkama, zove Sančez – taj je portret energičan i dobro oslikan i može da posluži kao bebino prvo upoznavanje sa neoliberalizmom.
I Blue Beetle i jeste film namenjen, reklo bi se, pre svega mlađoj publici. Jaime Reyes ovde, za razliku od pomenutog stripa, tek stiče moći pa nam sledi i neophodni program navikavanja na njih, šokiranosti, neverice, ali i komičnih scena u kojima momak iz meksičkog kraja velikog grada pravi haos u tom gradu pokušavajući da se navikne na gotovo bezgranične sposobnosti tuđinskog konstrukta koji se sa njim integrisao.
Mlađoj publici možda neće smetati gotovo nepodnošljivo nemaštovito, klišeizirano rukovanje svim ovim uobičajenim elementima prvog filma u serijalu. Black Adam i The Flash su bili slabi filmovi ali smo u njima makar izbegli najveći deo tih „origin story“ stereotipa. No, Blue Beetle u njih uskače glavačke uz nadu da će ga duh meksičke komike spasti.
Neće, ali ne bi bilo istina reći da to nema šarma i da se nismo više puta glasno nasmejali zahvaljujući dinamičnom Latin-ansamblu koji igra Jaimeovu porodicu. Soto porodične scene režira lepršavo, brzo, postižući fine, energične razmene među glumcima i mada ovde George Lopez po prirodi stvari predvodi komičnu navalu, on nije jedini koji krade šou, sa solidnim učinkom čitave ekipe meksičkih glumaca i američkih glumaca meksičkog porekla a koja igra Jaimeovu familiju. Dodatno, mlada brazilska glumica Bruna Marquezine daje sasvim solidan kontrast razigranim Meksikancima kao mlada, konfliktna korporativna naslednica navikla na izobilje ali fatalno lišena porodične topline što Jaimeovoj familiji dolazi tako lako i prirodno.
Nažalost, jedan od najvećih nedostataka filma je sam Jaime i to ne na ime nekakve loše glume koju bi pružio glavni glumac. Naprotiv, Xolo Maridueña je beskrajno fotogeničan i šarmantno se snalazi u fish-out-of-water okolnostima u kojima se njegov lik zatekao, ali scenario Jaimeu ne daje apsolutno nikakav karakter i to je tim vidljivije jer je porodica režirana da bude SAV karakter SVO vreme. Jaime je, nažalost jedan od onih protagonista kojima se stvari dešavaju a ne koji stvari RADE i njegove flegmatične reakcije na to što se oko njega i njemu događa su posledica pre svega mlitavo napisanog teksta sa kojim ni on ni Soto, očigledno nisu znali šta da započnu. Scenarista Gareth Dunnet-Alcocer, takođe Meksikanac, svakako ume da prepozna rešenja koja su u tuđim superherojskim filmovima radila posao, ali nije se iskazao u tome da ta rešenja onda učini originalnim za ovu produkciju.
Maridueña tako dobija da izgovori samo najizlizanije fraze u prelomnim momentima filma i vidno je da ni sam nije umeo da skupi snagu i svom liku ulije nekakav karakter i identitet kad mu ih već scenario nije dao. Ovo je, naravno, prilično problematičan element u filmu koji inače slepo prati „superhero origin“ matricu a gde se zna u kom momentu glavni junak od zbunjenog klinca koji ne razume šta mu se dešava postaje samouvereni heroj što kontroliše svoje moći i asertivno rešava probleme.
Ta tačka sazrevanja ovde je postavljena u odnos Jaimea i njegovog oca, ilegalnog imigranta u SAD koji je decenijama radio sve dostupne poslove da bi svojoj porodici obezbedio budućnost u „zemlji mogućnosti“ i mada veteran Damián Alcázar ovde drži mali čas glume, taj impotentni tekst nabijen klišeima o tome da svako treba „da nađe svoju svrhu“ ozbiljno vuče celu stvar na dno.
Štaviše poslednja trećina filma, ona u kojoj gomno udara o fen i svi moraju u sebi da nađu skrivenog heroja kako bi dobro ipak trijumfovalo nad zlim pokazuje koliko je kreativna ambicija autora filma bila u neskladu sa onim što bi Warner dopustio da se desi. Ovde u prvi plan izbijaju ne samo ti slabi, klišeizirani dijalozi već i nezanimljiv dizajn „buba“, kao i nenadahnuta, bledunjavim CGI-jem pokretana akcija koja kulminira scenom gde glumci stoje jedni uz druge kao da su na pozornici nekog seoskog pozorišta na otvorenom, iako su upravo bili učesnici bitke između vanzemaljskih inteligentnih oružja što je u vazduh digla pola ostrva. To da je glavni neprijatelj Blue Beetleu u ovom filmu baziran na konceptu OMAC* slavnog Jacka Kirbyja i da je jedna od njegovih vizuelno najrazuzdanijih kreacija svedena na drugorazrednog, nememorabilnog kiborga koji se dalje transformiše u trećerazrednu imitaciju Gundama** sa Ali Ekspresa je jedan od najvećih grehova ove produkcije.
*One Man Army Corps, jelte
** da ne kažem Transformersa
Možda je najveći greh ipak to da niko u krajnjem produktu nije prepoznao kad se kliše mora napustiti da bi Blue Beetle imao NEŠTO svoje. Naravno, snažno podvlačenje latinoameričkog identitetskog sloja bi trebalo da je differentia specifica ovog filma ali apsolutni je problem što Blue Beetle i ovde ide samo na najprepoznatljivije stereotipe, pretvarajući porodicu Reyes u procesiju pančlajna prastarih viceva o Meksikancima. Ne pokušavam da kažem kako je ovo urađeno u nekom rasističkom, diskriminatornom ključu, naprotiv, mislim (a nasumična pretraga interneta to potvrđuje) da publika latin-korena sa radošću prepoznaje „svoj“ duh, humor, običaje, porodične odnose, navike itd. ali teško mi je da ne zažalim što prvi superherojski film sa naglašenim latin-identitetom nema snage da se mrdne ni korak od sprdanja na račun telenovela ili impliciranja da je, jelte, baba učestvovala u nekoj meksiškoj revoluciji pa otud ume da rukuje mitraljezom kao da ga je imala umesto zvečke u kolevci.
Hoću reći, kliše je alat, kao i svaki drugi, sa kojim zanatlija radi onoliko koliko je potrebno da bi svom filmu dao meru prepoznatljivog i familijarnog, i onda idealno plasirao poruku koja je originalna, autentična, do tada neiskazana. No, Blue Beetle se maltene doslovno davi u klišeima i kada pred kraj filma dobijemo neočekivano snažnu osudu američkog imperijalizma i nedvosmisleni prikaz njegovih efekata u latinskoj Americi, sa scenama pogibija i torture dece, ovo gledaoca verovatno neće uspeti da trgne jer je u pitanju brza, crno-bela montaža što treba da podari dubinu liku koji je do tog momenta bio skoro doslovno hodajuća kulisa. Deluje maltene da je Soto ovu montažu provukao „na kvarno“, dok producenti nisu gledali i mada se ona uklapa u „poruku“ filma, to je pre svega poruka o porodici i dragocenoj podršci koju iz nje dobijamo i namenjena je, reklo bi se opet, mlađoj publici.
Blue Beetle nije neprijatan za gledanje, pa čak i ta poslednja trećina sa malo isforsiranim pomeranjem likova na šahovskoj tabli da nekako svi u finalu budu na istom mestu i rade istu stvar može da se svari. Ali njemu beskrajno nedostaje asertivniji, ili samo zanimljiviji glavni junak, nedostaje mu nadahnutiji vizuelni dizajn, bolje režirana akcija, tekst koji neće delovati kao da su ga sklapali algoritmi. Početak i sredina filma u kojima komični senzibilitet preovladava i meksički glumci imaju prilike da se razigraju pred kamerom su njegovi najbolji delovi ali gotvo sav superherojski sadržaj u Blue Beetle je otužno izlizan, nemaštovit i bezukusan, na planu teksta, akcije, dizajna i glume. Šteta.
