Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Verovatno bi bilo časnije, ljudskije pa možda i korisnije da se danas bavimo nekim stvarnim, „pravim“ izdanjem koje bi nam možda otkrilo neku novu muziku nekih novih umetnika, ali istina je i da sam ja sasvim bespomoćan kad mi praktično u krilo padne novi, neobjavljeni a relativno recentni živi snimak benda kao što je AEOC. Prema tome, danas slušamo još jedno Kipepeo Publishing izdanje, u tehničkom smislu svakako piratsko, ali sa dobrom namerom da se skupi malo novca za pomoć onima kojima je potrebna a i, da se razumemo, dragoceno ako ste ljubitelj. Art Ensemble of Chicago: Peitz, Germany je svakako album za ljubitelje, poznavaoce, poštovaoce i gurmane jer se radi o kondenzatu svetonazora i zvuka ove grupe spakovanom u pedesetak minuta apsolutno beskompromisne muzike koja sebe niti objašnjava niti pravda. Kao inicijantski album za nekoga ko bi da se uputi u muziku uticajnog čikaškog sastava ovo možda može da bude i malo prejako, ali ko zna… može da bude i lekovito, da čoveku pročisti uši, ispravi sinapse, navede ga da muziku, i sve druge zvuke čuje sa novom svešću o tome šta bi oni sve mogli da znače.
Ima nečeg gotovo nadrealnog u tome da Art Ensemble of Chicago još postoje i aktivno rade. Naravno, ima i starijih aktivnih muzičara od njih – pa Rolling Stones su najavili turneju kojom će promovisati svoj recentni album – i naravno da je postava tokom svih ovih decenija zanavljana i podmlađivana, ali čuti album na kome sviraju dvojica članova što su u ovoj ekipi od kasnih šezdesetih i čuti KAKO oni sviraju je gotovo religiozno iskustvo. Ne da je Art Ensemble of Chicago ikada bio naglašeno religiozna grupa ljudi, naprotiv, sva duhovnost koja se praktično sama od sebe pomaljala u njihovoj muzici dolazila je spontano, kroz proces oslobađanja duha od trivijalnosti svakodnevnice i fokusa na osnovne elemente življenja i univerzalnog ljudskog iskustva. Bend je vrlo rano počeo da koristi šminku i kostime na nastupima, sa namerom da kroz njih ali i instrumentarij koji će slobodno mešati evropske, afričke i azijske instrumente, predstavi sve i svakoga.
Artizam ove grupe, da se razumemo, jeste bio u skladu sa tendencijama onog vremena i kasne šezdesete su definitivno bile doba hipi univerzalizma, otvaranja uma putem narkotika i različitih religijskih i duhovnih praksi, ali i doba spajanja umetnosti sa društvenim aktivizmom. Association for the Advancement of Creative Musicians, kolektiv iz kog je Art Ensemble of Chicago izrastao bio je osnovan sa eksplicitnim programom da se u njemu uzgaja ozbiljna, originalna muzika, bazirana na džezu ali sasvim usmerena na to da se džez pomeri na naredni nivo, pronađu spone sa drugim muzičkim školama i tradicijama ali i izgrade sasvim nove forme izraza koje će džez odvesti na mesta na kojima nije do tada bio. Sve ovo uz konstantan rad na edukaciji novih muzičara i ohrabrivanje da i oni eksperimentišu i razvijaju formu.
Više od pola veka kasnije, Art Ensemble of Chicago nisu samo muzejska postavka koja se iznosi pred javnost o jubilejima i drugim pogodnim datumima i ovaj koncert, star pet godina je jedno od najboljih svedočanstava o tome da neki ljudi ne gube čistotu vizije i fokusiranost izraza ni posle pedeset godina rada na obodima umetničke muzike.
Naravno, postava je menjana i dopunjavana mnogo puta tokom svih tih godina; Lester Bowie je umro pred sam kraj stoleća, a onda su u novom milenijumu preminuli prvo Malachi Favors pa Joseph Jarman – ovaj poslednji početkom 2019. godine, mada već jedno vreme nije aktivno nastupao sa bendom. I većina sadašnjih članova AEOC se bavi drugim umetničkim projektima, pogotovo izraženo u pandemijskom periodu kada je kapacitet za nastupe bio na minimumu. No, Peitz, Germany pored nekolicine mlađih muzičara ima u postavi i dvojicu veterana: Roscoe Mitchell ovde suvereno sedi u prvom redu i svojim duvačkim instrumentima predvodi napad, dok je Famoudou Don Moye i dalje za bubnjevima, ali i na arsenalu afričkih i karipskih udaraljki koje su tokom decenija postale njegov zaštitni znak.
I, možda je bitno i napomenuti, iako se Don Moye tehnički ne smatra jednim od osnivača ove grupe – on je došao u bend negde tokom poznih šezdesetih kada ansambl zapravo nije imao stalnog bubnjara pa je za razne nastupe regrutovao razne udarače i Don Moye se naprosto zadržao na tom mestu sledećih pola veka – njegova svirka ovde je ekstremno prominentna i odgovorna za veliki deo identiteta ovog sastava.
Ostatak postave čine Hugh Ragin na trubi, flugelhorni i pikolo flauti, Tomeka Reid na violončelu i dvojica kontrabasista: Jaribu Shahid i Junius Paul, ali možda je najšokantnije od svega što može da vas šokira slušajući ovaj album to da Art Ensemble of Chicago zvuče TAČNO kao Art Ensemble of Chicago iako neki od muzičara nisu bili ni rođeni u vreme kada je Urban Bushmen, uticajni dupli živi album ovog benda izašao 1982. godine.
Urban Bushmen Suite pt. 1 je i komad sa kojim bend počinje ovaj nastup, bez uvoda, predigre ili ikakvog pokušaja da se publika pripremi na apstraktni vatromet koji će uslediti. Pakovanje materijala koji je u originalu trajao duže od sat i po u dvadesetšest minuta guste, kompleksne svirke nije lak zadatak, pogotovo što je taj album u svoje vreme ocenjivan kao idealan sažetak rada benda od 1966. pa nadalje, ali lepota ovog koncertnog nastupa je upravo u tome što se ne primećuje ni trunka isforsiranosti, ni prisenak napora da se na bilo koji način odglumi muzika benda kakav je nekada bio.
Naprotiv, Art Ensemble of Chicago je uvek karakterisala prisutnost upravo u trenutku u kom se nalaze, na mestu na kome sviraju i muzika je uvek zvučala kao da nastaje baš tu i tada.
I tako je i ovde. Don Moye i Roscoe Mitchell na ovom snimku imaju 72 i 78 godina ali njihova svirka zvuči kao da dolazi s onu stranu vremena. Art Ensemble of Chicago je uvek bio agnostičan kada su u pitanju muzička teorija, harmonski sistemi i skale i svirao onako kako je u tom trenutku potrebno pa tako i Urban Bushmen Suite pt. 1 izrasta iz perkusionističkih vinjeta i duvačkog dijaloga sa postepenim uključivanjem žičanih instrumenata kroz prigušena, gesturalna okidanja i metrike koje su primerenije udaraljkama nego kontrabasu ili violončelu. Mitchell i Ragin, da bude sasvim jasno, većinu vremena ovde više zvuče kao dve ptice koje kruže jedna oko druge u kompikovanom ritualu parenja nego kao dćez-duvači i istina je da će proći najmanje dvadeset minuta pre nego što se ovde čuje išta što biste uz dosta darežljivosti mogli nazvati džezom. Ko čeka propisan free jazz juriš, nek zna da će to krenuti tek na polovini druge kompozicije, šesnaestominutne Dancer, ali upravo je to kretanje bez ograda između džez tradicije, zapadne akademske muzike i folklornog nasleđa Afrike i Azije karakteristika zvuka ovog sastava od samih početaka. Štaviše, Peitz, Germany je tako impresivan snimak baš jer ansambl nalazi načina da ovaj svoj pristup očuva svežim, originalnim, maštovitim, prkosno kreativnim iako se njime bavi već duže od pedeset godina. Ovo jeste muzika koja samu sebe izmišlja gotovo od nule svaki put kada se izvodi i njena silovitost nije samo u volumenu i brzini izvođenja.
Naravno, ko tako nešto voli, dobiće ga, kao što će i u poslednje dve, kraće kompozicije dobiti i malo „klasičnijeg“ džez zvuka pa i toplu, neposrednu komunikaciju sa publikom. Art Ensemble of Chicago su ovde toliko ubedljivi, sigurni i prodorni da je zamislivo kako će isti ovaj sastav istu ovu muziku, možda u nešto izmenjenoj postavi, izvoditi i nakon još pedeset godina. Kipepeo Publishing je poslednjih dana objavio još nekoliko živih snimaka Art Ensemble of Chicago iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka ali je upravo ovaj snimak star pet godina, a nakon kojeg su Mitchell i Moye sa mnogo drugih muzičara objavili i još dva albuma kao Art Ensemble of Chicago (najnoviji Januara ove godine), jedno od najboljih podsećanja zašto je u pitanju beskrajno moćan, beskrajno relevantan muzički entitet koji istoriju džeza i sve druge muzike remeti ali i oplemenjuje svojim postojanjem: