Od svih spinofova tangencijalno i preko proksija vezanih za Spajdermena a koji su izrasli iz krosovera Dark Web, najmanje sam, ruku na srce, očekivao od petodelnog serijala Hallow’s Eve. Kombinacija relativno nepoznate autorke, novog superheroja sa prilično trapavo osmišljenim moćima, i starog lika kome je gotovo sve što smo o njemu znali gurnuto u zapećak i za potrebe novog alijasa smišljena nova postavka, sve to nije delovalo kao da bi moglo da mi se naročito dopadne. Kada sam još video da kolore na serijau radi Brian Reber, čiji rad mi uvek predstavlja blagi izazov, rekao sam sebi da ću Hallow’s Eve čitati, pa, kasnije. Kad budem bolje raspoložen.
No, ispostavilo se da je ovo iznenađujuće ugodan „mali“ strip, fokusiran na lik koji je, pa, onaj omiljeni arhetip konfliktnog antiheroja što ga muči užasna prošlost, u budućnosti gotovo da nema čemu da se raduje, ali koji u nesigurnoj, prevrtljivoj sadašnjosti, nalazi u sebi moralnu snagu da učini ono što je ispravno, ispravljajući, da bude jasno, svoju grešku, a to se onda nekako poklopi i sa nizom događaja koji dovedu do pada mnogo veće, monolitnije građevine zla.
Hallow’s Eve je nastala, rekosmo, tokom krosovera Dark Web o kome nisam pronašao PREVIŠE pohvalnog da kažem proletos, mada sam još tada progunđao da će se valjda naći neko sposoban da od bizarne premise vezane za Hallow’s Eve nešto valjano napravi. Ona nije, tehnički gledano novi lik – i definitivno se ne zove Eve – jer je u pitanju Janine Godbe, a kojoj čak ni to nije pravo ime već samo najpoznatiji alijas. Godbe je, jelte, rođena kao Elizabeth Tyne i ime je promenila nakon što je ubila oca koji ju je zlostavljao, kako bi zametnula trag vlastima. Zvuči kao veoma mračan zaplet i niste pogrešili ako ste odmah pomislili na devedesete. Janine/ Elisabeth je u svet stripa uvedena u miniserijalu Spider-Man: The Lost Years velikog J.M. DeMatteisa a koji je crtao John Romita Junior, tuširao Klaus Janson a letering je radio Richard Starkings, dakle pričamo o all-star postavi za 1995. godinu i jednom od meni najdražih stripova tangencijalno vezanih za Spajdermenovu klon-sagu.
Otud je i Janine meni već decenijama drag lik a koji, baš kao i njen romantični partner, Ben Reilly, klon Petera Parkera (tj. originalnog Spajdermena) nikada nije dobio pravu šansu. Ni u životu ni u stripovima. Ako ste čitali moj tekst o Dark Web i pre toga o Amazing Spider-man Beyond, sigurno vas je iznerviralo SILNO vajkanje o tome kako Marvel prosto ne kapira koliko je Ben Reilly kul lik, da je njegova specifična antiherojska aura puna neiskorišćenog potencijala za priče koje će imati „male“ razmere, intimniji kontekst i da sa njim možemo da dobijemo melanholične stripove o Spajdermenu lišene BIG PICTURE zapleta koji su rezervisani za glavni serijal, dok umesto toga Marvel njega dosledno, već deceniju, pretvara u čistog negativca.
Ne znam da li sam iskoristio termin „character assassination“ za ono što je sa Reillyjem urađeno u Dark Web, gde je, da se podsetimo, predvodio armiju demona u napadu na Njujork, ali ako nisam, trebalo je. Kao ishodište ovog, naglasiću, glupog i sasvim out-of-character zapleta, Reilly je sada kodifikovan kao melanholični negativac zatvoren u limbu gde izdržava kaznu za svoje grijehe, a Janine je žena koja je sa njim prošla toliko dobra i zla (mada pretežno zla) da je njena misija – u „normalnom“ svetu – da svog obožavanog nekako spase iz natprirodnog zatvora u kome se nalazi kako bi njih dvoje negde daleko, pod novim, lažnim imenima, našli svoju sreću, daleko od svih i svega što su poznavali.
Erica Schultz, a kojoj je palo u dužnost da napiše miniserijal što je izlazio između Marta i Jula ove godine, je uspešno zaobišla mnoge očigledne zamke u pisanju stripa gde, jelte, žena, nesrećno zaljubljena u tragičnog antiheroja, čini sve, i zakonito i protivzakonito, da nekako svom draganu olakša jade dok je utamničen i ultimativno ga iz tamnice oslobodi. Iako Hallow’s Eve ima aromu superherojskih stripova devedesetih, sa glavnom junakinjom koja je socijalno izolovana i provodi dane u monološkoj kontemplaciji svoje zajebane sudbine, skrivajući se od zakona i preživljavajući na marginama i u procepima modernog društva, rekao bih da je Schultzova većinu ovih motiva iskoristila elegantno i sa svešću da ne želi da se strip pretvori u otužnu meditaciju o loše podeljenim kartama od strane, jelte proviđenja i odsutnog Bena Reillyjea pretvori u fetišističku fiksaciju (a što je sve, da pojasnim, bilo stavljeno u prvi plan u kratkom pojavljivanju Hallow’s Eve na kraju Dark Web). Štaviše, Schultzova vrlo programski, već na prvoj strani prve epizode ispiše frazu o „kartama koje su mi podeljene“ i tome da je „ceo špil podešen da bude protiv tebe“, dok protagonistkinja luta njujorškim ulicama i u prolazu posmatra šibicare i ulične kockare kako varaju naivan narod uobičajenim kartaškim trikovima, samo da bi jednim organskim sledom događaja, pokazujući Janine kao preduzimljivu osobu motivisanu očajanjem, došla do poslednjeg kadra u kome mlada žena shvata da je svojim činjenjem upropastila jedan nedužni život i osudila celu porodicu na nezasluženu patnju. „Sada sam ja ta koja je špil podesila protiv njega“ kaže sebi Janine na poslednjoj slici, shvatajući da je kvantna „maybe we are the bad guys“ funkcija, nepovratno kolabirala u jedno od mogućih stanja u kome se ona, što se čitavog života doživljavala kao žrtva kojoj svet nikada nije dao šansu, pretvorila u nekoga ko zbog sopstvenih interesa uništava tuđe živote.
Ostatak serijala prikazuje Janine kako svoju misiju da oslobodi Bena iz limba privremeno stavlja na stendbaj, pokušavajući da pomogne radniku obezbeđenja u banci koju je ona pljačkala – nadajući se da izvede „victimless crime“ i sebi i Benu obezbedi makar ekonomski mirnu budućnost kad jednom smisli kako da ga izvuče iz onostranog zatvora – a koga je svojim supermoćima pretvorila u vukodlaka. Zvuči šašavo, okej bumer, ali ovo je Marvelov univerzum, gde se tačno zna i klinički je opisano da likantropiju izaziva poseban virus i kada zaposleni u korporaciji Beyond – za koju je Ben Reilly radio poslednji put kada je imao plaćen posao, i bio korporacijski Spajdermen – a koji su, kao i skoro sve druge korporacije u superherojskom stripu, amoralna armija tehnokrata predvođena psihopatskom CEO furijom Maxine Danger, detektuju vukodlaka koji NIJE nastao putem zaražavanja, Janine, uprkos svom trudu da ostane ispod svačijeg radara dok smišlja kako da spase Bena, postane, jelte, bezbednosno interesantna osoba.
Zaplet stripa je suštinski jednostavan – korporacija Beyond nije toliko zainteresovana za samog (zbunjenog i uplašenog) vukodlaka, koliko da preko njega dođe do supermoći kojima raspolaže Janine a koje su, utemeljene na magiji limba, daleko iznad čak i futurističke tehnologije koju ova firma razvija za mračne investitore iz celog sveta, dok sama Janine, svesna da ulazi u vučiju jamu iz koje je jedva pobegla u finalu Amazing Spider-man Beyond, kao svoj moralni imperativ vidi to da pronađe zlosrećnog transformisanog čuvara banke, izleči ga od likantropije kako zna i ume i vrati ga porodici za koju je utvrdila da je gotovo uvredljivo srećna i stabilna na onaj mitološki američki način gde imate jednostavne, časne ljude koji teško i pošteno rade i sve što imaju izgradili su sa svojih deset prstiju.
Napominjem da je ovo „suštinski“ jednostavno jer će čitalac bez prethodnih znanja o Janine, Benu, Maxine Danger i odnosu svih njih sa korporacijom Beyond biti i možda blago zapitan kakva je u stvari prethodna istorija ovih likova, koliko je Ben, koji se ovde samo simbolički pojavljuje, zapravo važan, kakvi su tačno odnosi Janine i ljudi koji i dalje rade za Beyond a jednom su je poznavali. Mislim da je Erica Schultz ovo sve u dovoljnoj meri formatirala tako da i nov čitalac može da stekne sliku, ako već ne sve njene detalje i da je za njega moguće da se usredsredi na igru mačke i miša između mlade žene koja je celog života bežala a sada prvi put ima moć da ispravi greške koje je pravila, i bezdušne, sociopatske korporativne mašine sa druge strane.
Schultzovu sam gore nazvao relativno nepoznatom, ali ona ne samo da iza sebe ima nekoliko manjih radova za Marvel – ovo joj je prvi „pravi“ serijal – već je prethodno već radila za Image (Bylines in Blood i The Deadliest Bouquet) i Comixology Originals/ Dark Horse (Forgotten Home) a i predavala je na školi Kubert od 2019. godine. U Marvelu je već pisala kratke stripove o Daredevilu i Moon Knightu a Hallow’s Eve pokazuje da ima potencijala i za duže narativa i da su oni, zapravo, njena jača strana.
Hoću da kažem, ovaj strip uspešno ovaploćuje onu super(anti)herojsku formulu o supermoćnmoj individui koja je otpadnik od društva ali se u njega insertuje kada je neophodno da ispravi očiglednu nepravdu. Ovakvi su narativi krenuli da se pojavljuju sedamdesetih godina prošlog veka pa su se razvili u osamdesetima i kulimnirali u devedesetima izmećući se u kliše (pogotovo unutar Spajdermenovog univerzuma), ali Schultzova uspešno izbegava klopke klišea i daje nam protagonistkinju koja nije patetično fiksirana na svoju zlu sreću, čija motivacija da ispravi nepravdu koju je sama počinila deluje autentično i gde čak i čovek koji je žrtva njene (nepravedne) agresije nije prikazan kao puki objekat već mu je data humanost i čak i delatnost. Sama Janine, zahvaljujući svojoj posebnoj supermoći, ima mogućnost i da se maskira i pretvara da je neko drugi pa ima i socijalne interakcije koje su smislene i stripu, koji je lako mogao biti samo procesija Halloween slika i simbola, daju utemeljenje u, jelte, društvenom.
Posebno su me brinule upravo te moći jer Janinina supermoć je to da sa sobom nosi vreću bez dna punu čarobnih masaka a od kojih joj svaka daje posebnu moć. Neke je čine nevidljivom, neke čine da izgleda kao supermodel ili policajac, a neke je pretvaraju u vukodlaka ili vampira sa svim fizičkim atributima koje to podrazumeva i ovo je, mada svakako u skladu sa temom – Halloween ili Hallow’s Eve, tj. veče uoči preaznika Svih svetih jeste vreme kada se ljudi maskiraju i na trenutak postaju neko drugi, često neko iz mitologije ili folklora – jedna prilično problematična centralna ideja za superherojski strip.
Hoću reći, superherojski strip gde je supermoć glavne junakinje bilo šta što je scenariju potrebno u datom trenutku je, pa… suviše labavo kao ideja, a ovde treba da se setimo da smo upravo dobili najavu za serijal Jackpot gde će Spajdermenova, jelte, bivša žena, Mary Jane, biti glavna junakinja sa svojim setom moći koje dobija nasumičnim vrćenjem kockarske mašine. Hallow’s Eve je, dakle, ne samo postavljen na nesigurnu osnovu već i nije mnogo originalan, ali Schultzova se herojski bori sa ovim problemom i uspeva da nam proda protagonistkinju koja se trudi da učini nešto dobro iako tek uči kako da bude „superheroj“ i nikada nije sasvim sigurna koju će moć u kom trenutku moći da prizove.
Crtač je ovde Michael Dowling i njegove energične, ikonične kompozicije i solidna karakterizacija stripu uspešno daju jedan istovremeno atraktivni, kinematski, ali i intimni naboj. Hallow’s Eve je zajeban protagonista jer nema stalni izgled i kostim koji je ovde Dowling odabrao da bude „default“ verzija glavne junakinje je zapravo prlično funkcionalan, dok su mu „normalni“ ljudi sa kojima Janine ima posla mahom karakterni i čitalac ih doživljava kao prave osobe. Kako već rekoh, kolori Briana Rebera su nešto na šta makar ja moram da se naviknem jer često čine da crteži deluju kao da su izloženi jakom svetlu i „veštački“ izbleđeni ali mislim da Dowling i on imaju solidnu sinergiju (zajedno sa letererom Joeom Caramagnom).
Toliko, zapravo, da je Hallow’s Eve vraćena u rotaciju za one-shot u nedelji Noći veštica, ovog Oktobra, naslovljen The Big Night i ceo tim je ovde ponovo bio na zadatku za jednu jednostavnu i samo blago razigranu priču o strašnoj večeri na koledž-kampusu gde anonimna heroina spasava stvar.
Priznaću da su me Schultzova i njen tim ostavili gladnim za još avantura Hallow’s Eve. Ne znam kada će ih biti niti da li će one biti ovako fino svedene na jasan centralni motiv i motivaciju glavne junakinje, ni da li će to ponovo biti tako uspešna kombinacija introspektivnih monologa i lepe akcije, ali kako god da bude, prvi samostalni serijal Hallow’s Eve ostaje kao jedna ubedljiva, old school antiherojska priča koju svaki Marvel Zombi treba da pročita. Evo je na Amazonu.
