Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Pošto prošlog vikenda nismo slušali ni jedan novi album, red je da ovog poslušamo barem dva. Oba su izašla ove godine i zvuče sasvim različito. Jedan je umiljat, melodičan, pun gruva i dobrog raspoloženja, drugi je apstraktan, hermetičan, malo kao i da se postavlja pred slušaoca konfrontativno, sa rukama u džepovima, cigaretom koja visi sa donje usne i podignutim okovratnikom. Hoće li vam se bar jedan od njih dopasti? To ne možemo znati unapred. Zato, krenimo!Terry Gordon Quintet: Tangents je album snimljen prošlog proleća i predstavlja ekipu okupljenu oko trubača, Terryja Gordona, a koji živi i radi u mestu Sharon Springs u državi Njujork. Gordon je muzičar i kompozitor sa diplomama koledža Houghton i univerziteta Mansfield i diskografski je aktivan još od devedesetih godina prošlog veka svirajući i snimajući sa različitim postavama. Dobro muzički potkovan i snalažljiv u različitim žanrovima, Gordon svira i džez, i latin-džez i klasičnu muziku i rok, pa i „savremenu hrišćansku muziku“ i nastupa sa različitim ekipama diljem severnoameričkog severoistoka (a bio je i u Egiptu na Džez festivalu u Kairu). Bendovi u kojima svira ubrajaju imena kao što su Alex Torres y su Orquesta, Arch Stanton Quartet, Joyful Noise Jazz Project, Brass-O-Mania a sa mnogima od njih (ali i sa big bendom Empire Jazz Orchestra, recimo) snimio je i veliki broj albuma. Možda najinteresantnije, još od devedesetih on snima i svoje kompozicije, sa svojim kvintetom i poslednja, četvrta ploča ovakve muzike urađena je 2013. godine. Deceniju kasnije Gordon i aktuelna postava kvinteta (a koji radi, sa prekidima, od 1992. godine) snimila je i peti album, Tangents, koji danas slušamo.
Postava kvinteta se, naravno, menjala tokom decenija i Tangents sa prvim albumom urađenim 1997. godine ima zajedničko jedino Gordona na trubi i flugelhorni. No, ako su se imena menjala, sam instrumentarij nije i Gordon očigledno nalazi dosta inspiracije u postavi gde pored električnog basa i bubnja, te trube, ima još saksofonistu i gitaristu.
Ono što jeste zajedničko prvom i petom albumu kvinteta je interesovanje za različite stilove u okviru džeza i mada je Tangents nešto manje eklektična ploča nego što je bio debi, ovo je i dalje zanimljivo široka vizija džez muzike koja za osnovu uzima bebop i hardbop sa istočne obale ali fino šara između bluza, fanka, latinice…
Ekipa je kvalitetna na ovom albumu. Ritam sekcija (Bill Lawrence na bas-gitari i Pete Sweeney na bubnjevima) je jaka i sposobna da lako šeta između energične, mišićave pratnje, fanki gruva i dubokog, tradicionalnog klupskog bluza, dok Gordon za duvačkog sparing-partnera ima odličnog saksofonistu Erica Walentowicza koji svira i alt, i tenor i sopran. Njihova međuigra je sjajna ali na neki način zvezda ovog albuma je gitarista Michael-Louis Smith. Smith je inače predvodnik sopstvenog kvinteta koji radi između džeza, fanka i afrobita a na ovom albumu je njegova raznovrsnost i maštovitost u prvom planu, sa izvrsnom pratnjom i još boljim soliranjem kad god mu se pruži prilika. Smithovo igranje bojom i zvukom često muzici dodaje novu dimenziju i osobenu atmosferu i mada je Tangents je album tradicionalnog džeza, on zvuči sveže i originalno. Velikim delom, naravno, i na ime Gordonovih pažljivo napisanih i aranžiranih kompozicija, ali i zahvaljujući odličnim saradnicima te izvrsnom studijskom zvuku. Jako lepa ploča da se njom počne godina:
https://terrygordon.bandcamp.com/album/tangents
Drugi album kog danas pokrivamo će malo ko opisati rečima „jako lepa ploča“ pa taman da dolazi u najboljoj godini koju ste ikada imali. I to je u redu. Masayo Koketsu × Tatsuya Nakamura: λ-lambda- je album slobodnih improvizacija i sirove ekspresije koju ne interesuje konvencionalna lepota već pre svega čista, nepatvorena izražajnost, otvaranje prozora (pa i rušenje zidova) iza kojih se krije ranjiva ljudska duša i oslobađanje te duše da PEVA. Ili makar da izvlači napukle, moćne tonove iz alt-saksofona i da udara u bubnjeve tako kao da mu nesrećnici duguju pare.
Masayo Koketsu rođena je u prefekturi Gifo i njena biografija navodi da je klavir počela da svira kad je imala svega godinu dana. Zlobnici će reći da i saksofon koji čujemo na ovom albumu zvuči kao da ga svira jednogodišnje dete ali da su zlobnici u pravu jednogodišnjaci bi mnogo češće snimali zanimljive albume. Koketsuova se saksofona dočepala sa petnaest godina, pa učila da ga svira isprva pod uticajem Charlieja Parkera. Diskografski je aktivna od 2008. godine sa različitim postavama a prvi album sopstvenih kompozicija stigao je 2015. godine. Sklona jakoj ekspresivnosti, pre par godina snimila je i album na kome saksofon svira sama, dajući sve od sebe u 46 minuta intenzivne solo meditacije.
No, na λ-lambda- nije sama i društvo joj ovde pravi bad boy japanske pank i alternativne scene, Tatsuya Nakamura. Pričamo o čoveku koji je harao sa rok power-triom Blankey Jet City još krajem osamdesetih, a onda imao brojne zanimljive projekte u međuvremenu, postižući i neku vrstu krosžanrovske popularnosti pojavljujući se u fimovima Shinye Tsukamotoa i drugih autora. Nakamura je veliku većinu svog života svirao nešto što bismo nazvali alternativnom rok muzikom ali na ovom albumu pokazuje da mu slobodno imrpovizovanje sa džez podlogom sasvim lepo ide.
λ-lambda- je neobično izdašna ploča sa četiri kompozicije snimljene uživo od kojih već prva traje punih 48 minuta. Ostale su kraće ali i dalje veoma dugačke i album na kraju donosi sat i po sirove, energične improvizacije. U dve kompozicije se duo popstava proširuje klavirom koji svira Hibiki Komuro ali muzika ne postaje manje hermetična uvođenjem harmonskog instrumenta, naprotiv. Komuro ovde mora da se bori protiv prilično agresivne svirke dvoje drugih muzičara i ovo nikada ne postaje lagodan džez sešn za opuštanje.
Ali nikada ne postaje ni puka egzibicija agresije. Nakamura je, naravno, konfrontativan bubnjar. On retko svira džezerski sving ili suptilan freetime gruv i njegova svirka je rokerska, sa teškim udarcima, jakim naglascima i vokalizacijama koje dolaze u momentima jakog ulaska u gruv. Prosto možete da ga zamislite onako tetoviranog kako vitla i udara, ne dajući muzici da se ikada ustali u nečem ugodnom i očekivanom. No, Koketsuova je, iako su često za nju lepili etiketu nasleđa Kaorua Abea, ta koja sa lakoćom menja brzine i intenzitete, ubacujući spontane teme i melodije kada im se najmanje nadate a onda se vraćajući u free soliranje bez obaziranja na harmonsku teoriju.
Naravno da album koji ovoliko traje ima česte momente traženja nove perspektive i isprobavanja ideja koje ne moraju odići na neko bitno mesto. To tako ide sa needitovanim improvizacijama rađenim uživo. Ali on je pun i izvrsne, ekspresivne svirke u kojoj ono što je u tom trenutku improvizovano neretko biva čudesno i to što znate da se nikada neće ponoviti mu daje posebnu lepotu: