Marvelov serijal Red Goblin je verovatno za mene najviše zbunjujući strip koji Kuća ideja izdaje u ovom trenutku. Sa jedne strane, potpuno mi je nejasno kako je Marvel uoošte došao na ideju da ovako nešto treba da postoji, ko je seo i uradio istraživanje tržišta i vratio se sa rezultatima: „Šefe, narod VAPI za spinof serijalom spinof serijala vezanog za najgluplji Spajdermen krosover u recentnoj istoriji MORAMO DA URGENTNO DELAMO“, a onda sa druge doslovno ne razumem ko ovo kupuje i zašto ljudi u prikazima govore o „sleeper hit“ serijalu za 2023. godinu koji je sa svakoim brojem sve uzbudljiviji. Odmah da kažem, meni je Red Goblin sasvim pitak i čitljiv strip i to što će možda delovati kao da ga u ostatku teksta uglavnom kritikujem je jer sam naprosto nepristrasan, objektivan sudija, osoba budistički izdignuta iznad promenljivih ljudskih ćudi i nestalnih raspoloženja, jednom rečju duša od čoveka koja ume i da uživa u stvarima što ih prepoznaje kao, oh, pa, smeće?
Dobro, „smeće“ je prejak termin, a pogotovo kada se Red Goblin stavi u kontekst aktuelnog trenutka u Marvelu gde Spajdermen, najbliži rođak ovog stripa, trenutno prolazi kroz jednu od najmučnijih faza u svom glavnom magazinu, Amazing Spider-man, i gde je tiho gunđanje čitalaca sad već verovatno prešlo u tihe molitve (sa sve brzom molbom za oprost zbog grešnosti) da se Zebu Wellsu nešto dogodi, NE MORA MNOGO, SAMO DA BUDE SPREČEN DA DALJE PIŠE OVAJ STRIP I UNIŠTAVA ONO MALO DOBRE VOLJE KOJU SMO USPELI SA SAČUVAMO. Kad se uporedi sa Wellsovim Amazing Spider-man, sa kojim je simbiotski* vezan, Red Goblin ne deluje uopšte kao loš strip. Ne deluje ni kao dobar, da se mi razumemo, ali deluje kao strip sa ritmom, energijom, likovima koji nisu baš slojeviti i višedimenzionalni ali su makar karakterni i, kako već gore rekoh, pitak je. Nagađam da je njegova popularnost, makar u meri u kojoj se spinof spinofa može prepoznati kao popularan – jedan komentar na redditu sažeto kaže „For a book that shouldn’t exist it’s surprisingly great and worth a look“ – delimično i rezultat izazivanja nostalgičnih flešbekova kod čitalaca koji su tokom devedesetih čitali Marvelove stripove (i partikularno Spajdermena), a bili su u osetljivom uzrastu kada se formiraju ličnost i ukus. Jer, Red Goblin ima vrlo ’90s look and feel sa horor-inspirisanim crtežom i kolorom i atmosferom koja je gotovo uniformno mračna, negativna, pesimistična. Naravno, i taj sržni motiv u kome imamo antiheroja koji je vrlo tangencijalno, preko nekoliko proksija vezan za Spajdermena a negativci koji se pojavljuju su iskopani iz više vremenskih perioda, uključujući kasne osamdesete, sve to još više pojačava utisak retro-stilske vežbe.
*heh!
Britanski scenarista Alex Paknadel koji stoji iza ovog serijala je meni sasvim draga osoba i mada imam utisak da ga Marvel koristi isključivo za serijale trećerazredne važnosti (uključujući njihove „unlimited“ stripove), on ima sad već ozbiljnu karijeru u američkom stripu sa radovima za DC, BOOM! Studios i Titan Comics (gde je radio na Assassins Creed stripovima). Ni jedan njegov strip koji je do sada uradio nije bio nekakav veliki hit, ali Paknadel ima radnu etiku i isporučuje robu. Red Goblin ga prikazuje i kao scenaristu koji na momente pravi plemenit napor da mu tekst pokaže izvesnu aromu, karakter, a što opet ovom serijalu daje malo tog ’90s mirisa. Ako volite palpoidne monologe u prvom licu koji idu uz scene divljačke akcije i horora, Paknadel je vaš čovek.
Crtač je ovde primarno bila Meksikanka Jan Bazaldua a koju sam štedro pohvalio početkom godine za miniserijal Winter Guard. Ona u ovom trenutku doživljava zasluženih pet minuta slave u Marvelu sa radom na novom Captain Marvelu i na Immortal Thoru, pa je i posle šest brojeva prestala da crta Red Goblin i štafetu predala prvo Rafaelu Pimentelu a onda je crtež preuzeo Christopher Campana koji će serijal da doveze do desetog broja gde se sve, ako se nešto dramatično u međuvremenu ne promeni, završava. Ovo su uglavnom manje poznati crtači koji tek načinju svoje karijere u Marvelu i mada su svi kompetentni, ostaje utisak da je Red Goblin prilično ružan strip, već po svojoj prirodi. Ovo je na kraju krajeva priča koja se u velikoj meri dešava u kanalizacijama, u glavnoj ulozi je dečak čiji je simbiotski partner uzvitlana bura crvenog vanzemaljskog mesa prepuna loših, nekontrolisanih, predatorskih emocija, a glavni negativac je doslovno leš izašao iz svog groba koji će u kasnijim epizodama komentarisati da mu ni „goblin formula“ ne pomaže da zaustavi degradaciju tkiva. Što bi rekli pametni ljudi – u jednom sasvim drugom kontekstu, doduše – Welcome to Mexico, Asshole.
No, da budem na trenutak ozbiljan, mislim da je glavni element „ružnoće“ ovog stripa kolor Davida Curiela koji je ostao na serijalu i nakon smene crtača a koji crtežima što su rađeni u omažima „X-tremnog“ ’90s stila daje preliv zagasitih, mrtvačkih boja. Ovo Red Goblinu, inače nadevenom eksplozivnom akcijom (vidite kakav je letering Travisa Lanhama, za ime sveta), oduzima dosta energije i čini ga vizuelno neprijemčivim. Ako ću da cepidlačim, A ZATO ME VALJDA I PLAĆATE TOLIKE PARE, dodaću i da je Bazaldua već u startu propustila da glavnim junacima ovog stripa – koji su deca – da malo karaktera u fizionomijama i facijalnim ekspresijama pa je do kraja stripa (ili makar do devete epizode, koliko ih je izašlo u trenutku kad ovo pišem, prigodno jedan dan nakon Noći veštica u kojoj sam tu devetu epizodu pročitao) utisak da klinac sa kojim imamo posla tek placeholder skica koju će za konačnu verziju stripa crtačica zameniti nečim memorabilnijim.
Enivej. Red Goblin je strip u kome unuk Normana Oborna, sin pokojnog Harryja Osborna, vrlo maloletni, praktično predpubertetski Normie Osoborn, preuzima identitet Red Goblina, a koji je pre nekoliko godina, kada je Dan Slott završavao svoj rad na Amazing Spider-manu pripadao Normanu Osbornu.
Za stare ljubitelje Spajdermena (u koje spadam) a koji možda nisu BAŠ NAJPAŽLJIVIJE pratili sve preokrete u ovim stripovima poslednjih pola decenije (nažalost… ja sam ih BAŠ ispratio), aktuelni Red Goblin je kao nekakav nasilnički mešap motiva, identiteta, imena i zapleta koje oni maglovito prepoznaju ali je sasvim nejasno kako su ušiveni u isti strip. Naravno, posle Dark Weba o kome smo onomad pisali, aktuelni kontinuitet Spajdermena je još bizarnije ispunjen ambicioznim spinof-idejama pa je Norman Osborn sada Gold Goblin – i radi za „naše“ – Venoma imamo najmanje dvojicu (Eddie Brock, nedavno resetovan na fabrička „BRRRRAINS“ podešavanja, i njegov sin Dylan), Normanova snaja, Liz, je Misery, a Normanov unuk, Lizin sin je sada novi Red Goblin tako što mu je Dylan Brock dao parčence svog simbiota a u kome ima i malo ostatka Carnagea pa je „Rascal“, kako ga Normie zove crveni simbiot detinjastog karaktera i komplikovanog odnosa sa svojim domaćinom.
Priznajte da ste malo trepnuli nakon prethodne rečenice. Možda i podrignuli, stavili ruku na stomak i pomislili da morate da zdravije jedete jer, evo, neka kiselina vas napada. Elem, spoj „goblinskih“ motiva sa „venomskim“ motivima je prva prepreka koju taj neki hipotetički stari fan (vi!) treba da pregura da bi pravilno ušao u ovaj strip jer Red Goblin ne mari mnogo za stara pravila i uvodi gomilu novih, svojih, a onda tek treba i ući u detaljčiće i nijanse kao što je da Normie i Rascal nisu „bonded“, odnosno da njih dvojica još uvek ne čine „stvarno“ novi entitet već da je svaka Normiejeva transformacija u Red Goblina jedno natezanje sa Rascalom oko toga ko će da „vozi“ i šta će se dešavati u tipično eksplozivnim scenama akcije.
Paknadel ovde svakako ima zanimljivu osnovu. Super/ antiheroj sa vanzemaljskim simbiotskim moćima a koji je istovremeno dete je originalni način posmatranja „venomskih“ motiva i Normie kroz ovih devet epizoda što su do sada izašle postepeno shvata da je Rascal neka vrsta kognitivnog plastelina, da nema ličnost – sem pregršti instinkta – i da je sve što od ličnosti dobio, dobio od njega. Rascal je zatvoren u Normieju najveći deo vremena, ali ima pristup njegovim sećanjima i emocijama i poput životinje – Normie ga poredi sa štenetom – lako se uplaši i impulsivno reagije, često tako da zaštiti Normieja od percipiranih pretnji. A kada ste simbiot sa legatom Carnagea, to može da podrazumeva i rastavljanje percipirane pretnje na krvave, mokre froncle.
Normie, naravno, upada u masu zajebanih situacija tokom stripa – tako to ide kada ste naslednik tehno-milijunaša koji je pritom bio jedan od najpoznatijih superzločinaca u Americi – i njegovi pokušaji da čini dobro u njima su uvek na iskušenjima zahvaljujući zavodljivoj, adiktivnoj moći koju mu daju simbiotske moći. Red Goblin je ovde pozitivac, da, ali samo zahvaljujući detetu koje posmatra dedu, shvata koliko je ovaj imao šansi da postane časna osoba, i čini sve što može da ne ponovi njegove greške.
Paknadel tu, dakle, ima sasvim pristojne ideje, ali u realizaciji je ograničen objektivnim i subjektivnim faktorima. U subjektivne, mislim, spada to da je Normie naprosto PRETERANO zreo za svoje godine (kojih ima, možda deset ili jedanaest) i da su njegove monološke ruminacije o usudu porodice Osborn i iskušenjima da se prepusti zveri u sebi naprosto neuverljive za njegov uzrast. Paknadel je ovde verovatno vagao da li da Normieja piše kao „pravo“ dete i odlučio da bi to bilo previše opterećujuće za strip koji treba da se bavi temama porodičnog legata nasilja i otrzanja naučenom ponašanju, ali mislim da bi strip izrazito profitirao da je Normiejeve palpi unutarnje monologe mogao da spakuje u nekakav memoarski format gde bi ih čitalac dobijao kao refleksije odraslog Normieja na događaje iz svog detinjstva. Naravno, teško da Marvel zna šta namerava da radi sa Normiejem nakon kraja ovog serijala, pa je ta varijanta verovatno isto morala da otpadne.
Objektivni problem je, pak, to što Paknadel, koji piše spinof spinofa, nema pristup nekim jačim likovima. Spajdermen koji se ovde pojavljuje, naravno, nije Peter Parker i mada ja obožavam Milesa Moralesa a Paknadel ga odlično piše, on naprosto nema ni istoriju ni sponu sa Goblinima i Venomima koja bi rezonirala sa temama ovog stripa. Norman Osborn je, da se razumemo, jak, JAK lik i on čini svaku scenu u kojoj se pojavljuje uzbudljivom, ali na suprotnoj strani stoji glavi negativac u liku Phila Uricha koji, ako je to ikako moguće, ima JOŠ MANJE personalitija nego u devedesetima, a onda je tu i ceo „Goblin Nation“, gomila sa dna kace izgrebanih negativaca bez identiteta i karaktera koji su izmaštani da služe kao topovsko meso u jednom od tipično prepumpanih DOGAĐAJA koje je Dan Slott izbacivao kao na traci u svoje vreme. Kada se u jednom momentu pojavi Crossbones kao, jelte, opasni plaćeni ubica – i promptno bude poražen od strane deteta koje nema nikakve moći* – svesni smo da čitamo strip koji niko i nigde nije zamislio kao NAREDNI VELIKI MARVELOV IP, nego, jelte, tezgicu da se nekako preživi do prvog.
*a što je, OK, prilično cool
No, uz sve izrečeno, da se vratim na početak i kažem: Red Goblin je pitak. On je objektivno strip namenjen jednoj skromnoj tržišnoj niši, sa likovima koji su bar tri stepena udaljeni od onog što mejnstrim publika prepoznaje i voli, a onda sa jednostavnim, grubim radom sa tim likovima čije će rekombinovanje sudbina i moći biti interesantno samo opsesivnim Spajdermen fanovima. A opet, veliki broj opsesivnih Spajdermen fanova biće besan što, evo, skoro ceo „civilni“ kast koji vezujemo za njega sada ima supermoći, pa ni Mary Jane ni Liz Osborne ni, evo, maleni Normie Osborne više nisu deo „pravog“ života Petera Parkera, nego i sami imaju superherojske alijase i avanture. Pa da ga jebem. No, ako ste nekako uspeli da se smestite na poziciju da znate ko su svi ovi likovi i investirani ste u njihove sudbine, a ne smeta vam što su svi oni sada kostimirani i X-tremni – Red Goblin je strip za vas.
A malo je i za mene, očigledno. Nisam ga mrzeo i ako se sa desetom epizodom, koja obećava sukob Red Goblina i (Dylanovog) Venoma završi iole smisleno, neću čak biti ni sasvim protiv ideje da za par godina dobijemo novi serijal. Slomili su me, očigledno. A da slome i vas, evo linka za serijal na Amazonu.
