Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Danas slušamo jedan fini album njujorškog džeza, urađen u ugodno svedenom formatu trija gde imate samo ritam sekciju i klavir. No, ljudi koji ovo sviraju su prilične aždaje i ovde muzika blista i u individualnoj virtuoznosti i u interakcijama trojice odličnih muzičara. I, dobro, da, na nekim mestima umesto klavira imate Fender Rhodes. Neal Caine: Skip To My Lou će vam skoro neizbežno ulepšati Nedelju a možda i ceo Januar, toliko sve na ovoj ploči zvuči prirodno, jednostavno, kao da su tri čoveka samo ušla u studio, uključila snimanje i provozala se kroz svoje omiljene kompozicije a onda u svakoj nastojala da ostal dvojicu što više izazovu i inspirišu.
Neal „Sugar“ Caine je rođen u Sent Luisu ali se danas vodi kao građanin i Njujorka i Nju Orleansa. Još sa tri godine su mu dali da uči da svira violinu ali je onda kao tinejdžer migrirao na kontrabas i električnu bas gitaru, no nije pobegao od džeza. Zapravo, nakon završavanja srednje škole, a za koju njegova biografija kaže da je bila prepuna džez-talenata, pohađao je univerzitet Tulane u Nju Orleansu i svirao po džez klubovma sa lokalnim facama kao što su Ellis Marsalis, Earl „The African Cowboy“ Turbinton, Nicholas Payton, Donald Harrison, Brian Blade… Ellis Marsalis nije muzičar (već pesnik), ali znate i sami da njegova brća to jesu: Caine je već sa 19 godina krenuo da svira turneje sa Delfeayo Marsalis Quintetom. Naravno, ubeležiće saradnje i sa Wyntonom i Branfordom Marsalisom, ali je sa jedva dvadesetjednom navršenom godinom prešao u Njujork da svira sa Elvinom Jonesom i Dianom Krall, tako spajajući dva skoro pa dijametralno suprotna formata mejnstrim džeza. Svirao je i sa Benniejem Greenom, kao i sa legendarnom Betty Carter, a kao kompozitor i autor počeo je da se ostvaruje kada je 2005. godine objavio prvi album u ulozi lidera, Backstabber’s Ball. Caine ima i akademsku karijeru sa predavanjem na raznim visokim školama, uključujući Univerzitet u Nju Orleansu gde je bio vanredni profesor.
Na bubnjevima je ovde Henry Conerway III (ili kako samog sebe stilizuje, thehc3), jedan ozbiljan muzičar koji se u Njujork iz rodnog Detroita preselio 2015. godine i od tada radi sa ljudima kao što su Freddy Cole, Jazzmeia Horn, Russell Gunn ili Marcus Printup. Conerway je još u Detroitu svirao sa bitnim muzičarima a zatim je diplomirao muzičku kompoziciju u Atlanti na koledžu Morehouse, gde je i osnovao svoj bend Jaspects i imao sa njim dinamičnu izdavačku i koncertnu karijeru.
Pijanista je Andrew Fisher, muzički direktor koji radi za NBC, ima iskustva i sa pisanjem i dirigovanjem muzike koja je izvođena na Brodveju, ali je i profesionalni inženjer zvuka i producent koji radi za velike izdavače sa širokim spektrom muzičara iz žanrova, kako sam kaže, od hip-hopa, preko džeza do popa.
No, Skip To My Lou je ipak producirao sam Neal Caine. Ovo je, da ne zaboravimo, kontrabasistička ploča i mada nije cela sastavljena od vratolomnog soliranja na kontrabasu dok druga dva muzičara samo gledaju i tapšu, njen zvuk je dinamičan, čist i podešen da u prvi plan istakne lepu boju Caineovog instrumenta. Dosta savremenog džeza malo pretera u miksu sa isticanjem niskih frekvencija – jer to čini snimak toplijim, nagađam – ali Caineovom sviranju ovo ne bi pristajalo. Njegova tehnika je suviše dinamična, on svira previše melodija i voli kompleksne ritmove, i zvuk u kome se lepše čuje napad na žicu a manje sama rezonanca drvenog tela basa je pogodniji za ovaj album.
Caineove kompozicije su kompleksne – slušajte naslovnu, koja album otvara, ili Skull Duggery – sa složenim metrikama koje su ipak bez greške ubačene u tečan i prirodan gruv. Ko ne voli džez gde muzičari jedan drugog pretiču po tome ko će više sinkopa da napravi – a da opet na kraju završe takt na istom mestu – ovde će biti na teškim iskušenjima. Skip To My Lou je pesma u kojoj se meditira na glavnoj temi ali se često prave pauze za Caineovo soliranje, ali tako da se ritam nikada ne izgubi i ovo je jedna kreni-stani dekonstrukcija teme i ritma koja je izrazito „muzičarska“ ali ne toliko u smislu demonstracije tehnike već najpre u pogledu jedne filozofski obojene atomizacije muzike do njenih najsitnijih gradivnih elemenata koji se zatim sklapaju na različite načine u skoro beskonačnoj varijaciji.
Skull Duggery je nešto nežnija prema ušima zahvaljujući toplom zvuku Fender Rhodesa, ali i ona je prepuna ritmike, sa Conerwayjem koji svira kao oktopod i prati svaku Fisherovu frazu kao da boksuje sa sopstvenom senkom. Isto Caineov Fingers of Doom ima toliko snažnu razmenu između kontrabasiste i bubnjara da je klavir ovde jedva uspeva da dođe do izražaja, odlučujući se za izolovane note dobar deo vremena i dajući kompoziciji preliv fine tenzije.
I Don’t Know je takođe Caineova kompozicija i ona je dramatičnija po izrazu sa zvonkim klavirskim akordima preko glasnog ali jednostavnog četvoročetvrtinkog ritma pre nego što se pređe u prefinjeno hardbop svingovanje, dok je Laclede Town nešto intimniji, atmosferičniji komad, makar na početku i kraju, mada i on ima agresivan, dinamičan ritmički deo u sredini. Konačno, At Your Leisure koja album zatvara je skoro pa balada u odnosu na ostale Caineove kompozicije, sa dosta lirike na klaviru – mada i ovde imamo nemiran ritam i pijanističke kaskade.
Naravno, Caine i njegovi saradnici ostavljaju snažan lični pečat i na tuđim kompozicijama. Klasični Chim Chim Cheree se ovde uvodi dinamičnim radom na kontrabasu gde pod Caineovim naletima strada i telo instrumenta, a kad se ostala dvojica pridruže, kompozicija se praktično umiruje, uprkos i dalje vrlo dinamičnoj svirci. Mingusova legendarna Good Bye Pork Pie Hat ima izvrsnu noćnu atmosferu a onda i vrlo ekspresivan Caineov solo. Iako ovde Caine ne ide na emulaciju Mingusove tehnike, to da njegov instrument praktično verbalizuje temu svakako ga stavlja u isti mentalni prostor.
Stari pop-hit iz pedesetih, Mr. Sandman Pata Ballarda ovde dobija lepu bebop obradu, a tu je i legendarna Nature Boy u kojoj trio zvuči veoma motivisano, sa mnogo dinamične svirke. If I Only Had a Brain iz filma Čarobnjak iz Oza je najstarija kompozicija na albumu a u njoj Caine svira možda svoj najkomplejsniji uvod, da bi po uključivanju ostatka benda stvari bile fino ohlađene na jednu sobnu, pitku temperaturu. Konačno, tu je i Shiny Stockings Franka Fostera, proslavljena i pretvorena u džez standard u izvođenjima Counta Basieja i ovde je, pred kraj albuma, trio nekako najtečniji, najviše podešen na istu frekvenciju, naprosto impresivan.
Skip To My Lou nije ploča za slušaoca koji ne voli individualnost muzičara u grupi jer ovde sva tri muzičara sviraju kao individualisti i kompozicije su u istoj meri kvalitetna saradnja koliko i nadmetanje ko će one druge iznenaditi novom idejom ili varijacijom. Ovo je, dakle, vrlo „muzičarski“ album, ali je istovremeno i topao, duševan i treba mu se znati prepustiti. Pa probajte: