Pokretanje novog Green Arrow serijala koji je DC počeo da publikuje u Aprilu prošle godine je za mene bio jedan od onih momenata kada vam se raspoloženje u sekundi drastično popravi jer dugo odsutni omiljeni superheroj dobija novi serijal, pa makar i samo kratež od šest brojeva, da bi se u sledećoj sekundi strmoglavilo prema tvrdom patosu nakon što vidite ime scenariste potpisanog na koricama. „Da li Joshua Williamson ima nešto protiv mene LIČNO?“ zapitao sam se sasvim razumno i ni malo paranoidno. „Prvo je mrljavio sa Superman/ Batman, onda je upropastio Deathstrokea, a sada“, mislio sam dok su mi na čelu izlazile graške ledenog znoja, „sada je došao po Green Arrowa.“ Zar ti nije drago, Mehmete, pitate vi sad zlurado, što je u ovom trenutku Nightwing još uvek bezbedno parkiran u dvorištu Toma Taylora? Sigurno mu se neće ništa loše dogoditi… za sada.
Ne da tu ima garancije. Williamsonovo pisanje Nightwinga unutar događaja Dark Crisis on Infinite Earths je već bilo dosta grubo i bez suptilnosti i karakternog rada koji je individualnom serijalu o ovom superheroju dao Tom Taylor, a to da je Green Arrow bio jedini član Lige pravde koji se nije vratio svojim, jelte, najmilijima posle smrti koju je ceo tim pretrpeo u Dark Crisis je jedino moglo biti čitano kao zlokobna najava budućih iskušenja.
Iskušenja su tu. Za titularnog superheroja sa lukom i strelom ali i za čitaoca. Da bude jasno, svestan sam da Williamson ima veliku fan-bazu i da dobar deo (od mene znatno mlađih) DC-jevih čitalaca reaguje pozitivno na novi Green Arrow, ali već čitanje prve epizode od inicijalno planiranih šest me je ispunilo svom zamislivom energijom starog, džangrizavog čoveka koji okreće svaku stranicu sa izrazom lica kao da guta živog puža golaća a taj puž golać mu se pritom prethodno israo u papuče.
No, da probamo da ne budemo negativni već od samog početka,* videti novi Green Arrow serijal nakon što je njegova poslednja inkarnacija posle pedeset brojeva završena 2019. godine je svakako lepo. Ovaj je heroj zapravo ostvario popularnost daleko preko onog što bi mu njegova stripovska istorija garantovala na ime uspešne televizijske karijere pa je i DC-ju trebalo dosta dugo da digne ruke od njegovog stripa. To da je Williamson odlučio da iskoristi svoj sada nemali uticaj u DC-ju i dobije zeleno svetlo za miniserijal kome je izdavač je već posle prve epizode – videvši prodaju – odobrio transformaciju u maksi serijal od dvanaest brojeva, to su dobre i lepe stvari. Williamson svakako nije seo da piše Green Arrow zato što je to stvar prestiža – bezbedno je reći da DC ne mari mnogo za ovog heroja poslednjih godina – i njegove pripreme za ovaj scenario, koje su se sastojale od čitanja velikog dela postojećeg opusa o šmekeru u zelenom, su zagarantovale visoku gustinu referenci i direktnih citata nekih važnih delova biografije Olivera Queena u ovom stripu.
*mada smo za to, posle trista reči, već debelo zakasnili
No, što bi rekli mangupi, Williamson gonna Williamson i mada njegov Green Arrow, srećom, nije takva kršina kakav je bio Deathstroke Inc. (u međuvremenu predat na staranje Edu Brissonu a onda humano uspavan), ovo istovremeno nije ni Green Arrow kakvom sam se nadao ili kakav bih uopšte želeo da čitam. Svakako, imati Seana Izaaksea na olovkama je lepa stvar koja obezbeđuje ovom stripu spektakl i energiju – a čemu neizmerno doprinosi i kolor koji radi Romulo Fajardo Jr – ali kod Williamsona se poslednjih par godina SVE pretvorilo u spektakl i scenarista koji je nekada umeo da postavi saspens i da nas zaintrigira likovima što iskaču iz standardnih formata je u poslednje vreme poznatiji po posezanju za readymade rešenjima, prostoj karakterizaciji i verglanju koncepata koji stripu treba da daju dimenziju epskog iako ono što se u stripu događa zapravo deluje tanušno, prvoloptaški, neubedljivo, najgore od svega – nezanimljivo.
Evo, na primer, ova priča, a koja se, kako nas uslužno obaveštava naslov kolekcije što izlazi u Martu, zove Reunion, počinje sa Oliverom Queenom, titularnim zelenim, jelte, strelcem, kako se budi na plaži što je zapljuskuje okean, ali, čim malo digne pogled vidi se da to nije ni jedan od okeana koje poznajemo na planeti Zemlji i naš junak uz mnogo rezignacije, pa i malo eksplicitnog besa shvata da je PONOVO izgubljen na morskoj lokaciji daleko od svega i svakog koga poznaje i zaklinje se da će nekako pronaći put do svoje porodice iako ne zna ni na kom se mestu u univerzumu nalazi. Williamsonu je ovo način da napravi jasnu referencu na ono što je danas zvanični, kanonski „oridžin“ Green Arrowa i njegovu avanturu na tropskom ostrvu gde je od razmaženog bogataša postao viđilante sa lukom i strelom SAMO SVE TO SPEKTAKULARNIJE, ali meni, kao čitaocu koji ove stvari čitam decenijama, ovakav ulazak u priču izaziva samo mrgođenje i pomisao da su moderni scenaristi, ali Williamson pogotovo, izgleda nesposobni da napišu priču koja će uzeti poznati lik, sa poznatim karakterom a onda ga smestiti u nove okolnosti koje su oni sami izmaštali, i umesto toga smatrati da je vrhunac modernog superherojskog stripa kada citirate klasične superherojske stripove. Na ovom mestu je legitimno pitati se da li će Green Arrow u ovom stripu ponovo umreti, jer je to bio takođe jedan od definišućih događaja u njegovoj biografiji i, mislim, naravno da hoće. I to čak nije i neki veliki spojler jer se njegova „smrt“ i „vaskrsenje“ ovde dešavaju u rasponu od dve table pa optužba da Williamson samo reciklira najvažnije bullet pointe sa Wikipedije i ni ne razmišlja o tome da bi ovakvi događaji u nečijoj biografiji (makar i fiktivnoj) trebalo da ipak imaju neku težinu kao dobija sve više argumenata.
But wait, it gets worse. Green Arrow: Reunion je, pokazuje se par strana nakon uvoda, zapravo ansambl-strip. Njegova tema je „porodica“ i rijunion iz naslova se zapravo odnosi na Olliejeve pokušaje da preko svemira nekako dođe do svoje porodice iako deluje kao da se neka vrlo sudbinska sila protiv toga zaverila. Ovo znači da ćemo solidan broj stranica provesti čitajući ne o Oliveru već o Royju Harperu, Connoru Hawkey, Dini Lance i Lian Harper i, mislim, ovo ne i bio toliko strašan predlog kada bi Williamson samo ulagao malo više energije u rad sa likovima.
No, on je ne ulaže. Ovo je priča u kojoj se radnja odvija tako vratolomno, lokacije se tako brzo menjaju, a jedna spektakularna scena stiže drugu da likovi stižu maltene da izgovore samo ekspozitorne rečenice. Oliver je praktično jedini koji dobija malo prostora za karakterizaciju (u prevodu, uspeva da pokaže vdve emocije) dok su svi ostali nameštaj, a podzapleti koje Williamson ubacuje služe uglavnom da se naprave spone sa drugim stvarima koje se trenutno događaju u DC univerzumu i nisu bitne za osnovnu priču. Drugim rečima, Peacemaker, Peacewrecker, Amanda Waller – niko od njih nije važan za osnovni zaplet ovog stripa i mada ih je uvek lepo videti, njihovo prisustvo samo doprinosi utisku da je Williamson podzaplete ovde ubacivao lopatom i da centralni narativ trpi zbog toga.
Mada, da bude jasno on trpi i inače. Green Arrow: Reunion je možda i ogledni primer za moderni superherojski strip čije je pripovedanje zasnovano na kombinaciji konstantnog „iznenađivanja“ čitaoca ali i konstantnog podsećanja tog istog čitaoca da nema čime da bude iznenađen jer scenarista doslovno samo reciklira stare zaplete i likove. Reći da je ovaj strip teško pratiti jer se glavni junaci svakih par strana teleportuju (protiv svoje volje) na druge lokacije u svemiru, susreću svoje verzije iz raznih vremenskih perioda, dobijaju kriptične poruke iz budućnosti, upliću se u lokalne priče na planetama na kojima neće ostati dovoljno dugo da mi vidimo rasplet, susreću DRUGE verzije svojih starih prijatelja pa se sa njima bore, sve to reći znači i dati Williamsonu previše kredita. Green Arrow: Reunion nije kompleksan pa čak ni komplikovan strip. On samo pokušava da svoju veoma jednostavnu ideju – Oliver Queen je nekada bio avanturista a sada je porodičan čovek ali porodicu je teško okpiti na jednom mestu kada su svi u njoj superheroji – ispriča na tako bučan način da se ostavi utisak dubine.
Priznajem da kod mene to nije profunkcionisalo na najbolji način. Počev od karakterizacije glavnog junaka koga Williamson svodi na antiheroja usijane glave čiji je modus operandi da ga mrzi da mnogo razmišlja i radije će stvari rešavati akcijom ma kako ona nepromišljena bila, pa preko lapidarnog preletanja preko društava, civilizacija, likova i zapleta na drugim planetama koje vidimo samo u prolazu i površno, sve do „šokantnog“ otkrića ko to u stvari stoji iza nečega što deluje kao kletva koja sprečava Oliverovu porodicu da se okupi na jednom mestu – sve to je površno, na prvu loptu, predvidivo, klišeizirano i bez stvarne energije. Taj „tajanstveni“ zločinac koji stoji u pozadini cele priče? Verovatno ste pogodili o kome se radi bar nekoliko strana pre nego što nam ga strip otkrije ne samo zato što Green Arrow i nema neku veliku galeriju neprijatelja nego i zato što Williamson naprosto ni ne pokušava da radi išta drugo do da reciklira istoriju glavnog lika i pretvara se da on to na neki način nju komentariše sa modernim senzilbilitetom.
No, s obzirom na to koliko je glavni lik ovde pojednostavljen, svaki komentar deluje zlonamerno. Kada Oliver Queen u jednom momentu ima unutrašnji monolog i kaže da je Dinah njemu u životu jako važna jer je između ostalog pomogla da bude malo manje svinja* nego što bi inače bio, ovo je ničim podržan iskaz, baš kao i prethodni njegov iskaz da je Dinah „najbolja“. Williamson nema ni vremena ni interesovanja da likove vidimo kroz njihove radnje i umesto toga nam daje prečice do njihove karakterizacije. Ona je „najbolja“, on je, eto, svinja, ali se trudi, a sve to saznajemo iz dve rečenice ekspozitornih monologa.
*konkretni termin je cenzurisan ali iz konteksta bi se reklo da je „asshole“
A mislim, nije da nemamo obiman korpus stripova u kojima smo videli zašto je ona najbolja, zašto je on simpatični bogataš sa kompleksom niže vrednosti, a koji pokušava, zaista se trudi, da svetu pomogne nesebičnim žrtvovanjem za slabije od sebe. Kada je pre Williamsona ovaj strip pisao Benjamin Percy on je vratio Green Arrowu njegovo intersovanje za rešavanje društvenih nepravdi (štaviše eksplicitno ga nazivajući „borcem za socijalnu pravdu“ što se mora poštovati znajući koliki je to red fleg za alt rajt budaletine koje se prave da im je stalo do superherojskog stripa) i imam utisak da je bio MNOGO bliži srži karaktera ovog lika, makar po tematskim fokusima njegovog stripa. Williamsonov Green Arrow je tek nekakav opšti „matori“ superheroj koji nema stvarne supermoći i vreme provodi u kontemplaciji kako bi voleo da sedi negde okružen svojom porodicom i njegove aktivnosti u ovom stripu su izvan toga suštinski besciljne. Sem par simboličnih, drive by mešanja u tuđa posla na tuđim planetama, Green Arrow ovde nije superheroj koji se bavi ičijim problemom sem svojim sopstvenim i to Green Arrow: Reunion čini neobično nezanimljivom pričom, posebno kada Williamson krene da ubacuje putovanja kroz vreme i verzije likova iz paralelnih univerzuma.
Da bude jasno, nije sve u ovom stripu toliko loše koliko deluje na osnovu gore ispisanog. Williamsonov scenario je makar konzistentan u praćenju te svoje teme i stariji čitaoci će svakako biti zantrigirani kada vide da se u jednom od set pisova pojavljuje Parallax, tako da je ovo čitljivo, ako već ne SJAJNO. Scena gde se Peacemaker i Speedy takmiče u pogađanju mete je duhovito ispisana i nacrtana. Plus, Izaakseov crtež generalno, sa Fajardovim kolorima, radi dosta toga da strip koji se dešava na naprosto PREVIŠE lokacija drži na okupu i učini vizuelno konzistentnim i prijemčivim. Kostimi su dobro dizajnirani, akcija je svakako spektakularna, a kada u kasnijim epizodama na crtežu gostuju Phil Hester i Trevor Hairsine, sa stilovima koji se dosta razlikuju od Izaakseovog, to je opravdano tim skakanjme između vremenskih tokova i različitih verzija likova. Troy Peteri na leteringu takođe sve solidno drži na okupu.
No, Williamson u ovom trenutku naprosto nema u sebi PRIČU koja ne bi podrazumevala multiverzum, vremeplovljenje i prepričavanje starih stripova, ostavljajući maleni originalni deo zapleta Green Arrow: Reunion da se koprca u cunamiju reciklaže, proste, grube karakterizacije i jalovog, ali makar lepo šljaštećeg spektakla. S obzirom da je Reunion sa šestom epizodom zaokružio kompletan originalni zaplet, pitam se šta će strip DALJE raditi kada krene u sedmu epizodu i nadalje, s obzirom na šuškanja da ovo može da preraste i u tekući serijal. Više bih voleo da ga vodi neko drugi a ne Williamson, naravno, ali je svakako za sada lepo da je on Green Arrowa makar vratio u rotaciju. Kolekcija, rekosmo, stiže u Martu i možete je kupiti ovde, a serijal možete pratiti ovde.
