Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Mark Lipson proživljava drugu mladost i fantastično je tome svedočiti. Detroitski bubnjar, perkusionista, kompozitor, aranžer i producent je od 2021. godine do danas izbacio pet izdanja, potpuno se razbuktavši ne samo kao autor i producent već i kao osoba koja oko sebe okuplja izvanredne muzičare, prevashodno iz Detorita, i pruža im priliku da zablistaju na njegovim albumima, svirajući tradicionalni džez, često odajući poštu prethodnim generacijama detroitskih muzičara i autora i generalno prozivodeći mnogo izvrsne muzike. Mark Lipson: Launch Control je najnoviji, peti Lipsonov album i kao i prethodni, savršen je spoj iskustva i tradicije sa svežinom i autentičnim entuzijazmom koji se čuje u svim izvođenjima.
O Lipsonovoj biografiji nećemo opširno i ovog puta jer smo o njemu pisali već u više navrata. Neupućeni se mogu u nju uputiti ovde, a reći ćemo da je za ovaj album iskusni bubnjar ponovo sakupio neka izvanredna imena.
Vincent Chandler je svakako prvo na koje vredi skrenuti pažnju. Ovaj detroitski trombonista je učio i svirao sa neprebrojnim legendama ovog grada, od Marcusa Belgravea, preko Regine Carter do Kenna Coxa a spisak njegovih saradnji sa generalnim selebritijima džez scene raznih generacija je i pomalo zastrašujuć. Chandler je nastupao sa takvim imenima kao što su Herbie Hancock, Marcus Miller, Joe Henderson, Clark Terry, Oliver Lake, Bobby Watson, Ravi Coltrane, Russell Malone i još masom drugih a istovremeno je već nekih deset godina i lider u sopstvenim postavama sa kojima i snima. Završio je muziku i improvizaciju na Univerzitetu Mičigen, gde danas i predaje.
Trubač John Douglas je pohađao isti univerzitet a aktivan je kao izvođač od ranih devedesetih, sa posebnim uspehom koji je postigao njegov bend Jazzheads. Douglas redovno svira širom severnoameričkog kontinenta i po Evropi, a pored klasičnog jazza je prolifičan i u funk, r&b, acid jazz i Latin postavama.
Klavire sviraju dvojica klasično obrazovanih muzičara, Michael Jellick i Ian Finkelstein, a na kontrabasu je filadelfijski kompozitor i edukatorJeff Pedraz, jedan od retkih muzičara ovde koji ne živi u Detroitu. Na bubnjevima je Jesse Kramer, za koga tvrde da je najtraženiji džez bubnjar u Detroitu – i pedigre se ovde jako dobro čuje – a na udaraljkama mu pomaže sam Lipson, ali i Alberto Nacif na kongama, rođen u Meksiku ali na njegovoj zapadnoj obali, gde je uticaj kubanske muzike na lokalnu kulturu poveliki.
Konačno, na sopran i tenor saksofonu je izvanredni Rafael Leafar. Leafarova biografija kaže da su njegovi roditelji ozbiljno investirali u njegovu edukaciju, seleći se u nazad predgrađe Detroita kako bi mogli da mu plate da studira sa najboljima, ali se to isplatilo jer pričamo o multiinstrumentalisti sa nekoliko fakultetskih diploma i karijerom koja već petnaest godina podrazumeva nastupanje sa teškašima kao što su Reggie Workman, Robert Hurst, Marcus Belgrave, Spencer Barefield, Wendell Harrison, Jeff Tain Watts, Marion Hayden i Sterling Toles. Leafar je pored Chandlera jedan od stožernih muzičara ovog albuma i daje mu posebnu aromu i identitet.
Kao što je kod Lipsona običaj, muzika na Launch Control je u velikoj meri posveta Detroitu, te prethodnim i sadašnjim generacijama njegovih muzičara. I sam naziv albuma je naslov kompozicije Brada Felta koji je umro početkom prošle decenije i čija je uloga u formiranju generacija muzičara u Detroitu ogromna.
No, album počinje kompozicijom koju je napisao Michael Jellick, From Tokyo To Detroit i ovo je, za Lipsonove pojmove i pomalo nestandardni fank komad u kome bend svira čvsto i relaksirano, sa vrlo lepim kontrastom izeđu Jellickovog klasičnog pijanističkog izraza i Kramerove energične, vrlo sinkopirane svirke. Duvačka sekcija je ovde donekle u drugom planu, a druga kompozicija, takođe Jellickova Sgt. Rootbeer’s Float je, kako i Lipson kaže, srednjetempašku bluz u kome duvači sviraju kompleksnu temu a klavir je razrađuje. Chandler ovde soliranjem pokazuje zašto ima tako jaku reputaciju, skrećući najveći deo pažnje na sebe u srednje delu pesme.
Chandler je i autor naredne kompozicije, I Can’t Breathe — A Lament For Eric Garner, a koja je dostojanstvena, pa i razigrana, a opet spora bluz-meditacija što se bavi tek jednim od nažalost ne tako retkih incidenata u kojima afroamerički civili u SAD bivaju ugušeni na smrt od strane policajaca koji ih privode. Vincentova glavna tema je tenzična a njena razrada zapravo optimistična, dajući drami u srži pesme jednu dostojanstvenu dimenziju dok je promene ritma i tempa, te unakrsno soliranje trube i saksofona vode sigurnim korakom u smeru protestne muzike iz šezdesetih.
Feltova, naslovna Launch Control pokazuje kako Lipson aranžira jednu relativno jednostavnu temu i daje joj kompleksnu ritmičku podlogu, sa Kramerom koji ovde blista, ali i sa Finkelsteinom što onda ekipu vodi kroz brzi hardbop u koji se pesma pretvara. Douglas i Leafar ovde agresivno soliraju i ovaj se komad u nekom momentu sasvim približi free jazz intenzitetu.
Chandlerova The Boss, napisana kao posveta njegovom ocu je jedan optimističan, zabavan mambo, sa razrađenim perkusijama i odličnim soliranjima na saksofonu, klaviru, ali kratko i na kontrabasu. Afrokaripski ugođaj se nastavlja i na narednoj, Nigerian Love Call, podsećajući da Lipson veoma voli Latin ritmove i uživa u ovakvom gruvu. On i Nacif ovde dopunjuju udaračku liniju ali duvači su ipak glavne zvezde te pesme.
Album zatvara jedina Lipsonova kompozicija, već nam od ranije poznata The River Runs Sweet, što smo je pre nekoliko meseci čuli u kamernom aranžmanu za fautu i klavir. Ona ovde dobija premijum tretman razvijajući se u jednu raskošnu džez baladu sa vrlo tradicionalnom aromom i slatkim, optimističnim harmonijama.
Lipson muziku na ovom albumu aranžira malo i kao da je svira big bend, sa velikim zadovoljstvom stavljajući duvačima u zadatak isticanje i razradu tema, ali ostavljajući mnogo prostora i za raspoloženo soliranje. Naravno, muzičari su svi redom izvanredni i Launch Control je još jedna nepogrešivo sigurna ploča tradicionalnog zvuka i savremene izvedbe. Lipson je na vrhuncu svojih moći i nadamo se da će tu i ostati još nekoliko godina jer albumi koje ispaljuje naprosto nemaju greške.