Sa jedne strane, w0rldtr33, prošlogodišnji Imageov naučnofantastični triler-hit, je podsećanje na to koliko su ovakvi stripovi sada postali zanat i rade se sa prilično jasnim nadama (ako ne i eksplicitnim ambicijama) da će se od njih praviti televizija. Sa druge, ovo je, uprkos toj izraženoj „zanatskoj“ dimenziji jedan DOBAR strip, sa jasnom i interesantnom premisom, zabavnim i intrigantnim ansamblom likova, upečatljivim vizuelnim identitetom i pripovedanjem koje se vidno trudi da čitaoca vozi kroz priču različitim brzinama i intenzitetima. w0rldtr33 je možda pre svega odlično produciran produkt – kako nas je Image Comics već navikao – napravljen tako da i ljude koji ne čitaju stripove privuče upadljivim vizuelnim rešenjima i pamtljivim dizajnom, a da ih onda zadrži uz sebe stručno održavanom vatrom trilerske tenzije sa nestašnim amplitudama praktično horor intenziteta, uz sve to ipak pokušavajući da kaže i nešto pošteno, časno i na kraju krajeva važno o aktuelnom trenutku istorije u kojem se kao vrsta nalazimo. James Tynion IV, kao kapetan ovog broda zaista još jednom podseća da se nije bez razloga probio u najvišu ligu američkih strip-scenarista i apgrejdovao svoj status iz zamenskog Betmen-scenariste u nekoga ko se bavi temama što su nam pred očima maltene od trenutka kada ih ujutro otvorimo.
Pre godinu i po dana sam pisao o Department of Truth, takođe Imageovom serijalu u kome se Tynion junački dohvatio konspiratologije kao jednog od fenomena koji fatalno obeležavaju poslednjih nekoliko godina „postistinite“ ere istorije i ovo je ispao vrlo dobar strip čija je trilerska karoserija imala dovoljno prostora za detaljne i intrigantne analize tog fenomena pa i zauzimanje određenog moralnog stanovišta, što pogotovo treba pozdraviti. Sa w0rldtr33 Tynion i nova ekipa saradnika (u kojoj se ponavlja samo fantastični leterer Aditya Bidikar) dohvatili su se jedne zaprao srodne teme koju bismo sažeto mogli da nazovemo „kultura internet edgelorda“ a koja je, opet, po svemu sudeći, i srazmerno blisko povezana sa teorijama zavere tako što one zajedno predstavljaju i neku vrstu specijalnog rata koji po internetu vode razne tajne službe (zapadni zvori obično ukazuju na Ruse al nemoj da bude da su baš samo Rusi)… Svakako je potvrđeno da su mnoga „edgy“ mesta na internetu, započeta kao okupljališta mladih napaljenih muškaraca koji će jedni druge pokušavati da šokiraju što eksplicitnijim, što ODVRATNIJIM slikama, snimcima i konceptima, u nekoj vrsti dubioznog obreda sazrevanja, ostvarila sponu sa savremenim fašističkim ideologijama i bila instrumentalizovana od strane sponzora iz duboke pozadine. w0rldtr33 ima „naučnofantastičniju“ osnovnu potku i ne bavi se direktno ni alt rajtom niti ruskim, saudijskim, kineskim, ili američkim tajnim službama koje radikalizuju omladinu preko interneta, ali uspeva da prenese veliki deo zabrinutosti koju ljudi srednje generacije (starija svega ovoga nije dovoljno ni svesna) osećaju u odnosu na to šta mladi sve danas mogu da susretnu na internetu i kako to na njih može da utiče.
Taj generacijski jaz je zapravo eksplicitno u središtu zapleta w0rldtr33 i služi i kao lakše uvođenje čitaoca u tematiku korišćenjem jednog poznatog žanrovskog tropa: grupa sada sredovečnih ljudi koji se nisu videli decenijama mora da se ponovo okupi kako bi se suprotstavili zlu što su mislili da su ga pobedili kada su bili deca. Najpoznatiji primer ovog žanrovskog formata je verovatno It Stephena Kinga, mada se u stripovima, partikularno Imageovim stripovima možemo podsetiti Gillenovog serijala Die. Ono što je pomalo šokantno – u smislu „zaboga, zar smo već TOLIKO matori?“ reakcije – je da je Die baratao sa 1991. godinom kao tim periodom „mladosti“, dok w0rldtr33 flešbekove u kojima se dešava prvi susret ove grupe sa tim nečim zlokobnim i zastrašujućim smešta u1999. godinu. Kako se glavni deo priče, „sadašnjost“, odvija u 2024. godini, pomisao da nas od 1999. razdvaja skoro punih četvrt veka je malo zastrašujuća.
Pogotovo što je u tih četvrt veka evolucija ljudske kulture išla STRELOVITOM brzinom. Istina je da danas nemamo leteće automobile, personalne mlazne rance i turističke kolonije na Mesecu, ali 1999. godine su mobilni telefoni još uvek bili stvar prestiža ili biznis-potrebe i običan svet ih je imao u toliko malom procentu da se sećam svog kolege kome su stizali SMSovi od potpunog neznanca koji mu je objasnio da šalje poruke svima kojima se broj završava na iste cifre kako bi se sa njima upoznao, a internet je i pored širenja infrastrukture i uspostavljanja nekih servisa koje i danas koristimo bio još dosta godina udaljen od opšte proliferacije, društvenih mreža i prebacivanja socijalnog života dobrog dela planete na mrežu, ali i prepoznavanja kapaciteta da se putem njega kritično utiče na javno mnjenje od strane velikog broja manje ili više zloćudnih igrača.
1999. godine je seme onog što će nekoliko sezona kasnije biti prepoznato kao „internet edgelord“ ponašanje (a zatim i subkultura) bilo zasejano od strane sajta Something Awful i njihovog foruma, koji nisu bili prvi da se bave „edgy“ tematikom (George Ouzounian aka Maddox je svoj sajt, The Best Web Page in the Universe, započeo još 1997. godine) ali jesu bili prvi prepoznati od strane nešto šire zajednice (ne isključivo ali većinski) mladih muškaraca kao mesto na kome se mogu isprobavati granice onog što je smatrano socijalno prihvatljivim ponašanje i osvojiti izvesna (u to vreme ograničena ali kasnije sve šira) slava i prepoznatljivost na ime kreativnog kršenja tih granica. Neki danas jako kvalitetni „content creatori“, poput Slowbeefa ili Boba Mackeyja su praktično stasali na forumu Something Awful, a kada je ovo mesto postalo suviše „komercijalno“ da bi se prihvatale sve smelije igre izazivanja šoka, gađenja i straha kod drugh korisnika, sa radom su krenule lokacije na ivici dark weba, prvo 4Chan a zatim i njegovi sve mračniji ofšotovi poput 8Chan, Wizardchan itd, gde je tipično svaki od njih osnivan od strane izbeglica sa prethodnog nakon što bi njihovo ponašanje postalo isuviše radikalno za domaćina te lokacije.
Kako rekosmo, ova su mesta postepeno i relativno sistematski kooptirana od strane modernih fašista i neki od incidenata vezanih za masovna ubistva sa direktnim sponama sa ovakvim zajednicama su imali i jasna fašistička obeležja (notabilno pokolj u Krajstčerču na Novom Zelandu), ali je osnovni senzibilitet ovakvih grupa građen na temeljima (vremenom sve više izvitoperene) ljubavi prema japanskoj popularnoj kulturi, hororu, video igrama i brutalnoj satiri. „Edgelord“ ponašanje je u prvo vreme podrazumevalo samo umetanje slika sa snuff ili sličnim sadržajem u normalne konverzacije (uključujući seksualno nasilje, telesne deformitete, dečiju pornografiju, mučenja, egzekucije itd.) gde je čitava generacija adolescenata i mladih odraslih osoba praktično svakodnevno bila izlagana prizorima koje su njihova starija braća i očevi mogli da vide samo retko i incidentno, posredstvom razmene opskurnih VHS kaseta, ali je sa vremenom, pogotovo uz „aktivističku“ prirodu 4Chana i sa njim povezanog anonymous pokreta ovo počelo da se preliva i u sferu „stvarnog“ života gde bi „anonimci“ imali i organizovane akcije kojima su svoje mete, kolektivno odabrane kao „zaslužne“, koordiniranim naporima pokušavali da navedu na samoubistvo.
w0rldtr33, slično nekim notabilnim radovima iz žanra naučne/ fantastike svu ovu ljudsku zlobu pokušava da izvuče izvan ljudi i smesti je u nešto eksterno, nešto što nije nužno „prirodni“ deo ljudskog karaktera i samo se hrani njegovim najslabijim stranama. King u It ili Colin Wilson u Mind Parasites su pripisivali ovakve agende tuđinskim bićima koja zapremaju prostor izvan onog nama poznatog, dok Tynion, u skladu sa temom, sugeriše, mada poizdaleka, da je ovde taj prostor – kiberprostor.
Ideja o „zlom internetu“, ili makar delu interneta koji vreba ispod interneta koji poznajemo, nije ni naročito egzotična kada se uzme u obzir koliko je danas „dark web“ mistifikovan. Tynion je već solidan ekspert u uzimanju urbanih mitova i ekspandovanju istih u tenzične trilerske i horor zaplete (podsetiti se serijala Something is Killing the Children koji još uvek uspešno izlazi) a w0rldtr33 je utoliko ubedljiviji što koristi sasvim prepoznatljive kulturne kodove i stvari koje znamo iz stvarnog sveta da svoju spekulativnu premisu utemelji na nečem što nam u stvarnom životu kredibilno izaziva jezu. Plus, nikada ne škodi kada u sve ubrizgate malo cinizma Harlana Ellisona čiji citat otvara priču a i jedan od glavnih likova se zove – Ellison.
Ovaj serijal počeo je da izlazi prošlog proleća i danas pišem o njegovoj prvoj kolekciji (koja nema poseban naslov, već samo Volume 1) izašloj početkom Novembra. Taj prvi tom obuhvata prvih pet brojeva serijala, a koji čine uvodni narativ i zapravo tek postavljaju scenu za nešto što preti da bude duži, ekspanzivniji zaplet sa postapokaliptičnim elementima koji nam se ovde puštaju tek na kašičicu u flešforvard sekvencama. Ideja da će internet uništiti svet u 2023. godini i ne zvuči tako egzotično, znajući da je nešto što smo nekada optimistično posmatrali kao najveću svetsku biblioteku postalo generator postistine i eksploatatorska globalna mreža za invaziju privatnosti, ali Tynion ovo pakuje u formu jednog klasičnog naučnofantastičnog trilera i strip veoma profitira od svoje slow burn energije gde čitalac stvari saznaje postepeno, prateći nekoliko likova koji nam se takođe postupno otvaraju i prikazuju nam svoje dubine.
Mislim da je legitimno primetiti da je ovaj sistematični, dobro odmereni rad istovremeno i sa likovima i sa zapletom ono što Tyniona u ovom trenutku odvaja od nominalno poznatijih kolega na čije sam se stripove poslednjih godina dosta žalio. Na pamet mi prevashodno padaju Bendis i Millar – kod ovog prvog likovi i njihovi dijalozi zauzimaju toliki deo prostora da za zaplete i radnju skoro da nema mesta dok ovaj drugi svoje generičke, prepričavačke zaplete umotva samo u najtanji pokrov jednodimenzionalnih karakterizacija. Otud je zadovoljstvo čitati w0rldtr33 koji ima iznenađujuće veliki ansambl likova ali nam te likove predstavlja kroz njihove radnje, ali i opširne dijaloge što važne informacije prenose na organski, zanimljiv način. Naravno da je ovo nešto što se prepoznaje i kao zabacivanje udica ka televizijskim producentima, ali Tynionu karakterizacija kroz dijalog za sada odlično ide, pogotovo što je pripovedanje strukturirano promišljeno pa na svaku scenu koja se sastoji iz više sukcesivnih panela gde likovi samo pričaju, dobijamo i po jednu vizuelno intenzivnu scenu u kojoj tekst ili ne postoji ili nije bitan.
Ne bi to išlo da scenarista nema vrhunske saradnike. Španski crtač Fernando Blanco ima već ogroman broj radova za Marvel i DC, ali mu rad u srazmerno realističnijem i značajno atmosferičnijem ključu očigledno jako prija. Prva priča w0rldtr33 se dešava uglavnom u pensilvanijskoj provinciji gde će tinejdžer radikalizovan najgorim internet-gadostima počiniti masovno ubistvo u lajv strimu i Blanco apsolutno savršeno radi to spajanje prizora mundane, pomalo konzervativne provincijske zajednice koja na neki način postaje centar sveta u jednom trenutku i žanrovskog horora sa „internet“ prelivom. Ekrani kao „prozori u svet“ su ovde zlokobno prisustvo u mnogim kadrovima ali i medijum putem kojeg čitalac svedoči nekim od najužasnijih zamislivih prizora i Blancov stil se perfektno drži na sredini između realizma i halucinantne, visokotehnološke stilizovanosti. Naravno, Jordie Bellaire na kolorima i Adiyta Bidikar na leteringu dopunjuju ovaj tim visokim nivoom grafičke izvrsnosti i rade u savršenoj sinergiji nudeći realističnost – odnosno „realnost“ – koja se zatim doslovno distorzira i preti da se pocepa pred našim očima.
Ovo je još izraženije kada se vidi da Tynion često insistira na ogromnom broju panela na stranici. Mnoge table ih imaju i po dvanaest, sugerišući sveprisutnost ekrana i način na koji direktni prenosi sa bilo kog dela planete poništavaju naše konvencionalno poimanje distance i vremena. Blanco i njegovi saradnici uspevaju da sve bude oštro, u fokusu, jasno i kao tekstura koju obuhvatate i razumete jednim pogledom, ali i kao serija individualnih slika od kojih svaka ima svoju priču.
Naravno, w0rldtr33 je delom i horor strip i ima glavnu negativku u liku nage istetovirane žene sa nožem, veoma upečatljivog dizajna i grafičke karakterizacije ali njegov veliki uspeh je kako prizore eksplicitnog užasa koji podrazumeva svirepa ubistva, rastrzanja ljudskih tela, jednu intenzivno dehumanizujuću destruktvnost, prikazuje tako da nas zgrozi ali ne i zgadi. Blanco i saradnici uspevaju da izbegnu voajerski element u prikazivanju ovakvih slika, sugerišući da ima nečeg zbilja onostranog, ezoteričnog u nihilizmu ovog tipa ali nas uvek držeći sa prave strane ekrana, bez želje da vidimo više.
Što je, dakako, u skladu sa zapletom u kome se eksplicitno diskutuje i to da je rani „edgy“ internet, epitomizovan u goatse klopkama bio baziran na neslanim šalama ali da je to bio samo predujem za današnji sadržaj u kome je poništavanje ljudskog od začina postalo glavni obrok.
Ljubitelji trilera ovde će svakako uživati u dobrim likovima, napetoj radnji, odlično odmerenim dijalozima – Tynion se ovde zauzdava i izbegava zidove teksta koji karakterišu Department of Truth – pa i humoru koji uspeva da se probije između talasa intenzivne nelagode i strave, ali svakako vredi napomenuti i da je ovaj prvi tom doslovno tek puki uvod koji postavlja koncepte i da će „prava“ radnja tek uslediti pa nije nerazumno i da se nakon njegovog čitanja osetite malo uskraćeno jer ste bukvalno videli tek naznaku onoga o čemu se u ovom stripu radi. Da li Tynion u sebi ima kapaciteta da mu razrada bude tako intenzivna kako uvod obećava ostaje da se vidi. U trenutku dok ovo čitate, šesta epizoda kojom počinje drugi ton bi trebalo da je već izašla pa vi već neke ideje o tome možete da steknete. No, ako se još niste susreli sa w0rldtr33, prvi tom je superiorno zabavan i jeziv komad spekulativnog štiva koje uzima neke poznate trope i formate, spaja ih sa aktuelnom temom i puno obećava. Proverite ga putem Amazona.
