Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Imajući u vidu da smo upravo preživeli (barem neki od nas) najtopliji Februar u istoriji Februara, bar kad je moderna meteorologija u pitanju, to da je prva pesma na albumu John Lake: ensemble | in situ baš Spring is Here, stari, predratni brodvejski hit iz predstave I Married an Angel se nekako perfektno uklopilo uz vreme, mesto, klimu… Tokom nedelje su kroz moje uši prošli i razni free jazz i free improv albumi, uglavnom apstraktni, hermetični i namenjeni pre svega utreniranoj publici a ovaj album sam uzeo da predstavim jer je ponekad potrebno da Monka slušamo makar dva vikenda za redom. ensemble | in situ nije čitav album Monkovih kompozicija, ali jeste album sa lepim izborom starih pesama u novim verzijama, te autorskih radova, usredsređen napor da se razigraju kompozitorski i aranžerski mišići trubača (i brodvejskog izvođača) Johna Lakea. Lake ima za sada dosta skroman studijski opus, dva albuma sa sastavom Shirley snimljena pre više od deset godina i prvi solo album koji je uradio nesrećne 2020. godine i dobio vrlo lepe kritike. ensemble | in situ je neka vrsta memoarskog formata, jer je u pitanju kolekcija snimaka sa različitih studijskih sesija u različitim postavama a koja pokazuje kako je nastajao, razvijao se i solidifikovao septet John Lake Ensemble. Kroz ovaj materijal, sniman u bruklinskom studiju IBeam tokom pet godina, Lake je pokazao i aranžerske i kompozitorske veštine i autoritativno se nameće kao muzičar sa kojim se nadalje mora ozbiljno računati.
Originalno sa Srednjeg zapada, Lake je studirao u Sinsinatiju i Koloradu, gde je odbranio i master iz muzičke teorije. Pored toga što on danas i sam drži predavanja i muzičke klinike, Lake i piše za različite magazine, kao što su Downbeat, JazzTimes Online i JazzEd Oline.
Kao muzičar, kompozitor i aranžer, Lake je zainteresovan za nešto veće ansamble. U ovom konkretnom slučaju imamo sedam muzičara na istom poslu, ali tokom proteklih godina je ovaj trubač radio sa velikim brojem big-bendova (npr. Sam Blakeslee Big Band, Eyal Vilner Big Band, Revive Big Band, Roy Hargrove Big Band, Robert Edwards Big Band, John Yao’s 17-Piece Instrument, Erica Seguine Jazz Orchestra, Angela Morris/Anna Webber Big Band…) i na ovom albumu se definitivno čuje njegov apetit za baratanje sa mnogo instrumenata i njihovo organsko raspoređivanje u prostoru i vremenu. Jednostavnije rečeno, Lake ima jednu prirodnu sponu sa duhom big band ere ali i hardbopa i sa lakoćom mu polazi za rukom da svoje saradnike inspiriše i ubaci u prijatan gruv tokom svih deset komada na ovom albumu.
Kako već rekosmo, Lake je i brodvejski muzičar i do sada je svirao u više brodvejskih produkcija, uključujući klasične Some Like it Hot ili Merrily We Roll Along a onda i modernije radove kao Be More Chill. Kako to već kod njujorških muzičara zna da bude, Lake svira u raznim kontekstima, ne vezujući se nužno za jedan žanr pa je u recentnim godinam radio i sa Mary J Blige, Lauryn Hill & Fugees, pokojnom Marin Mazzie, glumicom Alex Newell…
Za ovaj album, Lake je radio sa velikom ekipom vrsnih – mahom njujorških – muzičara svoje generacije, trudeći se da kroz nekoliko godina rada dođe do stabilne postave svog akustičnog septeta. Postava, na različitim kompozicijama uključuje čak četvoricu saksofonista, a svakako ćete primetiti kako je alt-izvođač Caleb Curtis odličan na drugoj kompoziciji, By Myself, starom predratnom standardu (izvodili su ga kasnije i Sammy Davis Junior, Judy Garland, Fred Astaire, čak i Jerry Lewis…) koji je Lake aranžirao sa vrlo tradicionalno-modernim pristupom, prikazujući tu transformaciju klasičnog swinga u bebop i dopuštajući svojim saradnicima da demonstriraju šta znaju. Curtis je sjajan sa svojim toplim fraziranjem, pensilvanijski pijanista Billy Test razigran, bubnjar Joe Peri razuzdan a sam Lake izuzetno karakteran ovde.
Nisu sve pesme na albumu starije od osamdeset godina, naravno. Treći komad je Bud Powell, kompozicija koju je Chick Corea sedamdesetih napisao u znak sećanja na velikog pijanistu i ovde klavir svira izvanredna ArcoIris Sandoval koja je sada i stalni član Septeta, sa jednim izuzetno mekim, a opet autoritativnim radom na dirkama. Lake temu u ovoj kompoziciji svira sa prigušnikom, idući direktno tragom koji je iza sebe ostavio Wallace Roney, a saksofone sviraju Jordan Pettay (alt) i Jonathan Beshay (tenor), boreći se (i to dosta uspešno) da ih primete pored izvrsne Sandovalove. Ovde vredi pomenuti i da kontrabas na svim kompozicijama svira Marty Kenney, jedan ozbiljni stožernim njujorke džez scene, a da je za bubnjevima briljantni Jay Sawyer. Ali tu je i trombon koji svira Robert Edwards i ovo je jedan vrlo bogat aranžman Coreine kompozicije.
Lake svira bluzerski, emotivan uvod za Monkovu Monk’s Mood na kojoj u originalu nije bilo trube i jedini duvački instrument – naravo, tenor saksofon – je svirao glavom John Coltrane. To su jebeno velike cipele za popuniti, ali Lakeov aranžman Monka je siguran, pun poštovanja ali i izražene ljubavi i ovde pored njega imamo i Chrisa Smitha na bubnjevima, Nicka Grindera na trombonu, te Stevea Kortyku na alt saksofonu za jedan lep spektar tonova i boja koji Monku odaju dostojnu počast. Kortyka je posebno izvrstan sa jasnim uzgrednim odavanjem pošte Coltraneu na svom instrumentu uspevajući da sav koltrejnov ranjivi bluz nekako spakuje u alt-registar.
Ima još Monka na ovom albumu, sa nežnim (i samo lagano avangardnim) čitanjem Ugly Beauty, ali ne pre nego što Lake oda poštu i Dizzyju Gillespiju svirajući Tin Tin Deo. Primetno je, i u ovoj i u drugim kompozicijama da Lake aranžiranju pristupa sa jednim vrlo klasičnim, vrlo formalističkim senzibilitetom, pa ako, recimo, ovu kompoziciju pamtite kao jedan od Gillespyjevih suptilnijih komada u kojima sama tema ide u drugi plan a ekspresivnost i dinamika izvođenja preuzimaju primat (pogotovo u kasnijim živim verzijama), Lakeov aranžman je „resetuje“ na fabrička podešavanja, nudeći izvrstan latin-ritam i nežne razvoje teme.
East of the Sun je napisana pre rata a u recentnim decenijama ju je izvodila i Diana Krall, pa joj Lakeov aranžman vraća malo patine (ovo su uostalom izvodili i Benny Goodman, Sarah Vaughn, Oscar Peterson, Charley Parker…) i nudi prijatno, neagresivno a energično hardbop čitanje.
Nightwatch je originalna Lakeova kompozicija i po atmosferi i senzibilitetu se lepo uklapa uz klasike koje smo do sada slušali, nudeći upečatljive duvačke deonice i propisan hardbop gruv sa, ponovo odličnim soliranjem na tenor saksofonu (Sam Dillon).
Album i zatvara još jedna Lakeova kompozicija, Blue Barron, posvećena dirigentu Harryju Freidmanu, koji je pod imenom Blue Barron predvodio više big bandova u četrdesetima i bio jedan od zatočnika mekše, romantičnije struje u ovoj muzici koja se odvajala od swing osnove. Kortyka ovde sjajno solira na altu, a Sandovalova ponovo briljira na klaviru i Lake perfektno spaja svoju ljubav ka big band muzici sa hardbop i swing elementima.
ensemble | in situ je veoma ugodan album. Ni slučajno najpustolovnija ili najeksperimentalnija ploča koju ćete čuti ovog proleća, ona nudi klasičan senzibilitet, pažljivo prorađene aranžmane i selekciju izvanrednih solista koji rade mnogo, dobro ali nikada tako da zvuk samog septeta ostane u pozadini. Odličan njujorški džez za sve koji ga vole: