Nije ova protekla nedelja bila toliko loša koliko sam ja loš čovek. Ali i loši ljudi zaslužuju dobru muziku – to je pravilo koje nećemo kršiti. Tokom nedelje smo čuli iznenađujuće mnogo dobrog speed i thrash metala pa hitamo da to i još mnogo više (sjajan grindcore!!!!! izvrstan stoner rock! zapanjujuća progresiva!!!!!) podelimo sa auditorijumom zemlje (A i drugih zemalja!) koja će uskoro dobiti turističku atrakciju: jezero nazvano po još živom čoveku koji u toj zemlji nikada nije bio. Ridžojs!!!!!
Krećemo sa blek metalom i to – nežnim i atmosferičnim. Švedski jednočlani bend Frozen Dreams izbacuje albume ko na traci. The Eclipse of Eternity je već drugi ove godine i ovo je, u okvirima one-man black metal konceta, prilično dobro. Weird, koji sve ovo svira i peva ima smisla i za komponovanje i za produkciju pa su ovo vrlo skandinavske, vrlo epske pesme urađene u svedenom, prijatnom aranžmanu, sa odličnim zvukom i miksom. Omot je prelep i ovo je u celini lepo:
https://frozendreams.bandcamp.com/album/the-eclipse-of-eternity
Prošlonedeljni al dobar pa još britanski, treći album benda The Internal Sea, pod nazivom Negotium Crucis nudi izvrsne pesme, sjajnu produkciju i jednu robusnu, razuzdanu izvođačku sigurnost koja šarmira. Ovo je organski, ručno rađen blek metal sa himničnim refrenima i jednom pobedničkom atmosferom, ali i sa vrlo oštrim zvukom i agresivnom svirkom baš po mojoj meri. Odlično:
https://apocalypticwitchcraft.bandcamp.com/album/negotium-crucis
Ne znam koliko ljudi ima u grčkom bendu Goat ali njihov je prvi snimak, Promo 2020, obezbedio sa svoje dve pesme (plus jednim introm) da ću ih pratiti u budućnosti. Ovo je sirov, vrlo energičan i napaljujući black-death metal stare škole ali sa vrlo lepom savremenom produkcijom. Goat sviraju furiozno, testerišući po gitarama i premlaćujući bubnjeve iz sve snage, ispunjavajući obećanje da je ovo za ljubitelje Beherita, Sarcofaga i Blasphemy ali sve umotavajući u kvalitetan, moćan miks. Sjajno:
https://askio-productions.bandcamp.com/album/goat-promo-2020
Dvočlani ekvadorski Satanic Count nudi vrlo bazičan ali dopadljiv blek metal na drugom albumu, UtterHell Scorn. Ovo je parada testerisanja po gitarama, organskih blastbitova i vriske koja ima taman dovoljno harmonskih ideja da ne bude dosadna već prijatno predvidiva. Volim blek metal bendove koji ne filozofiraju već imaju osećaj za žanr i sviraju ga bez rezervi. Satanic Count su takav bend a ovo je i sasvim prihvatljivo producirano:
https://sataniccount.bandcamp.com/album/utterhell-scorn
Poljaci Cursebinder debituju istoimenim EP-jem sa pet pesama kvalitetnog, vrlo standardno poljskog blek metala koji lepo spaja čvrstinu i agresivnost sa melodičnošću i atmosferom. Ovo je vrlo dobro producirano i napisano i ima i solidno trajanje pa se radi o ubedljivom prvom iskazu:
https://cursebinder.bandcamp.com/album/cursebinder
Finski blek metal bendovi Kalmankantaja i Iku-Turso su već pominjani na ovim stranama – uglavnom po dobru – pa je vrlo kul to što sada imaju split kasetu. Tj. imaće je naredne nedelje ali se materijal već da čuti na Bandcampu. Oba benda su poznata po svom melodičnom, atmosferičnom zvuku pa je unapred jasno šta ćemo ovde dobiti, ali oba benda su i daleko od atmoblek proseka i imaju prefinjen, osoben pristup atmosferi, sa dobro napisanim pesmama i odličnim osećajem za mračan, preteći a opet primamljiv štimung. Odlična priča:
https://analogragnarok.bandcamp.com/album/ikuinen-tuli
Proscription su takođe iz Finske ali to što na debi albumu, Conduit, zvuče vrlo američki imaju da zahvale činjenici da je osnivač, gitarista i pevač – Amerikanac. Terry „Christbutcher“ Clark je karijeru započeo u Koloradu ali živi u finskoj već duže od decenije i tamo je imao uspešan projekat Maveth po čijem je razlazu, 2017. godine osnovao Proscription. Conduit je dobro producirana, kvalitetno odsvirana ploča black/ death metala koji mene nešto ne obara na pod originalnošću ili kreativnošću ali ne mogu da kažem da je ovo neinspirisano ili da muzičari ovo ne sviraju sa dosta strasti. Po zvuku negde između Immolation i, recimo, Emperor, Proscription se ovde pokazuju u dobrom svetlu po pitanju komponovanja i aranžiranja, sa pamtljivim temama koje izranjaju iz tamne močvare rifova i dubokih vokala i ovaj debi album je vrlo solidan iskaz:
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/conduit
Da ostanemo još malo u Finskoj, pre neki tjedan smo pohvalili novi album Blood Red Fog, a dvojica članova ovog projekta su sada izdala i novi album sa svojim drugim projektom, Sammas’ Equinox. Ovaj projekat, gde su još pojačani basistom po „imenu“ Voidraugr (što mi deluje kao englesko-islandski portmanto za prazninu i demona, ali možda intenzivno grešim) je u jednoj drugoj ravni blek metala od Blood Red Fog a prvi album, Tulikehrät, koji izlazi za par dana, traje vitkih 32 minuta i nudi sirov ali melodičan i epski blek metal sa nepogrešivo skandinavskim mirisom. Ovo je muzika koja kroz svoj borbeni, drusni ritam, oštre gitare i psihodelične klavijature vrlo jako posreduje tu estetiku severa, hladnoće koja je istovremeno strastvena i uzdržana, dotičući se mitova i legendi na jedan simpatičan način. Blago muljava ali organska produkcija se ovde savršeno uklapa. Odlično:
https://sammasequinox.bandcamp.com/album/tulikehr-t
Prvi album čikaškog jednočlanog projekta Annihilus, Ghanima počinje vrlo mučnom, sporom ali i neočekivano melodičnom pesmom Epilogue i to dosta govori o tome kakav album ovde imamo. Ovo jeste blek metal, ali je u isto vreme i izvan žanra, spajajući blek metal izraz sa sludge, noise ali i synthwave elementima. Ima, naravno, mnogo bendova, posebno jednočlanih, ovog tipa na Bandcampu ali Annihilus se izdvaja i kvalitetom i vizijom. Naravno, ljubitelji stripa i naučne fantastike prepoznaće u imenu autora referencu na Fantastičnu četvorku a u imenu albuma i nekim tekstovima reference na Franka Herberta i Neila Gaimana, no album se i bez „predznanja“ sluša kao abrazivna ali prijatno kinematska ploča bučne, konfrontativne ali lične i izražajne muzike:
https://annihilus-sounds.bandcamp.com/album/ghanima
Rusi Dor Feafaroth su vrlo dobri na EP-ju IX Arcan čije su dve pesme snimljene odavno ali do sada neobjavljene. Bend svira još od devedesetih pa je IX Arcan demonstracija izvrsnog vladanja formom i ovo su odlično napisane pesme bazirane na rifčinama, moćnom ritmu i virštanju koje ipak imaju minimalno neophodnu količinu melodičnosti da uđu pod kožu. Vrlo kvalitetana produkcija, takođe:
https://dorfeafaroth.bandcamp.com/album/ix-arcan
Mysthicon je poljski „misteriozni“ projekat začet 2015. godine od strane članova Vader, Lux Occulta, Hate i Batushka što je prilično jaka reprezentacija ondašnjih death i black metalaca. Na Metal Archives se i dalje svi članovi vode pod pseudonimima, ali prvi album, Silva – Oculis – Corvi nam makar otkriva da su za zvuk albuma odgovorni članovi Decapitated, Behemoth, Agressiva 69 i Sweet Noise, štagod to značilo. I, mislim, štagod, ovo je previše mistifikacije za ploču koja je okej ali me nije sad nešto sravnila sa zemljom. Mysthicon, s obzirom na kombinovani pedigre autora zvuče prilično low key, praveći kombinaciju black i death metala sa nešto doom dodataka koja je simpatična, sa dobrom produkcijom i lepim rifovima ali koja zapravo nema onoliko drame kako bih očekivao od članova Hate ili Vader. Ovo je taman, mračan black-death zvuk sa lepim prelivom melodije ali bez aranžmanskih uzbuđenja koja bi barem mene sad nešto zatekla nespremnog. Ipak, sasvim fin album koji samo možda ne dobacuje do visine hajpa što ga je najavljivao. Al lep omot:
https://mysthicon.bandcamp.com/album/silva-oculis-corvi
Grčki Varathron je snimio svoj prvi živi abum. Glorification Under the Latin Moon već nazivom sugeriše da je rađen u južnoj Americi i, tako je, ovo je snimljeno prošle godine u Sao Paolu, a bend na ovaj način obeležava trideset godina krvavog rada. I ako volite Varathron, ovo je obavezna lektira. Album počinje kako i treba, epskim introm i prelaskom u jednako epsku Ouroboros Dweller i dalje sve ide po programu, sa petnaest muzičkih komada i kvalitetom miksa koji je dovoljno dobar da isprati višeslojnost muzike a dovoljno sirov da prenese štimung žive svirke. Varathron su klasičan grčki blek metal sa mnogo epike i folklornih motiva u svirci i ovaj album je izvrstan presek njihovog opusa:
https://agoniarecords.bandcamp.com/album/glorification-under-the-latin-moon
Japanci Bafomet su svoj demo The Black Flame Still Burning sami objavili još u Junu ali je sada stigla i propisna kaseta za Goat Lordth Records iz Kuala Lumpura. Divan primer andergraund saradnje i potpuno u skladu sa muzikom koja je divan, vrlo staroškolski black/ speed metal. Bafomet sviraju žestoko, sirovo, sa kvalitetom snimka koji gotovo da bi me prevario ako bi mi neko rekao da je ovo snimljeno 1983. godine. Naravno, mastering je ipak preglasan za tako nešto, ali ovaj snimak ima puno autentične sirovosti i garažnog mirisa a pesme su čiste, predivno naivne u svom odsustvu poziranja i naizgled beskrajno lakom doticanju samog srca metala. Prelepo:
https://goatlordthrecords.bandcamp.com/album/goat-33-bafomet-the-black-sky-still-burning
Bristolski trio Svalbard sviraju praktično shoegaze rock sa agresivnim vokalom i to, pretpostavljate nije baš moja čašica šljivovice. Još taj naziv novog albuma, When I Die, Will I Get Better?, koji sugeriše previše forsiranja depresije za moj ukus, no Angry Metal Guy je ovome dao vrlo dobar prikaz pa sam se i ja podvrgnuo slušanju iako sam pre toga album preskakao i… pa ovo i dalje nije muzika za mene ali Svalbard sviraju odlično i kada se apstrahuju shoegaze gitare, muzika ispod je zapravo solidan hardcore. Eto.
https://svalbard.bandcamp.com/album/when-i-die-will-i-get-better-2
Portlandski melodični blek metalci Uada imaju novi album, Djinn i ovo je, u nastavku priče sa prethodnih izdanja, prijatna ponuda koju vrlo cenim čak i kada je ne volim svim srcem. Za prošli album, Cult of the Dying Sun koji je bendu isposlovao dosta pažnje u metal zajednici pisao sam da je „ovo album vrlo promišljenih kompozicija koje, da ne bude zabune, možda na kraju ispadaju skoro pa previše promišljene za moj ukus i fali im mrvica blek metal ekscesa da bi bile sasvim za mene. Opet, eksces je ovde svakako to povremeno nepraštajuće skretanje u pop-smeru posle junačkog udaranja u blastbitove i Uada svakako dobro znaju šta rade“, no Djinn kao da ipak odlazi na neki sledeći nivo. Muzika je ovde organskije sklopljena, sa rok i pop elementima koji se prirodnije uklapaju uz blek metal osnovu i kompozicije su ovde zanimljivije, sa manje tog nekog očiglednog promišljanja o stilskim elementima a više unutarnjeg žara koji se ispoljava kroz pisanje i svirku. Bend se ovde još više uložio u pisanje dugačkih pesama pa imamo komade i od trinaest i kusur minuta, ali album se, uprkos glasnom masterngu, vrlo lepo sluša. Ovo je „mekši“ blek metal koji meni ipak ne zvuči slabašno, muzika koja je, čini se, našla lepu ravnotežu između promišljenosti i intuicije i moram da kažem da mi je Djinn iznenađujuće mnogo prijao:
https://uada.bandcamp.com/album/djinn
Prošle sam godine bio prilično oduševljen debi albumom francuskih Vous Autres, a oni su vredno radili i pred nama je njihova druga ploča. Sel de Pierre je praktično nastavak Champ du sang, istim sredstvima, jedna crna, gušeća smeša sintisajzerskih ambijenata, sintetičkih ritmova, post-metalskijeh gitara i vrištavog pevanja. Vous Atreus na novom albumu uspevaju da zvuče još snažnije i da svoj kavernozni, do gušenja crni post metal još više približe doom estetici a da ne izgube taj sopstveni identitet i zvuk. Album je, istina, kraći od prethodnog i to može da bude problem za slušaoca kojem je epska dužina prethodnika bila važan element uživljavanja u program Vous Atreus. Legitimno. Ali imam utisak da je bend uspeo da svoju „poruku“ ovde kondenzuje na manje prostora i da ona nije izgubila na potentnosti i snazi. Uz bolji miks i još elegantnije odabiranje malih gestova da se posreduje velika slika, rekao bih da je ovo album koji ne razočarava:
https://vousautressom.bandcamp.com/album/sel-de-pierre
Bukureštanski Akral Necrosis su na svom trećem albumu totalno u „all hands on deck“ modu operisanja jer je ovo izuzetno ambiciozna i dugačka muzička predstava od preko 65 minuta teatralnog ali energičnog i bučnog blek metala. The Greater Absence je konceptualni album o osobi koja se zainteresovala za okultno ali svojim turističkim pristupom na sebe navlači priličnu nesreću. Bend istražuje ovu temu kroz deset pesama koje koriste i neobjavljenu poemu jednog od, kažu, najinteresantnijih mladih rumunskih pesnika u ovom trenutku, Davida Topale, kao povezujući lirički materijal i sve je to vrlo konceptualizovano ali i – dobro. Bend svira odlično, veoma disciplinovano, sa kompozicijama koje su pravilno podešene da se uklope u uokvirujući narativ i ovo je album što se sluša kao celina radije nego na parče, bez obzira na njegovu dužinu i glasnoću. Ovo je veoma dobro i podseća da blek metal kao forma sasvim legitimno može da se gleda i kao neka vrsta ujedinjujuće umetnosti u kojoj se filozofija, estetika i moral spajaju u skladnu celinu. Vrlo lepo:
https://loudragemusic.bandcamp.com/album/akral-necrosis-the-greater-absence
Stoner! Helsinški Desert Lord sviraju, kako se po imenu da i očekivati, solidan Desert Rock. Njihov drugi album, Symbols generalno prolazi kroz sve očekivane gestove servirajući težak ali organski zvuk, ali i komponovanje i aranžiranje koje je ambicioznije od stoner rok proseka i koje bend stavlja u komšiluk sa bendovima klasičnog heavy metal opredeljenja. Desert Lord od utapanja u suvom proseku spasavaju identitet i karakter koji se čuju, a što muzici daje jednu siroviju, pomalo outsider komponentu. Sluša se to sasvim okej.
https://desertlorddoom.bandcamp.com/album/symbols
Lizard Queen iz Goricije svoj novi EP, Cult of Lotus započinju, pa, vrlo smelo, četrnaestominutnom obradom The Doorsove The End. Ovo je pesma koja je, u mnogo smislova, nedodirljiv rok klasik i, da budem iskren, toliko vezan za interpretaciju od strane pokojnog Morisona da mi do sada nije padalo na pamet da bi to neko mogao da tu sad nešto „obradi“. Lizard Queen se zapravo odmiču podaleko od predloška, zadržavajući njegove glavne elemente ali pružajući osobeno i interesantno čitanje. Psihodeličnost originala je ispoštovana sasvim sopstvenom formom psihodelije i moja jedina prava zamerka je mastering, kao i inače. Preglasno. Ostale dve pesme na EP-ju su originali i vrlo solidni komadi bluziranog stoner metala. Samo da je mastering mekši…
https://lizardqueenband.bandcamp.com/album/cult-of-lotus
Vredni Španac Napoleon Rigor Mortis ima novi album svog projekta Monegros Acid Resort kojim zatvara ovogodišnju letnju sezonu i The Bad Trip je instrumentalni doom metal koji se nikud ne žuri, ide sporo, gazi teško i ne loži se da daje „pesme“ već više zvučne pesjaže. Ovo nije, striktno govoreći „drone“ muzika jer ima rifove, ritmove i sve što treba ali deli sa njom većinu tih nekih soporifičnih kvaliteta. Ovo je dobro snimljeno i miksovano i pošto traje neverovatno dugo, odlično dođe za noćne seanse.
https://napoleonrigormortis.bandcamp.com/album/the-bad-trip
Somnus Throne su bend koji je svoj istoimeni prvenac, kako njihov izdavač kaže, snimio sedeći na različitim krajevima sveta. I to zvuči iznenađujuće odlično. Ovo je zdrav i gruvi doom metal sa jednom tradicionalnom okultnom crtom ali bez direktnih imitiranja preteča. Izdavač jeste na Bandcampu stavio i tag „electric wizard“ i mada nema neke sumnje da će se ovo dopasti ljubiteljima muzike Electric Wizard, Somnus Throne zapravo nisu klon ovog benda. Njihova svirka ima za nijansu „hladniju“ dimenziju, možda bliže Sleepu (koji su takođe među tagovima, zlu ne trebalo) ali Somnus Throne su dovoljno svoji. Njihov album je spor, težak ali vrlo zarazno gruvi, sa lepim psihodeličnim i spiritualnim prelivima. Kao da su mene pitali. I ovde su pesme veoma dugačke pa se može baš uživeti u atmosferu:
https://burningworldrecords.bandcamp.com/album/somnus-throne
Portlandski Crouching Nude na EP-ju three studies (tako, malim slovima) nudi tri pesme ekstremno sporog i hermetičnog sludge doom metala Neobično je da ovako spora i teška muzika traje ovako kratko, ali s druge strane, zanimljivo kao test da li vam se nešto ovako uopšte dopada. Meni da i rado ću poslušati još (a bend je tokom nedelje i objavio još, pa poslušajte):
https://crouchingnude.bandcamp.com/album/three-studies
Bluziran, težak i prijatan stoner rok nude Scorched Oak na svom albumu Withering Earth. Ovaj dortmundški trio ima u svom zvuku malo ritualnog šmeka koji kreiraju ritmovi i jako teška, toplo distorzirana gitara, te dualni muško-ženski vokali ali se ne ide predaleko u psihodeliju, i ekipa se drži jakih rifčina i dobrog gruva. Lepo:
https://scorchedoak.bandcamp.com/album/withering-earth
Konačno je izašao DOOM SESSIONS VOL.2 – 1782 // Acid Mammoth, drugi album u seriji split izdanja svojih bendova koje izdaju italijanski Heavy Psych Sounds records. Oba benda donose po tri nove pesme za ovaj album i u ponudi je više od pola sata psihodeličnog i blago okultnog doom metala. 1782. zvuče za nijansu spontanije i „življe“ ali Acid Mammoth imaju izvrsnu produkciju u kojoj se sjajno pevanje Chrisa Babalisa ističe na najbolji način. Od ovog izdavača navikli smo na vrhunski kvalitet i Doom Sessions se pokazuje kao pun pogodak:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/doom-sessions-vol-2-1782-acid-mammoth
Isti izdavač me je vrlo poradovao albumom Psychosis Ritual losanđeleske trojke Mountain Tamer. Ovaj bend je već uradio dva dugosvirajuća albuma pa je Psychosis Ritual zrela i savremena ploča izuzetno pedigriranog psihodeličnog teškog roka koja kreće naslovnom pesmom što bije direktno u čelo i obećava užasnu zabavu za ostatak albuma. Kako i naslov sugeriše, ovo nije nužno sasvim relaksirajuća muzika, ima tu napetosti i borbe, ali ovo je prvorazredni psihodelični rok koji se ne oslanja samo na fuzz i teške rifove već ima nijansiraniji, višeslojni pristup sa jakim dinamičkim varijacijama, puno efekata i pre svega raznovrsnim pesmama. Heavy Psych Sounds nisu firma koja će objaviti ploču svakog nasumičnog hašišara koji zaluta u Rim pa je i Psychosis Ritual jedan izuzetan doprinos modernoj istoriji psihodelične muzike, ploča za psihodelične sladokusce koju jedino zbog pretvrdog zvuka u finalnom masteringu neću slušati onoliko puta dnevno koliko zaslužuje. Izvanredno:
https://mtntmr.bandcamp.com/album/psychosis-ritual
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/mountain-tamer-psychosis-ritual
Rusi Bongtower su prvi album izdali u Aprilu ove godine i meni je to bilo solidno. Novi album, prikladno nazvan Last Summer Days umanjuje „svemirsku“ a uvećava „drumsku“ komponentu ove muzike, pružajući bučniji, rifaškiji stoner metal nego prvenac. Sasvim to solidno Bongtower rade, sa pevačicom Annom Pisarenko koja se dobro uklapa uz surove bluzirane rifčine i težak, gazeći ritam. Blago čuđenje ide na činjenicu da je ovaj album pun „filmskih“ uvoda koji nisu, kako biste očekivali, semplovi iz postojećih filmova već zapravo glumljeni, u studiju snimani komadi u kojima ljudi pričaju engleski sa ruskim naglaskom. Heh. Enivej, album ima i tiše, ambijentalnije momente, jedan vrlo narodnjački, drugi džezerski i Bongtower se potvrđuju kao bend pun ideja i kvaliteta:
https://bongtower.bandcamp.com/album/last-summer-days
Pensilvanijski SpellBook su snimili dva albuma pod imenom Witch Hazel, ali pošto postoje već dva benda pod tim imenom, novi album, Magick & Mischief je došao uz promenu identiteta. Ali ne i promenu zvuka. SpellBook veoma vole okultni hevi metal saund sedamdesetih i bogami ga dobro sviraju, nudeći kinematičnu, atmosfere punu ali žestoku, živu rokenrol svirku. Ovde ima prostora i za vrlo „retro“ zvuk, zabluziran i mastan (slušajte usnu harmoniku u Black Shadow) ali bend se ne iscrpljuje u tome i ima razrađene, kompleksne a opet organske aranžmane u kojima svi muzičari rade na kreiranju „veštičije“ atmosfere i promidžbi dobrih metal rifova. Ako volite Blue Oyster Cult, Deep Purple, Pentagram i slične bendove, kod SpellBook vam neće prijati samo ta divna kombinacija prog-roka i hard roka sa okultnom oštricom, odlične kompozicije i šmekerski personaliti već i miks koji je (iako bučno masterovan), veoma prijatno prozračan i daje da se čuju razni slojevi zvuka. Odlično:
https://spellbookband.bandcamp.com/album/magick-mischief
Ocean Towers iz Nove Škotske u Kanadi su hibridni, delom post rok delom, recimo post stoner doom metal bend ali su u svemu tome na albumu Strange Roads zapravo dobrodošlo psihodelični i puni dobrog gruva. Ovo je pritom solidno miksovan album sa dosta širine, dubine, generalno prostora i pesmama koje lepo razvijaju svoj gruv. Uz sve, Strange Roads nije instrumentalna ploča i ima vrlo solidne pevačke delove. Odlično:
https://oceantowers.bandcamp.com/album/strange-roads
Vrlo dopadljiv EP nazval Totalloss za Changeörder iz Nju Džersija. Ovo je lep, maštovit stoner rok koji se oslanja na dobar gruv ali se u njemu ne iscrpljuje, nudeći i dobre vokalne aranžmane i jednu dinamičniju atmosferu nego što je norma. Četiri pesme na ovoj ploči su taman dovoljno dugačke da ne smore i bend, čini se, ima potencijala da snimi odličan prvi album. Bend nas pritom instruira: „smoke weed. kill fascists.“ i mada ja nikako ne podržavam korišćenje opijata, ovo su ljudi koji pokazuju da njihovo korišćenje može da dođe u paru sa dobrom muzikom. Što se ubijanja fašista tiče, recimo da sam više za odgovoran odnos prema javnim politikama:
https://changeorder.bandcamp.com/album/totalloss
Švedski Laser Dracul imaju kul i šaljivo ime ali muzika na albumu Hagridden je vrlo solidan doom/ stoner rok velikih rifova i napucanog zvuka. Laser Dracul vešto operišu između emulacije Black Sabbath (High tide striding je očigledan omaž Electric Funeralu) i jedne palpi estetike, nudeći muziku koja ima grindhouse dramu uz svoj fini gruv. Mala zamerka ide na natrpan miks u kome se napucani bas i gitara čuju dobro ali se orgulje, recimo, jedva naslućuju. No ovo je vrlo pristojno i zabavno za svakog ljubitelja ovakve muzike:
https://laserdracul.bandcamp.com/album/hagridden
Finski sastav ssSHEENSss ima užasno ime, slažem se, i siguran sam da mašine za pretraživanje misle da ih zajebavate kad to ukucate i iz inata vam sledećih pola sata štagod da tražite izbacuju doggo mimove, ali isti taj sastav ima i odličan novi album, Haminian Stallions. Nije da je ovo metal ali jeste dobar, energičan, distorziran rok kakav prija svakom ko voli da čuje gitare, bubnjeve i melodično ali ne prenemažuće pevanje. Bend piše dobre pesme koje su dovoljno jednostavne da ne moraju da se odmiču predaleko od centralne ideje a opet imaju dovoljno kompleksne centralne ideje da one iznose komade od tri minuta. Super:
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/haminian-stallions
Da ni ovonedeljna stoner ponuda ne prođe bez tradicionalnog grčkog doprinosa pobrinuće se odlični Atinjani Rollin’ Dice sa svojim drugim albumom, Reroll. Ovo je tipično grčki, bluzirani heavy rock sa desert i stoner rock začinima ali i tipično grčki odlično napisan i kvalitetno produciran. Kod Rollin’ Dice se može govoriti i o solidnom personalitiju na ime sjajnih gitarskih momenata i pevanja lidera Antonisa Karathanasopoulosa. Njegov prodorni androgini vokal i promišljeni gitarski ornamenti muzici benda daju finu metalsku oštricu koja nije u koliziji sa bluzi osnovom i ovo je na baš dobrom secištu žanrova za moj ukus i potrebe:
https://rollindice.bandcamp.com/album/reroll
Pravu poslasticu su nam za ovu nedelju pripremili Ripple Music, a sa debi albumom kalifornijskog dua Crystal Spiders pod nazivom Molt. Crystal Spiders su onaj najjednostavniji, najbazičniji format rokenrola, sa dvoje ljudi na ritmičkim i harmonskim dužnostima, sve uživo, oznojeno, bez studijskog trikeraja. Stvari su još tvrdokornije u ovom slučaju jer bend nema ni običnu gitaru u postavi već pevačica Brenna Leath (da, da, i ja sam odmah pomislio „Lepa Brenna“, niste baš toliko duhoviti koliko mislite, a čekajte samo da joj vidite tetovaže) pored odličnog pevanja odlično svira i bas gitaru, tresući iz nje rifčine pa i solaže kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Bend zvuči vrlo spontano i živo, ali treba i istaći da ovo nisu puki džemovi ili iz džemova nastale sabat-meditacije, i da je album vrlo rokerski, vrlo bluzoidan, sa pesmama koje upadaju u bržu, šutkama podesniju formu stoner roka. No, Brennino pevanje sve drži uvek u toj psihodeličnoj, hipnotičnoj ravni koju ni brutalni ritmovi Tradda Yanceya ne mogu da naruše. Ovo je album za slušanje u krug sa svojim minimalističkim a opet tako ekspanzivnim programom i izuzetnim kvalitetom izvedbe. No, Crystal Spiders pre svega imaju karakter a to se ne da ničim zameniti. Ripple Music ne da ne znaju da promaše nego su sve bolji a ove nedelje nude i popust od 20% na sva izdanja ako ukucate reč „heavy“ u polje za popust na Bandcampu. Šta čekate, zaboga?
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/molt
Early Moods ne zvuči kao ime za metal bend ali debi mini-album ove losanđeleske ekipe, Spellbound nudi izuzetno slušljiv, prijatan old school doom metal/ okultni hard rok koji kao da je moja podsvest napravila dok ja nisam pazio. Early Moods peglaju lepe, valjajuće rifove i imaju promišljene vokalne aranžmane, bazirajući se na bluzu u kritičnoj meri, ali ga nadograđujući metalnim rif-radom. Tako dobijamo vrlo gruvi muziku koja pritom ima kinematsku atmosferu, sve u miksu koji forsira bas-frekvencije ali uspeva da ne zatomi zvonko pevanje i lepe gitare. Bend je ovo izbacio još u Aprilu ali tada sam ga propustio pa, pošto je meni je ovo izvrsno evo Dying Victims Productions reizdanja (Dying Victims su ove nedelje imali gomilu jakih ploča o kojima ćete dalje još čitati):
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/early-moods-spellbound-2
Charity Case sa Floride su krenuli kao grindcore bend ali se vremenom sve zakomplikovalo pa je EP Brain Grind „progresivnije“ usmeren. Ovo je muzika koja čuva grindcore žestinu i eksplozivnost ali beži u disharmiju i poliritmiju više nego što je za grindcore normalno. Dobro to zvuči, onako nervozno i izlomljeno, uz miks koji nije nimalo neprijatan za uši. Ako ste voleli Naked City, Scrawl i slične bendove početkom devedesetih, ovo bi moglo da vam bude po ukusu:
https://charitycase2.bandcamp.com/album/brain-grind-ep
Kanađani World of Pleasure na omot svoje istoimene kasete stavljaju Diznijevog zeca Osvalda jer im se može, a muzički nude tri pesme straight edge hardcorea koji je toliko metaliziran da sam ja oduševljen. Generalno, velika količina ovakve muzike meni ne donosi zadovoljstvo, ali World of Pleasure, kako im i ime sugeriše, su veoma stručni u njegovom izazivanju: teške rifčine, brutalan ritam, vokal (ženski?) koji fenomenalno vrišti, a sve dinamično i snažno. Vrlo dobro:
https://worldofpleasure.bandcamp.com/album/world-of-pleasure
Haine Eternelle (tj. vječna mržnja) je ima kanadsko-britanskog projekta u kome peva AOS Heirdrain, kvebečki pregalac sa masom bendova i solo projekata u biografiji a svira, pa, Ash iz engleske. Harpy’s Wrath je EP sa četiri pesme na razmeđi melodičnijeg death metala i black metala i zapravo zvuči vrlo kul. Ovo je manje melodično i emotivno nego što sam očekivao, zadržavajući se pre svega na dobrim rifovima i glavomlatećim ritmovima. Pristojno:
https://haineeternelle.bandcamp.com/album/harpys-wrath
Kanadski Kataklysm odavno meni nisu specijalno zanimljivi pa sam i najnoviji album, Unconquered, četrnaesti u njihovom opusu, pustio više iz osećaja dužnosti nego iz autentične znatiželje. Dobio sam šta sam očekivao. Kataklysm su izvanredni muzičari i znaju da pišu pesme tako da budu „komercijalne“ ili barem razgovetne i dramatične a da se ne odmaknu sasvim od death metal predloška na kom su nastali. Za to ide respekt. No, ovo istovremeno ima previše deathcore rifova, melodeath patetike i plastične produkcije za moj ukus. Ne da ja sad tu nešto osuđujem, ni bend koji TAČNO zna kako da gađa svoju publiku, ni tu publiku što ovo voli, to samo nije muzika za mene:
https://www.youtube.com/watch?v=Ku-rjJ5HXyU&list=PLBzBwYhHpqLK68zueG0LUKKqQBIXeIBo6
Viskonsinski Morta Skuld u svojoj aktuelnoj inkarnaciji, slično, tačno znaju kakvu muziku hoće da prave, bez nekakvih eksperimentatorskih ambicija ili ekscesa. Novi album, Suffer for Nothing je vrlo generički death metal sa groove komponentom, kakvog će za jedno godinu-dve da prave algoritmi. Ne da je to sad nešto loše, naprotiv, svaki zvuk je ovde na svom mestu i bend svira dobro, sa solidnim miksom, ali ovo je muzika dobra za kratki hedbeng i ne mnogo drugog. Ali opet, hedbeng je hedbeng, pa uvršćujem Morta Skuld u ovonedeljni pregled:
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kH78ZOZiObCmZjmcrUkjC0LuPxBfXMQUw
Fatal Punishment na svom prvom i istoimenom EP-ju nude pet pesama četvrtastog, tvrdog thrash metala koji je odlično isproduciran i onako, mio za uho. Česi nemaju bogznačime da se pokažu u pogledu originalnosti ali ovo je sigurno shvaćen i interpretiran žanr, sa pesmama koje su pune dobrih rifova i uzbudljivog pevanja. Pa još odlična produkcija. Tačno mogu da zamislim šutke koje se prave na njihovim koncertima!!!!!!
https://fatalpunishment.bandcamp.com/album/fatal-punishment
Milanski Reionized su kao neka lo-fi verzija Voivod. Ne da je muzika na albumu Exiting the Galaxy specijalno lo-fi, naprotov ovo je solidno snimljeno i miksovano, samo ipak zvuči kao svedenija, jeftinija verzija Voivod. No i to je za mene vrlo solidna preporuka – ovo je thrash metal koji ima pravi omjer sirovosti i sofisticiranosti, oslonjen na naučnofantastičnu tematiku i prijatan za istraživanje:
https://reionized.bandcamp.com/album/exiting-the-galaxy-2
Londonski Thrasherwolf za sebe kažu da su „sama definicija novog talasa thrash metala stare škole“ pa su valjda zato i svoj debi album naslovili We Are Revolution. Ne da je ovo specijalno revolucionarno, a što novotalasanje stare škole valjda i ne može da bude, ali je energično i prilično simpatično. Kad se uho navikne na nešto siroviji miks, ovo je simpatičan album, sa nekim dobrim idejama i dosta brzine, žestine, energije i jednim svežim, pankerskim pristupom thrash metalu koji zaista podseća na izvesno krilo stare škole. Ne radi sve ovde jednako dobro ali je album svež i zabavan:
https://thrasherwolf.bandcamp.com/album/we-are-revolution
Norveški Evoke sa svojim debijem, Seeds of Death nudi „pravu“ old school atmosferu, sa sve reverbom na vokalima i zapaljivim speed metal rifčinama. Ovo je producirano odlično i odsvirano matematički precizno pa nema ni govora o tome da old school ovde podrazumeva nekakvu „prljavštinu“ i amaterizam, ali najvažnije je da su pesme vrlo dobre i da bend svoju „blackened thrash“ orijentaciju koristi na najbolji način da izbegne srednjetempaška thrash smaranja i fokusira se na vratolomnu jurnjavu. Izvrsno:
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mUI_-1FnrHA2rIRTajSMD_3D4gamkMyaA
Kolumbijski Inhumanity na svom, pretpostaviću prvom albumu, Beyond the Saviors kombinuju thrash metal sa malo melodije i malo death težine za jednu prijatnu, bučnu ponudu dobro produciranog materijala koji je olčigledan proizvod iz ljubavi i spretnosti:
https://inhumanitymed.bandcamp.com/album/beyond-the-saviors
Francuzi Hexecutor su na svom drugom albumu, Beyond Any Human Conception of Knowledge, vrlo old school. Ovo je speed metal po uzoru na ranije radove nemačkih vedeta osamdesetih, kao što su Destruction i Kreator (vokal!!!), sav u jednom izražajnom klimaksu, bez taktiziranja koje će kasnije doneti thrash formule. Hexecutor sviraju tačno na onoj tački u kojoj je NWOBHM ubrzavanjem i zaoštravanjem pristupa postajao speed metal, pa ovde ima i mejdnovskih solaža, ali bend zapravo celom ovom stilu prilazi sa jedne vrlo kreativne strane, donoseći nečemu što bi mogla biti samo stilska vežba iz nostalgije – puno svežih rešenja. Solidan miks i puno truda uloženog u komponovanje i aranžiranje se ovde isplaćuju u vrlo zabavnoj, stalno mutirajućoj muzici koje je prkosno tradicionalna ali u okviru te tradicije vitalna i živa. Izvrsno:
Isti izdavač ima i drugi album bavarskih Blackevil i Forever Baptised in Eternal Fire je takođe solidan album blackened speed metal muzike, mada ne tako inspirisan i raznovrstan kao što su uradili Francuzi. No, ni Nijemci nisu za bacanje, daleko od toga. Ovo je album na kojem se bend svojski trudi da inače jednostavnu formu oplemeni složenijim aranžmanima a da ne izgubi brzinu i melodičnost. I to sasvim dobro prolazi. Ovo je teatralna, epska muzika koju od klizanja u pretenciozni blek metal pastiš spasava ta nervozna, grčevita speed metal komponenta što pesme drži uglavnom vitkim i ne pušta da se obilje ideja pretvori u rasplinutost. Pritom, ovo je lepo masterovano, sa dinamičnimm zvukom koji prija lepom, čistom miksu pa je milina za slušanje.
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/blackevil-forever-baptised-in-eternal-fire-2
I ponovo isti izdavač sa novim EP-jem čileanskih spid metalaca, Armoured Knight. The Sacred Flame donosi tri nove pesme melodičnog i instant-prijemčivog speed metala koje Čileanci izvode sa puno ljubavi i bez ikakve rezerve se bacajući u pravcu magičnog, epskog, a tako slatko naivnog zvuka osamdesetih. Ovo je brzo, energično a tako prijateljski intonirano da imate utisak da vas muzika grli. EP dopunjavaju i tri pesme sa singla Ashes of Glory iz 2017. godine koje su isto dobre pa je ovo odličan dil da se upoznate sa Armoured Knightom:
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/armoured-knight-the-sacred-flame-ashes-of-glory
Mnogo prostačkiji ali šarmantan speed metal dobijamo na demo snimku Speed Enforcers britanskih AVIATÖRR. Ove dve pesme su ružne, prljave i zle – prva se zove „Do it for Satan“ – ali umeju da podignu atmosferu a bend svira zapravo mnogo kvalitetnije nego što sam očekivao. Ap di ajrons!
https://aviatrr.bandcamp.com/album/speed-enforcers-demo
Španci Death Bringer posle tri godine pauze stižu sa novim EP-jem, Rawness i ovo je, ako se koriguje za fakat da je u pitanju (melodični) death metal, zapravo sasvim na suprotnoj strani od „sirovosti“. Naprotiv, ovo su VRLO producirane i VRLO aranžirane tri pesme (i predugačak intro) koje možda malo i pate od insistiranja na raznovrsnosti. Ovde se stalno menjaju ne samo tempo i harmonija nego maltene i žanr u kome bend svira. Da se sve to ipak drži na gomili svedočanstvo je o kvalitetu benda. Samo nek rade i nek ova simpatična devojka (čije ime na našem jeziku znači „golubica“) nastavi da peva:
https://deathbringerband.bandcamp.com/album/rawness
Just Before Dawn imaju novi, četvrti album i An Army at Dawn je upravo ono što smo navikli da očekujemo od ovog švedskog death metal projekta: više od pedeset minuta mlevenja slušaoca rifovima i teškim ritmom u emulaciji gaženja tenkovskim gusenicama. Album, prigodno, ima tenkove na omotu a ovo bi trebalo da se dopadne svakome ko je plakao kada su se Bolt Thrower razišli. Po običaju, bend smenjuje različite pevače – ali i solo gitariste – na različitim pesmama pa je ovo, iako se drži ustaljene formule, prigodno raznolik album srednjetempaškog i sporijeg ali dozlaboga TEŠKOG death metala.
https://rawskullrecordz.bandcamp.com/album/an-army-at-dawn
Maltežani Ascendor su nerazmetljivo solidni na svom četvrtom albumu Circle of Violence. Omot i naslov sugerišu thrash metal i to i dobijamo osim to su Ascendor skloni i blago gruvi izrazu pa je ovo, iako oštro i sirovo, donekle i prijemčivo širem krugu publike kojoj će se dopasti razgovetnost ovakog pristupa:
https://ascendor.bandcamp.com/album/circle-of-violence
Iranski jednočlani Amongst The Ashes na EP-ju Agonizing Awakening nudi dopadljiv, vrlo soldino napisan i snimljen thrash metal sa death elementima. Aelian Hallaji je ozbiljno talentovana osoba i ne samo da ovo zvuči kao pravi bend, već su aranžmani zanimljivi a miks impresivan. Za prvo izdanje, ovo je vrlo dobro:
https://amongsttheashes.bandcamp.com/album/agonizing-awakening-3
Takođe solidan thrash sa death elementima, ali ovog puta iz Rima dobijamo na EP-ju Sleeping Above Dead Giants dua Feeding Upon. Nema ovde mnogo filozofiranja, ovo je muzika zasnovana na dobrim rifovima i stamenom ritmu, sa grubim vokalom i funkcionalnom produkcijom. Ko ne hedbenguje, taj je pritajeni ljubitelj Depeche Mode:
https://feedingupon.bandcamp.com/album/sleeping-above-dead-giants
Isto iz Italije stiže nam i četvrti album postave Mindwars, ali ovo je bend u kome svira Mike Alvord, čovek koji nam je sa Holy Terror u osamdesetim godinama podario neke od najmaštovitijih i najkreativnijih ploča klasičnog thrash talasa. The Fourth Turning je, dakle, očekivano dobar album modernog thrash metala koji uspeva da istovremeno ima jednu patiniranu, tradicionalnu dimenziju a da ne deluje zastarelo. Dobar deo ovoga donosi Alvordov vokal, koji je prijatno nesavršen i jedan od najprepoznatljivijih u metalu, ali songrajting i rifovi su ovde veoma visokog kvaliteta. Mindwars ne pokušavaju da ponovo od nule izmisle thrash metal formulu već da u okviru poznatih, dobro istraženih granica nađu još zanimljivog izraza i to im bez tračka sumnje uspeva. Alvord je još sa Holy Terror takođe i uspostavio standard pametne sociopolitičke angažovanosti pa Mindwars na ovom albumu imaju pesme poput (izvrsne!!!!) [Who’ll Stop the] Aryan Race, Digital Dictatorship, The System, Marching off to War itd. a album zatvara autoritativna obrada manične Slayerove Criminally Insane. Moćno! Na sve dolazi i izvrstan, dinamičan mastering i Alvord može mirno da kaže da je napravio još jedan izvrstan thrash metal album:
https://www.youtube.com/watch?v=P1YOvgNTHyQ&list=OLAK5uy_mra-FjXaG4VnLBa_Fo6eNjFSzx6kkFdik
Šveđanima 偏執症者 (Paranoid) nije dosta što su Šveđani nego se i pretvaraju da su Japanci. Mislim, album, Out Raising Hell ima peme sve na engleskom jeziku ali, kao i u slučaju imena benda, za svaki naslov dobijamo i japanski prevod. S obzirom da bend svira vrlo švedski-zvučeći D-beat hardcore, nisam siguran čemu tolike japanske reference. Hoću reći ovo je mnogo bliže bendovima poput Anti-Cimex, Discard ili Meanwhile nego japanskim D-beat zvezdama poput Disclose, Gism ili Death Side. No, to na stranu, ovo je dobro! Kako kod Šveđana zna da bude, iako je ovo pank, gitarčine su moćne a rifovi maštoviti i 偏執症者 imaju dosta metal šmeka a da ovo nije presvirano i preterano aranžirano da se izgubi pankerska inercija kretanja napred. Album je miksovao Joel Grind za koga nisam bio svestan da je neka producentska sila, ali je obavio solidan posao i dao ploči još metal-kredita. Fino:
https://pndftw.bandcamp.com/album/out-raising-hell
Prošle nedelje smo imali odličan ruski blackened grindcore a ove nedelje – odličan ruski grindcore sa death metal elementima u vidu EP-ja Болотник gde bend Tsygun sarađuje sa Broken Orchestra. Prva pesma, naslovna, je izvrstan, veoma kvalitetno produciran grindcore dok je druga elektronski komad, neka vrsta „remiksa“ kakvi su rađeni sa devedesetih kada su grindcore i industrial/ garage/ house scene otkrivale jedna drugu. Bend inače baštini ciganske mitove i legende u svom radu pa je i ovo izdanje na istom tragu. Vrlo lepo:
https://tsygun.bandcamp.com/album/–2
Digital Prison iz Francuske odaju utisak jednočlanog, sobnog benda ali u pitanju je kvartet koji samo voli „meme“ estetiku. Muzika na EP-ju (づ｡◕‿‿◕｡)づ EP 2K20 je zapravo solidno koncepcijski zaokružena kombinacija doom metala, buke, blek metala i nešto sludge metala, ružna, prljava, zla ali sa taman toliko elegancije da bude dostojna slušanja. Vredi ih probati:
https://digitalprison1.bandcamp.com/album/ep-2k20
Fucking Kill Records je prošle nedelje izbacio i split EP bendova Ixaxaar Nexia i Gorge. Ovi drugi su klasičan radnički deathgrind iz Nemačke, dobro producirani, bez mnogo ideja koje do sada nismo čuli ali sa solidnim zvukom i jednom pankerskom energijom koja prija. Kanadski Ixaxaar Nexia je mnogo hermetičniji, provlačeći brutalnu kombinaciju black i death metala što zvuči kao autentični komad primordijalnog haosa iz kog je kosmos nastao:
https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/ixaxaar-nexia-gorge-split
Nisam siguran zašto francuski studio Krucyator drži cenu od 666 evra za album KRUCYATOR STUDIO WORKS koji je kompilacija nekoliko death metal bendova što su kod njih snimali. Mislim, čovek bi očekivao da ovo bude besplatan daunloud jer reklamira & promoviše rad studija, no, hajde, verovatno će se cena promeniti nakon par dana. Muzički, ovo donosi snimke sedam death metal, deathcore, black metal i darkwave bendova, koji su uglavnom odlični, kako snimci, tako i bendovi koji trpaju kavernozan, težak, mračan i povremeno poletan i zabavan rokenrol (i darkwave):
https://krucyator.bandcamp.com/album/krucyator-studio-works
Rusi Cenobite imaju debi album, Dark Dimension i ovo je vrlo težak, mesnat old school death metal sa izrazito švedskim zvukom i senzibilitetom. Gitare su pretvorene u motorne testere putem HM-2 pedala, pevanje je brutalno ali ekspresivno a muzika pored sve težine ima prostora i za melodiju i jednu organsku, izražajnu izvedbu. Jedanaest pesama je malo mnogo, pogotovo što bend svira uglavnom sporijim srednjim tempom, ali ovo ima štofa i odličan zvuk:
https://svanrenne.bandcamp.com/album/dark-dimension
Turski Grotesque Ceremonium je u principu jednočlani old school death metal bend mada za potrebe živog nastupanja talentovani multiinstrumentalista Batu Çetin ima i dodatne muzičare. Elem, na novom albumu, Sanctum of Demoniac Deviance, Çetin ne izmišlja neku novu formulu niti otkriva toplu vodu, ovo je mešavina velikih, teških rifova, sporog, mrvećeg ritma i snažnih ejakulacija brzine i žestine, sve garnirano brutalnim vokalom. Nekome će ovo biti monotono ali Grotesque Ceremonium svoju snagu crpi iz te hipnotičke dimenzije ove muzike i ako volite album gde ne razlikujete pesme ali koji vas obavija sa svih strana, Sanctum of Demoniac Deviance je vrlo solidno produciran i lep za slušanje:
https://grotesqueceremonium.bandcamp.com/album/grotesque-ceremonium-sanctum-of-demoniac-deviance
Trojica Meksikanaca iz benda Infesticide (što ne znam ni šta bi značilo – stari Latini bi se prekrstili pa samorazapeli da vide šta im radimo sa jezikom) na promo slikama prave gadne face i nose kožnjake s nitnama i meni je to supersimpatično jer death metal bendovi danas (i poslednjih trideset godina) preferiraju da se slikaju kao nešto ozbiljno, zamišljeno, samo u crnim majicama i uskim pantalonama, pa je ovaj troubek stilu poziranja speed metal bendova sa početka osamdesetih nekako drag. No, Infesticide se uopšte ne zajebavaju kad je muzika u pitanju i njihov drugi album, Envenoming Wounds izašao za cenjeni Blood Harvest (čija smo izdanja bendova Ruin ili Gutvoid ove godine hvalili) i ovo je jedna od originalnijih death metal ploča koje sam čuo u poslednjih mesec dana. Infesticide sviraju muziku koja je varljivo prosta jer ovde nema tradicionalnih indikatora da je u pitanju nekakav „pametan“ death metal – ni dugačkih introa, ni fretless bas-gitare ni flamenko elemenata – a opet, Envenoming Wounds je ploča vrtoglavo kompleksnih aranžmana i svirke koja je impresivno disciplinovana sa bendom što zvuči divljački i napaljeno a da se opet cela zahuktala mašina zaustavlja i skreće pod pravim uglom kao da je to najlakša stvar na svetu. Pritom, iako Infesticide na prvi pogled zvuče kao old school death metal bend, oni istovremeno izbegavaju program danas uobičajen za ovaj podžanr. Naime ovo nije ploča bazirana prevashodno na teškim, velikim rifovima gitara debelih žica naštimovanih iz D i kolo ovde vodi pre svega razularena solo gitara koja svira teme, ukrašava svaki rif, i generalno čini muziku tehnički melodičnijom nego što biste uopšte očekivali. Onda shvatate i da bend povremeno ima zaista zanimljiva harmonska rešenja i da uopšte ne razlikujete kad se ovde svira brzo ili sporo pošto sve zvuči brzo i jako dinamično. Infesticide zvuče kao bend sa početka devedesetih ali BOLJE od 99% ičega sa početka devedesetih, sažimajući najbolje kvalitete bendova poput Morbid Angel ili Atrocity na impresivan način u paketu koji me je oduševio. Obavezno slušanje:
https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/envenoming-wounds
Zeit iz Italije za sebe kažu da su posthardcore i ja to razumem. Ali njihov posthardcore je odlčan, vrlo tehnički ali i emotivan, pomalo avangardan metal. Ovo je vrištava i napeta muzika, ali sa puno duše kakvu često nemaju powerviolence bendovi sa kojima bih uporedio Zeit samo kad ovi ne bi imali dugačke pesme i sklonost i ka melanholiji koja se odlično meša sa agresivnim materijalom što se ovde svira. Album se isto zove Zeit i Venecijanci se ovde preporučuju na najbolji moguć način. Izvrsno:
https://zeithc.bandcamp.com/album/zeit
Mötörwölf je gotivno ime za muzički projekat a njegov vlasnik je muškarac koji se na promo slikama oblači u ženski veš i ima tetoviranu precrtanu notu na nadlaktici. Previše se trudi, rekli bi neki ali EP Burnin’ Daze pokazuje da ovaj kanadski roker zna šta radi. Ovo su tri pesme odličnog heavy metala koji se nalazi tačno između dva pola osamdesetih, sirovog speed metala i sleazy ali seksi glam metala. Dakle, Mötörwölf ovde zvuči kao da ste izmešali Lizzy Borden, Hanoi Rocks i malo panka, sa sirovom ali generalno estetski vrlo zaokruženom produkcijom. Glavno je da Mötörwölf ima mnogo personalitija a to da je ovaj momak u suštini anarhista i antifašista dolazi samo kao lep bonus.
https://motorwolf.bandcamp.com/album/burnin-daze
Faaaaaaak, argentinski goregrinderi Hatefilled mora da su uz majčino mleko posisali i sve albume (i garažne snimke) švedskih Regurgitate jer je njihov demo, Extreme Torture Execution, praktično nastavak rada Regurgitate, pa, istim sredstvima. Elem, Hatefilled istorija neće pamtiti po originalnosti ali hoće po izvrsnosti njihovog D-beatom žestoko informisanog goregrinda. Ovde nema mnogo metalske filozofije već, kao i kod Regurgitate jednog zdravog pank pristupa ovakvoj muzici a što se očitava u jednostavnim, zaraznim kompozicijama a ne u nekvalitetu svirke ili produkcije. Fantastičan demo i nada da će prvi pravi album brzo!!!!!!!!
https://hatefilled.bandcamp.com/album/extreme-torture-execution
Slično tome, japanski Crash Syndrom se grdno pale na Carcass sa vokalom koji je 100% skinut Jeff Walker i muzikom koja je između Carcassovog goregrinda sa Symphonies of Sickness i kasnijih, heavy metalu bližih radova. Encyclopedia Of Putrefactive Anomalies je njihova strana split EP-ja sa FesterDecay i ovo je solidno napisano i producirano sa jasnom idejom o tome gde u žanru bend želi da se pozicionira.
https://crashsyndrom.com/album/encyclopedia-of-putrefactive-anomalies
Još grindcorea? Nema problema. Pain Ritual nisu orijentisani ka gore krilu ove muzike, više ka metalcore varijanti (drop-d štimovanje, malo nu-metalskih Slipknot fora u pevanju) ali je EP Face of Death vrlo solidan, mešajući grindersku eksplozivnost sa malo metalcore gruva. Dobra produkcija, dobre pesme, dobra Kalifornija:
https://painritual13.bandcamp.com/album/face-of-death
I JOŠ grindcorea dobijamo na kompilaciji australijske firme Good Times Records a koja se zove First Blood Vol 1 Compilation i sadrži 35 pesama grčevite, brze muzike sa puno blastbitova i dranja. Vrlo dobra stvar u vezi ovog izdanja, pored toga da plaćate cenu koju sami odredite je to da su bendovi ulgavnom bliži pank strani grindcorea pa se ne davimo u stereotipnim sobnim goregrind i digigrind projektima već je većin apesama bliža „normalnom“ panku i roku, samo brža. Neki bendovi su snimljeni bolje, neki lošije, ali DRUGA dobra strana ovog izdanja je da su pesme uglavnom toliko kratke da čak i ako vam se neka ne sviđa, sledeća je udaljena najčešće svega nekoliko desetaka sekundi. A to su dve dobre strane jedne ploče! Kupite:
https://goodtimesrecordsfast.bandcamp.com/album/first-blood-vol-1-compilation
No, grindcore apoteoza se dostiže sa novim albumom rodajlendskih Dropdead. Nazvan jednostavno „Dropdead“ (kao i prva dva albuma), ovaj opus od 23 pesme – u 24 minuta – je diskografski povratak legendarnih grajndera iz devedesetih koji su, uz Destroy!, Assuck, Disrupt, Hellnation itd. činili udarno krilo anarhističke grindcore scene od pre četvrt veka. Dropdead su, naravno, bili pankerski deo tog krila, sa ubrzanim d-beatom i jednostavnim rifovima u osnovi svog zvuka i ovo se nije značajno promenilo posle toliko godina. Novi album nastavlja tamo gde se stalo samo je nešto razgovetniji i više „pank“ od prethodna dva, sa vokalima koji su bliži normalnim ljudima i muzikom koja više forsira brzi d-beat a manje se oslanja na spastične blastbitove. To jeste nekakvo razočaranje za mene ali malo jer je ovo uglavnom vrlo dobar hardcore punk rađen po starim, tradicionalnim receptima, a sa uobičajeno odličnim sviračkim kvalitetima na koje su nas Dropdead navikli, i vrlo dobrim miksom, ovaj album se sluša sa uživanjem. Pank rok:
https://dropdeadhc.bandcamp.com/album/dropdead-2020
Za nežnije duše, Francuzi ORKHYS na EP-ju Awakening nude vrlo prijatnu i kvalitetnu smešu žanrova koja se na kraju ovaploćuje u simfonijskom metalu, ali sadrži elemente sa raznih krajeva spektra, od ekstremnijih death i black formula pa do superkomercijalnog Nightwish zvuka. Bend ovo spaja vrlo autoritativno, sa dobrim osećajem kako da se smešaju folki teme i metalski trikovi i odličnim instrumentalnim elementima mada je možda najupečatljiviji element kristalno čisto pevanje harfistkinje po imenu Laurène Telennaria. Neće njen stil biti po svačijem ukusu, neko voli više snage u ovakvoj muzici ali Laurène ima tako jasan i zvonak glas da je nemoguće malo se ne nasmešiti kada je čujete ako plete lepe keltske motive. Fino:
https://orkhys.bandcamp.com/album/awakening
Islanđani Dynfari su i sami nežni na svoj način na atmosferičnom i ekspanzivnom novom albumu, Myrkurs er þörf. Njihov post-metal ima u sebi dosta blek metal elemenata i album pogađa dosta dobru sredinu između emotivne, meditativne muzike koja evocira puste islandske krajolike i metalske žestine. Vokali su posebno dobro pogođeni sa svojim stalnim mutiranjem pristupa a albumu se da zameriti nešto muljaviji miks, no ovo nikako nije dilbrejker:
https://dynfari.bandcamp.com/album/myrkurs-er-rf
Ako ipak više volite cheesy stranu metala, kanadski Hrom ima drugi album, Legends of Powerheart: Part II i ovo je veoma cheesy i epski power metal sasvim na tragu Helloween ali i Blind Guardian, samo sa jednim svedenijim, jednostavnijim pristupom komponovanju. Ne i lošim, da se razumemo, meni ovde najviše smeta ružan zvuk bubnja koji kao da je teleportovan sa nekog demo snimka iz osamdesetih. Muzika je derivativna ali umiljata i da imam 12 godina ovo bi me ozbiljno rajcalo:
https://hromcan.bandcamp.com/album/legends-of-powerheart-part-ii
Poslednjih nedelja smo ovde pominjali više industrial metal bendova koji su provlačili kasični ’90s stil pa evo sada i ekipe Realize iz Tuskona u Arizoni čiji je album, Machine Violence vrlo programski na tragu ovog zvuka. Njihov izdavač, Relapse, pominje Godflesh što je možda malo preambiciozno jer, iako Realize svakako imaju isti taj kombo rifova, distorziranog basa i programiranih udaraljki, oni ipak ne igraju u istoj ligi. No, ovo je svakako muzika koju ćete voleti ako ste pored Godflesh voleli i Treponem Pal, Soulstorm, pa i Nailbomb i Meathook Seed koje Relapse takođe nejmčekuju. Realize ne donose bogznašta novo u oprobanu formulu ali ovo je korektno i sa dovoljno strasti da ga ja bez rezervi preporučim za preslušavanje:
https://realizeindustrial.bandcamp.com/album/machine-violence
Odličan album kompleksnog progresivnog metala od strane jednočlanog projekta The Reticent iz Severne Karoline. Chris Hathcock je izuzetno talentovan multiinstrumentalista koji sa varljivom lakoćom na svom četvrtom albumu The Oubliette šeta između žanrova i instrumenata, u jednom trenutku bombardujući slušaoca tvrdim death metalom, a u drugom kuvajući nežni gruv sa klin vokalima i saksofonom. Manje osetljivi prikazivači nazvali bi ovaj pristup shizofrenim ali 1) Hathcock je veoma dobar u komponovanju i uspeva da te disparatne elemente muzike spoji na iznenađujuće organske načine, tako da se šavovi praktično ne primećuju i 2) ovo je album o mentalnoj bolesti, da, ali o sedam stadijuma Alchajmera. Kao takav, ovo je ozbiljan, ali ne pretenciozno-smoren album, već jedna impresivna šetnja kroz muzičke ideje i njihovu sinergiju da se ispriča zanimljiva, dirljiva priča:
https://thereticent.bandcamp.com/album/the-oubliette
I španski progresivni kvintet Obsidian Kingdom ima novi album. Meat Machine je njihova četvrta ploča, sve unutar osam godina, i bend za sebe tvrdi da je inspirisan vrlo dobrim imenima kao što su Kenneth Anger i Alejandro Jodorowsky koje mi ovde svi cenimo. Dobro, Meat Machine jeste zanimljiva, eklektična ploča na kojoj se ekstremniji metal meša sa psihodelijama i eksperimentima raznih vrsta. Ovo je rokenrol (ili metal) kao moderni teatar i eksperimentalni film ako pod „modernim“ podrazumevate „pre pedeset godina“. I ovo mislim u najboljoj mogućoj konotaciji jer sam i ja tako star da su mi stvari rađene u to vreme nekako uvek bile primer kako se u ovim poljima eksperimentiše na najsmelije načine. Naravno, Obsidian Kingdom nisu TOLIKO eksperimentalni ali njihova muzika jeste impresivno široka u zahvatu i dovoljno usredsređena u egzekuciji da se ne zagubi u toj širini pa Meat Machine zavređuje trud:
https://obsidiankingdom.bandcamp.com/album/meat-machine
Evo nama još jednog benda osnovanog sedamdesetih godina prošlog veka a sa novim (solidnim!) albumom. No, ovde su stvari malo komplikovanije jer su Hexx krenuli 1978. godine pod imenom Paradox, da bi 1983. godine, kada im je demo isposlovao ugovor sa izdavačem promenili ime u Hexx. No, komplikovan deo priče je u tome koliko je ovaj bend promenio žanrovskih usmerenja tokom karijere. U prvom periodu Hexx su svirali heavy metal/ power metal kakav je bio normalan za tu neku eru prve polovine osamdesetih, no od polovine, verovatno poneseni plimom thrash metala koja je brisala Ameriku, Hexx su i sami pivotovali prema thrashu i, moram da kažem, tu napravili čudo. Njihov EP, Quest for Sanity iz 1988. godine mi je i dalje jedna od najomiljenijih metal ploča u životu. Dalje je bend u svoj zvuk unosio više elemenata progresive i death metala što će kulminirati albumom Morbid Reality iz 1991. godine a nakon kojeg je napravljena ogromna pauza da bi u drugoj polovini decenije koja je sada na izmaku Hexx ponovo počeli da rade heavy/ power metal. I tako posle albuma Wrath of the Reaper iz 2017. godine sada dobijamo i novi, Entangled in Sin. I, sad, ne mogu da kažem da je ijedan od ova dva albuma rđav, naprotiv, Hexx su suviše dobar bend da bi išta što snime bilo ikako manje nego intrigantno i kvalitetno, ali i dalje me malo žacne pomisao da je bend u vreme kada je svirao thrash bio kriminalno zapostavljen jer je imao neke od najboljih žanrovskih momenata druge polovine osamdesetih, a da se danas bave drugačijom muzikom. No, Entangled in Sin svakako podseća na to da je ovo bend visokih kvaliteta, sa sjajnim solažama i odličnim songrajtingom. Aktuelni pevač Eddy Vega se odlično uklapa u trenutni saund benda koji meša klasičan heavy metal pristup sa tim nekim progresivnijim, ranotrešerskim zahvatima i Entangled in Sin nudi zapravo iznenađujuće brzu i energičnu muziku i odličnu produkciju. Hexx se verovatno nikada neće vratiti na stil iz kasnih osamdesdetih ali Entangled in Sin je ploča čiji je kvalitet takav da počinjem da mislim da je to sasvim u redu. Slušajte:
https://www.youtube.com/watch?v=Q4Cz-JB8H7Q&list=OLAK5uy_k2ixhSK_qD5L9P7ujjs9AuuavzkTLhgS4
Legendarni poljski sastav Kat ove godine slavi četiri decenije postojanja i to albumom The Last Convoy na sjajnoj nemačkoj etiketi Pure Steel. Kat su još osamdesetih bili speed-thrash institucija pa je i The Last Convoy zapravo sjajan, međutim, izdavač iz nekog razloga ne stavlja na raspolaganje daunloud albuma (a ne šalje diskove zbog pandemije) pa moramo da se poslužimo nepotpunom JuTjub listom na kojoj nema obrada Deep Purple, Scorpions i AC/DC što ih je bend snimio. Bedak! Ali originalni materijal je, koliko se da čuti, vrlodobar, zreo i staromodan u jednakoj meri:
https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/the-last-convoy
https://www.youtube.com/watch?v=zC1TBx2iGxo&list=OLAK5uy_ng_TP_X4LIsdwsq8KcUuRYFXOywhX8a9Y
Srećom, isti izdavač izbacio je i novi, a zapravo prvi album teksaških Byfist, In The End. Jeste malo čudno nazvati debi album ovako, ali Byfist su osnovani još 1987. godine, raspali se posle par demo snimaka i jednog EP-ja, ponovo se osnovali pred kraj veka i drljali do sada da snime prvi album. Mislim, da je posle svega In The End bezvezna ploča tačno bih se rasplakao. Ali nije, ovo je visokooktanski old school heavy metal sa power/ thrash elementima koji podiže adrenalin i količinu cheesa u krvi na najbolje načine. Byfist sviraju brzo i energično, sa melodičnim power rifovima i pevanjem u falsetu, a pesme su im nekomplikovane, ložačke i, ponovo staromodne na najbolji način. Produkcija je možda malko pretreblovana za moj ukus ali bend generalno ima dobar zvuk i ovo je za svakog ko lamentira da se danas ne pravi metal po uzoru na Judas Priest, Metal Church i slične arhimandrite žanra. Pravi se nego ste vi matori:
https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/in-the-end
Gore pominjani Ripple Music su izbacili i novi singl meni omiljenih heavy metalaca War Cloud. Za razliku od većine Rippleovog autputa, War Cloud sviraju u NWOBHM stilu i izuzetno sam hvalio njihova prethodna izdanja, pa nije neko veliko iznenađenje ni da mi se Chain Gang dopada. Naslovna pesma je klasičan heavy komad u standardnom War Cloud stilu dok je druga, Satisfied Then Crucified, obrada britanskih metal boginja, Rock Goddess, snimljena sa ljudinom kao što je Thee Slayer Hippy iz Poison Idea za miks pultom i sa vokalima koje je provajdovala Janiece Gonzalez iz Wild Eyes. Slavlje metala. Treba li dapodsećam na popust koji Ripple Music daju ove nedelje?
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/chain-gang-ep-2
Završimo sa malo švedskog death metala. Kojeg, za promenu zaista sviraju Šveđani. Švedski bend Lik sam već hvalio na ime prvog albuma, Carnage, koji je te davne i mračne 2018. godine jednom mlađem i glupljem Mehmetu podario taman onoliko utjehe da pretekne i bude ovde i 2020. godine i hvali iste te ljude što tačno znaju šta mu treba. Lik nisu nekakvi mladi i neiskusni momci, ovo je bend sa članovima Bloodbath, Katatonia, Witchery, Face Down i još milion drugih bendova a njihov program, da budu Dismember u odsustvu Dismember, je i u 2020. godini potentan i ispravan kao što je bio u bilo kojoj tački u poslednjih pola decenije. Hoću reći, nije da nema bendova koji sviraju melodičan a brutalno težak death metal po uzoru na Dismember ali Lik sa Misanthropic Breed pokazuju da su najbolji nastavljači opusa velikih prethodnika. Ovo je ploča koja tačno pogađa jednostavnost ali i savršenu epičnost (epskost?) muzike koju su Matti i ekipa pravili kroz tri decenije, vaskrsavajući je kroz čak jedanaest pesama testeraških rifova, prelepih melodičnih tema na gitarama, preteških bubnjeva i brutalnog pevanja. Lik (inače reč za „leš“ na Švedskom) su na ovom albumu sofisticiraniji nego na prethodna dva, shvatajući još bolje formulu koju su preuzeli i mada se ne odmiču preterano daleko od Dismember predloška (sem oko sredine albuma kada malčice eksperimentišu), ovo je toliko dobro urađeno da nedostatak originalnosti ni malo ne smeta. Hoću reći, pesma kao što je Funeral Anthem, recimo, spora ali epska i tragična je sasvim u klasi sa najboljim stvarima koje su Dismember uradili. A kada Lik sviraju brzo to je – brzo i moćno i poletno. Ovo je album koji ima ambiciju da pokaže kako klasični švedski death pristup danas i te kako ima prostor da bude raznolik i savremen a da ne pobegne od svojih čvrsto ukorenjenih postulata i mene to uspeva da osvoji bez mnogo napora:
https://likofficial.bandcamp.com/album/misanthropic-breed
