Rumpus Room je soba, najčešće u podrumu američkih kuća, namenjena rekreaciji, relaksaciji, žurkama i sličnom socijalnom sadržaju. Ovo je istovremeno i naslov najnovijeg serijala koji je za AWA napisao Mark Russell, jedne strahovito mračne satire koja njegov prepoznatljivi stil pomera korak ili dva u smeru crnog humora što se na momente ne razlikuje od horora. Rumpus Room je izlazio od Septembra prošle do Januara ove godine, u pet vitkih brojeva i istovremeno je i demonstracija izvanredne sinergije koje su ostvarili crtač i kolorist ovog stripa, dvojica Evropljana sa sada već solidnim karijerama u severnoameričkom stripu.
Crtač je, naime, Ramon Rosanas, ilutrator iz Barselone koji pored rada po narudžbini već izvesno vreme uspešno sarađuje sa raznim evropskim strip izdavačima (Dargaud, Norma Editorial, Glénat, La Cúpula), a u Americi je već crtao za Marvel, uglavnom na raznim Star Wars stripovima. Za AWA je Rosanas već sarađivao sa Benjaminom Percyjem, crtajući prvi tom Year Zero, a sa Rumpus Room pokazuje zavidan talenat da sa stripa koji je bio obeležen akcijiom, kinematskim kadriranjem i cool igrama sa svetlom pređe na priču koja se odigrava „ovde i sada“, bavi se realističnim situacijama i „običnim“ ljudima i umesto akcije ima samo neizdrživu tenziju koja je drži na ivici horora.
Kolore je ovde radio vrlo iskusni Hrvat Ive Svorčina, koga znate po dosta radova za Marvel, uglavnom u tandemu sa Esadom Ribićem gde je svojevremeno, pre desetak godina bio i nominovan za Ajznera, i njegov je rad sa bojom ovde izuzetno efektan u podcrtavanju jedne od glavnih poruka ovog stripa, a to je da ekstremno bogate osobe – od čijih odluka zavisi mnogo ljudskih sudbina – i mi ostali, zapravo ne živimo u istom svetu. Oh, naravno, zapremamo isti generalni prostor i greje nas isto Sunce, ali način na koji oni poimaju svoje okruženje (i koncept toga dokle se sve pruža njihovo okruženje) i njihov kapacitet da sa njim stupe u smislene intrakcije su dramatično različiti od onog što mi znamo, imamo i možemo.
Russell u pogovoru za prvu epizodu kaže da je zapravo jedna od osnovnih tema ovog stripa neka vrsta meditacije o proverbijalnom kuvanja žabe, onog misaonog (a kasnije u praksi potvrđeno netačnog) eksperimenta u kome ako vodu u kojoj žaba živi grejete dovoljno sporo ona neće ništa primetiti i biće skuvana pre nego što shvati da je životno ugrožena. Ta metafora koju često primenjujemo na činjenicu da ljudi prihvataju progresivno sve gore uslove u kojima žive ili rade, ako se promena na gore dešava dovoljno polako, kod Russella je došla na dnevni red i na ime ekstremno visokih temperatura prošlog leta u Arizoni, toliko ekstremnih da bi neupućeni posmatrač očekivao da narod reaguje panično i da bude pokrenut hitan opšti društveni dijalog o tome šta može da se uradi da se efekti klimatsih promena ublaže a promene, uspore, zaustave ili preokrenu. Naravno, primećuje Russell, umesto toga niko ništa nigde ne radi i ljudska priroda se zadovoljava prilagođavanjem na sve više temperature i traženjem malih predaha u paklu koje je sve duže i sve češće deo letnjih vrućina.
No, Rumpus Room nije strip koji se direktno bavi ovim pitanjem i on se zapravo bavi prikazivanjem male zajednice ljudi koji žive u neporecivo neljudskim uslovima, a koji, zato što im je u tim uslovima data mrvica moći odlučivanja, zapravo vreme troše ne razmišljajući kako da izađu iz situacije koja ih doslovno uništava već kako da tu mrvicu moći privuku na svoju stranu i usmere dalji život zajednice – i dalje u nepromenjeno neljudskim uslovima – tamo gde oni misle da je najpametnije. Ovo je time jedna satirična ali i nemilosrdno precizna disekcija ljudskog ega, podsećanje koliko smo kao ljudi sve u stanju da relativizujemo ako će nam rezultat posle svega dati mali dopaminski signal da smo „pobedili“, pa makar sve oko nas gorelo.
Ego koji je najpre u prvom planu u ovom stripu pripada Bobu Schrunku, milijarderu sumanutog bogatstva i potpuno sociopatskog svetonazora. Schrunk je za Russella već standardna karikatura prebogate osobe, gotovo potpuno razdvojene od ostatka ljudske rase, no, za razliku od likova iz, recimo, Russellovog stripa Billionaire Island, ovaj glavni lik ne deluje „preterano“ i čitalac prosto može da oseti u njegovoj sociopatskoj, narcističkoj prirodi odjek vrlo stvarnih milijardera iz „naše“ stvarnosti, a koji neretko sami sebe potkazuju putem društvenih mreža, pružajući nam uvide u njihov izvitopereni pogled na svet u kome smo svi mi resursi, a njihov „rad“ se zapravo sastoji od preuzimanja tuđih zasluga na sebe a autsorsovanja svojih grešaka na druge.
Schrunk je „tehnomilijarder“, CEO firme koja drži popuarnu društvenu mrežu, ali on je na ovu poziciju stigao „padajući unapred“, ostavljajući iza sebe trag neuspešnih biznis-poteza u raznim drugim „tech“ firmama. Je li mu to ikako pokvarilo reputaciju vizionarskog biznis-maga? Naravno da ne – Schrunk se u jednom momentu hvali novinarki (mada zapravo influenserki) koja ga intervjuiše da je velelepnu kuću u kojoj živi kupio od otpremnine što ju je dobio od firme iz koje ga je upravno odbor išutirao nakon što ju je maltene upropastio, a Russell nam kroz njegova usta daje nekoliko oštroumnih uvida u to kako ovakvi ljudi zapravo sebe održavaju na poziciji da odlučuju o našim životima.
Schrunk, recimo, negde pred kraj stripa, kada otkriva karte ko-konspiratorski, kaže i da „social media company“ ne znači ništa i da je njegova firma „data company“, odnosno da je njihov posao da znaju sve o svima i nadgledaju svačije živote kako bi mogli njima i da upravljaju kao, opet, resursom koji džinovski kapital može da koristi onako kako mi, pojedinci ne možemo. On doslovno to shvata kao svoj posao i zvanje u životu, baveći se između ostalog i promišljanje kako bogati i moćni ljudi poput njega sve to mogu da iskoriste za dobrobit planete. Teorija zavere o „zlatnoj milijardi“ koju svako malo čujemo vezanu za planove bogataša da istrebe najveći deo ljudske rase i žive na „očišćenoj“ planeti sa svojim najboljim prijateljima i slugama ovde je iskorišćena kao jasan satirični mem, ali deluje zastrašujuće uverljivo kad dođe iz usta lika koji… pa koji je istovremeno i praktično čudovište iz horor filmova, samo na način koji je potpuno u skladu sa mentalitetom milijardera i nema ni trunku energije onostranog zla koje nam horor filmovi nude.
Neću spojlovati o čemu se radi, naravno, ali Schrunk je neko ko, kako jedan od likova u ovoj priči objašnjava, ljude pušta u svoju kuću jer o njima razmišlja kao o svom vlasništvu i kome je, u kojoj god situaciji, u kojem god društvu da se nađe, prirodan impuls da svima implicitno ili eksplicitno pokazuje da može da ih kupi ili da na neki drugi način fatalno odredi tok njihovih života. U jednoj satiričnoj ali istovremeno i zastrašujućoj sceni, Schrunk dolazi na dobrotvornu aukcijsku izložbu dečijih likovih radova – jer njegov sin tamo izlaže – i nakon što prvo brutalno izvređa i ponizi ostale klince da crtaju grozno, na pitanje njihovih roditelja zašto se tako ponaša i ko je on uopšte, kaže „ja sam sada vlasnik svih ovih slika“ i pokaže im da je SMS porukom upravo kupio sve izložene radove.
Ova vrsta sociopatskog gaženja drugih osoba jer znate da nad njima imate socijalnu, ekonomsku i druge vrste moći je dalje perfektno razrađivana kroz prikazivanje kako Schrunk, iako ima punu kuću vrednih umetničkih radova modernih autora, zapravo ni jedan od njih nije kupio i da mu galerije dopuštaju da ih uzima bez plaćanja i izlaže u svojoj kući nadajući se da će onda prospektivni kupci – drugi bogataši, naravno – videti ta dela kod Schrunka i za njih tražiti da plate i više nego što bi bila galerijska cena.
Ovde sam se setio stare i izvrsne kratke priče Marka Twaina o novčanici od milion funti sa kojom njen vlasnik ne mora da plati ništa ni u jednoj prodavnici u koju uđe jer mu svi prodavci padaju pred noge, otvaraju mu neograničene kreditne linije i generalno ga ljube u dupe. Jer, naravno, niko od njih nikada ne bi ni imao da mu vrati kusur i ovo im se čini kao najbolje od svih rešenja. Diskusije o Schrunkovom bogatstvu su razrada ove jednostavne satirične postavke i pokazuju kako stvari zaista funkcionišu u današnjem svetu, gde bogati ljudi nikada ne troše svoj novac i zapravo uvek koriste tuđ, pogotovo ako postoje rizici da će on biti usmeren u nešto što možda neće doneti profit.
No, Schrunk je samo jedan od likova u stripu i priča se zapravo bavi ljudima koji imaju sva legitimna prava da ga mrze iz dna duše ali koji, zapravo, žive po njegovim pravilima, ma koliko brutalna i očigledno nehumana bila (tu se pomalja ta horor komponenta priče), nalazeći stalna objašnjenja da je on ipak genije, kao i da je njima dat izvestan deo odgovornosti, pa i moći kroz glasanje, i da oni samo treba da je pametno i zrelo koriste.
Russell je ovde vidno rafinirao svoj izraz. Rumpus Room ima povremene slepstik gegove u kojima su likovi bizarne budale na sekund ili dve, ali su oni strateški raspoređeni u priči čiji je ton značajno odmereniji. Ovaj strip nije zaista komedija, već više drama sa komičnim elementima i satirični pančlajni su tu više da nas nateraju da se gorko osmehnemo i klimnemo glavom pošto i sami živimo u istoj situaciji gde, kada izbegnemo da nas neko ošamari zato što smo ga mudro naveli da ošamari nekog drugog, smatramo da smo dobro savladali pravila igre, nego da nas natera da se valjamo od smeha. Mnogo je ovde dobrih uvida u ljudsku prirodu, oštrih, prodornih pogleda na nemoguć svet koji smo kreirali i koji nas ubija dok mi debatujemo o besmislicama, a onda i domišljatih satiričnih pančlajna – na primer to kada Schrunk novinarki kaže „Ja ne verujem u životni stil. Ja verujem u život“ a ona se oduševi i kaže „Wow, ovo je baš duboko. Doduše na sasvim površan način.“
Crtež i kolor su savršeni. Rosanas radi realističan mizanscen, a koji je zapravo bizaran jer se najveći deo priče dešava u neposrednom okruženju milijardera, i radi realistične likove koji treba istovremeno da budu deo drame i horora, ali i satirične komedije. On to perfektno izvodi, prateći u stopu Russellov suvi verbalni humor kroz uzdržane izraze i uštogljenu mimiku likova što se očajnički drže privida civilizacije iako su doslovno svedeni na nivo životinja u kavezu. Dizajn kuće, umetničkih dela ali i bizarnih maski i kostima Schrunkovih saradnika je takođe perfektan a Svorčina varira tonove i nijanse tako dobro da atmosfera neverovatnom lakoćom prelazi od preteće i hororične do optimistične na onaj bljutavi korporacijski način koga se svi gadimo a svi smo njegovim derivatima okruženi veliki deo svojih života.
Rumpus Room je odličan miniserijal i još jedna potvrda da je Russell jedan od najboljih a verovatno i apsolutno najbolji satiričar koji trenutno radi u američkom mejnstrim magazinskom stripu. U ovom serijalu je njegova tendencija da odlazi u melanholične tangetnte i sama spretno satirisana kroz Schrunkove solilokvije u kojima sebe neviđeno hvali ali i otkriva mentalitetsku korupciju koja narcističke psihopate kao što je on drži na pozicijama moći, a Rosanasov crtež i Svorčinin kolor, te letering Andworld Designa svemu daju preliv premijum kvaliteta jednog punokrvnog rada glavnog toka. Jake preporuke, i izvolite do AWA sajta da ga kupite.
