Lepa nedelja za metal je svaka ona u kojoj izađe novi Anaal Nathrakh. No, nije to i jedina dobra stvar ove nedelje u kojoj nećemo pričati o novom Six Feet Under ili DevilDriver jer ne želim da kvarim dan ni njima ni sebi. Zaronimo odmah jer kasnije će biti kasno.
Blek metal za predjelo i odmah na početku nije da je iko očekivao novi album norveških ’90s legendi Troll, čiji je poslednji dugosvirajući opus, Neo-Satanic Supremacy izašao pre čitave decenije ali evo njih, evo nas, rat hrišćanima ili tako nešto. Troll su snimili novi EP, Tilbake Til Trollberg i ovo je odlično. Bend meša sirovi, ali i psihodelični blek metal sa folk motivima i tim nekim simfonijskim stremljenjima i to se vrlo lepo kombinuje. Ovo ima tipičnu norvešku hladnoću ali i taj neodoljivi, zavodljivi satanski ukus slasti i preporučuje se iz sve snage:
https://officialtroll.bandcamp.com/album/tilbake-til-trollberg
Grci Medieval Demon sa svojim trećim albumom, Arcadian Witchcraft su nas prijatno iznenadili. Ova ekipa je imala veliku pauzu između 1998. i 2018. godine koju je iskoristila za sazrevanje pa je i u njihovoj novoj inkarnaciji taj lepi helenski, melodični blek metal poprimio sasvim simfonijsku dimenziju sa kompleksnijim aranžmanima i aspiracijama ka jednoj temeljitoj reviziji modela devedesetih. Ovaj album je svakako veoma kičast ali Medieval Demon takođe vrlo uspelo pretresaju te klasične ’90s ideje i udahnjuju im novu vitalnost. Zanimljivo:
Novi album ukrajinskih До Скону mi se zapravo prilično dopada uzevši u obzir da sam se oko prošlog dosta prenemagao. Hesychian Noise je zrelija ploča odmerenog, dostojanstvenog blek metala koji ovde, mora se priznati, ima šta da kaže i ima osoben način da to izgovori. Puno dobrih ideja i aranžmanskih rešenja ovde podsećaju da je blek metal često zarobljen u readymade formatima koje До Скону lako ignorišu za račun sopstvene ekspresije. Plus, ovo je i dalje izvrsno miksovano i producirano. Svaka čast:
https://bloodreddistribution.bandcamp.com/album/hesychian-noise
Nemački Höllenabgrund su nov bend ali njihov debi album Tote Seelen je vrlo čvrst i uverljiv primerak tevtonskog blek metala, vrlo estetski zaokružen da emituje mistične i epske vibracije ali i da bude tvrd i agresivan. Ovo je blek metal po uzoru na drugotalasne formule iz devedesetih ali osavremenjen i skoro razmetljivo dobro odsviran i produciran. Vrlo dobro:
https://hllenabgrund.bandcamp.com/album/tote-seelen
Pretpostaviću da je australijski projekat Medvetenhetens delo nekog švedskog imigranta jer njihov (njegov?) (njen?) prvi album ne samo da se zove Epokens gråt nego i zvuči veoma „švedski“ sa tipičnim gorkoslatkim harmonijama i skandinavskim temama. Ipak, ovo zapravo nije „običan“ švedski blek metal već njegova progresivna verzija pa je album pun kompleksnih tema i filigranskih ritmova. Malo razmetljivo za moj ukus ali ovo je svakako impresivno i veoma dobro snimljeno i odsvirano:
https://medvetenhetens.bandcamp.com/album/epokens-gr-t
Finski duo Staota zvuči vrlo autentično, dakle, ledeno, mračno ali emotivno na svom debi EP-ju Kuoleman kastama. Ovo je muzika samo za tvrdokorniju blek metal publiku, sa svojim mučnim urlanjem i pesmama svedenim na ponavljanje mračnih tema, ali je odrađena kvalitetno i sa velikom dozom skandinavske hladnoće:
https://staota.bandcamp.com/album/kuoleman-kastama-ep
Sa Islanda, direktno iz Rejkjavika stiže odlični EP Röð slæmra ákvarðana kvinteta Vonlaus. Ovo je, za Island tipično, maštovit, raznovrstan blek metal koji se ne zamara ponavljanjem žanrovskih opštih mesta što su ih drugi već obilato izlizali. U četiri pesme Vonlaus nude raskošnu, strastvenu i emotivnu muziku koja je pritom sve vreme aranžmanski impresivna i vrlo dobro producirana. Sjajno:
https://vonlaus.bandcamp.com/album/r-sl-mra-kvar-ana
Francuzi Hercynia Silva čak ni ne sviraju blek metal ali njihov singl, Le loup de Malzéville je takva simpatična smeša žanrova i podžanrova da mislim da bi se najpre svideo blek metalcima otvorenija uma. Ovo je emotivno, razigrano, melodično a da opet ne beži od metal oštrine. Prelepo:
https://hercyniasilva.bandcamp.com/album/le-loup-de-malz-ville-single
Simpatičan, prljav i srčan blek metal sa tim nekim „speed“ elementima na novom EP-ju jednočlanog sastava iz Italije, Hörnhammer. Neverchrist je ime ploče a muzika je neobično zarazna i pored sve svoje psihotične energije:
https://hornhammer.bandcamp.com/album/neverchrist
Američki progresivni blek metalci Amiensus nisu moja šolja čaja no novi album, treći po redu, Abreaction je svakako kvalitetno urađena ploča na koju vredi skrenuti pažnju. Amiensus na njoj kombinuju postrokerske, nežne harmonije i prozračne ambijente sa jednom ležernom atmosferom u kojoj ima mesta za melodične, sanjive refrene i optimističke gitarske ukrase, koliko i za žestok ritam i vrištavo pevanje. Album se u svojoj žanrovskoj razobručenost šeta od doom metala do nekakvog metalcorea sa akustičnim gitarama, violončelima i horovima koji sparinguju sa žestokim gitarama. Meni je najimpresivnije kako je ovo dobro izmiksovano, sa gomilama nekompatibilnih instrumenata i tehnika koje se sve dobro poslažu u zvučnu sliku i odlično čuju. Pomaže i što je mastering urađen pažljivo, da ispoštuje dinamiku koliko je moguće u ovom višeslojnom, kompleksnom miksu i Amiensus su uprkos svemu od mene zavredeli divljenje:
https://amiensus.bandcamp.com/album/abreaction
Enslaved imaju novi, bogami petnaesti album, Utgard. Ovaj bend je devedesetih bio nešto u šta se svaki pošten čovek zaklinjao, sa svojim vikinškim interpretacijama blek metala drugog talasa, ali ti dani su daleko za nama. Iako nisu stilski napravili tako radikalan zaokret kao zemljaci i ispisnici Ulver koji danas praktično zvuče kao Depeche Mode, Enslaved su iz temelja rekonstruisali svoju muziku, gradeći na blek metal osnovama da kreiraju neki svoj progresivni metal zvuk (u kome ima mesta za psihodelične solaže i duvačke instrumente) pa je i Utgard nastavak iste priče. I mada nisam preterano mario za njihovih poslednjih par albuma, Utgard makar počinje impresivno, kombinujući vikinške napeve i progresivni metal u Fires in the Dark i nastavljajući sa kompleksnim i smelim prog-blek zvukom u Jettegryta. Naravno, ne uspeva čitava ploča da bude na istom nivou pa i ovde ima dosta momenata tog nekog prog-roka iz konzerve koji nije neprijatan za slušanje ali uđe na jedno a izađe na drugo uvo (na primer Homebound pa i finalna Distant Seasons), ali bend se dobar deo vremena trudi da razbija kalupe i odvede metal na nove pozicije (slušajte elektronski pokretanu Urjotun). Utgard nije album koji me je bacio na patos ali mi jeste vratio interesovanje za Enslaved a ni to nije mala stvar:
https://enslaved.bandcamp.com/album/utgard
Immortal Rites sa Istočne Jave su prvi album, Api dari Timur snimili još pre šesnaest godina. Nisu u međuvremenu bili diskografski neaktivni ali pravi nastavak, Bhatara Api stiže tek 2020. godine i ovo je još jedno lepo podsećanje na moć i raznovrsnot indonežanskog metala. Bhatara Api je black/ death metal album koji svoju blekmetalsku sirovost lepo kombinuje sa razrađenim aranžmanima pa ćak i kontemplativnijim pasažima. Sve je to srazmerno jednostavna muzika i Immortal Rites su definitivno priključeniji na ’80s prauzore nego na neke moderne struje, ali oni to vrlo otmeno odrađuju, kreirajući album koji je sirov ali estetski zaokružen i meni vrlo šarmantan:
https://sadistrecords.bandcamp.com/album/immortal-rites-bhatara-api
Toadeater ne zvuči kao standardno ime za blek metal bend i ovaj trio iz Donje Saksonije je zapravo priklonjeniji post-blek metal zvuku na svom drugom albumu, Bit to ewigen daogen. No, ovo je svakako muzika koja od blek metala uzima žestinu, brzinu i ekstreman stil pevanja a ovo onda lepo uklapa sa melanholičnijim, melodičnim gitarskim temama. Toadeater svojoj muzici bez obzira na svu tu melanholiju, daju i jedan apokaliptični šmek, koji produbljuje shoegaze meditativnost što ide uz ovakve žanrovske iskaze. Album ima samo četiri „prave“ pesme (plus jedan intro) ali one su odlično napisane i distinktne a kad bend na kraju citira i Bakunjina da pokaže da mu je srce na pravom mestu ne mogu a da ovo ne preporučim:
https://revolvermannrecords.bandcamp.com/album/bit-to-ewigen-daogen
Naravno, vest nedelje je da je Isengard izdao treći album – Vårjevndøgn, četvrt veka nakon poslednjeg dugosvirajućeg Isengard rada. Vest, naravno, nije da je ovo bizarna kombinacija lo-fi studijskog rada i pijanog eksperimentisanja, pošto su tako zvučala i prva dva Isengard albuma. Fenriz, jedini član i autor u ovom projektu je u međuvremenu sa svojim matičnim Darkthroneom prešao ceo put od blek metal ikona do rokenrol čergara koji rade šta hoće i kada hoće pa je i Vårjevndøgn album koji zapravo ne ide sa pank-folk pristupom prva dva Isengard albuma i pretvara se u neku vrstu hevi metal ekstravagance u kojoj talentovani muzičar radi šta hoće. Snimljen između 1989. i 1993. godine ovaj materijal svakako daje i ponešto impresivno u smislu šta sve Fenrizu pada na pamet da spoji, pržeći pankerski metal, stoner rok, falseto vokale, sve nabacano redom koji kao da mu je dolazio u samom trenutku snimanja. Problem sa ovim albumom je ta vernost spontanosti do mere da se trenutak kreacije vrednuje više nego gotov produkt pa su pesme, iako zapravo kompleksnih tema i aranžmana, izvođački urađene potpuno nebrižljivo, sa stalnim ukrasima i igrarijama na bubnjevima, zajebantskim falš-vokalima, od čega se same pesme često i ne čuju. Nekome će to biti interesantno kao dekonstrukcijski napor ali problem je što je ovo u startu već žanrovski nekonzistentno i po prirodi stvari ikonoklastično pa posle dekonstrukcije TOGA, ne ostaje bogznašta da se čuje. Svakako interesantno kao dokument o Fenrizovoj karijeri.
https://peaceville.bandcamp.com/album/v-rjevnd-gn
Stoner! Krećemo sa albumom (zapravo demo snimkom) iz prethodne nedelje ali dovoljno dobrim da zavredi malo vraćanje u prošlost. Slovaci Vesmyr su vrlo ubedljivi sa svojim stoner rokom na demou Lowrider koji ima sve što očekujete od onog kako danas zvuče grčki (!!!) stoner bendovi. Dakle, bluz osnova, jake gitarčine, masne solaže, rokerski štimung i pamtljivi refreni. Ovo je pritom i vrlo solidno snimljeno s obzirom da je demo pa bih rekao da Vesmyr obećavaju jako mnogo ljubiteljima teškog roka:
https://vesmyr.bandcamp.com/releases
Teksašani Ghost Ship Ritual na svom albumu-prvencu Tenth Region Of The Night sviraju vrlo lep stoner rok sa jednim organskim zvukom, spontanom energijom i fino odmerenim količinama psihodeličnih ukrasa. Ovo nisu instrumentali, ima na ovom albumu pevanja, ali sve ima jednu energiju džem sešna i vokali tu praktično nisu ni bitni. Prijatno:
https://ghostshipritual.bandcamp.com/album/tenth-region-of-the-night
Pre jedno trideset godina bi se ono što radi pitsburški Holy Rivals zvalo grunge, pre tridesetdve noise rock a pre tridesetpet verovatno samo rok. Singl 666 ima dve vrlo fazirane, zapaljive rok pesme sa puno buke ali i puno lepog gruva i ovo će se dopadati svima kojima su Sub Pop, Rough Trade a kasnije Amphetamine Reptile i slične etikete u osamdesetima i devedesetima bile takoreći druga pupčana vrpca:
https://holyrivals.bandcamp.com/album/666
Meksikanci Weedsnake su vrlo gruvi i zabavni na svojoj strani splita sa El Escuadrón de la Muerte. Ovo je dobro produciran ama sirov i spontan doom/ stoner sa malo sludge metal elemenata, agresivan a opet nekako prijateljski i prijatan. Bend odlično svira i, uprkos svoj toj pretećoj ikonografiji, uljuljkuje slušaoca u svoje naručje buke da mu bude prijatno i toplo:
https://weedsnake.bandcamp.com/album/weedsnake-el-escuadr-n-de-la-muerte-split
Echolot iz Švicarske na albumu Destrudo nude tri veoma dugačke ali interesantne pesme progresivnog doom metala što jednim okom gleda u svemir i psihodeliju ali drugim urokljivo priziva blek metal prljavštinu. Bend pritom ni malo ne beži ni od post-metal melanholije pa je ovo raznovrsna i interesantno osobena ponuda:
https://sixteentimes.bandcamp.com/album/destrudo
Giant su Australijanci (i stoneri) a njihov prvi album, Born Again Dead Again je solidnih šest pesama rifova i gruva, uz nešto malo pevanja i dosta petljanja po gitarama da se pokaže kako ovoj ekipi kanabis nije do te mere popio mozak da se sećaju samo nekih pesama Blek Sabat (a čiji se uticaj jako čuje). Solidno je to kao koncept sa pristojnom merom psihodelije i samo bih rekao da u egzekuciji treba još malčice dotegnuti stvari da bude idealno. Ne da je ovo loše na ijedan način ali bendu fali bukvalno još godinu dana usviravanja da zvuči vrhunski. No, ovo je odlično producirano pa time i vrlo prijatno za čuti:
https://loreofgiants.bandcamp.com/album/born-again-dead-again
Čikaški Rezn ima treći album, Chaotic Divine i njihov je psihodelični stoner ovde umilljat i nošen prozračnim, ritualnim gitarama, jakim, toplim rifovima i prijatnim napevima. Bend je veoma dobar u tišim, sanjivijim delovima, sa odličnim gitarskim zvukom pa mi skoro bude žao kad popale distorzije i krenu da rokaju ali u celini ovo je lepa, vrlo psihodelična ali vrlo zdrava ploča dobrih rok pesama koje hipnotišu i nežno ljuljuškaju:
https://rezzzn.bandcamp.com/album/chaotic-divine
Portorikanci Iglesia Atomica su na mene ostavili izuzetan utisak 2018. godine a i novi album, La Guerra del Fin del Mundo je, moram da kažem, izvrstan. Ovo je i dalje visokooktanski psihodelični doom metal sa mnogo gitarske pirotehnike i moćnim gruvom a bend i dalje pesme od petnaest minuta svira kao da traju tri minuta, ubrizgavajući u njih ogromnu količinu energije i dobrog raspoloženja. La Guerra del Fin del Mundo, iako instrumentalan album, vrlo je evokativan i sluša se sa zadovoljstvom više puta:
https://laiglesiaatomica.bandcamp.com/album/la-guerra-del-fin-del-mundo
Kanadski Eye of Doom na EP-ju Curse of The Pharaoh svoj zabavni, lepo odmereni doom metal dopunjuju blago orijentalnom notom da podsete na te neke egipatske ambijente koji, jasno je, nemaju mnogo veze sa današnjim, arapskim jelte, Egiptom. Ali u ljubavi i doomu je sve dopušteno. Ovo je atmosferičan, vrlo prijatan EP psihodeličnog dooma lepe produkcije i pesama koje čoveka ostavljaju gladnim za JOŠ:
https://eyeofdoom.bandcamp.com/album/curse-of-the-pharaoh-2
Pensilvanijski trio Morganthus na svom EP-ju Supercult donosi dve pesme kvalitetnog okultnog doom metala produciranog sirovo ali sviranog sigurno i sa autoritetom. Ovo su teške, jako fazirane rifčine, psihodelični gruv i hipnotički vokali, spakovani da podsete na Blek Sabat ali da budu još pomereniji ka okultnom i onostranom. Bend onda EP završava obradom Sabatove A National Acrobat, podsećajući da su i manje slavljene Sabat pesme često pravi biseri moćnih rifova i gruva. Izvrstan EP:
https://morganthus.bandcamp.com/album/-
Latvijski Frailty svira od 2003. godine a Tumši Ūdeņi, njihov četvrti album je prvo izdanje koje ima naslov na lokalnom jeziku. Progres! Muzički, iako su Frailty nazivno doom-death bend, ovo ima veliku količinu romantične melodičnosti (ili melodične romantike?) koja se balansira i dalje žestokom i distorziranom svirkom uz „ekstremne“ vokale. Frailty zapravo imaju elemente post-metala u ovome što rade ali su zvučno i produkcijski još uvek čvrsto utemeljeni u klasičnom ekstremnom saundu i to je lepa kombinacija:
https://frailtymetal.bandcamp.com/album/tum-i-de-i
Heavy Psych Sounds records ove nedelje imaju interesantno izdanje. Naime, Gabriele Fiori, koji nam je dao mnogo lepih trenutaka sa svojim bendom Black Rainbows (izdaju za istog izdavača i hvaljeni su ovde ne jednom) ima i solo projekat, Pilgrim, a čiji album, nazvan …From The Earth To The Sky And Back nije uopšte klasičan (pa čak ni neklasičan) stoner rok, već više interesantna kvaziamerikana, koju pravi Italijan opsednut Amerikom. Ovo je ploča bazirana na akustičnim gitarama, sa mnogo country i folk elemenata ali i ploča koja se ne iscrpljuje samo u jednoj viziji Amerike, pa kantri zvuke sa druge strane balansiraju afrokubanske dimenzije i različite interpretacije „on the road“ muzike. Intiman,ekspresivan i eklektičan u svom pristupu, ovo je album koji nema mnogo veze sa metalom, ali mu je blizak:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/the-pilgrim-from-the-earth-to-the-sky-and-back
Malo mi je truda trebalo da uđem u album Nadie Esta A Salvo Del Mal argentinskih Fulanno, jer je ovo mutno, muljavo produciran album kojim dominiraju brljavi basovi a gitara je, sva distorzirana do neprepoznatljivosti svedena na krčanje u pozadini. No, bend ima određenog okultno-satanističkog šmeka i kada se uho navikne na njihov grindhouse saund, bude to sedam pesama slušljivog, mračnog stoner/ doom metala:
https://fulanno.bandcamp.com/album/nadie-est-a-salvo-del-mal
Berlinski King Moon And The Purple Tongues nije stavio svoj album The Golden Giant na Bandcamp iz meni nejasnih razloga, ali slušanje na JuTjubu je dovoljno da čoveka dovede u opasno raspoloženje. Ovo je vrlo dobar, težak, fazirani stoner rok, koga napred nose izuzetno moćni bas i bubanj, a preko kojih orgija gitara sva u distorzijama i wah-wah ukrasima. Zvuk benda je sirov, prirodan, sugerišući da je ovo snimano odjednom i bez naknadnog studijskog peglanja a pesme su rokerske, bluzirane i moćne. Sve kruniše odličan vokal i The Golden Giant je jedna od najboljih hard rok ploča koje sam čuo u poslednje vreme. Nadam se da će uskoro da je stave i na Bandcamp.
https://kingmoonandthepurpletongues.bandcamp.com/track/golden-giant
Nije baš metal ali se meni vrlo dopalo da čujem je snimak sešna pod nazivom Episode II ekipe DEEBBBB a koju čine pripadnici tri ruska benda, Detieti, Evil Bear Boris i Speedball Trio. Ovih deset ljudi je sedelo i improvizovalo u studiju više sati, a Episode II je snimak najboljih delova ovih improvizacija, spakovan u četiri kompozicije od po oko 20 minuta. Gruv i improvizacija umeju da lepo idu jedno uz drugo i DEEBBBB ovde pružaju odličan, psihodeličan i za uho izuzetno prijatan program u kome nema nadmetanja u tome ko će bučnije već odgovornog slušanja i pažljivog, odmerenog doprinosa. Vrlo dobro:
https://iwkc.bandcamp.com/album/episode-2
Takođe ne baš metal ali metalcima interesantan biće album Hunting Season „benda“ Canis Lupus a koji je, reklo bi se, samo alter ego vrlo talentovanog meksičkog muzičara Carlosa Bolivara. Bolivar na ovom albumu pravi gomilu (osam, zapravo) psihodeličnih rok-minijatura koje imaju metalsku glasnost, pankersku neposrednost, psihodeličnu dušu i surf-rokersku razigranost. Muzika je instrumentalna i nepoćudna, zadovoljavajući se time da žanrove označi u prolazu ali se ne priklanjajući ni jednom do kraja a izvedbe su zastrašujuće odlične, sa autoritativnim instrumentalnim ekspresijama i izvrsnim miksom. Fenomenalno:
https://carlosbolivar.bandcamp.com/album/hunting-season
Ni Death Valley Girls nisu baš metal ali ove devojke (i jedan muškarac na gitari) proizvode možda najbolji psihodelični faz- rok ove nedelje. Under the Spell of Joy je predivno gusta, višeslojna torta zvuka i dronova, ritualnih napeva, psihodeličnih klavijatura i pištećih saksofona, i mada album svakako više ide na hipnozu nego na nokaut u prvoj rundi, ovo je, da ne bude zabune, i vrlo glasna i žestoka ploča (slučajte krešendo naslovne pesme, recimo). Jedanaest vrlo lepih komada na ovom albumu, iako imaju distinktne teme i direkcije, stapaju se na kraju u jedan prelep psihodelični ritual u slavu svetlosti i radosti pa je slušanje albuma iz početka kada se poslednja pesma završi skoro imperativ.
https://deathvalleygirls.bandcamp.com/album/under-the-spell-of-joy
Peruanci Bestial Possession postoje od 2003. godine a Altares Sangrientos im je tek drugi album. Drugim rečima, bend je sačuvao tu neku izvornu divlju, varvarsku energiju koja vrlo dobro ide uz njihov blackened thrash metal. Nisu ovo suptilno pisane pesme, da se mi razumemo, ali bend komunicira tu satanističku, nepoćudnu snagu u osam sigurno odsviranih i dobro snimljenih komada od kojih poslednji sanjari o masakru u njihovom rodnom gradu. Mislim, sik.
https://bestialpossession.bandcamp.com/album/altares-sangrientos
Čileanski Orion je nominalno deaththrash, mada bi se ovo moglo nazvati i blackened thrashom. Album Mysterivm Cosmographicvm ima tu neku staroškolsku, sirovu oštricu koju pre povezujemo sa black nego sa death metalom, ali nije da je stavljanje u pravu fioku ovde najvažnije. Važnije je da Orion dobro krljaju, sa jednom odmerenom, ali entuzijazmom ispunjenom, trkačkom kondicijom. Produkcija je takođe staroškolska ali dobra, bez umiranja u kompresiji i sa jednim ipak dinamičnim kvalitetom a rifovi su zli, poletni i meni ovo veoma prija:
https://ironbloodanddeath.bandcamp.com/album/mysterivm-cosmographicvm
Njemački Annexation sviraju vrlo klasičan thrash metal, sa tom nekom divljom oštricom – brzina, vrištavo pevanje – ali i sa disciplinom koja njihov debi album čini značajno zrelijom aferom nego što bi bilo prosto puštanje najnižim instinktima na volju. Ovo jeste klasičan thrash, dakle, klasični rifovi i solaže, ali je odsvirano vrlo savremeno, sa nepraštajuće brzim i agresivnim bubnjem i proto-slem rifovima koji mrve slušaoca na zadovoljstvo sviju. Jedanaest pesama jeste malo ambiciozno – ili sam samo ja olenjio s godinama – ali ovo je vrlo ubedljiv debi kvalitetnog, oštrog thrasha. Meni vrlo prija:
https://annexation-berlin.bandcamp.com/album/inherent-brutality
Iz prošle je nedelje ali vredi da se pomene (posebno što je originalno bilo samoizdato još u Aprilu), dakle, da je atinski Typhus sa svojim prvim albumom, Mass Produced Perfection kreirao možda ne BAŠ perfekciju, ali svakako izvrstan album elegantnog, blago progresivnog speed/ thrash metala. Typhus kao glavne uzore navode Annihilator, Megadeth i Testament i ovo je zaista pravljeno u tom nekom maniru ambicioznije thrash svirke sa ukusno komplikovanim rifovima, ali aranžmanima koji su prijatno ugođeni sa potrebom slušaoca da pored odobravajućeg namigivanja na te lepe rifove, malo zamlati i glavom. Dakle, ovo je muzika i za cerebrum i za šutku, sa vrlo interesantnim vokalnim rešenjima i generalno jako zanimljivim miksom. Prezadovoljan sam:
https://typhusmetal.bandcamp.com/album/mass-produced-perfection
Isto iz prošle nedelje ali dobro: četvrti album kalifornijskih Madrost. Tehnički vrlo impresivan deaththrash koga ova ekipa provlači je na albumu Charring the Rotting Earth dopunjen odličnim kompozitorskim veštinama pa je ovo agresivna i bučna ploča koja pritom privlači i zadržava pažnju intrigantnim pesmama visokog tempa, jake energije ali i briljantnih ideja. Bend je vrlo agresivan i ima vrlo napucan zvuk, posebno sa bas-bubnjevima koji kopaju oči koliko su oštri, pa ovo treba podneti na čisto fizičkom nivou, ali Madrost sviraju jako dobro i album prosto vuče na slušanje:
https://madrost.bandcamp.com/album/charring-the-rotting-earth
Cyanide Grenade je odlično ime za thrash metal bend, toliko dobro da skoro pomislite kako ga je izmislio neki kopirajter za potrebe neke televizijske serije. Bila bi greota da bend sa takvim imenom ne svira dobar, ljuti thrash ali srećom, trojka iz Jekaterinburga kojoj je Kind of Virus drugi album svira vrlo solidno. Ovo je stamen, odmereno brz, disciplinovan i precizan thrash dobre produkcije i očajničkog, urlajućeg vokala. Bend se trudi oko kompozicija i aranžmana ali se unutar njih trudi da ostane veran žanru pa ovo ne inovira u nekom bitnom smeru ali to uopšte ne smeta jer Rusi prave kvalitetne, memorabilne thrash metal pesme. Odlično:
https://cyanidegrenade.bandcamp.com/album/kind-of-virus
Externatropsy je solo projekat Kvebečanina po imenu Éric Tremblay-Desbiens koji je od 2018. godine snimio čak osam albuma. Znamo već da preprodukcija solo-metal bendova obično nije preporuka u pogledu kvaliteta ali najnoviji EP, Dèstruktâ Humanakyîî je zapravo vrlo zanimljiv. Tremblay-Desbiens ovde ima i bubnjara, Simona Lacoursea a muzika je nepredvidiv i mračan death metal/ slamming death metal koji deluje onako lično i ekspresivno i ne uklapa se u postojeće formate i norme. Plus, solidna produkcija:
https://externatropsy.bandcamp.com/album/d-strukt-humanaky
Indonežani Concussion zaista izazivaju kontuzije svojim brutalnim death metalom na EP-ju Evocation of the Demon. Ovo im je posle promo singla iz 2018. godine prvo izdanje i momci zakivaju sa vidnom inspiracijom i željom da podsete da se u Indoneziji svira jedan od najboljih metala na svetu. Ovo je dobro producirano i vrlo dobro odsvirano sa vrlo klasičnim pristupom žanru gde rafalne blastbitove prepeglane hromatskom rifažom sa sve flažoletima smenjuju srednjetempaški slemovi a preko čega ide nerazaznatljiv, monoton ali brutalan vokal – i tako sve u krug. Nije, dakle, za širu publiku, ali unutar BDM podžanra, ovo je vrlo dobro, Concussion imaju ukusa za dobar slem gruv i ne komplikuju kada to nije potrebno a da muzika opet ni u jednom trenutku ne pada ispod visokog tehničkog standarda postavljenog na početku. Ja vrlo zadovoljan:
https://brutalreignproductions.bandcamp.com/album/evocation-of-the-demon
Japanski Nine Faze na EP-ju Greed Outrageous Torture prže vrlo solidan deaththrash sa nekim „modernijim“ rešenjima u vidu breakdown momenata koji će možda privući mlađu publiku. Ali ovo je u globalu dopadljivo i energično i bučno i meni se sviđa:
https://ninefazeband.bandcamp.com/album/greed-outrageous-torture-2
Kanađani Into Oblivion na vrlo simpatičan način spajaju okultnozvučeći death metal i black metal na EP-ju Winds of Serpentine Ascension. Ovo su tri pesme upečatljivih gitarskih tema i zanimljivih aranžmanskih rešenja a produkcija koja je sva prirodna i neprskana vrlo pristaje ovako razigranim, maštovitim kompozicijama. Kada se na vrlo ambicioznoj, skoro dvadesetominutnoj Eagle of the Serpent Sun ispašu violine i violončela znate da bend ovo ozbiljno misli ali su vam do tada već ušli pod kožu. Fino:
https://blackdeathtriumphant.bandcamp.com/album/winds-of-serpentine-ascension
Rusi Mastemath na singlu Under the Cover of Mastemath pevaju, između ostalog, o epidemiji crne kuge u Evropi. E baš ste naboli temu za ovu godinu, rođaci! Inače, naslovna pesma isporučuje lep, glasan i odlično odsviran death metal sa dosta ideja u komponovanju, a sa druge strane je obrada My Belief od Possessed. Sve to za samo dva dolara! Vredi!
https://mastemath.bandcamp.com/album/under-the-cover-of-mastemath-single
Priznajem da za američki heavy metal bend Hittman nisam nikada čuo iako rade od polovine osamdesetih. Olakšavajuća okolnost jeste da su poslednji album snimili 1993. godine no, evo sada, skoro tri dekade kasnije, i trećeg albuma, Destroy All Humans i ovo je, reklo bi se, robustan povratak na scenu. Ne da je ovo sasvim po mom ukusu – čak ni video igru Destroy All Humans nisam nešto voleo – ali Hittman zvuče zdravo i napaljeno na albumu koji ima modernu produkciju ali i jedan patiniran, prijatno starinski ali ne staromodan prizvuk. Pritom, ovo je album sa osam pesama u 42 minuta, dakle, Hittman se nisu odali poroku preobilja koje danas mnoge muzičke umetnike odvede stranputicom. Ovo je, dakle, pristojan, klasični heavy metal koji se ne trudi da rezurektuje ’80s cheese i zvuči dostojanstveno i prijatno:
Znate da se u Africi svira metal, zanima vas da malo proučite al vas mrzi da se cimate. To je sasvim u redu, 21. Vek je. Al BAŠ za vas je onda kompilacija Fangs Volume 2 johanesburškog izdavača Mongrel Records. Ovde u zgodno probavljivom paketu imate odličan presek scene Južnoafričke Republike, vrlo informativan, sa trudom uloženim da se overe i važni i etablirani bendovi sa jedne strane, ali i da se da prostora mladim nadama. Ovo je i žanrovski agnostično pa rame uz rame dobijate slamcore bendove poput Vulvodynia, repersko-metalski Dividng the Element ili sludge intonirani Papang, te alternativce Monstroid. Odličan katalog za dalja istraživanja:
https://mongrelrecords1.bandcamp.com/album/fangs-volume-2
Ako su vam se prošle nedelje dopali švedski D-beat pankeri偏執症者 (Paranoid) na albumu Out Raising Hell, pa, ove nedelje imate i EP sa još pet pesama za koje nije bilo mesta. Out Raising Hell – Outtakes donosi još tvrdog, heavy švedskog d-beat hardkora sa jakim rifovima, grubim pevanjem i tekstovima na engleskom iako bend sve naslove piše na japanskom. Uvrnuto! Al dobro je!
https://pndftw.bandcamp.com/album/out-raising-hell-outtakes
Rumunjski Anger Dose takođe sviraju hardcore ali njihova muzika ima i melodičniju crtu. I ritmički je raznovrsnija. U osnovi, njihov album Aimless Generation je brz, žestok, crsutpunk ali sa mnogo naklona ka metalu i melodičnijim formama hardkora pa sve to lepo curi i dopašće se i metal publici:
https://angerdose.bandcamp.com/album/aimless-generation
Zagrepčani Nether desetak su se godina zvali Asylum a sada, pod novim imenom koje nose od 2018. godine imaju prvi album, Beyond the Celestial Sphere. Ovo je ambiciozna ploča mračnijeg thrash metala sa pesmama koje biju i preko devet minuta, imaju razrađene introe i aranžmane iz mnogo delova sa promenama ritma, tempa i raspoloženja. Ovo je, dakle, jedan sazreo, futuristički thrash metal koji ima elemente death zvuka (vokal, pre svega) ali se ne utapa u neprozirnosti koju vezujemo za death metal već uglavnom drži razgovetnost i energiju tog nekog tradicionalnijeg thrasha. Ima ovde gomila odličnih momenata, sa memorabilnim rifovima i nadahnutim ritmičkim rešenjima i Nether su me vrlo prijatno iznenadili time kako se pošteno drže thrash osnove i nadograđuju je progresivnim elementima ali da to ide sa jednim poštovanjem trešerskog senzibiliteta i bez nasilničkih upadanja u džez i flamenko i štajaznam. Odličan debi album!!!!!
https://tothenether.bandcamp.com/album/beyond-the-celestial-sphere
Hjustonski Blastheory svira, naravno, brutalni death metal. Njihov debi album, Anomalous Revelation se uklapa u većinu žanrovskih klišea ali ovo nije sasvim generička i derivativna muzika. Bend svojim blastbit opusima dodaje određenu dozu godfleshovske disharmonije koja, iako ne narušava kritično osnovni brutal death predložak, ipak uspeva da ga oplemeni:
https://blastheory.bandcamp.com/album/anomalous-revelation
Novozelanđani Resurrections takođe sviraju death metal ali njihov ovogodišnji debi album, Spewed Forth from Hell je više srednjetempaška, više gruvi ploča. Ali dobra. Nije ovo death metal koji izmišlja neku novu formu ali ovde ima mesta za zaista tvrde, dobre, mosh delove, ali i za briljantno osmišljene melodije koje podsećaju na Iron Maiden i lepo se uklapaju uz tvrđu, ekstremniju podlogu:
https://resurrections.bandcamp.com/album/spewed-forth-from-hell
Jednočlani Skull je iz istog mesta na Novom Zelandu, ima vrlo sličan logo a i muzički je dosta sličan pa ću naslutiti da tu ima nešto više od prijateljstva. Skull ima dužu diskografiju i Deathless mu je deseti album (a ima i album koji se zove Resurrections, čisto da bude jasno), i ovo je ponovo odličan, uglavnom srednjetempaški ali drusan, udarački death metal, dobre svirke i produkcije, koji ne izmišlja neke fraktalne matematike ali unutar izabranog stila kreira dovoljno maštovitu i veoma heavy muziku:
https://skullmetalbandnz.bandcamp.com/album/deathless
Slovaci Funus drže jednu svetlu tradiciju death metala a ta je da imaju ženu (well, devojčicu) na bas-gitari. Odobravamo, mada u suštini žudimo za više žena koje će svirati bubnjeve. Demo 2020, prvi studijski snimak ovog vrlo mladog benda je solidan death metal stare škole koji zvuči kao da je došao ravno iz 1991. godine, sa dosta trešerskih rifova, sjajnim mladalačkim vokalima i jednim lepim mošerskim senzibilitetom. Ako volite Obituary i tražite nešto u istom stilu ali sirovije, ovo je idealno:
https://funus.bandcamp.com/album/demo-2020
Conjureth iz San Dijega na svom drugom demo snimku, The Levitation Manifest drndaju old school death metal koji nije ni specijalno maštovit ni sad tu nešto kao impresivno produciran. Ali bend zvuči iskreno, napaljeno i svirka ima jedan živi, spontani osećaj što se lepo uklapa uz njene lepljive rifove i agresivne ritmove. Lepo:
https://conjureth.bandcamp.com/album/the-levitation-manifest
Još old school death surovosti, ali ovog puta sa tom nekom dimenzijom kosmičkog horora dobijamo na EP-ju Shitslime benda Wharflurch sa Floride. Ove četiri pesme su veoma mračne, ali imaju dobre, mrveće rifove i iako ovo nije brza muzika, dobar, pokretan gruv. Wharflurch su death doom bend pa ovde ima dosta te neke dostojanstvene sporosti i to se odlično uklapa uz mračnu, B-movie atmosferu:
https://wharflurch.bandcamp.com/album/shitslime
Japanke Stigmatize na svom drugom demo snimku, Severe Catastrophe takođe donose divan death doom (ali i više od toga), sa dve spore ali ne karikirano spore, teške pesme u kojima ima mesta i za interesantne harmonske preokrete. No, ovo je pre svega definisano gitarom koja zvuči kao da slušate lavu što se postojano sliva niz padinu vulkana i brutalnim vokalom basistkinje Nao. Druga pesma je, zapravo brža i podseća da je ovo bend i sa „blackened“ komponentom. Stigmatize su predivno opresivne:
https://stigmatize.bandcamp.com/album/severe-catastrophe
Finski teroristi Gorephilia na svom trećem albumu, In the Eye of Nothing sažimaju sva svoja znanja o death metalu u devet pesama mračne atmosfere, mrvećih ritmova i moćnog rif-rada. Ovo je death metal koji se ne kiti „old school“ etiketama i zapravo pruža više minuciozne svirke nego što je u OSDM trenutno trend, sa puno promena ritma i kompleksnijim aranžmanima, ali Finci se ovde prevashodno drže atmosfere i horor-ugođaja koje kreiraju raspoložene gitare a zanimljiva razrešenja koja umeju da naprave (slušati Ouroboran Labyrinth) veoma osvežavaju ovaj klasični pristup. Odlično:
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/in-the-eye-of-nothing
Oh, novi Second to Sun je tu! Rusi su me pre manje od godinu dana radovali svojim sedmim albumom, Legacy a novi, Leviathan je još jedna kolekcija raznovrsnih, multižanrovskih a opet stilski i suštinski ujednačenih pesama. Ovo je ponovo album pun iznenađenja na prvo slušanje, pun zanimljivih, sasvim smelih estetskih odluka, ali i album koji zavređuje dosta ponovljenih slušanja sa svojim vrlo sigurnim hodanjem po žici između post-metala i različitih podžanrova ekstremnog metala. Sjajno:
https://secondtosun.bandcamp.com/album/leviathan
Flesh for Shredder iz Valensije u suštini sviraju melodični death metal sa elementima metalcorea ali njihov drugi album, Flowers Of Flesh bez obzira na taj spoj žanrova koji meni nisu previše bliski, uspeva da bude prilično eminentno slušljiva ploča. Ovo je, pre svega, žestok death metal sa puno rada na gitari koji je meni vrlo simpatičan. Koji god gitarista od dvojice da je sve ovo napisao je, verovatno i šef benda jer se svi ostali instrumenti i aranžmani generalno, okreću oko gitarskih delova, prateći ne samo dinamiku , tempo i harmoniju već samu strukturu melodija. Ali dobro je to, usredsređeno uglavnom na visok tempo i mnogo promena ritma. Pevačica Marina svemu daje finalnu notu prljavštine i agresije koja veoma paše mom ukusu. Divno.
https://fleshforshredder.bandcamp.com/album/flowers-of-flesh
Klivlendski Vanik na svom četvrtom (a ne trećem) albumu, III, nude izvrstan blend speed i heavy metala. Uzgojeni, očigledno, na najlepšim delima NWOBHM i speed metal žanra, Vanik su napravili zabavnu ploču visokog tempa i odlične produkcije. Ovo je praktično moderna abeceda metal muzike pa preporučujem svima kome se vrti u glavi od žanrova i pod-žanrova da probaju Vanik koji je tako jednostavan a tako esencijalan:
https://vanik.bandcamp.com/album/iii
Season of Vengeance sa Floride sviraju interesantan heavy metal sa korenima u klasičnom zvuku, ali sa energijom koja je modernija, nemirna i zapaljiva. Istoimeni debi EP je stoga kao nekakav primer heavy metala kakav sviraju moderni klinci kojima su ekstremni metal pravci „normalni“ a ovako nešto im je interesantna diverzija. Da je produkcija malo suptilnija ovo bi bilo još bolje ali i ovako je zanimljivo:
https://seasonofvengeance.bandcamp.com/album/season-of-vengeance
Brave the Cold je projekat u kome Dirk Verbeuren, bubnjar-veteran koji je svirao u milion bendova, notabilno sa Devinom Townsendom, svira sa Mitchom Harrisom, gitaristom koga znate iz Napalm Death ali koji je, meni važnije, stojao i iza Righteous Pigs i Meathook Seed, bendova što su širili granice grindcorea (i industrial metala) osamdesetih i devedesetih godina. Harris je i sa Mickom Harrisom, sa kojim je jedno vreme svirao u Napalm Death imao i projekat Defecation a Brave the Cold je kao nekakva futuristička, dvadesetprvovekovna verzija Defecation sa ogromnim uplivom Meathook Seed industrijske hladnoće i gruva u žestok grind-death zvuk. Nije ovo, album nazvan Scarcity, legenadrna ploča i ima dosta generičkih neo-napalm momenata ali Harris je oduvek bio kompozitor posebnih interesovanja i senzibiliteta i na Scarcity dobijamo dosta uvida u njegovu maštovitost i ambiciju da i dalje istražuje granice žanra. To cenim:
Novozelandski Monsterworks su ozbiljno vredan bend. Nanizali su čak šesnaest albuma za manje od dve decenije snimanja ali činjenica da je najnoviji, ovogodišnji Malignment vrlo dobar svedoči o tome da u nekim slučajevima kvantitet zaista donosi kvalitet. Malignment je konceptualni album, nastavak kosmičkih priča sa Spacial Operations i Singularity, dva albuma još iz prošle decenije i ovakav pristup svakako zahteva širok zahvat i dubinu obrade. Monsterworks, srećom, isporučuju, pakujući svoj progresivni metal u dugačke, meditativne ali na kraju dana zadovoljavajuće kompozicije koje čine delove jednog većeg narativa. Monsterworks svakako ne pišu „hitove“ i ovaj album treba slušati pre kao jedan kontinuirani rad u osam stavova nego kao kolekciju pesama, jer će tako konzistentnost atmosfere, ritmička repetitivnost i gitarska hipnoza imati pravi smisao. Lepo:
https://monsterworks.bandcamp.com/album/malignment
Još progresive stiže od švicarskih The Erkonauts, čiji je treći album, I Want It to End vrlo „sviračka“ ploča sa puno kvalitetnog materijala, ali koja u prvi plan gura pesme. The Erkonauts vole polirtimiju, nagle dinamičke promene, pristup toplo-hladno sa vokalima koji čas viču, čas uzdržano metanišu, bas čupa a gitare se vesele i sve je to spakovano u devet pesama koje kreiraju i jedan viši, interesantan narativ. Impresivno napisano, odsvirano a bogami i producirano:
https://erkonauts.bandcamp.com/album/i-want-it-to-end
Power metal publika svakako može da se poraduje četvrtom albumu italijanskih Skeletoon a koji je kao da ste Helloween i Blind Guardian umotali u jednu sarmicu, posolili, pobiberili, dodali malo rakije pa zapalili i zgutali u jednom zalogaju. Nemesis je kolekcija brrzih, žestokih, neverovatno zaslađenih melodija posle kojih Helloweenov Eagly Fly Free deluje kao mračna, namrštena pesma, sve odsvirano kvalitetno, otpevano sa puno multitrekovanih intervala i savršeno kontrolisanih falseta. Album je za moja shvatanja predugačak i ne mogu ja ovo da odsedim iz jednog cuga, ali je sigurno jedna od najimpresivnijih power metal ploča u ovoj sezoni sa svojim gotovo evrovizijskim nivoima spektakla (slušajte Arcana Opera!!!) koji se savršeno pakuju uz brzi metal. Rispekt:
https://scarletrecords.bandcamp.com/album/nemesis
Tu je i novi Sumac, o kojima sam već pisao više puta, pa i na najnovijoj kolabroaciji titana sludge i post metala već treba znati šta da se očekuje. May You Be Held je nova kolekcija improvizacija u kojima se ekstremni metal oslobađa okova forme rok pesme i hrabro hrli u nepoznato. I dalje nepoznato, jer Turner, Cook i Yacyshyn i dalje nisu u potpunosti transformisani u free improv muzičare koji se zaista ne brinu za žanr i njegove značajke dok se poput treniranih budista prepuštaju transcendenciji čistog zvuka. Ovo znači da su i dalje na ovm albumu mnogi gestovi „naučeni“ radije nego proživljeni i da prelazak iz potpuno neidiomatskog zvuka u prepoznatljivije „metal“ formu i dalje ume da deluje kao hvatanje za pojas za spasavanje. No, to ja sad mudrujem iz svoje kule od bjelokosti: kod free improv muzike proces je svakako poenta, proizvod je samo njegov trag pa i ovaj album treba slušati otvorena uma i bez „želje“, a otkrovenja će onda možda i doći:
https://sumac.bandcamp.com/album/may-you-be-held
Naravno, izdanje nedelje, a dobrim delom i godine je svakako novi, već jedanaesti (!!!) album birmingenskog esktremnog dvojca Anaal Nathrakh, nazvan prosto Endarkenment. Dobro, nije to prost naziv, trebalo mi je nekoliko dana da se naviknem na ovu reč ali mi je, pozitivno gledano, tih nekoliko dana slušanja ovo galbuma donelo mnogo lepih momenata. Mick Kenney i Dave Hunt čitavu ovu deceniju izbacuju albume uredno, na dve godine, čineći mi svaku drugu jesen manje mračnom iako je njihova muzika, pa – kako i naslov ovog albuma sugeriše – najvećim delom sastavljena od mraka. No, i od mraka ima mračnije i Endarkenment je ploča kojim Anaal Nathrakh signalizuju da su stvari zapravo još GORE nego što smo u svojim metal/ gejming fantazijama zamišljali. Prošli album, A New Kind of Horror, koji se meni dosta dopao, meditirao je o stogodišnjici završetka prvog velikog modernog rata ali Endarkenment nije meditacija. Ovo je vrisak, razvučen na pola sata, očaj i nihilizam stavljeni pod presu i ispaljeni pravo u mozak slušaoca, da mu se stavi do znanja da odlaska sa OVOG dna više nema i da u nedostatku nade treba da razmatra svoje druge mogućnosti. Iako su i raniji albumi Anaal Nathrakh bili pesimistični i mračni, Endarkenment je jedan od najoporijih iskaza benda već utoliko što je ovde njihova muzika svedena na svoju srž. Endarkenment nema introa, nema orkestarskih aranžmana, nema industrial ukrasa ili dubstep diverzija, ovo je album koji počinje grindcore razbijanjem, ubrzavajući od nula do dvesta za pet sekundi i mada svakako dobijamo Kenneyjeve ironmaidenovske i neoklasicističke harmonije, te Huntovo melodično, epsko pevanje, i pesme ostavljaju NEŠTO mesta za disanje, preovlađujući utisak je da je ovo baražna vatra iz sve snage svo vreme. I zapravo, mada su bend mnogi, pa i ja poveremeno, često optuživali da ima formulu koja sa vremenom daje umanjene prinose, Endarkenment je demonstracija toga koliko ova formula zapravo i dalje ima snage.
Jer, ponovo, ovo su pesme lišene trikova, eksperimenata sa novim formama i pristupima, ovo su Anaal Nathrakh koji rade tačno ono po čemu ih znate i to, sasvim neiznenađujuće, uspeva da bude ne samo dovoljno već da vas obori na pod intenzitetom i kvalitetom. Ali to je samo potvrda da je formula u startu bila dobra. Kenney i dalje kompulzivno menja ritam svaki čas, Hunt i dalje menja stilove pevanja od psihotičnog vriska, preko demonskog urlanja do kingdajmondovskog falseta, pesme su i dalje višeslojne i vrtoglavo guste sa multitrekovanjem gitara, efekata i vokala dok vam se ne učini da su vas, dok niste gledali, teleportovali u pakao, ali sve to zvuči kako treba, moćno i ubedljivo iako bend bukvalno ne donosi ništa novo na meniju. Ponovo, ovde se potentnost formule, dobrano utvrđene i izlizane, veoma potvrđuje – uzmite recimo Beyond Words koja je samo niska Kenneyjevih rifova koje toliko stereotipno šeta po skali da je sasvim zamislivo da je ovo napisao dok je jedno veče odsutno prebirao po gitari, zagrevajući se za probu dok je gledao televiziju. Ali Kenney ih svira fantastično, kombinujući operetsku atmosferu sa nabijajućim, superbrzim bubnjevima da kreira pozornicu na kojoj Hunt sa svojim raskošnim tehnikama donosi narativ. Ovo je ono što Anaal Nathrakh rade već godinama i decenijama ali je Huntov anasmbl ličnosti koje se čuju preko zaošijane muzike toliko moćan da na kraju pesma impresionira iako ste svesni da ste svaki njen pojedinačni element već čuli na prethodnim albumima benda.
Endarekenment je i lirički zastrašujuće mračna ploča koja čak i u pozitivnim, optimističnim momentima (prelepa, benjaminovska Create Art, Though the World May Perish, naravno) ne ostavlja ni tračak nade da će biti bolje ili da će iko preživeti – opcija je samo da se umre časnije ili manje časno, a beščašće ilustruju opscene vizije poput Thus Always to Tyrants i Libidinous (A Pig with Cocks in Its Eyes). Ova druga, inače najbliža „pop“ muzici što ovaj album prilazi, dala je albumu i omot koji je toliko ekstreman da ga nećete videti ni na jednom striming servisu. Čak ni nama koji smo album priorderovali na Bandcampu omot nije dat uz daunloud, valjda da gnevni roditelji ne bi tužili Metal Blade i bend kada vide svinjsku glavu sa kurčevima koji vire iz očnih duplji…
Anaal Nathrakh su snimili album koji uspeva da inspiriše pa čak i mobiliše svojom energičnom, moćnom izjavom da nade nema. A kada nada prestane, mogu da nastupe ili poništenje ili katarza. Pa vi birajte.
https://anaalnathrakh.bandcamp.com/album/endarkenment
