Nedavno sam, pišući o DC-jevom događaju Knight Terrors pomenuo da je jedna od pozitivnih strana ovog krosovera bila i to što je i mlađa DC-jeva publika dobila priliku da oseti ukus Zlatnog doba superherojštine kroz rezurekciju (takoreći doslovnu) originalnog Sandmana, Wesleyja Doddsa, lika koji je u američku strip istoriju ušao još 1939. godine u publikaciji New York World’s Fair Comics. DC se na ovo odmah nadovezao i miniserijalom nazvanim samo Wesley Dodds: The Sandman, jednim ukusno pripremljenim pastišom old school gritty superherojštine u kojoj se još uvek oseća snažna aroma gotskog horora i palp miris predratne strave i užasa.
Jedan od razloga što se Dodds uopšte pojavljuje u modernim stripovima, iako je tokom poslednje tri decenije sećanje na njega uglavnom temeljito overrajtovano Gaimanovom verzijom Sandmana koja sa Doddsom jedva da je imala ikakve veze u početku je, verovatno (i malo ironično) i to da je prva sezona televizijske serije o Gaimanovom Sandmanu dobila dosta dobre reakcije, pa je DC pored stripova direktno vezanih za ovaj klasični Vertigov serijal, verovatno na insistiranje scenarista sa old school tendencijama odobrio i povratak Wesleyja Doddsa u rotaciju. Makar na kratko.
U Knight Terrors Dodds je oživljen i ubačen u mračnu košmarnu avanturu u „našem“ vremenu, radeći i boreći se rame uz rame sa savremenim superherojima da spase čovečanstvo od najnovijeg supernegativca koji ima moć da prodire u snove i kontroliše noćne more, ali originalni Sandman je operisao u tridesetima i četrdesetima, kreiran, rekosmo, pred početak Drugog svetskog rata od strane legendarnog scenariste Gardnera Foxa i crtača Allena Berta Christmana, koji je više radio u novinskom nego u magazinskom stripu. Prva Sandmanova avantura jeste bila u magazinu New York World’s Fair Comics, a već par nedelja kasnije imao je drugu u magazinu Adventure Comics i obe su uradili Fox i Christman mada su, što se tiče scenarija bile potpisane pseudonimom Larry Dean. Christman je vrlo brzo nakon crtanja ovih stripova napustio stripove, pridružio se američkoj vojnoj avijaciji, ratovao po Aziji (i ukrašavao noseve aviona svojim crtežima), te poginuo u Burmi kada su vojnici japanske imperijalne armije oborili njegov avion a onda pucali na figuru koja se spuštala padobranom…
Aktuelnu verziju originalnog Sandmana, dakle ovu u miniserijalu Wesley Dodds: The Sandman, a koji se šestim brojem završio polovinom Marta, u velikoj meri obeležava upravo avet drugog velikog rata koja se nadvija na svet. Priča, smeštena u 1940. godinu oslanja se na traumu koju je Prvi svetski rat, u to vreme poznat samo kao Veliki rat, ostavio na kolektivnoj psihi čovečanstva, i žudnju glavnog junaka da, koliko je u njegovoj moći, učini nešto da ni jedan naredni rat ne bude klanica kao što je bio ovaj prethodni, obeležen širokom upotrebom bojnih otrova u ratnim operacijama, a koji su rovove, iskopane da bi vojnici u njima bili bezbedni, pretvorili u džinovske rake ispunjene leševima.
DC je za ovu priliku na teren isterao jaku ekipu. Scenario je radio Robert Venditti, prekaljeni scenarista koji je za ovu kuću radio i razne Flashove, Green Lanterne, Supermene i Hawkmane, dok je crtač, kanadski majstor Riley Rossmo, takođe sa velikom istorijom rada za DC imao uz sebe odličnog koloristu Ivana Plascenciju, kao i leterera Toma Napolitana.
Gardner Fox je bio tvorac mnogih likova koji su obeležili zlatno doba američkog stripa i DC-jevi su aduti čak i danas, uključujući originalnog Flasha, Dr Fatea, Hawkmana, Zatannu, a onda i originalni Justice Society of America, kasnije i Justice League of America. Fox je i, praktično, tvorac multiverzuma unutar DC-jevih stripova gde je u priči Flash of Two Worlds iz 1961. godine spojio originalnog Flasha iz Zlatnog doba sa svojom srebrnodobnom verzijom i postavio temelje za koncept paralelnih „Zemalja“ odnosno univerzuma u kojima su likovi slični ali ne identični jedni drugima, time nudeći kredibilno objašnjenje za razliku između likova sa istim imenima iz stripova pre rata i iz šezdesetih, ali i otvarajući Pandorinu kutiju iz koje scenaristi poput Joshue Williamsona još uvek rado kopaju.
Venditti je neko sa velikim poštovanjem za Foxa, jer je, na kraju krajeva, već radio sa dosta njegovih kreacija i njegov pristup Sandmanu je onda ispunjen poštovanjem za originalnu kreaciju ali i nije puki pastiš Doddsovih avantura iz četrdesetih. Foxov Dodds je bio još jedan od likova na prelasku iz palpa u superherojštinu, inspirisan verovatno popularnim antiherojem iz palp romana i radio drama tridesetih godina, The Shadowom, uostalom, vizuelno njemu sličan, sa mantilom i šeširom na glavi, dok će ustupak superherojskoj estetici biti maska na licu. No, Dodds je, za razliku od Betmena na licu nosio ne imitaciju domino maske već gas-masu nalik onoj koji su vojnici u Prvom svetskom ratu nosili u rovovima kada je postalo jasno da će korišćenje bojnih otrova obeležiti ovu vojnu.
Gasni pištolj, kojim je Dodds uspavljivao svoje protivnike, umesto da ih ubije kao što bi učinio The Shadow, bio je i osnova njegovog imena, koje aludira na Sandmana iz evropskog folklora, mitsko biće što uspavljuje decu sipajući im magični pesak u oči. Doddsov Sandman je, naravno, jahao na talasu jeze koji su kasnije interpretacije mitološkog Sandmana (na primer ono što je E.T.A. Hoffmann radio početkom devetnaestog veka) unele u urbani folklor, ali Vendittijeva varijacija je interesantno savremena a opet utemeljena u istorijskom.
Naime, Dodds u najnovijem miniserijalu, jeste bogati naslednik pokojnog oca koji mu je ostavio novac i industriju, a koji se noću preoblači u superheroja i vodi rat protiv kriminalaca na gradskim ulicama, ali u ovoj verziji on to radi jer je gonjen neizdrživom kompulzijom. Kao detetu, Wesleyju je otac, veteran sa evropskog ratišta iz Velikog rata, pričao o užasima koje su bojni otrovi doneli vojsci u rovovima i, premlad da bi uopšte slušao ove priče, Wesley je i kao odrasla osoba gonjen košmarima i neizdrživim mislima o tome da je ljudska svirepost prema drugim ljudima, oličena u ubijanju nevidljivim, bezličnim gasom nešto što se mora na neki način promeniti ako čovečanstvo misli da zaista ide napred.
Njegova je opsesija, zato, da nesmrtonosni gas što ga on koristi da omami svoje protivnike i ubaci ih u košmare u kojima će se suočiti sa svojim prošlim gresima, ponudi vojsci kako bi ga ona na ratištu koristila umesto gasova koji ubijaju. Stari prijatelj pokojnog oca, uspešni i bogati industrijalac, mu pomaže da zakaže sastanak kod armijskog pukovnika ali ovaj odbija i da ga sasluša, čitajući mu umesto toga bukvicu o tome sa vojnici poput njega znaju kako se rat vodi i da civil kao što je Dodds, ma koliko da imaju dobru nameru, nemaju šta da traže u prostorijama gde se planira strategija.
Skršen odbijanjem, Wesley ovo shvata kao vrlo ličan neuspeh ali odmah potom njegova tajna laboratorija biva poharana a formule za smrtonosne gasove koje je razvio u potrazi za neletalnim uspavljujućim gasom koji mu je bio cilj, bivaju ukradene. Slučajnost? Wesley ne misli tako, bebo, i ono što sledi je delom detektivski palp a delom politička kritika vojno-industrijskog kompleksa koji ne želi da promeni prirodu rata već samo da u ratu pobeđuje brže i efikasnije.
U terminima same dramaturgije, Wesley Dodds: The Sandman je jedan familijaran narativ. Venditti glavnog junaka piše kao emotivnu, empatičnu osobu koja, nakon što stavi masku, zapravo usvaja jednu sasvim drugu personu, koja je potrebna da se suoči sa okorelim kriminalcima, ali košmari koje noću trpi, a zatim i suočavanje sa sopstvenom ranjivošću, menjaju Doddsov nastup tokom ovog stripa i on postaje još empatičniji, shvatajući da bacanje drugih ljudi u košmare jeste humanije od ubijanja, ali nije i zaista HUMANO. Ovaj lik je onda okružen prepoznatljivim palp arhetipovima, od vernog batlera/ asistenta, preko samostalne i snažne ženske osobe koja mu je i pouzdana saradnica i ravnopravna ljubavnica, pa do galerije protivnika koji svi imaju dovoljno dimenzija i jasno izraženih, logičnih motivacija da strip, i pored sve podrazumevane superherojske akcije, bude jedna intimna, emotivna priča u kojoj likovi sa stvarnim osećanjima prolaze kroz stvarne katarze i promene do njegovog kraja.
Pritom, Venditti se drži palpoidnog, prizemljenog tona i mada će Dodds više nego jednom upasti kroz zatvoren prozor u prostorije u kojima mora da dela, ovde nema kačenja na, šta ja znam, cepeline u letu niti naučnofantastičnih oružja sa zracima. Strip je gritty, akcija je brutalna i srazmerno realistična.
Naravno, kako se ipak radi o junaku koji je vezan za snove i košmare, Rossmo ima priliku da se razmahne sa papoidnim gotskim hororom i kompozicijama koje su upečatljive, sa čestim razbijanjem table na male, asimetrične panele koji pripovedanju daju jaku energiju i teksturu. Generalno, njegova grafička naracija je izvrsna, sa „kinematskim“ rezovima i kadriranjima i odličnim tempom pripovedanja. Plascencia sve utapa u tonove koji asociraju na „bolesne“ kvalitete bojnih otrova korišćenih u Prvom svetskom ratu, dopunjujući Rossmove perfektne igre svetlom, a Napolitano naravno daje prvorazrednu partiju na leteringu, često ubacujući zvučne efekte u samu kompoziciju kadrova i igrajući se sa fontovima i izgledom balončića da bi sugerisao glasove prigušene maskama.
Wesley Dodds: The Sandman je kvalitetan omaž klasičnoj zlatnodobnoj superherojštini koja je za sobom još vukla veliki legat palpa, a sa dovoljno psihloške i sociološke nadgradnje da ne bude obični pastiš. Ovaj Wesley Dodds je iznenađujuće toplo, empatično ljudsko biće, što njegove avanture pod gas-maskom čini uzbudljivijim jer je čitaocu više stalo do njega a samom Doddsu je više stalo do ljudi sa kojima ulazi u klinč. Kako Venditti voli da se vraća likovima smeštenim u prošle periode i smišlja nove priče za njih, nadamo se da dobijemo i još po neku Doddsovu avanturu, a do tada ovaj serijal na Amazonu možete priuštiti ovde.
