Danas se vraćamo nekoliko godina unazad da bismo pogledali jedan od najinteresantnijih stripova rađenih po predlošcima kompanije Walt Disney, napravljen u Evropi, od strane jednog od najcenjenijih francuskih strip-crtača u poslednjih pola stoleća. Mickey Mouse: Zombie Coffee je sa ogromnom ljubavlju napravljena posveta stripovima o Mikiju Mausu koje je radio Floyd Gottfredson tridesetih godina prošlog veka, napisana, nacrtana i kolorisana od strane Régisa Loisela, maestra iza hit serijala Ratnici sa Akbara (odnosno La Quete de l’Oiseau du Temps, „Potraga za vremenskom pticom“) koji se smatra jednim od najuticajnijih fantazijskih serijala franko-belgijskog stripa i generalnim utemeljiteljem fantazijskog podžanra u novijem evropskom stripu. O Loiselu zaista nije potrebno trošiti mnogo reči, u pitanju je višestruko nagrađivani autor o kome se sve zna i koga su praktično svi čitali u nekom od njegovih radova, ali vredi, pogotovo ovom prilikom, podsetiti da je negde početkom ovog veka veliki crtač praktično prestao da crta stripove.
Zapravo, posle stripa Mali Mélo, carnet d’un voyage au Mali, koji je izašao 2000. godine, zasnovan na Loiselovim iskustvima sa putovanja po Africi, ovaj je autor svoju strip-produkciju ograničio na pisanja scenarija za druge crtače (Vincent Mallié, Pierre Guilmard, Philippe Sternis…) a svoj je ogromni crtački talenat, nakon sarađivanja sa Diznijem na animiranim filmovima Mulan i Atlantis, reklo bi se, penzionisao.
U tom smislu, ima neke kosmičke pravde da je Loiselov povratak crtanju stripa bio upravo na Disneyjevom propertiju, sa albumom Mickey Mouse: Café Zombo koji je predstavljao jedan od ranih primera inicijative Disney Originals gde su Disney i Glenat notabilne evropske umetnike angažovali u kreiranju grafičkih romana baziranih na klasičnim stripovima. Već smo pominjali Scrooge McDuck: The Dragon of Glasgow i Walt Disney’s Mickey and Donald: Mickey’s Craziest Adventures, a Loiselov Mickey Mouse: Café Zombo je takođe 2016. godine izašao za Glenat, spakovan u široki format koji je emulirao aspekt klasičnog novinskog stripa, a onda dobio još par luksuznih evropskih reizdanja pre nego što će ga 2022. godine na Engleskom jeziku izbaciti Fantagraphics, u neprevaziđenom prevodu samog Fantagraphicsovog urednika Davida Gersteina – jedne od najzaslužnijih osoba što ovaj izdavač poslednju deceniju i kusur objavljuje definitivne edicije najvažnijih stripova iz Disneyjeve istorije ali i na Engleski jezik prevodi notabilne autore iz evropskih produkcija.
Da nešto bude odmah jasno: iako neki među nama znaju termin „zombie coffee“ kao regrutnu praksu vezanu za kontaktiranje ljudi putem Linkdina i odlazak sa njima na neformalnu kafu tokom čijeg ispijanja se razmenjuju važne informacije, Loiselov strip se odnosi na nešto mnogo bukvalnije: kafu koja kod konzumenta izaziva tako snažnu adikciju da ga pretvara u maltene doslovno zombija, osobu obuzetu potrebom da dobije još stimulansa, podložnu svim vrstama sugestija i prisila, samo da dobije svoj naredni fiks. Ako ovo ne deluje kao prikladna tema za strip o Mikiju Mausu, treba da znate da je Loisel svoj narativ ispunio gotovo letalnom količinom slepstik gegova, ali i da ovo nije strip o besprekorno čistim herojima koji u borbi protov zla trijumfuju a da baš ni malo ne uprljaju ruke. Praveći Zombie Coffee kao snažnu posvetu ranim stripovima Floyda Gottfredsona, Loisel je pokupio od njega ne samo kinetičku energiju koja često prelazi u scene nasilja – ili ako više volite politički korektnije izražavanje, „dinamične akcije“ – već i socijalni milje u kome klasni rat tinja, beskrupulozni investitori zavijaju u crno čitave gradske četvrti, a pošten radnički svet svoja najosnovnija prava na kraju brani stisnutih zuba i pesnica, jednu po jednu razbijenu glavu.
Po osnovnom dizajnu Zombie Coffee je blizak Gottfredsonovim stripovima iz tridesetih godina – ovde Miki Maus još uvek nosi samo kratke pantalone sa dugmićima i cipele, a Horacije sem okovratnika po kome je dobio i prezime, hoda po gradu potpuno nag – i sam format emulira novinski stil pripovedanja iz ovog doba, stavljajući po četiri panela u kaiš i po dva kaiša na stranicu, ali Loiselov rad olovkom, tušem i bojom uzima od animacije onog vremena makar isto onoliko koliko uzima iz Gottfredsonovih stripova. Treba se, naravno, setiti i da je novinski strip uvek bio ograničen kvalitetom papira na kome će crtež na kraju biti odštampan, ali i prostorom koji će mu biti dodeljen na stranici pa je ovo i momenat u kome još jednom moramo da sa divljenjem primetimo koliko je Gottfredson umeća prikazao kreirajući zapravo šokantno detaljne prikaze gradskih scena, egzotičnih pustolovnih lokacija, vestern pejsaža, smelih akcionih set pisova u vazduhu. Gottfredson je besprekorno ikonički stil što ga je u crtane filmove kompanije Walt Disney tokom dvadesetih godina utočio Ub Iwerks preselio u neanimirani, statični medij, a onda smislio čitave nove tehnike pripovedanja da svojim stripovima podari i tu kinematsku, „akcionu“ dimenziju.
No, Loisel čitavu stvar pomera na naredni nivo, do mere kada se čini kako je Zombie Coffee zapravo serija zaustavljenih kadrova iz nekakvog crtanog filma koji nikada nije bio objavljen. Gottfredson je ovde polazna tačka, naravno, ali Loisel se ne drži njegovih perspektiva i rakursa, često veoma formalnih, postavljenih tako da čitalac ima utisak da sedi u prvom redu pozorišta i posmatra predstavu na bini. Utesto toga, Zombie Coffee je kadriran značajno dinamičnije, sa čestim promenama rakursa, izvlačenjem „kamere“ izvan scene da se iz daleka sugeriše tranzicija, ali i ulaženjem veoma duboko u scene, tako da čitalac likove vidi izbliza u momentima strahovite tenzije ili urnebesne akcije.
Likovi su, sa svoje strane, rađeni da budu značajno izražajniji ali i elastičniji od Gottfredsonovog predloška. Gottfredson je, naravno, u velikoj meri definisao „kućni stil“ kompanije Walt Disney koji će se sa prolaskom decenija i prelaskom okeana transformisati ali uglavnom neće napuštati njegove osnovne vrednosti. Gottfredsonovi likovi gotovo uvek čuvaju svoje standardne proporcije, rade stvari koje deluju anatomski uverljivo i imaju izražajnost koja njihove fizionomije uglavnom čuva od drastičnih promena. Loisel sva ova pravila krši, kreirajući strip u kome se likovi ne samo izražavaju veoma naglašenim grimasama, već na momente skrenu u grotesku, a gde je akcija toliko intenzivna da njihova tela čine gotovo neverovatne stvari. Kako je jedan od američkih prikazivača ovog stripa primetio, ovi crteži ne idu u deformacijama tela i lica likova dalje nego što su išli crtani filmovi onog doba, ali Loisel bira da nam prikaže trenutke u kojima su oni izvitopereni do maksimuma, nešto što u crtanom filmu traje delić sekunde i prođe a što je ovde, uhvaćeno na papiru za večnost, izvor ogromne, gotovo manijakalne energije. Intenzivni kolori dopunjuju Loiselov rad sa olovkama, perima i četkicama i ovo je, evo da kažemo, jedan od najbolje nacrtanih stripova o Mikiju Mausu svih vremena, baš onako kako biste očekivali od jedinstvenog spajanja jednog od najvećih francuskih crtača sa ikoničkom temom i predloškom.
Narativno, Zombie Coffee uzima za osnovu temu koja se više puta provlačila kroz Gottfredsonove radove a onda sa njom odlazi u radikalnom smeru. Nastajali tokom velike ekonomske (i socijalne) depresije u SAD tridesetih godina, mnogi su se Gottfredsonovi stripovi vrteli oko problema nalaženja posla, nemaštine koja nominalno srednjeklasne likove gura prema siromaštvu, pa i ilegalnih načina da se do sredstava za život nekako ipak dođe. Gottfredson se trudio da ovim stripovima da optimističku notu, prikazujući likove kao preduzimljive, dovitljive, požrtvovane i na kraju često moralno superiorne u odnosu na druge koji su teška vremena koristili da prevarno dođu do profita.
Loisel kreće iz istog startnog položaja, ali onda ide značajno dublje đonom, ulazeći sasvim otvoreno u zonu klasnog rata. Ovo je strip u kome prva trećina skoro da nema nikakvog uticaja na samu radnju jer se bavi dugačkom sekvencom odlaska na kampovanje u kojoj Miki, Horacije, Belka i Mini odlaze u prirodu da sa Pajom provedu nekoliko dana kampujući, pecajući i vozeći se njegovim brodićem i Loisel je koristi da dizajnira neke od najurnebesnijih scena slepstik humora koje su jasni omaži crtanim filmovima ove epohe, sa Belkom i Mini koje se bore protiv vrane što im otima palačinke, sa Pajom koji ne uspeva da porine svoj brod u reku (i maltene gine u pokušajima), sa puno padanja u vodu, sukoba sa kornjačama itd. Ovo je standardni program omažiranja crtanih filmova, ali i karakterni deo stripa u kome se njegovi heroji profilišu kao pošten, materijalno ali ne i duhovno siromašan svet, a što će konteksualizovati sve što dolazi kasnije.
Zapravo Miki i Horacije*u uvodnom delu čitaocu prikazuju realnost velike depresije sa bezuspešnim pokušajima da nađu posao kod sumnjivih poslodavaca, i odlukom da idu na kampovanje kako bi bar na nekoliko dana misli skrenuli sa zjapeće socijalne provalije u koju kao da čitav grad upada.
*koji je ovde, u skladu sa nekim Gottfredsonovim radovima, Mikijev nespretni ali entuzijastični saradnik, dok je za Šilju rezervisana sporedna uloga ekscentričnog blentavog komšije
Po povratku sa kampovanja, pak, naši junaci zatiču skoro opusteo komšiluk i „pravi“ zaplet onda počinje da se pomalja sa prevrtljivim investitorom koji otkupljuje kuće i parcele od radničke klase, kako bi tu sagradio kompleks golf-igrališta za bogataše, sa obećanjem da će dok gradnja traje, svi imati posao a da će porodice moći da godinu dana besplatno žive u paviljonu koji im je on darežljivo ustupio. Termin „džentrifikacija“ još nije bio široko korišćen u ono vreme, ali je ova vrsta „slumlord“ mešetara itekako postojala i koristila sve trikove i tehnike koje Loisel ovde prikazuje da ostvari svoje naume. Radnici koji svoje teško stečene kuće prodaju u bescenje jer im se u zamenu garantuje kakvo-takvo zaposlenje su – upravo putem „zombi kafe“ – dalje navedeni da praktično sve svoje zarađene nadnice potroše u kompanijskoj menzi na samom gradilištu, time zapravo vraćajući svu zaradu od svog rada istoj firmi koja ih je isplatila. Njihove žene i deca su umireni time što u paviljonima stanuju besplatno – ali samo tokom godinu dana koliko traje krčenje terena i izgradnja golf-igrališta – a oni koji ne pristaju na ovakvu pogodbu bivaju u nju uterani noćnim akcijama podmetanja požara.
Utoliko, kada Miki, Mini, Horacije i Belka shvate šta se dešava u kraju, njihova reakcija je intuitivno odbrambena. Mini preduzetniku otvoreno kaže da kuću nikada neće prodati a kada ovaj noću pošalje Hromog Dabu da, prvo teglom punom termita a onda i starom, dobrom, kantom benzina i kutijom šibica vrednost njene nekretnine svede na praktično nulu i natera je da plac proda, Miki i Horacije će fizički braniti svetost ognjišta.
I ovo nisu neke formalne borbe, obavezni sastavi stripa koji ima i malo akcije, već punokrvne akcione scene smeštene između slepstik komedije i kinematske tuče kakvu biste očekivali od Waltera Hilla ili Garetha Evansa. Miki Maus ovde nije tek rastom omaleni ali dovitljivi detektiv koji će nadmudriti svoje protivnike ma koliko da su od njega veći, već klasnim buntom i pravovernim blue collar gnevom pokretani fajter koji u tuče uleće bez obzira što je šansa da u njima pobedi relativno slaba. Miki, naprosto, brani ono jedino što ima, malo dragocene imovine, krov nad glavom, ponos života u kome on sam određuje za koga će da radi i može da se pogađa za cenu svog rada. Loisel ovo radi PERFEKTNO, kreirajući akcione set pisove u finalu stripa od kojih čitaocu ispadaju oči.
Strukturalno, ovo svakako nije savršen strip, Loisel prioritizuje geg u odnosu na tempo pa u više navrata priča napušta svoj fokus na centralni zaplet zarad tangenti koje ne doprinose njegovom razvoju – kao što je na primer ekspanzivna scena u kojoj Horacije i Miki Šilju „skidaju“ sa kafe i „leče“ od adikcije tako što ga pošteno propuste kroz šake – i ovo svakako manje usredsređenog čitaoca može da skrene sa tračnica i odvede putem blage konfuzije u vezi sa tim šta to čita i o čemu se tu radi. No, šarm ovog stripa, neverovatna energija njegovog crteža ali i dijaloga koji su sočni, bučni, jako karakterni, su toliko intenzivni da je nemoguće o njemu ne pričati skoro isključivo u superlativima. Mickey Mouse: Zombie Coffee je remek-delo omaža i ekstrapolacije klasičnog američkog stripa urađeno od strane vrhunskog francuskog majstora i njega bi svako trebalo da pročita. Fantagraphics ga prodaje ovde.
