Somna, grafički roman – sasvim nepotrebno objavljen u tri nastavka, BUT MORE ON THAT LATER – urađen od strane dve izuzetno cenjene autorke amerikih stripova, od kojih je jedna Amerikanka a druga Engleskinja, je i prvi strip koji ovde obrađujem a koji je izdao za sada najnoviji američki nezavisni izdavač DSTLRY. Osnovana prošle godine u Maju ova firma se od drugih sličnih izdvaja na ime svog jedinstvenog pristupa digitalnoj publikaciji stripova, sa svesnim, intencionalnim naporom da digitalne stripove dovede na nivo papirnih koristeći neke od istorijski najkontroverznijih taktika zbog kojih već bar trideset godina deo publike gunđa i govori o propasti ili makar kreativnoj ispražnjenosti američke strip-industrije.
Osnivači DSTLRY-ja su, za razliku od recimo takođe relativno recentno utemeljenih Ahoy! Comics ili AWA, gde su na čelu firmi iskusni kreatori, autori i urednici, dvojica, hajde da kažemo, strip-preduzimača. David Steinberger i Chip Mosher su radili za pokojni ComiXology, onlajn servis koji je jedan kratak period vremena delovao kao „Steam za stripove“, dakle, ujedinjujući servis za kupovinu i čitanje digitalnih stripova putem kojeg je dobar deo izdavača prodavao svoje radove jer su uslovi za njih bili dobri, dok su čitaoci imali pristup vrlo pristojnom alatu za čitanje, lako upravljivoj sopstvenoj digitalnoj biblioteci, brojnim smislenim promocijama i akcijskim popustima. Mislim da ComiXology nisam koristio duže od dve godine a da sam na kraju na njemu imao nekih petstotinak individualnih stripova.
Čovek bi pomislio da ovo po definiciji svedoči o dobrom poslovnom modelu koji zadovoljava i izdavače, i autore, i čitaoce i šerholdere, ali naravno da u ovom trenutku naše deljenje povijesne zbiljnosti u kome, da se podsetimo mudre distinkcije Janisa Varufakisa, tehnofeudalizam zamenjuje kapitalizam, ne možemo zauvek imati lepe, korisne stvari. Cory Doctorow je pre par godina skovao termin enšitifikacija, kojim se zbirno opisuju koraci što dovode do „zaseravanja“ velikih internet servisa koji su u jednom trenutku, činilo se, radili sve apsolutno kako treba: u prvom koraku firma koristi veliki investitorski kapital da privuče sebi što je više moguće korisnika, nudeći odlične uslove, niske cene, dobro korisničko iskustvo; u drugom koraku, kada je privukla toliko korisnika da ima de fakto monopolski položaj i zna da korisnici nemaju alternativu, ona će početi da eksploatiše korisnike da bi se umilila dobavljačima, nudeći NJIMA sjajne uslove, odložena plaćanja, dobre promocije; u trećem koraku, kada je i u ovoj sferi dosegla de fakto monopol i zna da ni dobavljači nemaju alternativu i moraju da rade preko njih ili da napuste biznis, firma eksploatiše dobavljače kako bi sav profit išao šerholderima. Rezultat je očajno iskustvo za korisnike (visoke cene, opadajući kvalitet usluge, nekvalitetna korisnička podrška), očajno iskustvo za dobavljače (naplaćivanje promocije, odnosno aktivno sprečavanje toga da vas potrošači otkriju ako niste platili posebnu promociju, stalna igra sa algoritmima koja je praktično iznuda za dobavljače, nikakva zaštita od lažnog brendiranja itd.) i model u kome samo deoničari profitiraju, mada isključivo na ime monopola koji ne bi smeo da postoji da državna regulativa radi svoj posao. Ali ne radi jer je potplaćena, ucenjena, lobistički sputana.
Cory Doctorow, jedan od najvažnijih, jelte, mislilaca našeg digitalnog doba, često koristi Amazon kao pokazni primer za enšitifikaciju a baš je, sećamo se, Amazon bio taj koji je pre nekoliko godina kupio ComiXology. Doctorow u svojim tekstovima i javnim nastupima ukazuje da današnji kapitalisti nisu više skloni kartelskom udruživanju nego oni od pre pola veka, već da je negde od osamdesetih godina, sa usponom neoliberalnih političara u državama zapada (poglavito SAD u vreme Reganove administracije i UK u vreme Margaret Tačer) počela da se provlači priča da monpol nije loš sam po sebi već da je loš samo ako potrošačima umanjuje kvalitet usluge. Tada je negde utemeljena ideja „dobrog monopola“, firme koja ima monopolski položaj ali je do njega došla tako što je bila dobra prema potrošačima pa su oni „organski“ stremili da koriste njene usluge. U praksi ovo je značilo da je zakonodavstvo kreirano da sprečava kartelska udruživanja i monopolističke incidente prestalo da se striktno primenjuje i sada smo tu gde jesmo: Amazon je kupio ComiXology, trubio da je ovo prirodna fuzija najvećeg distributera digitalnih stripova i najvećeg distributera digitalnih knjiga i onda, posle svega par godina apsolutno razorio ComiXology, uništivši i lične biblioteke korisnika i iskustvo čitanja onlajn i lakoću pronalaženja proizvoda za one koji ne plaćaju reket. Otkada je ComiXology utopljen u Amazon/ Kindle nisam kupio ni jedan digitalni strip na Amazonu i svaki put kada na kraju teksta ostavim link za kupovinu stripova na Amazonu osetim se malo i kao licemer…
Opširna tangenta, ali potrebna, da bi se shvatilo zašto sam u startu bio spreman da dam dosta dobre volje DSTRLY-ju, samo da bih ih poslednjih godinu i kusur dana posmatrao sa podignutom obrvom i povišenom pažnjom.
Steinberg je bio jedan od osnivača ComiXologyja a Mosher njegov CEO i njihova ideja za DSTLRY je, pa, u neku ruku i revolcionarna, mada, slutim, najviše u tome da su smislili novi trik da se umile deoničarima. No, na papiru ovo je, još uvek, zanimljiv eksperiment. DSTLRY naime digitalne stripove tretira kao papirne, odnosno svaku digitalnu kopiju koju proda indeksira kao jedinstvenu u svojoj bazi. Ona dalje može biti preprodata od strane originalnog kupca (naravno, koristeći DSTLRY-jev tržišni ekosistem) i procenat od te prodaje ide i firmi ali i samim autorima stripa, koji ne samo da zadržavaju prava na strip već po definiciji imaju i deo vlasništva u samoj kompaniji.
Ovo je jedan, da priznamo, inovativan pristup distribuciji stripa ali i odnosu autor-izdavač gde je svaki autor koji objavi za DSTLRY istovremeno i deoničar a ne samo ugovorac i mada je još rano da pričamo o tome koliko se ovaj model dokazao u praksi – možda će zaista biti dobar za kreatore – ono što stoji je da su DSTLRY neke od najgorih elemenata prakse fizičke distribucije stripova preneli u digitalnu sferu. Konkretno: izdavanje gomile alternativnih naslovnih strana za stripove u ograničenim tiražima i time odnosni skok u cenama podstican spekulativnim kupovinama korisnika koji kupovinu stripa sada hvataju kao investiciju a ne kao ulazak u oplemenjujući odnos sa ljudskom kulturom. Ako odete na sajt DSTLRY-ja i pogledate koliko koštaju digitalna izdanja stripova, biće vam sve jasno. Mislim, MNOGO, mnogo koštaju.
Enivej, istorija će pokazati koliko je ovo bilo dobro ili loše i za koga, ali nije netačno reči da je firma uspela da privuče dosta jakih autora na svoju stranu, od Jocka i Briana Azzarella preko Mirke Andolfo i Jamieja McKelvieja pa do Scotta Snydera i Jamesa Tyniona četvrtog. A strip o kome danas pričamo uradile su dve veoma ugledne autorke: Becky Cloonan i Tula Lotay (to jest Lisa Wood).
Lotay i Cloonanova su ovaj strip zajedno napisale a crtale na smenu i možda je najveća zamerka koju na njega imam to da ove dve vrsne ilustratorke imaju sasvim razlilčite stilove, koji se u okvirima ovog narativa ne smenjuju nekim meni logičnim redosledom. Cloonanova je crtačica izrazito usmerena na rad sa linijama, klasično stripovski orijentisana i u pogledu pripovedačkog postupka i u pogledu karakterizacija. Lotay sa svoje strane ima znatno više „slikarski“ nastup, sa manje rada sa linijama, mnogo rada sa kolorom i digitalnim efektima, sa kompozicijama koje su manje intuitivne u smislu vođenja pogleda čitaoca i pre podsećaju na slikare iz šesnaestog veka sa kompleksnim kompozicijama sastavljenim od mnogo scena koje možete posmatrati bilo kojim redosledom. Nije da ovo Somna čini „lošim“ stripom, DALEKO OD TOGA, ali lagao bih kada ne bih rekao da ovo nije uticalo na moje iskustvo čitanja.
No, u globalu, Somna je ne samo prilično dobar strip već je i prilično VAŽAN jer u svoj centar stavlja jednu značajnu temu koja, ma koliko da je tehnički gledano „stara“ zapravo i dalje predstavlja dobar deo okvira u kome funkcioniše moderno društvo. Nažalost, dodao bih.
Spaljivanje žena na lomači zato što su prvo bile osumnjičene za saradnju sa nečastivim i veštičarenje, a onda im je suđeno pa je i „dokazano“ da su veštice u službi đavola je praksa koju bi danas valjda bilo prirodno nazvati varvarskom, porediti je možda sa praksom podnošenja ljudske žrtve bogovima koju često ističemo kao nehumanu kada pričamo o mezoameričkim starosedeocima, ali možda najstrašnija stvar u vezi sa njom je to da je ona bila deo svakodnevnice jednog u mnogim elementima prosvećenog doba.
Malleus Maleficarum je knjiga napisana u poznom petnaestom stoleću, dakle, skoro čitav vek nakon Kolumbovog iskrcavanja na američki kontinent čime je otkriven „novi svet“, a onda je korišćena u progonima „veštica“ sve do sedamnaestog veka. Štaviše, u vreme kada je publikovana, ona je od strane dobrog broja tadašnjih teologa smatrana negativnim tekstom koji podstiče neetičke i nezakonite procedure, a njena stvarna primena u progonima i suđenjima je procvetala u šesnaestom i sedamnaestom stoleću. Konteksta radi, dakle, u eri koja se smatra zorom prosvetiteljstva, sa takvim umovima kao što su bili Isak Njutn i Blez Paskal na evropskoj intelektualnoj sceni, tragači za vešticama su i dalje optužene žene stavljali na testove preporučivane tekstom koji je napisao nemački inkvizitor opsednut ženskom seksualnošću dva veka ranije, i onda spaljivane na lomačama u jednom od najbrutalnijih zamislivih načina da se ljudsko biće osudi na smrt.
To da Evropa nosi ovu vrstu etičkog žiga na svojoj savesti, koji ne može da pripiše „mračnom srednjem veku“ je uvek dobro imati na umu kada danas pričamo o tome da su žene, jelte, ravnopravne u društvu i da se, eto, ljudi (aka muškarci) samo pobune kada one traže „više“ nego što im po nekakvom pravu „pripada“. Rodne uloge u društvu, makar u onom u kome mi živimo, nisu „zvanično“ propisane (sem kad jesu) ali i dalje u ogromnoj meri utiču na društvene procese, pa onda u ekstremnim slučajevima, a kojih u Srbiji statistički ima daleko previše, takđe utiču i na bezbednost žena. Branitelji „ravnopravnosti“ shvaćene kao „zakon i društvo treba da budu slepi za rod i da sve tretiraju ISTO“ često skoče kao opareni kada se pomene samo koncept uvbođenja femicida kao posebnog krivičnog dela i polome se da pokažu da broj ubijenih žena od strane bivših i sadašnjih partnera „nije ništa“ u opštoj statistici smrtnosti, kao da je, jebem mu miša, isto kada vas na pešačkom prelazi zgazi pijani klinac koji je ćaletu ukrao ključ iz torbice i kada vas od batina ubije muž.
Somna nije strip o ravnopravnosti, ali jeste strip o percepciji rodnih uloga u društvu koje sebe smatra prosvećenim, dobro organizovanim, sa institucijama koje, jelte, rade svoj posao. Ovo je društvo, recimo, šesnaestog (možda i sedamnaestog veka), negde u Evropi, svakako u okvirima onog što se pamti kao Sveto Rimsko Carstvo, a fokus priče je na maloj zajednici u kojoj se ponašanje žena posmatra pod mikroskopom (Još uvek neizmišljenim! Koristim metafore!) jer postoji jasan narativ o tome da su one prevrtljiva bića uvek i na svakom mestu izložena riziku da ih nečastivi zavede i navede na veštičarenje, kojim će one naneti zlo svom okruženju.
Glavna junakinja, Ingrid je, jelte, žena koja živi u mestu gde se zna šta je čiji posao, od kovača, preko domaćica i lokalnog katoličkog sveštenika pa do njenog muža koji je „sudski izvršitelj“, aka lovac na veštice. Ingridin suprug je poštovan, koristan član zajednice, koji ima važan posao u domenu zaštite te iste zajednice od zla i on ovaj posao shvata ozbiljno i ponosi se njime. Naravno, čak i on je svestan da spaljivanje žena na lomači nije prijatna rabota, ma koliko da se time čuva duhovna higijena, pa kada njegova sopstvena supruga počne da ima učestale „košmare“ u kojima pušta čudne zvukove koji njega znaju i da probude, on se trudi da što duže može nju štiti od stresova i nada se da su u pitanju zaista samo noćne more.
Somna je, dobrim delom erotski strip i govori upravo o seksualnom nagonu žene koji ni u šesnaestom veku nije, uprkos katoličkoj crkvi, bio isključivo i uvek usmeren samo na časnu reprodukciju ljudske rase. Ingrid je žena koja ima jak seksualni nagon a koji je, razumljivo, veoma potisnut na ime bogobojažljivog i mizogino-pretećeg okruženja u kome živi, te muža koji je stub zajednice što počiva na represiji ženske seksualnosti, i njena borba sa sopstvenom seksualnošću je u centru ovog narativa. Autorke je spretno postavljaju u širi kontekst u kome vidimo kakvi su odnosi između supružnika u selu, vidimo da katolički moral podstican lomačama i javnim spaljivanjima i dalje ne sprečava ljude da imaju vanbračni seks, da varaju supružnike i generalno rade sve ono što su odvajkada radili i rade i danas, ali su prikazane i manipulacije kojima će spretni članovi zajednice stvoriti iluziju da se neko drugi bavi veštičarenjem, okrenuti sugrađane protiv njega (statistički uglavnom „nje“) i zazvati suđenje na kome će ova osoba na kraju biti proglašena vešticom i spaljena. „Kenslovanje“ u šesnaestom veku jeste imalo formu „pravog“ suđenja i to da su bizarni testovi koje je izmaštao petnaestovekovni inkvizitor kom je papa na kraju zabranio da se bavi ovim poslom bili prihvaćeni kao formalni alat kojim su određivane ljudske sudbine je… strašno.
Somna je i žanrovski neka vrsta erotične horor-fantazmagorije jer Ingrid nije samo žena-koja-masturbira već žena čiji živi snovi možda, zaista, i nisu samo snovi. Mračna, dijabolična figura koja se u njima pojavljuje postaje njen ljubavnik i ima odlike đavolskog zavodnika, muškarca zainteresovanog samo za erotsko, samo za ono grešno u domenu seksa, a Ingrid u ovim snovima (ili DA LI SU ovo samo snovi?) pronalazi stvari koje nikada nije iskusila sa mužem i za koje ZNA da bi bile smatrane smrtnim grehom ako bi se za njih saznalo.
Autorke ostavljaju nedorečenim to da li Ingrid samo sanja, da li ima psihotične halucinacije ili je istinski posednuta od strane demona iz pakla, i mogu da to ostave nedorečenim jer to NIJE BITNO za ovaj narativ. Njegova poenta je u buđenju seksualnog identiteta žene koja postupno shvata da ni ona ni njeno zadovoljstvo nisu muško vlasništvo i ma koliko ovaj koncept možda delovao aistorijski isuviše napredan za ono doba, Somna je kvalitetno ispripovedan narativ koji ovu ideju časno postavlja u konkretni istorijski konteks. Somna nam daje uverljive likove sa logičnim motivacijama i reakcijama, i donosi pred nas jednu tragičnu ali poučnu priču što rezonira i sa našim današnjim iskustvom u kome seksualnost žene prečesto i dalje biva percipirana kao opasnost za muškarca, a onda nekom bizarnom logikom – i za čitavo društvo. Spaljivanja na lomači nema toliko često, ali „slut shaming“ je i dalje neverovatno mnogo raširen s obzirom na to koliko je društvo generalno prožeto seksom, a učestalo partnersko nasilje i dalje podseća da se žena neretko smatra vlasništvom muškarca u mnogim dimenzijama.
Šta smo onda rekli za crtež? Pa, on je sjajan u obe verzije. Cloonanova je ovo, očigledno, radila metodično, promišljajući svaku kompoziciju ponaosob i rezultat je da su njene table fascinantno prepune atmosfere i pripovedane jednim teškim, odmerenim tempom koji sugeriše stalnu represiju, stalna skrivanja i tajne. Cloonanova je jedan od apsolutno najboljih ilustratora u američkom mejnstrim stripu (bez obzira na rodno određenje) u poslednjih dvadesetak godina i mada Somna zapravo ima manje geometrijskog vatrometa i teksturalne hipnoze kad se uporedi sa Southern Cross, The True Lives of the Fabulous Killjoys, American Virgin ili sa Demo, koji ju je pre ravno dvadeset godina i lansirao na centar pozornice stripova američkog glavnog toka, ovo je jedna od onih demonstracija kako manje može biti više. Kompozicije su ovde prošišćene, bez viškova detalja, kadriranje odmereno, tempo pripovedanja pažljiv a kolori atmosferični (pretpostavka je da ih je radio Lee Loughridge jer je potpisan kao jedan od dvojice kolorista na ovom stripu).
Sa svoje strane, Tula Lotay, razumljivo, briljira svojim slikarskim radom, nudeći snolik, psihodeličan pogled „sa druge strane“, no, kako rekoh, prelazi između dva stila umeju da malo poremete tok čitanja. Naime, u početku strip kao da ima jasnu podelu između dve ilustratorke, gde Cloonanova radi scene iz „normalnog“ sveta a Lotay crta ono što se dešava u snovima/ halucinacijama. Ali ova logika biva već pre prve trećine narativa narušena i prelazi ponekada deluju kao da se dešavaju arbitrarno, usred rečenice. I sad, možda ovo deluje kao sitničarenje, ali MENE je to izbacivalo iz priče, jer Cloonanova i Lotay imaju sasvim različite pripovedne postupke, kako smo gore već naveli, gde nije problem u razlikama između toga kako svaka od njih crta lica likova, koliko je utisak kao da ste okrenuli stranu i bukvalno čitate drugi strip.
Ovo, NAGLAŠAVAM, ni u kom slučaju ne znači da Lotay ovde radi loš posao. Njen stil sam zapazio pre desetak godina kada je ilustrovala Ellisov post-superherojski esej-u-striu-i-o-stripu, Supreme Blue Rose a u međuvremenu je značajno razradila ruku – ili je samo imala više vremena da radi na Somna – pa je ovo jedan raskošan koloplet erotskih studija anatomije, halucinantnih prikaza demonskog, spajanja putenog i blještećih svetala koja stižu sa druge strane, ali i senki koje se talasaju i poput dima na trenutak zauzimaju prepoznatljiv oblike. Kolore je kod nje radio, skoro stoposto, Dee Cunniffe, jer joj je on i inače čest njezin saradnik a potpisan je kao drugi kolorista na ovom stripu, dok je letering, vrlo nadahnuto, za celu priču (sem za uvod gde ga je radio legendarni Richard Starkings), dizajnirao i briljantno upisao Lucas Gattoni.
Somna je kvalitetan grafički roman koji je najbolje čitati u jednom dahu i to da ga je izdavač podelio na tri dela je zaista, reklo bi se, samo marketinški potez da se proda više alternativnih verzija naslovnih strana. Utoliko, moja je preporuka da se ovo kupi u okviru tvrdokoričene kolekcije koja je, u trenutku dok ovo kucam još neke četiri nedelje u budućnosti ali će biti dostupna kada vi tekst budete čitali. Pa onda, evo DSTLRY stranice za strip ako biste da kupujete digitalne kopije koje je moguće preprodati, a ovde imate Amazonovu stranicu.
