U maju se završilo izlaženje šestodelnog serijala izdavača IDW pomalo (i nimalo slučajno) poetičnog imena, Beneath the Trees Where Nobody Sees, a kolekcija bi, ako sam dobro podesio izlazak ovog prikaza, trebalo bi da se u prodaji pojavi sutra. Beneath the Trees Where Nobody Sees je strip-debi autora Patricka Horvatha, spretna igra sa tropima popularne kulture i neumereno atraktivna vizuelna ponuda spakovana u narativ koji prosto moli da bude adaptiran za televiziju.
Ovo poslednje, da se razumemo, nije neko preterano iznenađenje. Horvath je svoje veštine tesao prevashodno u medijumu pokretnih slika, radeći poslednjih desetak godina na nekoliko nezavisnih projekata za bioskop i televiziju. Pričamo o filmovima poput Southbound (gde je Horvath režirao jedan segment antologije), Entrance, gde je bio ko-režiser, The Night House, gde je radio specijalne efekte, i televizijskoj seriji Hell Parade koju je takođe režirao barem jednim delom. Priča je da ga je spori tempo dobijanja mogućnosti da se radi na novim projektima u filmsko-televizijskoj produkciji frustrirao pa da se vratio „detinjoj strasti vezanoj za crtanje“. Prvo je nekoliko godina vežbao, crtajući svakog dana, onda je objavio samoizdati grafički roman Free For All (koji ove godine dobije i štampanu verziju), nacrtao je jednu epizodu horor antologije Haha za Image (o kojoj smo biranim rečima govorili ovde) i to je pomoglo da ga primete ljudi iz IDW-a. IDW i inače poslednjih godina pravi svestan napor da pronađe nove, još uvek nepromovisane i neobjavljivane autore sa kojima bi mogao da proba nešto novo pa je od Horvatha tražen pič i od njega je nastao Beneath the Trees Where Nobody Sees. A sam pič je nastao od jedne skice koju je Horvath radio tokom godina vežbanja, na kojoj plišani medved u šapici drži okrvavljenu sekiru. Iako se ovaj serijal fokusira na svet u kome životinje što najviše podsećaju na igračke od pliša imaju svoje „normalno“ društvo i žive poput ljudi, u jednoj bajkovitoj svakodnevnici prijateljskog ćaskanja i uzajamnog razumevanja, već naslovna strana prvog broja, sa plišanom medvedicom koja u jednoj ruci nosi ašov a drugom vuče za sobom džak koji na travi ostavlja krvav trag sugerisala je da ima nečeg, jelte, trulog u toj državi zverskoj. Sam naslov serijala je preuzet iz dečije pesmice Teddy Bear’s Picnic i, očigledno, treba da rekontekstualizacijom nevine detinje rime izazove u čitaocu osećaj tenzije, intrge, možda i nelagode.
Da budem iskren, ja sam to sve nekako uspeo da preskočim, ignorišući i jasne signale naslovne strane prvog broja i tu, u teoriji, sugestivnu rimu pa sam prvih nekoliko strana ovog stripa čitao sa podignutom obrvom pitajući se da li će ovo biti neka gorkoslatka priča o živim igračkama koje, pokazaće se, i same mogu da imaju osećanja kao i deca koja se njima igraju, da čeznu, pate, osećaju se usamljeno, samo da bi do kraja stripa prepoznale vrednost pravog prijateljstva, neskrivanja ranjivosti, deljenja emocija sa svojima bližnjima. Uostalom, početak prve epizode pravi ogromne napore da nam pokaže da gradić Woodbrook negde, recimo, na američkom Srednjem zapadu, ima pastoralnu energiju S-ranga. Ovo je, dakle, mestašce gde se svi znaju i svi jedni druge pozdravljaju kada jedni ujutro krenu na posao, da otvaraju prodavnice, drugi vode decu u park, treći su izašli da popiju penzionersku kafu i kupe novine. Činjenica da su u pitanju životinje ekspresivnih lica, antropomorfne ali sa dovoljno kvaliteta igračaka u svojoj pojavi samo još pojačava utisak da se radi o savršenoj, bajkovitoj utopiji u kojoj je sve svakog dana isto ali je to u redu jer je sve svakome uglavnom potaman, pa čak i kad se nekome desi nešto ružno, tu su komšije, rodbina, generalno cela zajednica da priskoče u pomoć i da na kraju nekako bude sve kako treba.
U centru ove provincijske pastorale je medvedica Samantha, vlasnica prodavnice u kojoj se prodaje farba, alat, materijal za kupatilo, sve što možete da zamislite, jedna drusna, sada već ozbiljno sredovečna žena koja se nikada nije udavala, nema decu, ali živi jednim očigledno zadovoljnim životom, držeći rasejanog kratkovidog Charlieja (koji je krtica, naravno) kao prodavca u firmi iako je jasno da bi njegov posao neka mlađa i okretnija osoba radila značajno brže. Mizanscen je napravljen tako da sve informacije o njemu usvajamo organski, od toga da je tempo života u Woodbrooku spor ali ugodan, pa do toga da niko, reklo bi se, nema mobilni telefon niti se internet pominje igde u narativu. U jednoj od scena, koje se dešavaju tokom sahrane na lokalnom groblju može se videti i datum na jednom od nadbgrobnih spomenika, smešten u osamdesete godine prošlog veka i to je opet nekako najjasniji orijentir koji pomaže čitaocu da smesti ovaj svet u neke sebi razumljive okvire.
Elem, Samantha negde na polovini te prve epizode kaže Charlieju da će on sada da sam čuva radnju jer ona ide na jedan od svojih redovnih poludnevnih izleta do obližnjeg velikog grada, a koji se periodiočno dešavaju kada treba da se, oh, šta ja znam, obave neke isporuke, dogovore neke dostave? Ovo je barem odgovor koji Samantha daje kada je, kasnije, u jednoj od narednih epizoda, lokalni policajac ispituje i pita zašto je tog dana išla u grad. Do tada će čitalac već naučiti da ne veruje nasmejanoj Samanthinoj faci i njenom ubedljivom načinu govora koji čini da se malo postidite što ste ikako doveli u sumnju ozbiljnu gospođu koja čini jedan od nenametljivuh stubova lokalne zajednice.
A to je zato što ste u prvoj epizodi videli Samanthu kako, sve objašnjavajući čitaocu da ima samo nekoliko pravila koja je drže bezbednom – na primer to da izbor mete uvek mora biti nasumičan – počini zastrašujuće ubistvo sasvim slučajnog prolaznika koga je navukla da uđe u njena kola praveći se da joj se nešto pokvarilo, a onda ga isekla na komade, spakovala u kante od farbe i te kante zakopala u šumarku, „ispod drveća gde niko ne vidi“. Ou maj gad, holi šit, kako to jednom reče pesnik.
Samantha je, da se razumemo, jedan žanrovski tradicionalni psihopata, visoko funkcionalna osoba koja zaista dobro komunicira sa svojom okolinom i zapravo je prilično voli i poštuje pa onda svoje zastrašujuće potrebe za oduzimanjem ljudskih (u ovom slučaju antropomorfnih) života zadovoljava na drugom mestu, daleko od mesta koje smatra svojim domom i nema nameru da ga zaserava. Samanthi je ovo delimično bezbednosna taktika – jer je svesna da bi nestanak osobe u Woodbrooku bio mnogo veća tema nego u milionskom gradu – ali i, što Horvath fino provlači kroz narativ, odraz njene ipak ljubavi prema zajednici u kojoj živi. Svakako, Samantha, kao što je i red kod psihiopata, nema istinsku empatiju prema drugim osobama, ali sasvim je fino prikazano kako njihova predusretljivost pa i predvidljivost čine za nju život u Woodbrooku ugodnim i u kontinuitetu ispunjujućim.
Zaplet onda zapravo počinje tek od na kraju prve epizode kada se, usred lokalne proslave i parade, na najstrašiji način otkriva da postoji JOŠ JEDAN psihopata koji operiše u Woodbrooku, koji nema ni najmanju sentimentalnost prema ovoj zajednici, ali ni elementarnu diskreciju i zapravo kao da uživa u reakcijama zajednice na činjenicu da je jednog od njegovih pripadnika ubio a onda postavio tako da mu raspeto telo bude otkriveno usred parade.
Samantha već tu shvata da je ovo nešto što nju ugrožava u sasvim konkretnim dimenzijama jer će podstaći istrage i postavljanja pitanja unutar zajednice, čime će i njene diskretne aktivnosti biti pod lupom, ali je možda čak i bitniji deo njene dalje motivacije to da ona ovu vrstu nepoštovnja prema zajednici, ali i prema disciplinovanosti koju je ona pokazivala ubijajući diskretno, na dalekim lokacijama i pažljivo skrivajući tela svojih žrtava, smatra neukusnom. Zbog toga ona kreće sa sopstvenom istragom i dvoje psihopata u malom mestu ulaze u svoj napeti ples…
Ne znam koliko ste u životu puta pomislili „Sve je to u redu ali ZAŠTO nam univerzum nikada nije dao furry verziju Dextera? Zašto se nama dešavaju samo najgore stvari?“, ali Beneath the Trees Where Nobody Sees ovu svoju vrlo „tropi“ premisu odrađuje sa profesionalizmom iskusnog žanrovskog stvaraoca. Dakle, ovo je strip za koji ste od momenta kada shvatite šta je njegov zaplet, prilično sigurni kako će se do kraja odvijati pa ste i, ako ste obraćali dovoljno pažnje, već od druge epizode svesni ko je drugi, misteriozni psihopatski ubica u malom mestu, pošto Horvath daje dovoljnu količinu ranih nagoveštaja da osoba sa žanrovskim iskustvom brzo prepozna sa koje strane vetar duva.
Ovo strip, kada jednom prođe to iznenađenje (ili, jelte, „iznenađenje“), da čitate ozbiljnu i mračnu priču u kojoj glavne uloge igraju praktično igačke, čini ugodnim ali ne i preterano intelektualno ili emotivno angažujućim iskustvom. Ovo ne mislim u nekom teško osuđujućem tonu – Horvath spretno vodi priču i čitaoca, zajedno sa protagonistkinjom provlači kroz intrigu potrage za počiniteljem, navođenja na krive tragove i šokantnih otkrića, pa je i finale u kome Samantha podseća zašto je ona, iako smo za nju do sada navijali, jedan, pa, zastrašujući, empatije lišeni um koji će učiniti i praktično neoprostive stvari da bi dosegla cilj, sasvim uredno ispripovedano. Imamo posla sa disciplinovanim narativom koji dobro pazi da ne naruši fatalno ton provicijske pastorale sa početka i diskretno dovozi svoju dramu do zadovoljavajućeg finala.
Svakako se moglo i očekivati mrvicu više, pogotovo što autor na par mesta naglašava razliku između antropomorfnih životinja-koje-govore (i nose odeću, voze kola, žive u kućama, koriste fotoaparate itd.) i „pravih“ životinja u narativu. Samantha se vrlo rano u priči susreće sa divljim medvedom u šumi i ovo je za nju stresan momenat ali strip ne pravi nikakav vidan gest u smeru prepoznavanja da je ona „civilizovana“ verzija ove životinje, kao što nema neke dodatne razrade na temu toga da je jedan od likova kasapin i da ga gledamo kako životinjsko meso tranžira i priprema za prodaju u svojoj radnji a što je OČIGLEDNA aluzija na to kako je Samantha svoju žrtvu isekla na komade u prvoj epizodi. Ovo su dakle, neke teme koje strip kao da nagoveštava ali se ne vidi da mnogo radi da njima i to bi mogao biti nekakav njegov nedostatak.
No, čak i tako, Beneath the Trees Where Nobody Sees apsolutno pleni svojim grafičkim programom. Horvath je sjajan pripovedač, sa odmerenim, vidno „filmskim“ pristupom kadriranju i tranzicijama između scena ali i pre svega toga njegov stil je izvanredan, sa mnogo pažnje za detalje, savršeno oživljenim životinjama koje govore, koje su prepune ljudske emocije i afektacije, a da ne gube taj element nevinosti koji ide uz ideju plišane životinje. Gradić u kome se priča dešava nacrtan je minuciozno i onda pažljivo ofarban vodenim bojama za maksimum atmosfere, a letering za koji je zadužen maestro Hassan Otsmane-Elhaou svemu daje jedan savršen finalni glanc.
Beneath the Trees Where Nobody Sees je, generalno, jedna majstorija. Ne u smislu pričanja narativa kakav još nikada nismo videli, ali DA u tome kako sigurno i ubedljivo radi sa svojom premisom i jednu dosta stereotipnu priču o sukobu dvoje psihopatskih ubica, odrađuje elegantno do samog kraja. Jake preporuke sa moje strane i veliko interesovanje za naredni Horvathov projekat. Amazon serijal i kolekciju ima na ovoj stranici.
