Iako nije hronološki bila naredna po, jelte, redu, odigrao sam igru World of Illusion Starring Mickey Mouse and Donald Duck PREKO reda, da neko ne bi pomislio kako imam anti-Mega Drive predrasudu i kako sam predstavnik male, elitne, po mišljenju mnogih sasvim bizarne grupe populacije ljudi koji smatraju da je Sega Master System bila BOLJA konzola od svoje naslednice i imala igre koje su, mada se nisu mogle pohvaliti prelepom grafikom i (lažnim) blast processing efektima Mega Drivea, naprosto bile bolje dizajnirane na ime stare dobre formule u kojoj tehnička ograničenja diktiraju jače paljenje vatre kreativnosti. Mada ne kažem ni da NISAM pripadnik takve ili neke slične grupe.
Ozbiljno, kada sam bio klinac u osamdesetima i povlačile su se linije u pesku između ljudi koji su se prevashodno igrali na Spectrumu i ljudi koji su se prevashodno igrali na Commodoreu, ja sam – iako sam posedovao sasvim treću mašinu, Amstrad CPC, a kojoj su se svi složno smejali jer je nekako uspela da pokupi najgore karakteristike sa obe strane – bio stava da Spectrum u celini ima bolje igre. Naravno da je Commodore 64 (i njegov „pro“ naslednik, Commodore 128) bio jača mašina, od više memorije, kvalitetnije tastature, ugrađenih portova za džojstike, preko hardverskih sprajtova, SID čipa i njegovog i danas neprevaziđenog trokanalnog zvuka, do organskije integracije flopi-disk igara u svoj katalog, ali i tada sam mogao da navedem previše primera u kojima su Spectrumova ograničenja zaista porodila merljivo bolji dizajn igara. Već dugo razmišljam o tome da je potrebno da napišem jedan prajmer o studiju Ultimate Play the Game, pre nego što je firma postala Rare (i danas se tako zove) a koji bi pokazao nepobitnu superiornost njihovih igara za Spectrum u odnosu na smeće koje je rađeno kada je kompanija počela da pravi naslove za C64. No, to kad budem imao malo više vremena.
Poenta je, iako je World of Illusion Starring Mickey Mouse and Donald Duck, igra o kojoj danas pišemo, izašla nekih pola godine nakon Land of Illusion Starring Mickey Mouse, a koja je bila direktan nastavak Castle of Illusion Starring Mickey Mouse, prvo pišem o njoj a Land of Illusion čuvam za sledeću priliku jer je ovo, iako je u pitanju tehnički manje ambiciozan naslov, rađen za stariju konzolu, za mene i dalje bolja i inventivnije dizajnirana igra. A ja, jelte, čvrsto verujem da se slatko mora ostavljati za kraj. Mada će kraj biti tek kada budemo pisali o Legend of Illusion Starring Mickey Mouse koja je izašla mnogo godina kasnije, naravno, kao neverovatan late-life hit za Master System izašao samo u Brazilu (a kao port istoimene igre sa Seginog Game Geara).
Već sam pišući o Castle of Illusion Starring Mickey Mouse insistirao da je verzija ove igre za Master System bolja od Mega Drive originala. Izašla nekoliko meseci posle Mega Drive izvornika, ova je igra primer promišljene rekonstrukcije dizajna tako da se zadrže sve glavne ideje ali da se kontrole, tempo igranja, dizajn samih nivoa prilagode sofisticiranom igraču koji je igrao konkurentske igre iz serijala Super Mario Bros. i ne pada samo na lepu grafiku. Ne tvrdim, naravno, da je Castle of Illusion za Mega Drive bio loša igra, ali jeste bio igra sa više praznog hoda, više forsiranja GRAFIKE na uštrb dizajna nivoa, sa manje interesantnih interakcija (iako je imao više glagola od verzije za Master System), manje zanimljivim bosfajtovima itd.
Iako i za World of Illusion mogu da kažem da je sličan primer forsiranja „tehničke“ dimenzije igranja na svojoj strani ima i jednu nimalo zanemarljivu prednost: ovu igru naime možete igrati i kao Paja Patak, ako tako poželite. A ko može da TO ne poželi? Već sa skrinšotova (i iz donjeg videa) možete videti da sam čitavu kampanju odigrao kao Paja i mada ja, naravno, OBOŽAVAM Mikija Mausa, Paja je, otkad znam za sebe bio moj favorit, valjda zbog te kombinacije kratkog fitilja i luzerskog a ipak neodustavačkog mentaliteta.
(Da ovde napomenemo da je igra, naravno, dizajnirana da se, idealno, igra u dvoje, gde će svaki igrač voditi po jednog od dvojice ikoničkih Diznijevih likova i sve prelaziti zajedno, i da to onda i objašnjava malo „praznije“ nivoe na koje ću se kasnije u tekstu žaliti. Naravno, kako sam ja čovek u šestoj deceniji života koji igra igre za decu napravljene pre više od trideset godina na komadu hardvera koji košta više od cele plate medicinske sestreu Srbiji, jasno je da su izgledi da ja ovu igru zaigram u dvoje u startu bili praktično nerazaznatljivi od nule.)
I da se razumemo, World of Illusion Starring Mickey Mouse and Donald Duck je jedna od najboljih igara sa Pajom Patkom svih vremena, evo, recimo, juče sam malo igrao Maui Mallard in Cold Shadow odnosno Donald in Maui Mallard, koja je tri godine mlađa od World of Illusion i u pitanju je kvalitetan, nelinearni platformer koji je u svoje vreme dobio vrlo solidne ocene. No, svojevresna nepreciznost kontrola ovu igru čini decidno slabijom ponudom nego što je World of Illusion. Koja, iako nije SAVRŠENA, definitivno pokazuje Segin dizajnerski tim na vrhuncu svojih moći i jednu tehničku izvrsnost koja podseća na to zašto je Sega u ovoj generaciji tako uspešno parirala Nintendovom (i dalje nepomućenom) monopolu pa i na momente delovala kao legitiman izazivač.
Iako zaplet ovih igara nije njihova, jelte, najjača strana, bezbedno je reći da su u slučaju World of Illusion Starring Mickey Mouse and Donald Duck autori scenarija verovatno na posao došli malo kasno, kad je ostatak tima već odlučio kako će svaka od pet oblasti u kojima se igra odvija izgledati, pa je onda za pola sata skarabudženo nešto da se opravda potpuna, jelte, nepovezanost među tim oblastima. Mislim, da se razumemo, svaka od njih – neke od njih uz dosta natezanja – može da se prepozna kao omaž scenama iz voljenih Diznijevih filmova (Alisa u zemlji čuda, Snežana i sedam patuljaka, Uspavana lepotica, Mala sirena, Pinokio…) ali ovo nije Kingdom Hearts i ne postoji nekakva kreativna ambicija da se sve to poveže u koherentan narativ. Što, naravno, nije sad ni neki greh, niti neko iznenađenje za igru koja je izašla 1992. godine. To da su Miki i Paja na početku igre mađioničarski par koji zajedno izvodi tačku pred publikom jeste na neki način simpatičan povratak na podešavanja iz starih crtanih filmova u kojima njih dvojica nisu imali stalno zaposlenje, niti ikakav stvarni kontinuitet u svojim životima i mogli su biti pekari, lekari, apotekari, pa i mađioničari, tako reći BILO ŠTA. No, u smislu zapleta, to da oni usred probe jedan po jedan budu usisani u drugu dimenziju gde im mračna figura saopštava da će morati da nauče „mnogo više trikova“ kako bi pronašli svoj put do kuće je, jelte, najizrazitije „gamey“ premisa za igru koju možete da zamislite i čak ni to da će se do kraja (sad se pravite da ste iznenađeni) otkriti kako je ta mračna figura bio Hromi Daba sa kapuljačom (ko je TO mogao da predividi?) a koji je i sam moćni čarobnjak, ne čini mnogo da nas ubedi da je ovo igra u kojoj su morali da budu Miki i Paja ili, uopšte, ikakvi Diznijevi junaci.
No, dobro, „mađioničarska“ premisa igre je tu kao literarno opravdanje za prilično divlju avanturu koju će protagonista sa kojim odaberete da igrate (u mom slučaju Paja) imati, sa za ono vreme zaista inventivnim i tehnički impresivnim „set piece“ dizajnom a koji se vrti oko različitih „mađija“ kojim protagonisti dobijaju pristup u određenim segmentima igre. Na čelu razvoja World of Illusion je ponovo stajala ugledna Emiko Yamamoto, koja je bila zadužena i za Castle of Illusion (mada je naravno, Master System verziju te igre potpisala više kao supervizor, a direktor igre je bio briljantni Yoshio Yoshida), a koja je u Segi napravila i još jednu voljenu igru sa Pajom Patkom u glavnoj ulozi (Quackshot, naravno, a o kome ćemo, ako za to ima interesovanja, takođe uskoro prozboriti koju) i u mojoj glavi se činjenica da se Paja Patak pojavljuje kao ravnopravni protagonist igre World of Illusion pripisuje tome da je ona verovatno bila, kao i ja, entuzijast Paje Patka i iskoristila priliku da ga u nastavku vrlo popularnog Castle of Illusion stavi u izjednačenu poziciju sa Mikijem. Yamamotova će kasnije preći u Disney Interactive, biti producent na Kingdom Hearts igrama u ime ove kompanije, dakle, radi se o osobi sa celoživotnom ljubavlju za Diznijeve likove a što svakako može da se vidi u ovoj igri.
Jer, mislim, volim ja i Capcomov Duck Tales, svakako, ali nekako, čini mi se da Diznijevi likovi u dvodimenzionalnoj, na sprajtovima baziranoj izvedbi, praktično nikada nisu bolje izgledali nego kada se Sega njima bavila. World of Illusion je prepun prosto raskošno, ma RASKALAŠNO urađenog piksel-arta, sa Pajom koji je energičan, izražajan, dovoljno elastičan i akciji sklon da bude ubedljiv junak jedne zrele platformske igre, a opet dovoljno smešan – ili makar komički intoniran – da svaki put kada se besno naroguši ili ga neprijatelji zveknu pa iznenađeno padne na tlo, to bude perfektan slepstik momenat. Čitava igra je, da se razumemo, grafički veoma upečatljiva, ali taj savršeni sprajt Paje Patka u centru pažnje me naprosto ispunjava milinom. Kada autori negde u kasnim sekcijama počnu da se baš razmeću tehnologijom i, recimo, dobar deo jednog od nivoa provodite tako što Paju gledate iza poluprovidnih paravana, u kontrasvetlu, njegova silueta je tako ikonička da sam se na trenutak malo zagrcnuo i pomislio da svaka čast Super Mariu i Sonicu the Hedgehogu, ali ni jedan od njih nema tu univerzalnu prepoznatljivost samo na ime konture koju ima naš Paja.
Kad kažem da je dizajn ove igre zasnovan na set pisovima, kao i da imam utisak da je pre svega raspon tehničkih mogućnosti na raspolaganju programerima vodio filozofiju dizajna, hoću da kažem da je ovo igra nastala u vrlo zreloj fazi konzole Sega Mega Drive i da je dizajn-tim sa njom imao vidnu ambiciju ne da se takmiči sa prethodnom sopstvenom igrom iz Illusion serijala, već da pokaže da i četiri godine stara konzola itekako ima sa čim da izađe pred Nintendov Super Nintendo Entertainment System, izašao 1990. godine u Japanu. 1992. godina i jeste bila na neki način „zvaničan“ početak konzolnog rata između Sege i Nintenda i mada je Segin juriš predvodio plavi jež Sonic, izašao polovinom prošle godine, tek se 1992. atmosfera zbilja usijala, sa Segom, pogotovo njenim američkim ogrankom koji je, predvođen Tomom Kalinskim, imao kratak period tokom kog je delovalo kao da je Nintendo u povlačenju pred Segom što je unilateralno odlučila da videoigre više nisu za decu nego za nestašne, mangupke tinejdžere i tako se i ponašala.
Naravno, Diznijevi likovi su suviše „family friendly“ da bi se i razmišljalo o tome da im se podari taj nestašni, subverzivni preliv koji je Sonic tako dobro nosio, ali World of Illusion je pravljen tako da sa svakim sledećim nivoom igrači budu zadivljeni novim idejama, novim mehanikama, novim, impresivnim tehničkim podvizima ceđenim iz sada već prilično starog hardvera. Moj Paja Patak je, tako, tokom igre išao kroz šumu prepunu ogromnih stabala, skakao na klackalice da u vazduh lansira lešnike koji će onda, padajući nazad na klackalicu lansirati NJEGA u visoke krošnje, pa je išao kroz guste paukove mreže, skakao sa oblaka, na oblak, leteo na magičnom ćilimu, onda ronio pod morem, uhvaćen u velikom mehuru vazduha, borio se sa ajkulom u utrobi potopljenog gusarskog broda, pa onda prošao biblioteku sa džinovskim knjigama, čitavu oblast džiinovskih kolača i torti, pa se na kraju borio protiv živih karata za igru. Svaka od ovih oblasti karakterisana je posebnim sposobnostima koje protagoniti dobijaju kako bi je prešli, sa sve različitim ambijentima prilagođenom fizikom.
Količina vizuelne inventivnosti koju su autori igre uložili u ovaj naslov je raspamećujuća i teško mi je i da odaberem koja mi oblast izgleda lepše i impresivnije. Visok nivo detalja, izvrsno senčenje pozadina, besprekorno (čak i na emulatoru) skrolovanje ekrana u svim smerovima dok Paja skače po trideset metara u vis kombinovano je sa, kako rekosmo, omažima nekim od Diznijevih najvoljenijih fimova. U jednom vrlo simpatičnom odstupanju od pravila koje je važilo u ono doba, neki od najimpresivnijih prizora su rezervisani za sam kraj igre, pogotovo poslednja sekcija u kojoj imate posla sa živim kartama, pokretnim nameštajem (koji ima lice Alisinog Ludog Šeširdžije) baroknim dizajnom vozila, liftova i ornamentike u pozadini, vitražima iza kojih Paju vidite samo kao crnu figuru… Ovo je Sega na svojim najkreativnijim podešavanjima i ako bi trebalo da izaberem primer igre u kojoj je čista LEPOTA završne sekcije glavni podsticaj da istrajete i odigrate je do kraja, World of Illusion Starring Mickey Mouse and Donald Duck bi verovatno bila negde pri vrhu liste.
E, sad, sam dizajn NIVOA je onda ipak malo i rob te ideje da je ovo pre svega zamišljeno kao kooperativna igra za dva igrača i koliko god da inventivnosti ovde ima u davanju protagonistima novih magija da ih koriste u svakoj narednoj celini, primeti se i da su osnove mehanike uglavnom uslužne. Hoću reći, ovde su skakanje i hodanje prilično „obične“ radnje i World of Illusion Starring Mickey Mouse and Donald Duck nema ni adrenalinsku poplavu Sonicovih igara niti nadljudski skakački dizajn Super Mario Bros. konkurencije. Platforme mogu biti pokretne, naravno, i, recimo, u jednom ranom inspirisanom momentu morate podesiti svoju brzinu hodanja tako da hodate po niti koju plete pauk ali da ne udarite u samog pauka a da istovremeno nit ispod vas ne propadne i vi za njom propadnete u ambis, i to je vizuelno jako impresivan trenutak sa svim tim mrežama u pozadini. Ali ovo je suštinski jedan veliki, ekspanzivan svet u kome se ide NAPRED i vrlo retko imate pred sobom zanimljive, kompleksnije interakcije sa predmetima na ekranu kakve ste imali u verziji Castle of Illusion za Master System. Naravno da ima nečega i u toj kompulzivnoj energiji kretanja unapred, ali igra nekako ni u jednom trenutku ne ostavlja utisak da su prepreke koje prelazite složenije ili da po bilo čemu predstavljaju veći izazov od onog što ste imali na samom početku.
Ne sad da hoću da izigravam neku hardcore elitu koja se žali da je igra „suviše laka“ i namenjena, očigledno, samo deci ispod tri godine – mislim, naravno da sam ja ovo igrao sa snimanjima pozicije koja mi omogućuju savremeni emulatori i zavšio ga u jednom cugu – ali svakako se ne može prenebreći to da igra ne zahteva da bolje baratate arsenalom koji imate na početku, ili da bolje razumete svoju okolinu, i umesto toga vam stalno zamenjuje sposobnosti u arsenalu a okolinu čini makar vizuelno sve impresivnijom. I nije to sad nešto za neku VELIKU I OŠTRU osudu; igre koje igrate relaksirano, zabavljeni stalno novim glagolima na raspolaganju i koje vas do kraja vuku lepotom i maštovitošću vizuelnog dizajna radije nego mehaničkog, ne samo da smeju nego i treba da postoje i imaju svoje legitimno mesto u kosmosu.
Ali je fer i podvući da od njih ima boljih igara sa maštovitijom mehanikom i dubljim dizajnom oko te mehanike. Konkretno, World of Illusion Starring Mickey Mouse and Donald Duck neke od fundamentalnih stvari ostavlja na nivou samo funkcionalnog i recimo, radnja koju ćete uraditi hiljadu puta u igri – zamahivanje rukom da izvedete ofanzivnu magiju kada se neki neprijatelj zaleti u vas – prosto vrišti za nekakvom nadgradnjom koja bi je učinila konzistentno zanimljivom. Pozdravljam, naravno, to da Miki i Paja ovde nisu u ruke dobili pištolje ili ikakvo oružje sa projektilima, ali magijski napad koji oni izvode na protivnicima do kraja igre deluje kao nešto sa čim su dizajneri imali mnogo veću ambiciju ali onda nisu stigli da se time pozabave pre nego što je igra spakovana na kamione i poslata u prodavnice. To da se protivnici pod dejstvom magije pretvaraju u lišće, ptice, karte za igranje itd. (ribe se pretvaraju u, uh, manje, crvene ribe?) je sa jedne strane fantastično – za svakog neprijatelja u igri su kreirani NOVI sprajtovi kako bi se označila njihova tranzicija u ništavilo – ali sa druge stalno imate utisak da bi to u šta su se neprijatelji pretvorili trebalo da pokupite, da je koncept neprijatelji-kao-resurs (koga, zaboga, imate već u Super Mario Bros. gde već prvi Goomba kome skočite na glavu ispušta novčić nakon svoje anihilacije, a ti novčići daju Mariju dodatne živote) TREBALO da bude deo ove igre, ali se nekako na kraju to nije desilo.
Slično je i sa bossovima od kojih su neki pristojno kompleksni (pomenuta ajkula koja pliva ispod patosa stare potonule lađe i iskače napolje sa otvorenim ustima) dok su drugi sasvim nedopečeni i jednodimenzionalni. Na primer, pauk na kraju prve oblasti je toliko banalan da sam morao sebe da podsetim kako je ovako veliki i kompleksno animirani sprajt u 1992. godini bio skoro pa čudo neviđeno, posebno na Mega Driveu – pauk ima prste na nogama i MRDA tim prstima za ime sveta! – i da je ovo primer kako je Segin tim žrtvovao mehaničku kompleksnost kako bi vizuelno pokazao da se ne plaše Nintenda i njihove crnomagijske Mode 7 grafike.
Možda deluje kao da se malo preoštro obaram na jednu ljupku platformsku igru staru tridesetdve godine, ali World of Illusion je igra nastala u epohi kada su Super Mario World sa Nintendove i Sonic the Hedgehog sa Segine strane već drastično izmenili percepciju toga šta moderna platformska igra može da radi (štaviše, World of Illusion je izašao mesec dana nakon Sonic the Hedgehog 2) i u njoj se sa jedne strane vidi taj iskren i veliki napor da svaka oblast u igri dobije svoju posebnu mehaničku paradigmu (leteći ćilim, mehur vazduha pod morem, komandovanje kartama tako da naprave mostove ili stepenište kako biste savladali prepreke), ali onda i to da je dizajn nivoa podređen vizuelno atraktivnim ali mehanički zapravo sasvim jednostavnim set pisovima i trikovima. Da ne bude da se samo to neki čiča javio sa naknadnim znanjem, istaći ću da su, iako je igra dobila vrlo solidne ocene kada je izašla, i bila popularna među igračima, već u ono vreme prikazi isticali da je prelaka, pa je čak i nazivali dosadnom sem ako se ne igra udvoje.
E, sad, ja sam ipak star čovek i ideja da igram mehanički možda ne sasvim CUTTING EDGE, ali udobnu igru, sa fantastičnim vizuelnim dizajnom i uslužnim ako već ne BRILJANTNIM dizajnom nivoa, a u kojoj igraju moji miljeni junaci iz popularne kulture je ništa drugo do GOOD TIMES. World of Illusion Starring Mickey Mouse and Donald Duck, ne mogu ovo da prenaglasim, ima FANTASTIČAN piksel-art, prelepe animacije (pogledajte kako Paja panično maše rukama kad je na ivici platforme) i muziku naslonjenu na Diznijeve filmove gde Haruyo Oguro i Tomoko Sasaki između ostalog igračima daju briljantnu chiptune verziju Mačka u čizmama Pjotra Iljiča Čajkovskog. Ima puno razloga da čovek voli ovu igru, i da je i danas sa zadovoljstvom igra, čak i ako prepoznaje da je Sega u istom serijalu napravila bolje igre. Preporučujem svakom ko voli fenomenalan piksel-art i pristojan, mada pravolinijski platformski dizajn sa ponekom briljantnom idejom. Nostalgija je ovde samo opciono potrebna i verujem da World of Illusion svojim kvalitetom zaslužuje pažnju čak i ako igru niste igrali kada ste bili dete.