Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Album Su Rossy Girod: Three Trios izašao je još krajem Maja, ali pošto se tek sada pojavio na Bandcampu, dao sam mu priliku da me zavede i on je to veoma dobro iskoristio. Radi se o ploči koja ne ZVUČI eksperimentalno ali jeste produkt eksperimenta, ploči utemeljenoj u tradiciji ali sviranoj sa autentičnim, savremenim senzibilitetom ljudi koji su u džezu već decenijama i on je, naprosto, njihov maternji jezik. Bubnjar i vibrafonista Jorge Rossy povodom ovog albuma kaže: „Kao muzičar, osećam moralnu odgovornost da izvodim zvuk prave demokratije na sceni svaki put kada mi se ukaže prilika. Muzičari su u privilegovanoj poziciji da inspirišu sve, pokazujući kako demokratija funkcioniše u realnom vremenu. Demokratski načini donošenja odluka su u stvari najefikasniji za rešavanje svih vrsta problema bilo koje zajednice ili kolektivne organizacije. Takođe, staranje da se sve konstruktivne ideje čuju i da se postigne inteligentni konsenzus je prirodna posledica dobrog obrazovanja odrasle osobe sa osećajem odgovornosti i smislenim društvenim i privatnim životom. Dobar džez bend to oličava u svakom nastupu i publika to doživljava kao „magiju““. Ovo je jedna manifestna izjava, ali svakako utemeljena u činjenici koliko je džez, pogotovo nakon New Thing transformacije u šezdesetima zaista demokratizovao proces dosezanja konačnog zvuka ansambla, oslobađajući muzičare do tada doživljavane kao „pratnja“ da budu u punoj meri učesnici tog kreativnog rada, izvlačeći u prvi plan „skrivene“ potencijale instrumenata kao što su bubnjevi kontrabas, trombon, tuba itd.
Three Trios (a koji nije baš u svakoj kompoziciji rađen u trio postavi) je produkt ovakvog svetonazora, gde tri muzičara u bendu sviraju sa ravnopravnom odgovornošću za konačnu formu izvedbe i prostorom da pokažu kako improvizuju koji nije rezervisan samo za saksofon ili vibrafon, ali je on istovremeno i korak dalje u „demokratizaciji“ muzike, sa svojim programskim zamenama instrumenata između članova. Naime, Rossy i saksofonista Nat Su, koji već dugo sarađuju i dobro poznaju jezik onog drugog, u nekim kompozicijama rade rokade. Rossy sa bubnjeva prelazi na vibrafon, a u tim kompozicijama Su svira bubnjeve. Kontrabasista Dominique Girod je jedina „statična“ figura u triju ali njegova svirka je sve samo ne statična, nudeći veoma maštovit, dinamičan bebop program i atmosferične, elegantne balade.
Three Trios je album sklopljen uglavnom od trio i duo aranžmana klasičnih džez kompozicija pisanih u rasponu od tridesetih do sedamdesetih godina prošlog veka, sa naglaskom na pesmama Colea Portera i jednim autorskim komadom koji je originalno Rossy snimio prošle godine u jednoj drugoj trio postavi. Snimak je izuzetno lep, sa atmosferom bliskosti, intimnosti u kojoj tri prijatelja sviraju džez standarde i uživaju u bezvremenosti ovih tema, ideja, ali i prostoru za improvizaciju koje one otvaraju. Na kraju krajeva, džez je uvek bio muzika sklona demokratiji, čak i pre vremena u kome mu je prikačen epitet „free“.
Rossy je Španac, rođen u Barseloni i bubnjar sa ozbiljnim pedigreom. Njegova biografija navodi da je do sada snimio više od stoosamdeset albuma, sa poznatim muzičarima kao što su Brad Mehldau, Ethan Iverson, Mark Turner, Seamus Blake, Joshua Redman, Kurt Rosenwinkel ili Steve Swallow, ali i da je išao po turnejama sa nekim jednako jakim imenima: Charlie Haden, Wayne Shorter, Lee Konitz, Carla Bley, Joe Lovano. Od 2006. godine predvodi i svoje projekte i snimio je više od trideset albuma kao lider, a od 2015, počev od albuma Stay There, počeo je da snima i ploče na kojima svira vibrafon, marimbu i klavir. Predvodi i dva kvinteta u kojima svira vibrafon a u bendovima gde je on lider sviraju ili su svirali i neki izuzetno cenjeni muzičari kao što su Joey Baron, Mark Turner, Joshua Redman i mnogi drugi.
Nat Su (puno ime Nathanael Su) je Švajcarac sa decenijskom karijerom saksofoniste, kompozitora ali i univerzitetskog predavača i teoretičara (autor je „revolucionarne“ knjige o harmonijama u džezu koja se koristi na više muzičkih škola u Evropi i SAD). Su je profesor na visokoj Muzičkoj školi u Lucernu u Švajcarskoj a aktivno snima albume od 1987. godine, u raznim postavama. Naravno, kao lider predvodi razne postave (prevashodno Nat Su Trio i Nat Su Quartet) a spisak muzičara sa kojima je sarađivao tokom poslednje četiri decenije obuhvata i tako cenjena imena kao što su Irène Schweizer, Franco Ambrosetti, Omri Ziegele, Lee Konitz…
Sa svoje strane, kontrabasista Dominique Girod, takođe Švajcarac, je podjednako teorijski potkovan i u domenu džeza i u domenu klasične muzike dvadesetog veka, a koje je devedesetih studirao paralelno na dve škole u parizu (Ekole Normale i American School of Modern Music). Posle toga je nastavio naobrazbu u Švajcarskoj i tu onda dobio diplome iz kontrabasa, kompozicije i elektronske muzike i muzičke teorije (sve na Ciriškom muzičkom konzervatorijumu). Kao kompozitor, Girod radi i klasičnu muziku (uključujući operu), ali i folk muziku (uglavnom romsku), kao predavač zaposlen je na Ciriškom muzičkom konzervatorijumu gde predaje klasičan i džez kontrabas, a kao izvođač je radio sa ljudima kao što su Chris Wiesendanger, Christoph Gallio, Dieter Ulrich, Daniel Schenker, Matthias Spillmann, Kurt Rosenwinkel, Michael Jeffrey Stevens/Miles Griffith, Benny Golson, ali i sa filharmonijskim orkestrima…
Three Trios, izašao za TCB Records, na naslovnoj strani ima trio mirketa što sugeriše i izvesnu žovijalnost u izvedbama. No, jazz čistunci mogu da se osećaju bezbedno jer od prvog tona You’d Be So Nice to Come Home To Colea Portera (napisane 1943. godine za film Something to Shout About) bude jasno da su ova tri čoveka „ozbiljni“ muzičari i da imaju ogroman respekt i ogromnu ljubav za džez tradiciju.
I da se, razumemo, nije Three Trios nikakav „radikalan“ album koji treba da prevrednuje vrednosti i iz temelja promeni način na koji posmatramo džez iz, recimo, četrdesetih godina prošlog veka, ali on nije ni puko prosviravanje starih dobrih, proverenih komada. Naprotiv, „savremenost“ ovih izvedbi je u tome koliko ih muzičari sviraju sa jednim svežim pristupom temama, sa koliko entuzijazma improvizuju i, mada se drže relativno klasične forme, koliko u njoj pronalaze novih i neistraženih puteva.
Tako je You’d Be So Nice to Come Home To jedan izuzetno relaksiran, romantičan a ne zaslađen bebop iz četrdesetih. Odmah posle nje ide skok u sedamdesete gde Rossy prelazi na vibrafon i svira se Nem Um Talvez, napisana od strane Hermeta Pascoala, kultna još od kada smo je prvi put čuli na albumu Love Evil Milesa Davisa (gde je kompozicija pogrešno pripisana samom Davisu, ali gde je Pascoal i svirao i pevao). Verzija ovog trija, gde Rossy svira avetinjski, pulsirajući vibrafon, Girod sanjivo prebira po kontrabasu a Su diskretno vozi bubnjeve je FANTASTIČNA.
Sledi balada Jimmyja Van Heusena, But Beautiful, sa Suom koji na alt sksofonu podseća na to koliko je Lee Konitz uticao na njega (naziva ga „ključnim formativnim uticajem“) i u kojoj nema udaraljki, ali Girod u potpunosti čuva leđa saksofonisti a onda, da ne bude da ne sme, odradi i veoma ukusan solo.
Na After the Morning Johna Hicksa umesto Hicksovog klavira imamo vibrafon, ovom prilikom manje psihodeličan i bliži pijanističkoj tehnici, dok Su ponovo prelazi na bubnjeve i radi korektan šafl sa Girodovom podrškom. Veoma to lepo zvuči a i prirodno se pretače u Rossyjevu Swift Robbery, na kojoj ovaj i dalje stoji za vibrafonom a Su i Girod moraju da se uklope u kompleksniji, jako sinkopiran ritam i odlično se snalaze.
Rossy i Su su ponovo na svojim matičnim instrumentima za izvedbu Porterove Just One of Those Things. Ovo je pesma iz 1935. godine, napisana za mjuzikl Jubilee i popularna prvo u tridesetima u verziji Richarda Himbera, a onda i nekih osamnaest godina kasnije, kada ju je ponovo snimila Peggy Lee. Ovo je brz, zabavan bebop gde sva tri muzičara sjajno improvizuju i romantična dimenzija teme je samo to: jedna dimenzija snažne, žestoke izvedbe kompozicije.
Pošto bez Ellingtona ovakav album naprosto ne može da se napravi, onda je Isfahan koju su napisali on i Billy Strayhorn praktično centralni deo albuma. Rossy je ovde na vibrafonu ali Su ostaje na altu, tako da se kompozicija svira bez bubnjeva. Nikakav problem, da odmah dodamo, Rossy je sjajan u ekstrapolaciji Ellingtonovih originalnih ideja na vibrafon a Su pruža jednu od najboljih partija na albumu.
Mada… možda je njegova najbolja partija na Porterovoj So in Love koja sledi. Kompozicija iz mjuzikla Kiss Me, Kate (1948. godina), rađenog po motivima Šekspirove Ukroćene goropadi je Porter u već zreloj fazi, a Suovo soliranje preko Girodove pratnje je nekako neobavezno izvanredno i relaksirano virtuzono.
Konačno, album se zatvara Van Heusenovom Darn That Dream, jednim od obih standarda koji skoro da nema ko nije svirao: Benny Goodman, Tony Bennett, Doris Day, Miles Davis, Ella Fitzgerald. Petula Clark, Billie Holiday, Dexter Gordon, Ahmad Jamal, Sarah Vaughan, Nancy Wilson, Dinah Washington, Thelonious Monk… Trio je u ovoj verziji svira u perfektnom tempu, sa lepim, sanjivim šaflom i Suovim briljantnim razvijanjem teme.
Three Trios je ploča koja uspeva da staru muziku učini aktuelnom – ako već ne tehnički NOVOM – posredstvom intenzivno proživljenih (a nikada glumljenih) izvedbi, a ta mutirajuća struktura trija očigledno je muzičare držala investiranim i budnim pa se ni na jednom mestu na albumu ne može čuti upadanje u rutinu i „obično“ sviranje standarda. Pravo je zadovoljstvo čuti u 2024. godini džez koji zvuči ovako klasično a ni trunku zastarelo.