Sa naravno poslovično strašnim kašnjenjem pročitao sam The Cat from the Kimono, nadrealistički grafički roman koji je autorka Nancy Peña uradila još 2007. godine i pod izvornim nazivom Le Chat du kimono objavila za kod nas ne naročito poznatog ali prilično agilnog francuskog izdavača La Boîte à Bulles osnovanog početkom veka a danas delom izdavačke grupe Humanoids. Humanoids je i izdao ovaj album na Engleskom, još Oktobra prošle godine, a meni je trebalo još desetak meseci da mi dođe na red na čitanje. Što je moja i samo moja sramota jer se radi o grafički, ali i konceptualno i narativno, veoma lepom radu koji je po mnogim osnovama kao pravljen za mene.
Nancy Peña nije previše poznata autorka na našim prostorima mada Fibra jeste pre par godina objavila njenu Medeju. Peña je na tom stripu bila ilustratorka (dok je scenario pisala deset godina starija i nagrađivana spisateljica Blandine Le Callet), ali je za The Cat from the Kimono ona kompletna autorka, radeći u za sebe očigledno vrlo ugodnom formatu i tempu. Rođena u Tuluzu 1979. godine, Peña je 2003. godine diplomirala primenjenu umetnost na pariskoj École normale supérieure de Cachan a onda se neko vreme bavila podukom, pre nego što je prešla na ilustraciju kao svoju primarnu profesiju. Navodi vrlo raznolike uticaje u svom stripovskom izrazu, od Willa Eisnera, preko Rembrandta pa do gravera Calota. Od 2003. godine naovamo uradila je popriličan broj autorskih stripova (a pored njih i ilustracija za dečije knjige), kako za La boîte à bulles, sa kojima najviše sarađuje, tako i za druge izdavače kao što su Éditions Gallimard (za njih je izdala strip Mamohtobo gde je bila samo scenaristkinja dok je crtež i kolore radio Gabriel Schemoul), Éditions Charrette i Casterman.
Kod The Cat from the Kimono čoveku naravno prvo u oči upadne crtež, ali najpre na nivou estetskih odluka koje je autorka donela. Prvi deo ovog stripa je, tako, pripovedan prizorima koje zauzimaju čitave table, sa dodatim tekstom, sličnije umetničkim slikama nego klasičnog „stripovskom“ pripovedanju. Takođe, ovo je crno-beli strip sa dodatom crvenom bojom maltene samo i isključivo da bi se svila titularnog kimona jače istakla kao materijal sa svim svojim posebnostima, taktilnim, ekonomskim i socijanim konotacijama.
Naime, ovo je – isprva – strip nalik na narodnu, oralnu književnost, započinjući kao mnoge bajke, pričom smeštenom u Japan, o mladoj ženi, ćerki lokalnog vlasnika radionice za izradu svilene odeće a u koju se zaljubio jedan od očevih majstora. Zaljubljeni momak, naravno, nema neke velike šanse da se orodi sa gazdom ne samo zato što između njega i lepe devojke stoji ozbiljna klasna barijera, već i zato što se on njoj, suprotno klišeu na koji su nas navikle bajke, zapravo baš i ne dopada. A šta joj se dopada? Pa, kimono koji je on, ne govoreći joj o svojim emocijama, sa puno pažnje i ljubavi uradio za nju, praveći ga od crvene svile i sa mnogo naslikanih crnih mačaka svuda po materijalu. Mladi majstor je računao da će, kada izabranica njegovog srca oseti koliko je kimono mekan i ugodan, kada se zadivi njegovim estetskim kvalitetima, shvatiti šta on prema njoj oseća i da će od te tačke nadalje, sve biti kao u stereotipnoj bajci ALI ŠIPAK MAJSTORE.
Peña ovde pravi spretan zaokret i pokazuje kako se devojci kimono ZAISTA MNOGO DOPADA ali da je ona veoma usredsređena na njega i da niti razume majstorove romantične namere u celom aranžmanu niti je on zanima.
Neočekivano ljubomoran na delo svojih ruku, majstor dalje ima neobične ali zanimljive taktike da nekako promeni ovaj status kvo, uključujući pravljenje novih kimona – koje sam nosi – a na kojima su prvo pacovi pa onda ptice, na koje mačke sa kimona njegove nesuđene reaguju i pokušavaju da ih uhvate.
Ovo je sve solidno smešteno u prostor magičnog realizma, veoma spretno uglavljeno u Japan iz doba Meiđi obnove, pripovedano pomenutim velikim kompozicijama koje zauzimaju čitave table i sa izuzetno efektnim kolornim kontrastom, te raskošno ilustrovanim kimonima. Međutim, kada se jedna od mačaka sasvim odmetne i krene u svet, počinje „pravi“ narativ ovog stripa.
I Peña sasvim menja i ton i ritam pripovedanja i grafički pristup, smeštajući dalji zaplet u mnogo klasičniju stripovsku formu sa po tri (ili, ređe, dva) kaiša na tabli, u crno-beloj tehnici, sa dinamičnijim pripovedanjem. Pobegla crna mačka postaje neka vrsta simboličnog agensa promene koji će nekim ljudima živote izvrnuti naopačke, ali i uticati i na neke šire socijalne procese. Na kraju i ponovo videti Japan…
The Cat from the Kimono je, pokazuje se, najpre jedan omaž a zatim i blagonaklona parodija mnogih evropskih, pre svega britanskih tropa iz viktorijanske ere. Mačka iz naslova ima avanture koje se dešavaju na vodi (i ispod vode), ali i na suvozemnoj britanskoj teritoriji, konkretno u Londonu, i način na koji ona prelazi sa lokacije na lokaciju ali i iz, da tako kažemo, priče u priču je maestralno uokviren dobro odmerenim simboličkim referencama i omažima. Tako je, nakon što mačku pronađu mornari prekookeanskog broda, proglase je za slepog putnika ali slože se da je korisno imati mačku na brodu jer lovi pacove, ona zaslužna za epifaniju jednog od članova posade koji će imati neku vrstu mističnog erotskog buđenja i provesti ostatak stripa u potrazi za ženom, za koju je siguran da je nije halucinirao.
No, mačka će onda imati pustolovinu pod površinom okeana, putešestvije tokom kojeg je gutaju velike ribe a ona njih jede iznutra i koristi kao prevozna sredstva. Kada na kraju stigne do obale Engleske, pronalazi je ni manje ni više nego Doktor Watson, najbliži saradnik i hroničar života i rada Sherlocka Holmesa.
Da ne prepričavamo sada ceo strip, reći ćemo da se autorka IZUZETNO zabavlja sa popularnim likovima viktorijanske ere (i da nije ogranićena na Holmesove pustolovine, pa tako ovde imamo i Alisu u Zemlji čuda) i da dobijamo jednu simpatično izmeštenu perspektivu iz koje posmatramo odnos dvojice detektiva, sa Watsonom koji je atipično frustriran – velikim delom zbog problema sa ženom kod kuće – i Holmesom koji je atipično nesnalažljiv. Ovaj strip obojicu pomera iz rakursa Doyleove mitologie, tipično prepričavane od strane samog Watsona, i pokazuje ih kao mnogo nesavršenija ljudska bića nego što je običaj. Watson ovde nije samo tvrdi realista nasuprot imaginativnog Holmesa već i čovek sklon depresivnosti, dok je Holmes, u knjigama predstavljen kao neko koga bismo danas nazvali visokofunkcionalnom autističnom osobom, ovde blago pomeren u smeru socijalno nesnađenog, često konfuzivnog opsesivca koji promašuje gomilu stvari jer se fokusira samo na jedan aspekt slučaja, plus, naravno, redovno se havariše kokainom.
The Cat from the Kimono nije priča o Holmesu i Watsonu ali autorka spretno čini njih dvojicu delom svoje priče u kojoj mačka, rekosmo, ima mnogo uticaja na to kako će se neke situacije odvijati, i kako će se neke sudbine odmotati. A u svemu tome, mačka nema nikakvu vidnu agendu ili ambiciju i karakterišu je pre svega radoznalost, prirodna samoživost, nemiran duh koji se ne može ni uhvatiti u bocu niti jednoznačno opisati. Utoliko, The Cat from the Kimono je mnogo bolja posveta mačkama onakvim kakve one zaista jesu – a ovo vam govori čovek koji decenijama živi sa više mačijih nego ljudskih ukućana – od čestih prikaza ovih žvotinja u popularoj kulturi gde im se pripisuju infantilne „ljudske“ karakteristike i emocije, ili se akcentuje samo aspekt njihove lepote, umiljatosti, taktilne prijemčivosti. Mačke su, naravno, mnogo više od kućnih ljubimaca ili, uopšte, ikakvih ljudskih privezaka, samostalne su i nimalo sentimentalne, navikle da ugađaju pre svega sebi i sasvim nezainteresovane da prate ičije planove i agende.
Utoliko, ima u njima nečeg što ljudi po definiciji smatraju demonskim – crne mačke su pogotovo smatrane veštičijim saučesnicima u đavolskom poslu u vreme lova na veštice u Evropi – nečeg nesagledivog i neiskazivog što može da vam izazove i nelagodu ako i dalje prihvatate klišeizirane prikaze mačaka kao „slatkih“ živih igračaka.
Peña ove stvari razume i tako i crta protagonistu svog stripa, crnu životinju bez ljudske mimike koju bismo mi tumačili u okvirma nekih „naših“ emocija. Ova mačka je i deo mnogih psihodeličnih scena ovog stripa, i onih koje su jasna aluzija na tripoznost Alise u Zemlji čuda, ali i onih u kojima Sherlock Holmes ima nešto za šta misli da su kokainske halucinacije. Peña sve to radi veoma dobro, sa crtežom koji funkcioniše na taman idealnoj ravni da bude dovoljno realističan a da „trpi“ neprirodne deformacije anatomije i facijalne ekspresije mačke koje prevazilaze običnu „životinjsku“ mimiku. Naravno, ovde ljudi pre svega vide odraze svojih potreba, žudnji, strahova itd, na licu mačke, nego što možemo sa sigurnošću reći šta mačka „oseća“.
The Cat from the Kimono je briljantno nacrtan, veoma dobro pripovedan strip koji duboke folklorne i mitološke simbolike besprekorno smenjuje sa dobrohotnim omažiranjem i parodiranjem viktorijanskih tropa. Ovo je kombinacija bogata konceptima i idejama, ali je najvažnije to da je priča vođena prirodno, lepim tempom, uz odmerene promene tona tako da čitaoca sve vreme drži na udici intrigom ali mu i daje mnogo toga za razmišljanje i najčistije estetsko uživanje. Sve preporuke, čak i ako niste mačkar i mačkarskog roda. Humanoids digitalnu kopiju prodaje ovde, a meko koričenu papirnu ovde.
