Bilo bi vam oprošteno ako biste zbog naslova pomislili da je film One Percenter nekakva politička drama, kompleksan uvid u psihologiju i životne navike pripadnika svetske elite finansijski i ekonomski postavljene u orbite koje mi, prosta raja, nikada nećemo moći ni da sanjamo. Ali da li bi u takvom filmu igrao Tak Sakaguchi? Njegovi aduti nisu karakterna gluma i ubedljiva facijalna mimika već moćna građa, kvalitetno baratanje nožem, duga, šmekerska kosa… One Percenter se na zapadu distribuira i kao One Percent Warrior a što deluje kao da ima malo manje smisla, ali svakako je bliže duhu samog filma koji je, nagađate, ipak japanski niskobudžetni akcijaš u kome je Kensuke Sonomura i ovom prilikom smućkao neke neverovatne borilačke koreografije, a naslov se odnosi na onaj jedan procenat ljudi koji se bave borilačkim veštinamaa koji u tom bavljenju idu preko granice proste replikacije onog što su naučili i transcendiraju postojeće stilove. Japan, dakle, koji voli svoje urbane mitologije.
Imati Sonomuru kao direktora akcije i Sakaguchija kao glavnog glumca u istom filmu zvuči kao recept za akcionu nirvanu, no One Percenter je dosta neobičan, nekad se to govorilo POSTMODERAN akcioni film koji na svog glavnog junaka navaljuje nemali teret polemisanja sa modernim autorima akcionog filma u Aziji i, do kraja, jednom nogom kao da ugazi i u fantastiku kakvu bi Phillip K. Dick pravio da se rodio dvadeset godina kasnije, u Hongkongu, i proveo detinjstvo crtajući grafite Brucea Leeja po školskim zidovima.
Sakaguchiju je ova saradnja sa Sonomurom došla odmah posle Bad City, koji je Sonomura i režirao, a koji sam živopisao na ovom mestu. Akcioni star je u ovom filmu igrao negativca-sa-harizmom, jedinog protivničkog borca koji je našim pravednicima mogao da zada iole veće nevolje, i ovde su njegovo baratanje nožem i hiperkul izgled kod sigurno nezanemarljivog dela publike proizveli želju da ga ponovo vide kao glavnog protagonistu, po mogućstvu u filmu kao što je bio hit iz 2016. godine Re: Born. One Percenter nimalo implicitno pokazuje da je svestan reputacije koju Re: Born uživa među Sakaguchijevim poštovaocima pa njegov lik u ovom filmu jedan deo vremena provodi sedeći ispred plakata za film Birth koji je skoro pa direktna aluzija na plakat za Re: Born, već time da – drugačija poza na stranu – Sakaguchi na njemu ima gotovo identičnu jaknu i frizuru.
Jer, vidite, Sakaguchijev lik u ovom filmu, Toshiro, je glumac. Ne samo bilo kakav glumac, nego glumac specijalizovan za akcione filmove. Uvod za One Percenter je urađen u mockumentary stilu gde različiti filmski poslenici ali i ljudi iz japanskih oružanih snaga hvale Toshihira kao najvećeg akcionog stara u Japanu, obučenog da se bori u tako egzotičnim stilovima kao što je „assassin-jutsu“* i generalno nezadovoljnog time da u akcionim filmovima danas koreografije zbilja pre podsećaju na ples nego na borbu. Od profesionalnih vojnika čujemo da bi Toshihira rado primili u svoju jedinicu ako bi odlučio da se mane glume i počne da svoju borilačku ekspertizu koristi u stvarnom situacijama, a i on tokom intervjua za pomenuti dokumentarac sipa drvlje i kamenje po borilačkim koreografijama koje su nerealne, „plesačke“ i ne pokazuju borbu onako kako bi stvarno trebalo da izgleda.
* Na japanskom se koristi izraz koji nisam uspeo da razumem ali verovatno znači manje-više isto.
Ovaj stav ga, čini se, ostavlja na margini industrije pa deset godina posle uspeha filma Birth on igra sporednu ulogu u filmu koji režira izvesni Tony (igra ga muzičar Taro Suruga), nadobudni, narcisoidni režiser koji ne miriše Toshirovu old school etiku i unoseći mu se u lice govori mu da je on režiju učio u Hong Kongu i da ima da se radi kako on kaže. Jer akcioni filmovi nisu stvarnost i publika u bioskop dolazi da se zabavi a ne da gleda nešto „stvarno“. Toshiro proguta sve uvrede i provokacije koje mu se bacaju u lice jer je on ipak ratnik starog kova i ispod časti mu je da slabije od sebe uči pameti pesnicama, ali jasno je da ovo nije put koji on bira za svoju dalju karijeru, pa ubrzo po završetku snimanja sa mladim sledbenikom Akirom (bejbifejs Kohei Fukuyama sa preslatkim velikim očima), koji je i sam kaskader uzgojen na Toshirovim starim filmovima, kreće sa pripremama nezavisnog filma koji će biti snimljen po njegovim zamislima. Toshiro je, uostalom, majstor borilačkih veština stvarno starog kova i ima i sopstveni stil („talas“) a koji je u jednakoj meri filozofska koliko i borilačka škola, pa on i mladi Akira, koji je pun entuzijazma i slediće senseija i u vatru i u vodu, nalaze prodcenta i kreću u skautovanje lokacija za snimanje.
One Percenter je s jedne strane naivan i prostački narativ, a sa druge strane dekonstrukcija i neka vrsta parodije. Toshirove proklamacije i sukobi koje ima sa ljudima u industriji su toliko naglašene u prvom delu filma da je jasno da je scenario napisan kako bi se Tak obračunao – makar rečima – sa nekim kolegama čiji rad iz ovog ili onog razloga ne ceni (uključujući, recimo, Kenjija Tangiakija), a onda je i čitav narativ filma formatiran da se demonstrira superiornost njegove filozofije u odnosu na „obične“ borilačke koreografije. Toshiro u ovom filmu ne ubija protivnike, ali je, makar u teoriji, njegova borilačka filozofija bazirana na efikasnosti a ne na estetici. Dakle, on ovde protivnike treba da savladava minimalnim brojem udaraca i tehnikama koje će ih trajno onesposobiti da se vrate u borbu (uključujući nemalu količinu poluga kojima se lome ekstremiteti).
Naravno, to je teorija, ali ne uzimate Kensukea Sonomuru da vam osmisli koreografiju, režira akciju i koordinira borce, ako ne želite brzu, atraktivnu, estetski impresivnu borbu. Ovde, da bude jasno, nema hongkonških wire-fu trikova (sem u sceni u kojoj Takov lik sa prezirom gleda japanske glumce kako, u Tonyjevoj režiji rade borbu sa kablovima jasno inspirisanu kineskim filmovima) i zapravo veliki deo borbi se bazira na pitanju kako jedan čovek visoke borilačke ekspertize može da savlada grupu ljudi u pancirima i sa automatskim puškama. Sonomura ovde pravi koreografije drugečuje od onog što smo gledali u njegovim recentnim filmovima i samo u poslednjem sukobu jedan-na-jedan, sa najboljim borcem protivničke strane, vidimo njegove trejdmark razmene strahovito brzih udaraca, step-kretanje, čišćenja, finte itd. U ovoj sceni Sakaguchi dobija i posekotinu na licu, tačno na istom mestu na kome ju je dobio i u Re: Born, samo sa druge strane.
Režiser i scenarista cele ove postmoderne mutljavine je Yûdai Yamaguchi, čovek sa velikim filmskim i televizijskim portfoliom, dobrim delom unutar žanra komedije (evo par naslova pa prosudite sami: Chin-Yu-Ki: The Journey to the West with Farts, When to Crush Fried Egg Yolks?, Men’s Egg Drummers…), ali je čovek pre bezmalo dve decenije bio i jedan od autora unutar tadašnjeg novog japanskog talasa niskobudžetnih splatter horror akcijaša, pa je, recimo, režirao Meatball Machine. Sa Sakaguchijem je sarađivao još na Battlefield Baseball iz 2003. godine, nedugo nakon što je ovaj lansiran u orbitu novih akcionih zvezda filmom Versus Ryûheija Kitamure, autora zaslužnog za neke rane Sakaguchijeve uspehe, i u One Percenter se svakako vidi jedna uhodanost i vizuelna disciplina koja doprinosi da film nesumnjivo mikroskopski malog budžeta izgleda karakterno i pruži zadovoljavajuću akciju. Uostalom i Sakaguchi je kasnije igrao u Tokyo Gore Police i cela se ekipa snalazi u uslovima veoma jeftine produkcije kao riba u vodi.
Štaviše, Yamaguchi uspeva da unutar VRLO direct-to video mizanscena napravi film koji je brz, bez šlajfovanja i sa udelom akcionih scena koji je viši nego što sam u startu očekivao i ovo su sve stvari za koje ga treba pohvaliti. Takođe, on razume Sakaguchijevu fizičku harizmu i ume da ga postavi u kadar da ovaj impresionira tim tihim, stoičkim a opet dominantnim stavom, a u borbama ga stavlja u središte gledaočeve vizure i kredibilno prenosi tu auru maltene superherojske veštine koji njegovu lik ima.
Film je, i dalje postmoderno, smešten u rashodovanu fabriku za prerađivanje cinka. Tradicionalno, napuštena fabrička postrojenja su omiljeni setovi za niskobudžetne akcione filmove ali ovde je, naravno, trik u tome da glavni lik filma dolazi na takvo mesto jer traži pogodnu lokaciju za snimanje svog niskobudžetnog akcionog filma. Pošto je Toshiro, kako to već ide sa tim ćutljivim stoicima u akcionim filmovima, koji bi samo da gledaju svoja posla a nevolja neće da ih ostavi na miru, kurate sreće, tako se i u momentu kada on i mlađani Akira krenu da slikaju lokaciju, dese dve stvari. Jedna je da nalete na Tonyja, sa kojim su radili prethodni film i koji ovde sa ekipom kaskadera i superstar režiserom akcionih filmova (Keisuke Horibe koga možda takođe pamtite iz Tokyo Gore Police) slika storibordove za „kinesku produkciju koja će se distribuirati na svetskom nivou“, pa Toshiro i Akira mogu da se čiste jer ovde oni svoj bedni indi film NEĆE snimati. Druga je da se BAŠ TADA pojavljuje grupa plaćenika što rade za jednu od dve rivalske porodice jakuza i kreće urnebes oko dve tone kokaina navodno sakrivenog u ovoj fabrici. Toshiro, naravno, može da odšeta sa lokacije i ostavi budale da se ubijaju međusobno, ali do tog trenutka je već preko dvadeset minuta jeo govna o „realističnosti“ akcije koju on voli i tome kako njegov borilački stil, talas, dopušta utreniranom borcu čak i da izbegava metke u letu. Naravno da sledi sat vremena ozbiljnog rokanja i rolanja po fabričkom enterijeru.
Yamaguchi definitivno UME. Oživeti ovakav prostor tako da ne bude vizuelno dosadan je izazov za svakog lo-budget akcionog režisera i Yamaguchi ne samo da ne poseže za izlizanim rešenjima kao što su vatra, varnice i figure rađene u kontrasvetlu (kada vatre ima, ovo je scena ozbiljno visceralne destrukcije gde ljudi gore kao u nekoj videoigri) već je napravljen i dodatni napor da se „neprijatelju“ podari malo karaktera, pa su tata-jakuza (Hiranuma Norihisa) i ćerka-jakuza i njihov omiljeni asasin odlične face, stilizovani koliko treba, sa minimalnim, karikiranim ali sigurno iscrtanim ličnostima. I na strani naših pored ćutljivog i stoičkog Toshira imamo nekoliko dobrih likova koji filmu daju malo živosti i komičnog predaha, pa sve to dosta pošteno proleti i ne zamara gledaoca. Jednog od ovih sporednih likova glumi Masanori Mimoto, čovek koga često pominjemo jer stalno sarađuje sa Sonomurom i igrao je i u Bad City i u Hydra i u prvom Baby Assassins… Čovek je i radio motion capture za protagoniste igara iz serijala Like A Dragon, uključujući Kazumu Kiryua i Ichibana Kasugu pa ga je uvek milina videti. Sa druge strane, vredi reći i da je Fukuda Rumika vrlo solidna kao Mari, ćerka drugog jakuze, ali da film sa njom nije siguran šta da uradi pa ona ni ne figuriše u razrešenju iako je njen lik dosta bitan za motivaciju glavnog junaka…
Ono što filmu GENERALNO fali je spretnije razrešenje jer filipdikovsko poigravanje sa paralelnim realnostima koje dobijamo ima više potencijala nego što ga Yamaguchi realizuje. Iskreno, poželeo sam, gledajući intrigantno finale, da je ovaj film imao viši budžet, čak i *gulp* da nekako ovo dođe do nekog zapadnog producenta koji bi izvukao lajnu kvalitetne koke i pomislio da to gde se ovaj film završava u njegovom rimejku ima da bude tek polovina filma a da će uzeti Sakaguchija da igra istu ovu ulogu jer je Keanu ipak nerealan da radi ovakve stantove. To bi bio idealan scenario.
Ovaj scenario, pak, nije idealan i film se i završava jednom nedorečenošću u pogledu toga šta je parodirao, kome se smejao, šta je stav samo glavnog lika a šta stav autora. U krajnjoj liniji, ako ste pravili film o glumcu koji je akcioni star i u „stvarnom“ životu, a onda nas ostavili zbunjene u pogledu toga šta je od ovog što smo videli bilo stvarno, to je momenat u kome našu zbunjenost treba da iskoristite a ne da na brzinu završite film. Ovako je Sakaguchijev lik spravljen da ima potencijalnu dubinu i ne bude samo hodajući kliše, ali film ovu dubinu pokaže samo na par desetina sekundi a onda se seti da nema budžet za dalje pa se završi. I onda jebiga.
Ima ljudi koji su kritikovali i akciju u ovom filmu kada je ranije ove godine dobacio do zapadnih striming servisa (u Japanu je išao 2023. godine), jednim delom na ime toga da se Sakaguchi ovde ne bori sa nožem u ruci i da su njegovi udarci rukama neuverljivi i slabi. No, moram da kažem da ovaj problem nisam imao. Sakaguchi je veliki čovek i, naprotiv, kada se u poslednjoj borbi suočava sa čovekom koji je najmanje deset kila lakši od njega (fantastični Togo Ishii, jedan od danas najpoznatijih majstora Džit Kun Doa), imao sam problem da poverujem da ovaj može da predstavlja kredibilnu pretnju za njega. No, Sonomura je ovo standardno dobro napravio i oba borca pružaju lepršavu a dovoljno „realnu“ koreofgrafiju, doduše ovog puta bez parterskih tehnika koje smo gledali u Hydra ili Baby Assassins.
U ostalim scenama, pa, Sakaguchi izgleda odlično kada izbegava metke u letu, kada koristi tela protivnika da se zakloni od pucnjave ili njihove puške upotrebi kao projektile da savlada protivnike na daljinu. Naravno da ove scene zahtevaju malo „neodlučnije“ neprijatelje, koji oklevaju da napadnu čim im se otvori šansa, a što je takođe zamereno filmu, ali ovo je praktično STANDARD za borilačke filmove, a Sakaguchi uspeva u većini scena da se postavi tako da deluje makar kredibilno to da se protivnici štekuju jer ne žele da povrede jedni druge. Rade tu i francuski ključevi, baš onako pošteno a onda na jednom mestu Toashiro prisloni vrh metka na protivnička krsta pa šaržerom iz kog je taj metak izvađen udari po kapsli da ga aktivira. Prelepo. Onda u jednoj sceni Tak umesto noža u ruci drži baterijsku lampu i kako se ova borba odvija u mraku (a sve se dobro vidi – još malo pohvale Yamaguchiju i direktoru fotografije Hiroyukiju Ozawi), njegova taktika je da je koristi kako bi zaslepio protivnike pre nego što im pritrči i savlada ih i ovde Sonomura radi neke zaista zanimljive trikove sa skrivanjem i otkrivanjem izvora svetla. IMDb ne daje informaciju o tome ko je autor muzike za ovaj film – a odjavna špica je na Japanskom – pa ne znam koga treba da pohvalim ali i muzika je iznenađujuće karakterna i pamtljiva, pogotovo u akcionim scenama.
U celini, One Percenter je interesantan „meta“ eksperiment sa žanrom. Ne sasvim uspešan, film ipak ne plasira nekakav jasan iskaz u intelekt gledaoca da bi se ovo moglo smatrati „dobrim“ ishodom eksperimenta, ali zanimljiv i mada je Sakaguci ovde na ivici da bude pretvoren u karikaturu, on se još uvek odlično drži a Yamaguchijeva zanatska spretnost (videti uspele scene rađene dronovima) i Sonomurina borilačka ekspertiza ga stavljaju u centar vizuelno sasvim atraktivnog filma bez obzira na generičko okruženje, slabo osvetljenje i mrtvačke boje. Dobar zvuk, dobra muzika, dobre borbe i jedva nešto više od osamdeset minuta na štoperici kad je zaustavite na odjavnoj špici, to su sve aduti koji će ljubiteljima savremenog azijskog akcionog filma biti dovoljni. Ostali nek počnu sa nečim drugim pa nek dođu do One Percentera kad sakupe malo iskustva.
