Satanska količina zanimljive muzike ove nedelje, čak i uz činjenicu da NISAM pisao o novom (posle 53 godine, molim lepo) albumu MC5 a koji je odličan ali odbijam da pišem o pločama koje nisu dostupne preko nekog krštenog onlajn servisa pošto jebeni Spotify u ovoj kući ne promovišemo. Dakle, kad se Wayne i ekipa sete da postoji Bandcamp ili makar stave ceo album na JuTjub, obradićemo. Al do tada, evo šta je DRUGO bilo dobro ove nedelje.
Otvaramo oštro, to jest blek metalom, kako i piše u pravilniku o radu. Verba Serpentis su Austrijanci ali na svom debi albumu, Ophidic Gnosis zvuče praktično kao Poljaci. Dakle, ovo je moderni, melodični, blago melanholični blek metal, ali sa dosta mišića i očnjaka u prvom planu: Zvuk albuma je prilično dobar, takođe, dinamičan i pun, ne izblendovan u nerazaznatljivu muljavinu kako to ume da bude. Ovde bubnjevi pošteno zakivaju a gitare imaju, jelte, PANČ. Vokal takođe odličan i ovo je bend koji zavređuje svaku pažnju:
Za autentično poljski ugođaj tu su Persecutory iz, čekajte, ISTANBULA? Enivej, Persecutory su Turci ali objavljuju za poljski Godz ov War Productions i njihov black death metal i sam zvuči dosta poljski. ZATO SAM SE ZBUNIO. EP The Glorious Persecution je sa svoje tri pesme i agresivan i melodičan, i bije ko peglom u oko i ima prostora za reflektivnije, dostojanstvene momente i to se meni jako dopalo. Solidna i produkcija a turska braća sviraju pobednički, kao da su stvarno Poljaci:
Vardoger iz Ujedinjenog kraljevstva sebe vode kao blek metal bend ali njihov EP, isto Vardoger, je barem onoliko post-blek metal, hardcore i posthardcore koliko i blek metal. Pesme su interesantne, raznovrsne, emotivne i sirove, produkcija je jeftina i sve ima miris autentičnog andergraunda. Valjano:
Bio sam spreman da mi se finski jednočlani projekat Multa ne dopadne, jer ovo je ipak „bend“ sa devet albuma u četiri godine, ali, prtz, ovo što ovaj čovek radi je SOLIDNO. Ne sad nešto revolucionarno ali oštar, napadački blek metal sa samo malo eksperimentalne ambicije i pristojnom kućnom produkcijom me je ljudski izvozao na albumu The Amazing Question i, evo, poslušajte:
Volite melodični, melanholični a opet pošteno krljački blek metal? Evo, A Union of Spectres je split album dva finska benda, Marras i Aethyrick, oba sa već priličnim diskografskim tragom iza sebe i, dakle, dobar je. Sirov, oštar, pogotovo na strani Marrasa, ali generalno napravljen da idealno spaja melanholiju i agresiju. Prija!
Nisu uopšte loši teksašani Gallóglaigh sa svojim trećim albumom, Fall of Eternity’s Throne. Mislim, to je kućni epski blek metal, ali prilično vrhunskog kvaliteta, sa dva čoveka koji prave pesme jedne ratničke ambicije i vrlo solidnog zvuka. Melodično, pristojno producirano, pristojno napisano, nije nužno sasvim po mom ukusu ali je vrlo dobro. Izlazi tek u Novembru ali omiljeni JuTjub kanal je dobio priliku da promoviše ceo materijal:
Mislim, izvinićete me što sam nemoćan kada vidim debi izdanje brazilskog black death dvojca koji ima tako jebeno ime kao što je Satanicristo, koje je, to izdanje, izdao japanski Sex Desire Records (!!!) i koje se, to izdanje, zove Bastardizing the Holiness a na omotu su dva člana benda benda na groblju, namazani po licima i u ful metal opremi, kako bastardizuju svetost. Pa mislim, tu i ne mora da bude muzike da bih ja ovo preporučio!!!! Bastardizing the Holiness ipak ima četiri pesme primitivnog black death zvuka u klasičnom Belo Horizonte stilu i zapravo su članovi ovog benda veoma iskusne face i svirali su ili sviraju u postavama poput Impurity, Mutilator i legendarnih Sarcófago tako da znate šta ovde dobijate: čistu krtinu.
Debi album belingemskih Venenosum se zove Influence of Spells i to je, tako, neka kombinacija psihodeličnog blek metala sa malo doom i death metala, pa će se nekom već dopasti. Mislim, ja vrlo cenim žanrovski eklektičan pristup metalu na ovom albumu kao i ambiciozne aranžmane od preko deset minuta i to da je produkcija relativno jeftina je dodatni plus jer sve zvuči više tr00. Evo, dajte mu šansu, ima ovde dosta materijala da se u nj zariju zubi:
Trauma | Divine je drugi ovogodišnji (i uopšte) EP za portugalski dvočlani black-death kombo Ethereal Wound. I odličan je. Ova dva momka sviraju u dosta drugih bendova i imaju lepo razrađene kompozitorske i aranžerske sposobnosti a onda je i snimak profi, sa neživim ali kvalitetno programiranim bubnjem, dosta evokativnih rifova i generalno finom kombinacijom krljačkih, brzih pasaža i gruverskijih, srednjetempaških nabadanja. Odlično je a cena od „koliko date“ je posebno lep gest jer je ovo mnogo višeg kvalitea nego što bi ta cena, jelte, sugerisala:
Rumuni Cursed Cemetery su za više od četvrt veka svirke rafinirali svoj zvuk i doselgi jednu osobenu kombinaciju mračnog blek metala i, recimo, doom/ sludge sporosti i težine. Peti album, Magma Transmigration ima izrazito opresivnu, hermetičnu atmosferu ali su pesme napisane da ipak imaju NEŠTO za šta ćete se uhvatiti kao davljenik za slamku da vas crnilo ne odvuče sve do dna (koje se možda, to dno, ne nalazi u ovom svemiru). Četiri pesme, sve duža od duže, solidan zvuk, solidan album:
Grøft dolaze iz Rusije, ali iz Ufe u Baškortostanu pa i njihov blek metal nema uobičajenu rusku širinu i razmahanost. Debi album (posle nekoliko split i živih izdanja), Герб, nije prostački napisan niti sad nešto drastično „sveden“, kompozicije su ovde sasvim solidno kompleksno aranžirane ali su uglavnom sklopljene oko jedne jasne teme i njenog razvoja, zvuče prirodno, tenzično, energično, organski i ako ne lekovito a ono bar osnažujuće. Ima ovde malo thrasha, rifovi su svakako u prvom planu i Grøft definitivno zvuče originalno i „svoje“, sa pristojnom produkcijom i MNOGO toga što imaju da kažu. Vrlo preporučujem:
Thousand Crowns su „internacionalni black metal bend sa članovima iz Poljske, Francuske, Turske i SAD“ ali su u realnosti oni kombinacija blek metala i sludge metala. Ali dobra. Debi EP, Golden Coffin će vam dati svu potrebnu blek metal deračinu i atmosferu, ali i rifove sa onu stranu žanrovske granice, zanimljive aranžmane, još zanimljiviji miks. Thousand Crowns imaju formulu žanrovskog melanža u kojoj za sada svi profitiramo pa urgiram da ih čujete. Ovo su četiri kvalitetne pesme sa dobrom produkcijom a daunloud plaćate po želji:
Njemački Bonjour Tristesse ima četvrti album, The World Without Us i ako do sada niste ozbiljno shvatali njegov kredo „blek metal protiv civilizacije“, možda sada hoćete. Ima ovde melodije, pa i malo melaholij ali preovladava agresija, nihilistička odlučnost da se završi sa svim jer je bilo više lošeg nego dobrog i sve je to dosta ubedljivo. Jedini član ovog benda, Nathanael, sasvim jasno zna šta radi i šta želi da psotigne i ovaj album je još jedan čavao u TOM lijesu:
Katalonski Kreyl na svom debi albumu nude vrlo zle rifove i jedan od najpaklenijih ženskih vokala koje ćete čuti ove nedelje. Obscure Rise of Ancient Eulogy naslovom sugeriše možda visokokoceptualnu muziku ali istina je da Kreyl uglavnom krljaju bez milosti, nudeći skoro pankerski jednostavan ali zapravo zreo, pročišćen blek metal koji se ne zajebava sa „post“ i „gaze“ konceptima nego GAZI. Pevačica Eris Nocturna Aura je svojevrsna institucija italijanske blek metal scene, ima i sopstveni solo projekat i interesuju je i vizuelne umetnosti, ali pevanje na ovom albumu je kao da vam je pakao ušao u kuću A ONDA SE ISPOVRAĆAO od straha. Predobro je:
Idemo na stoner rock, doom metal, sludge metal, hard rock i psihodeliju. I, evo španski stoner-doom retko razočara pa tako ni Santa Planta iz Madrida na albumu From the Trails of Desire. Ovaj rodno mješoviti trio svira sporu, elegantnu muziku koja ima svu emociju doom metala ali uz svu slobodu i spontani groove stoner roka. Zvuk nije prebudžen i veštački „otežavan“, pesme su melanholične i hipnotične, hemija svirke je na visokom nivou. Baš mi je prijalo:
Sheepfucker and Kraut je pamtljivo ime a bend dolazi iz Sofije i cepa prijatan rokenrol sa malo psihodeličnih prelviva. Album Bring Your Sheep je prevashodno kolekcija dobrih, poletnih, gruverskih rokenrol komada sa hrskavim gitarama, melodičnim, odličnim pevanjem, i heavy dimenzijom koja svemu tome daje malo debljine ali nije pornografski prenaglašena. Odlična braća Bugari, ne propustiti:
Meksički Teonanácatl su više prog-rok nego hard rok, ali njihov EP Teonanácatl sa svoje četiri pesme donosi dovoljno heavy gruva da svi budemo srećni. Ovo je vrlo VRLO dobar materijal sa perfektnom svirkom, sjajnim temama i rifovima, odličnom kombinacijom gitara, klavijatura, violine i solidnog pevanja i sve to izmiksovano da bude prijatno i nenaporno za uši. Jednom rečju SJAJNO a cena od koliko VI date je neodoljiva:
Deserts of Mars nisu sa Marsa ali jesu iz pustinje, one teksaške. Tako i album Dead Planet Exodus zvuči propisno pustinjski psihodelično i gruverski nadareno, sa svojim abrazivnim zvukom i zapaljivim temama. Rokenrol koji ovaj bend svira kršten je i sa „Mars Metal“ i mada Deserts of Mars imaju meru eksperimentalnog u svojim kompozicijama a i album je konceptualnog tipa, u prvom planu je DOBRA ROK MUZIKA. I to je svešto treba da znate. Malo muljav zvuk može eda zasmeta picajzlama, ali ostali će uživati:
Brazilski proizvođači prljavog, podrumskog doom metala Void Tripper su upravo najavili svoj novi album, koji će izaći naredne godine, EP-jem Sludgehammer koji ima sjajno ime i samo dve pesme. Ali to su dve teške, gruverske komadine psihodeličnog doom metala kao ispale iz Iommievih brkova dok se drogiran brijao nekog mračnog jutra 1973. godine i ko to može da ne voli? Only fucking assholes, eto ko!
Psychotic Reaction su ekipa iz Oklahome inspirisana stvarima u rasponu od MC5 i The Stooges do H.P. Lovecrafta i Georgea Orwella. Kako to zvuči, zapitaće se sada svaki dobronameran građanin ove zemlje, ali, mislim, naravno da zvuči kao garažni pank sa naglašenom heavy psych dimenzijom. Album Dystopian Anthems for Lotus-Eaters već i svojim imenom jasno ukazuje kakva će biti muzika i ona je baš po meri tog ukaza: lepljiva, heavy a poletna i zarazno-zabavna. Ne propustite:
Black Elephant su Italijani koji spajaju fuzz rock i eteričniju psihodeliju. Album The Fall of the Gods je bluzirana ploča kosmičkog gruva i melodičnih, diskretnih vokala pored treperavih, psihodeličnih gitara i to da bend na nekoliko mesta na albumu (recimo na naslovnoj pesmi) postiže efekat bestelesne ekstaze nije mala stvar. Ploča koja je heavy kad to treba da bude i diskretna kad TO treba da bude ali koja nikada nije ni odglumljena ni nesigurna u to ŠTA treba da bude:
Aeternal Chambers iz Ujedinjenog kraljvestva su kao Godspeed You! Black Emperor koji sviraju post metal. Dakle, instrumentalno, bučno, emotivno, NEBESKI. Lepo je to i mada nije sad nešto ORIGINALNO, mislim da EP Aeternal Chambers sa četiri poduže pesme ima vrlo prijatne i distinktne teme a da ih bend razvija na dostojanstven način. Ni zvuk, kad se sve uzme u obzir, nije rđav i ovo je meni bilo iznenađujuće prijatno, kinematično iskustvo:
Malezijski Faust (stvarno? Faust? U 2024. godini? Deco?) sviraju „eksperimentalni sludge metal“ a što je kao normalan sludge metal samo sa više efekata na gitarama i vokalima. I ja to podržavam, jelte, EP Godscent Miserie je vrlo ugodna kombinacija gruva, mikorofonije, melodičnog pevanja i solidnih, hrskavo faziranih rifova. Znaju ovi ljudi šta rade, iako su uzeli jedno od najikoničkijih imena u svom rokenrolu kao da su se juče rodili.
Francuzi Sheraff zvuče dosta dobro da debi EP-ju Concrete by the Ocean, sa tri pesme hipnotičkih gitara i pristojnog gruva. Ovo je stoner rok koji voli psihodeličnu dimenziju fuzza i doom rifa i mada se na vokale malko treba navići, mislm da je doom dimenzija u pevanju na kraju vrlo simpatična. Dobro ovo trese i bend valja slušati i podržavati ne najmanje i jer ovaj daunloud daju po ceni koju sami smislite:
Unamoto su dva momka iz Španije koji krljaju solidan stonrer-thrash ili već nekakav spoj stoner roka, alternativnog roka, grandža. EP Tiempo cero je dosta krljačka ponuda sa dinamičnom, razigranom muzikom, pankerskim pevanjem i zaista puno energije. Nešto kao da ste spojili Jane’s Addiction i Lightning Bolt i rekli im da sviraju stone rok. Odobrava se:
Metal Night ’24 je, naravno, butleg kompilacija metal (ili bar „metal“) pesama koje su ove godine na turneji svirali King Gizzard & The Lizard Wizard. Pesama ima dvadeset i svi omiljeni hitovi su tu (Mars for the Rich, Superbug, Flamethrower, Organ Farmer, Motor Spirit, Hell, Supercell itd.), zvuk je vrhunski i ovo je – POGOTOVO po ceni od koliko date – još jedna prilika da uživate u magiji najboljeg aktivnog rokenrol benda na svetu:
„Doom jazz“ je jedna od najizlizanijih dosetki u avangardnom metalu, kao, dodate saksofon preko nekih generičkih doom rifova i OPA odmah o vama pišu ozbiljne publikacije i zovu vas na new music festivale. No, evo, britanski Five the Hierophant je kroz samopregoran, prilježan rad nekako došao do forme koja nije puki džem sešn u kome niko nikog nije uvredio ali ništa vredno pamćenja nije ni napravljeno, pa im je novi album, Apeiron, prilično ptika i ugodna afera. Mislim, ovo je doslovno instrumentalni, džemerski doom/ stoner sa saksofonom koji svira teme preko prijatnih, kinematskih rifova, ali je sve napisano vrlo dobro, miks je lep, master dinamičan i bend je dostigao jednu zrelu formu u kojoj kombinovanje čistog istraživanja teksture i zvuka sa snolikim gruvom zvuči kako treba. Veoma sam zadovoljan:
Good Things Happen to Bad Demos je igra rečima koju ćete shvatiti samo ako znate da na TOM demo snimku kalifornijskih Earth Abides ima i pesma Good Things Happen to Bad People. Enivej, iako je ovo dakle zvanično demo, zvuk je profi, svirka odlična a muzički pričamo o stoner roku koji ne hvata samo na snagu i težinu već ima i malo suptilnosti u aranžmanima, ima dobre rifove, fin gruv. Plaćate koliko hoćete za četiri pesme lepog rokenrolanja:
Bend se zove Funeral a album Gospel of Bones pa znate da je ovo doom metal. OK, Norvežani sviraju od 1995. godine i sva je verovatnoća da ih već poznajete. Do ovog, tek šestog albuma bend je svoj zvuk rafinirao do kombinacije doom metala, folka i gotike i meni to zvuči JAKO DOBRO. OK, sam miks je možda ne uvek idealan ali ima tu puno različitih instrumenata i pesme su dinamički veoma raznovrsne u smeni violina i gitara, akustike i distorzirane elektrike. Vokali su gotovo operski teatralni i sve u svemu ovo je DOBAR PROVOD, sa pesmama napisanim vrlo ambiciozno i bendom koji ih izvodi sa maksimumom ubeđenja:
Nizozemski Hell Valley High su ove godine već imali solidan EP, a sada je tu album Welcome To Hell Valley i još devet pesama radio-friendly stoner/ hard roka. Bend je dobar i pesme su dobre, produkcija je previše ravna za moj ukus jer su gitarski rifovi i harmonije zanimljiviji nego što uvo uspeva da registruje zbog sve te preglasne pucnjave ali ljudi onda hvataju na refrene koji su maltene ko Bad Religon kad bi svirali stoner rok i bude to fino:
Muško-ženski trio iz Denvera, Oryx ima vrlo heavy ali i reflektivno-melodičan album pod naslovom Primordial Sky koji sa četiri pesme, hipnotičkim gitarskim rifovima i puno ponavljanja slušaoca efektno izmešta iz tela i vodi negde, na neko mesto daleko na nebu. Oryx sviraju duže od decenije i ovo im je peti album i osim prebučnog masteringa nemam ni jednu zamerku na ovo zrelo, glasno ali dostojanstveno delo blackened sludge metala:
Certain Death iz Njujorka i pored pretećeg imena sviraju vrlo ugodan hard rok/ proto metal sa malo garažnog šmeka i to je mojim ušima vrlo prijalo. Ko voli ’70s rokačinu uživaće i u albumu Strange Garden sa njegovom old school produkcijom i pamtljivim, karakternim pesmama. Slušajte samo kako gitare dobro zvuče kada nisu proterane kroz dvadeset kompresora, kako je bas prominentan a topao, kako muzika ima prirodnu dinamiku i kako se bluzerska osnova organski razvija u tenzičniji rokenrol. Jako dobro, jako se preporučuje:
Organs Vs Space Shepherds je, jelte, čeoni sudar dva irska heavy psych jam benda. Organs su više „post“ u zvuku, u smislu da imaju i saksofon i vole da u psihodeliju udeni i malo free jazza. Imaju dve duge pesme. Space Shepherds imaju samo jednu i ovo je klasičniji heavy psych džem, ali sve je to na gomili dobro, hipnotično, psihodelično i nemate šta da mislite (sem da li da album kupite od Organs koji ga naplaćuju fiksno ili od kolega koji vam daju da sami odredite cenu):
Kao što smo prošle nedelje pominjali, Cortez su spremili novi album za ovu godinu (prethodni je izašao još 2020.) i evo ga sada, naravno za kalifornijski Ripple Music. Bostonski stoner rokeri ovde rokaju za sve pare nudeći lepljive, bluzerske rifove i OPASNO zarazne refrene, cepajući žestok gruv koji spaja doom metal, hard rock i heavy metal i nudi vam muziku uz koju je teško i da se sedne a kamoli da se kao nešto kulira i meditira. OK, ima stoner roka koji se najbolje sluša ležeći, ali Cortez ne sviraju to, ovo je da se skače, šutira, skandira i peva uglas:
E, dobro, sada idemo na thrash i speed metal, hardcore, grindcore i death metal. Pa nek crknu dušmani. Decadence iz Vankuvera osnovani su krajem osamdesetih ali su se posle snimljenog prvog demo snimka raspali pa su se ponovo aktivirali 2018. godine. I ima tu jedan album, jedan EP, i evo sada drugi EP, naslovljen Valtivar. Bend svira u starinskom ključu kombinovanja thrash metala sa malo panka i meni je to, naravno, jako simpatično i instant drago. Nije ovaj materijal NAROČITO maštovit ili originalan, pa je to možda malo njegov nedostatak, a i produkcija je tanušna ali opet i to nekako ima šarma sve na gomili:
Division Mortality je drugi album grčkih trešera Speedrush i prijatan je. Speedrush svirau thrash sa malo više truda oko rifova i tema, pazeći da njihova ozbiljno agresivna muzika ne bude monotona pa su pesme napisane stručno, sa puno aranžmanskog kvaliteta u izlogu, odličnom produkcijom, vrhunskom svirkom celog benda. Volim kada thrash metal bend uspeva da zvuči progresivno a da istovremeno akcentuje brzinu i prodornost kao primarne thrash osobine. Sjajno:
Ako baš ne možete bez prljavog black-speed-punka koji se bavi samo važnim pitanjima u životu, kao što su promocija satanizma i egzibicionizma (ženskog) onda imate sreće jer je novi Sexorcism pred nama. Ovaj jednočlani njemački projekat je baš onako sirov i uvredljivo eksplicitan koliko se nadate, u njemu nema ni TRUNKE suptilnosti, ali Altar of Lust je uz sve to dosta dobar materijal sa osam pesama poštenog, prostačkog testerisanja:
Švajcarci Akroasis se u svojim tekstovima bave grčkom mitologijom pa njihov thrash metal dobije i po koji neočekivani harmonski preliv, sa grčkim ali i bliskoistočnim elementima. Drugi album ove postave, Hubris je pitak i pristojan, negde između umivenijeg thrasha i svedenijeg melodičnog death metala. Ne sad nešto PREVIŠE po mom ukusu (vše gruva, manje brzine nego što ja volim) ali dobro napisano, dobro svirano, dobro producirano:
EP War for Peace geteborških thrashera Ominum je bio dobar i prošlog Decembra, a sada je reizdat u deluks verziji sa dve bonus pesme i ovo je odlično. Produkcija je izvrsna, pesme su i dalje veoma dobro napisan moderniji thrash izmešan sa malo melodeatha a dva „nova“ komada momački šamaraju. Vrlo lepo:
Finsko-švedski Obnoxious Youth imaju ime kao da se radi o nekakvom pank bendu ali ovde je pank tek možda na četvrtom mestu iza speed, heavy i black metal elemenata. Enivej, dobro je to, onako, old school, malo divljački a malo i melodično, a da sve zvuči nekako iskreno, neposredno, bez kalkulacija čak i kada pesme (kao recimo naslovna) odu u skoro disko smeru. Treći album ovog projekta, Burning Savage je zabavna, sirova ali ne prostačka ploča za svakog ko ceni metal koji NE zvuči kao ispao iz dizajnerskog studija već koji odiše proleterskim šarmom i divnom inspiracijom što dolazi od muke. Sjajno:
Wrath Hammer iz Indijane sebe opisuju kao „cross over“ bend ali ovo je VRLO metaliziran hardkor sa dosta thrash metala u sebi i zvukom modernijeg tipa. No, valjano je to. EP Dame Tu Alma ima šest pesama koje mahom ozbiljno tuku i mada je tempo uglavnom sporiji i srednjiji, ima to šarma i šmeka i svega što treba:
Ne znam ko je Paris Zografos i gde je bio celog mog života, ali njegov pank-metal je zapaljiv. Εκκένωση Σάπιου Εαυτού je kolekcija jebeno revolveraških pesama koje zvuče kao da Motorhead, Slayer, Misfits i Dwarves prave najjaču žurku u kraju. A pritom je i produkcija solidna a kompozicije iznenađujuće pametne. Šok za sistem a taj sistem je moje srce.
Ženski pank kvartet iz Denvera, Rotten Reputation je odlučio da zatvori firmu pa je The Forest „album za sahranu“, i dok ga slušamo treba da čujemo kako se bend i zvuk raspadaju. No, ovo je šarmantan, atmosferičan horor pank, lo-fi ali žustro rađena muzika kao za neke filmove strave snimane jeftinim telefonima, sa dosta karaktera, pa i melodije. Ukusno:
Telavivski Death In Your Yard je krosover hardkor bend sa stavom koji je naprosto prelep, a dokučićete ga i iz naziva aktuelnog EP-ja: Fuck Mid-Tempo Hardcore. Bend se štaviše iz Izraela preselio u Češku a i intro za ovo izdanje govori o važnosti očuvanja radikalnih stavova nasuprot životu koji od nas traži sve više kompromisa kako starimo. Enivej, muzika je brzi, agresivni krosover, naravno, i odlična je:
Prethodna izdanja švedskih Riksrevisionen su bila čist D-beat hardcore, pa je i novi EP, Förruttnelsens tid manje više isto to, sa možda MRVICU više thrash metala ali pre svega u zvuku. U svakom slučaju, ovo su četiri pesme lepo produciranog d-beat krljanja sa jednostavnim rifovima, finim tempom, bez izmišljanja tople vode i ikakvih novotarija. Razvaljuj!
Deriva Dal Trauma je split EP italijanskih Deriva i Trauma. Ovi prvi se klasifikuju kao „whatcore?“ što znači da njihov hardcore thrash ima više melodije i širi atmosferski, jelte opseg od proseka koji smo navikli da očekujemo. Dobri su ali su mi Trauma još bolji jer je njihov thrashcore „običan“ u žanrovskom smislu ali su pesme napisane fantastično i dižu pritisak na opasne vrednosti posle tri takta. Sve na gomili VRLO DOBRO:
Novi Fractured je pred nama i momčad iz Vrbasa među kojom jednu gitaru svira i Beograđanin Elio Rigonat nastavlja sa pobedničkim nastupanjem. Severna Furija je EP sa četiri pesme VRLO tvrdog thrashcore zvuka razbijačkih gitara, moćnog vokala, neumoljivog ritma. Ovo je ODLIČNO sa koje god strane da se gleda i nadam se da dobija i međunarodnu pažnju kakvu zaslužuje.
Rotten Disgust iz El Pasa baš krvnički zakivaju na EP-ju prigodno nazvanom Desert Death. Teksaška momčad je u osnovi metalizirani hardcore sastav ali sa dosta thrash i death metal elemenata, a pesme su i pored izražene agresivnosti i dovoljno pametne i dovoljno raznovrsne da se ovaj materijal od pet komada lako proguta i svari. Težak, debeo zvuk, jaka udaračina:
Australijanci Discount Code sa svojim demo snimkom Demonstration demonstriraju naklonost starim formama. Ovo je osam pesama krvoločnog udaranja, od kojih samo jedna ode preko dva minuta. Thrascore, powerviolence, kako god da ovo nazovete, njemu je svejedno jer GRIZE. Dobra svirka, dobar zvuk, bolesna atmosfera, a daunloud plaćate po želji:
Kad smo već kod powerviolencea, Weeping iz Nju Džersija svoj zvuk zovu „Depressive Homicidal Death Metal“ ali je to u suštini powerviolence sa nižim štimom, par flažoleta u rifovima i ponekim slemom. Debi album Spiritual Barbarism je takođe korektno naslovljen jer ova muzika, spakovana u kratke pesme i vrlo agresivan zvuk, apsolutno varvarski nastupa prema slušaocu i na nišan stavlja ne samo njegove uši već i duh. Ima da se lomi, ali ova je lomljava veličanstvena:
Ima nepristojno mnogo bendova sa imenom belljar (ili Bell Jar) a ja ne znam ni šta ta reč znači. Enivej, OVAJ belljar je iz Tenesija, a demo snimak Fall Demo 2024 je ODLIČAN. Žustra, metalizirana hardcore svirka sa dobrim gruvom i dosta brzine, zajebana žena za mikrofonom, dobro napisane, atmosferične pesme i solidna produkcija, nemate šta da mislite:
Indonežani Project Error sviraju krosover i imaju pesmu Kill Yourself, a ona NIJE obrada SOD. Samo ukazujem. Enivej, EP Fight For Freedom ima pet pesama brzog, energičnog krosover zvuka sa pristojnom produkcijom i potrebnim minimumom originalnosti u izrazu. Ključno je da je ovo žestoko, da ima jak tempo i da bend ume da iznese sve to sa profi kvalitetom svirke:
Duo Young At Heart (za koji mislim da je iz Oregona) vrlo naglašeno ispisuje i izvikuje „Straight Edge Forever“ diljem svog izdanja, EP-ja The Misery Persists, ali se ta dva lika i slikaju sa pištoljima i debelim lančugama oko vrata pa ovo nije Straight Edge naših, jelte, otaca. Ali je ovo i vrlo solidah materijal ako volite metalizirani, razumno gangsterizovani ali ipak raznovrni i dinamični mošerski hardkor. Ima ovo i identitet i karakter i nije samo kopipejst poznatijih bendova, jedino što ne vidim da može da se kupi daunloud a da se ne kupi kaseta. Ali dobro je:
Uprkos japanskom imenu (koje označava svet zla tj. demona), Makai su Francuzi a uprkos tome što su Francuzi sviraju grindcore. Šalim se, šalim se, ima već istorijskih presedana francuskog grajnda, sa nekima sam delio kasete pre mnogo godina, i, enivej, Makai imaju EP sa svega pet pesama, isto Makai i ovo je haotičan, jeftino snimljen ali nekako simpatičan old school grindcore. Sve smo to zaista čuli pre tri decenije, ali PRIJATNO je. A i daunloud plaćate koliko hoćete i lepo je:
Iako njemački Final Heartbeat, kad ih čujete skoro da zvuče kao jednočlani, kućni bend, oni ipak imaju, tvrdi se, više članova. Enivej, modus operandi je prepoznatljiv: ovo je goregrind bend koji je od 2022. godine do danas izbacio više od šesnaest izdanja, tako da, ako volite jednostavan, prljav goregrind u kome se, iskreno, ni ne čuju rifovi, ali postoji NEKAKVA moć koju bend uspešno koristi da čoveka drži uz sebe, ovo, dakle, EP sa četiri pesme naslovljen Gore over Glory, vredi čuti. Plaćate koliko hoćete:
Čileanci Nefasto imaju dve pesme crust/ death metala na EP-ju FARMACOS / CEMENTERIO DE ELEFANTES. Ništa originalno, ništa novo, ali DOBRO, ovo je autentično, prljavo ali dovoljno disciplinovano napravljeno, sa mnogo prelepe zlovolje i krljačke ambicije, pa ne mogu sem da pohvalim:
I Misanthropic Aggression iz Atlante su negde između crusta i death metala, ali bogami debi album, Insect Politics ima i grindcore oštrinu. Ovo je sve naravno vrlo agresivna muzika, ali je i nekako duševna, vidi se da se bavi ozbiljnim temama i to što je po formi nekako razoružavauće prosta joj je veliki plus. Pesme nisu ni prekratke, da se mi razumemo, ali ova dva čoveka se trude da vam angažuju pažnju što bolje mogu. Meni fino:
Rodno mješoviti šampioni iz Masačusetsa, Escuela Grind imaju novi album, Dreams on Algorithms i mada njihova muzika nikada nije bila čist grindcore, nikad ga nije ni IZDALA. Pa tako ni sada. Ovo je deset pesama preko dva i tri minuta negde između grindcorea, sludgecorea, death metala i, eh, ne znam, postahardcorea? Mislim, ovo jebe keve, krlja baš pošteno ali malo metalkor šmeka se tu provuče (Kurt Ballou je, na kraju krajeva, ovo producirao) a onda bude i po neki klin vokal. No, pesme su odlično napisane, Ballouov zvuk je hrskav i moćan i bend ne razočarava ni na jednom planu, naprotiv. Kolje:
Nekako se tu prirodno nadovezuju Contrition iz Čikaga sa EP-jem Pariahs a koji ima tri pesme, recimo, blackened sludge grinda. Mislim, ne znam, pesme su preko četiri minuta i imaju svu andergraund sirovost koja vam treba kada ne znate da li da zaplačete ili da se samoozledite, a opet su i zrelije, sofisticiranije, manje usredsređene na žanrovske obavezne sastave i zvuče skoro… poučno. Jako dobro:
Necröth nisu isto što i Necrot (mislim, NARAVNO) već je to jedan brazilski grindcore bend sa old school zvukom i pesmama, koji me najviše podsećaju na zemljake Rot. EP Na contramão do mundo moderno nije neka revolucionarno dobra ploča ali je pitka i, sa svojih deset kratkih pesama i toplim studijskim zvukom, sasvim lepo proleti:
Ahh, Captain Three Leg imaju novi album i kogod da voli old school grindcore/ powerviolence krljačinu, sa tekstovima pisanim pre trideset godina, dok je bend još bio u školi, uživaće u ploči Satan Murder Suicide. Ovo je, iako sasvim retro i sirovo do koske, istovremeno i prelijepo jer odiše autentičnošću i karakterom koji nedostaje ogromnom broju savremenih grupa. Užitak:
Šveđani Bastard Priest sviraju death metal sa velikom količinom D-beat hardkora u svom DNK. Dakle, jelte, normalan švedski death metal. Novi EP Doomed to Decay je odlična, jako prijatna old school swedeath krljačina, sa dve pesme opake svirke i mračnih, zlih rifčina. Nema greške, samo šutiranje:
Tu su onda poljsko-meksički Helltenced sa svojim debi albumom, Back Stab Effect. Ovo je melodični death metal sa dosta thrash žustrine u svojoj osnovi ali koji me je najviše zaintrigirao zbog svoje pevačice, Etell Melendez iz meksičkog melodeath benda Archetype. Melendezova ima odličan „srednji“ vokal i koliko god da Poljaci u Helltenced ispod nje soliraju udarajući u tanke žice i tražeći umiljate gitarske harmonije, njena brutalna izvedba nosi album. E, sad, dvanaest pesama je stvarno mnogo ali ako ste skloni melodeathu koji je relativno pravolinijski usmeren i ne smara iluzijama da je to simfonijska muzika, i ne smeta vam dosta nedinamična produkcija, ovo je, mislim, sasvim fino:
Italijanski trio Orki nije sad nešto originalan u svom death metal izrazu, naprotiv, ovo je sirovo, nerafinirano i divlje, kao da su mačke naučile da sviraju pa se iživljavaju na instrumentima, ali nekada nam je i to potrebno! EP Deception of Hate ima intro i četiri pesme, agresivnu svirku i prštavu produkciju i ne preteruje ni sa dužinoim ni sa filozofiranjem pa je VRLO probavljiv:
Čileanci Wrathprayer su na ivici blurcore apstrakcije sa zvukom na svom drugom albumu, Enkoimeterion. No, ako se napregnete, čuju se ovde ti bestijalni rifovi i promene ritma. Ovo je death metal koji prezire studijsku ulickanost i radije se odlučuje za zid buke i to je, da se razumemo, sasvim okej. Nije lako al je lepo:
Danski bendovi Chaotian i Deiquisitor i sami nude dosta bučan, lo-fi death metal na svom neimenovanom split albumu. Ovo je nepokolebljivo i bestidno andergraund, ali nije amaterski, imamo dakle na programu propisne mošerske ritmove i krljanje. Sve bez aditiva i veštačkih boja:
Novozelanđani Extorted su pre neku godinu već imali EP naslovljen Trash Metal (dakle, „trash“, ne „thrash“) ali debi album Cognitive Dissonance im je sve sem smeća. Ovo je dosta, dakle kvalitetan, pomalo i „tehnički“ thrash/ death metal po uzoru na, jelte, Death i bendove te generacije, napisan pažljivo, odsviran kvalitetno i produciran dosta dobro. Pevač Joel dosta podseća na pokojnog Chucka po vokalnoj tehnici a i tekstovi imaju sličnu filozofsku ambiciju pa je ovo jedan vrlo ukusan, vrlo lak za preporučiti debi album dobre muzike:
Njemački Reckless Manslaughter na svom četvrtom albumu, Sinking into Filth zvuče baš kako očekujete nakon ovakvog naslova: štrokavo, ložački i old school. Nije neko iznenađenje, naravno, kad znamo da ovo izdaje Fucking Kill Records, Chris svakako nije izdavač zainteresovan za moderne trendove i ukrštanja death metala sa metalkorom i power metalom. Reckless Manslaughter su, zato, staromodni po dispoziciji ali vrlo kvalitetni u izvedbi, sa ubedljivom svirkom i dobrom produkcijom. Ako volite „pećinski“ death metal, sa jednostavnim, neodoljivo pokretačkim rifovima ali i po kojom zabavnom solažom, ovo je bend za vas:
Vrlo su prijatni i Australijanci Destruktor na svom trećem albumu (za petnaest godina objavljivanja albuma i za 27 godina rada), Indomitable. I ovo je old school death metal sa ugodnom rifaškom osnovom i vrlo tečnoms virkom. Aranžmani su gruverski sa lakim prelazima iz tempa u tempo a što sve nose ti dobri, prijemčivi rifovi, lepršavom svirkom, dobrim zvukom. Destruktor su ljudi velikog iskustva i pisanje dobrih pesama je za njih naprosto očekivan kvalitet, i mada ovaj album ne probija nikakve granice žanra, pa čak ni granice koje je ovaj bend do sada dodirivao, on je svejedno odličan i veoma se preporučuje svakom ljubitelju death metala:
Nekrowersum je debi album za poljski Necrosys, bend smešten na udobnu satanističku sredinu između black i death metala. Ovde onda dobijate i klasične blek metalske ekspresije sa tritonusima i hrapavim, vrištavim vokalima ali i propisne death metalske moš-rifove i solaže. Bend je vrlo ubedljiv u svirci i mada pesme po imaginativnosti variraju, generalna tekstura albuma je prijatna i lepo to curi. Sedam pesama propisnog metala, sasvim pristojna produkcija, plus odličan omot, IMA OVO DOSTA ADUTA:
Gozer iz Liona se trude da izgledaju namršteno i ozbiljno na omotu EP-ja Gozer, ali izgledaju pre svega simpatično. Pa je takva i muzika – dve pesme deaththrash krljanja bez ikakve velike reinvencije žanra ali pošteno, znojavo i sa prihvatljivo dobrim zvukom. Plaćanje po izboru:
Oklendski Wroht su zanimljivi jer se trude da spoje gruverski moš-zvuk sa malo progresivnijim death metal, jelte, stremljenjima i rezultati su dosta originalni. Drugi album, Dissolution, šest godina nakon prvog je ozbiljna ploča sa dosta atmosfere i truda oko dinamike u pesmama, pa i pored vrlo tvrde produkcije bend zvuči sofisticirano i pustolovno a da se ne odmiče od propisne death metal krljačine:
Slovački Brain Dealers su mnogo manje „progresivni“, mnogo više bliži nekakvom old school idealu death metala. Album Parazit, njihov prvenac posle jednog EP-ja od pre dve godine je trešerska, pravolinijska ploča death metala koji hvata na šarm i rif, bez nekakvog razmetanja sa originalnim aranžmanima i progresivom. Ovde se ide na mišiće i sve što je dobro je zbog toga dobro a i sve što nije dobro zbog toga nije dobro. Meni je simpatično:
Armus iz Portlanda (ali u Mejnu) imaju death metal rifove i štim, ali muzika im je zapravo komunikativnija na ime vokala koji je razgovetan. Ne „melodičan“, ovaj čovek uglavnom izgovara stihove kao da je pod ozbiljnim stresom, ali to sve albumu Armus, debiju za ovu ekipu, daje jednu neposrednu, pankersku notu. Uz vrlo solidan rif rad i svirku, te pristojnu produkciju koja nudi hrskave gitare i dobar gruv, Armus su zapravo veoma ugodna ponuda za old school death metal publiku:
Pank i death metal su se udružili i na novom EP-ju poljskih Distrüster. Ovo je naravno, klasičnija kombinacija d-beat ritmova, jednostavnih aranžmana, blastbitova i death metal vokala. No, radi to svoj posao. Distrüster su relativno nov bend ali su kvalitetni, imaju sirov pčd school zvuk i debi album koji se meni vrlo dopao pre dve godine, pa mi je i EP Obscurum Per Obscurius odličan, sa sve dva eksperimentalna remiksa na kraju. Moš iz treš itd:
Spasmodia iz Mumbaja su na svom debi albumu, Insatiable Barbarity, decidno u modusu old school brutal death metala, preciznije, kao imitatori Cannibal Corpsea i Dying Fetusa sa početka veka. Meni je to, da ne bude zabune, krajnje simpatično i mada je ploča skromno producirana i nema neke sveže ideje, njena pravoverna brutalnost i lojalnost hromatskim rifovima – pa makar se pola njih ne razumelo u svom tom muljanju – je nekako razoružavajuća. Krlja se:
Ali debi album finskih Ashen Tomb je ONO PRAVO. Ecstatic Death Reign je razarački death metal koji uzima klasični skandinavski, old school zvuk i sa njim radi divne stvari, pišući pesme koje su na momente PORAZNO jednostavno zamišljene ali ŠAMPIONSKI odsvirane. Mislim, slušajte rif koji nosi prvu pesmu, Bod Bog i koji kao da je ispao iz neke pesme Agathoclesa iz 1987. godine. Ashen Tomb prosto znaju šta pali, kakvi rifovi uzdižu slušaoca a onda oko njih pravi ne prekomplikovane ali zrelo razvijene pesme koje hvataju i na dobar zvuk i na organsku, prirodnu svirku i na dobre vokale. Sjajno je:
Kao i obično, ne bavim se reizdanjima, ali za Cryptopsy pravim, jelte, notabilan izuzetak. The Book Of Suffering – Tome I + II je spoj njihova dva EP-ja iz poslednjih par godina a koji su, po mom mišljenju, među vrhuncima u opusu znamenitih Kanađana. Mislim, pesme poput Detritus i Halothane Glow sa prvog toma su mi među apsolutno najboljim komadima koje su oni ikada napisali. Ovo je osam pesama vrhunskog „tehničkog“ ali pre svega morbidnog death metala koji izvode neki od najboljih i najmaštovitijih muzičara u poslu pa čak i ako vam je prošlogodišnji album, As Gomorrah Burns bio samo Cryptopsy na fabričkim podešavanjima, ovom materijalu MORATE pružiti šansu. Izvanredan je.
Londonski Gorebringer imaju treći album, Condemned to Suffer i tajnoviti trio veli da je ovo za njih najličnija ploča, bez gostiju i sa tekstovima koji pričaju o personalnim iskušenjima i teškoćama koje je valjalo prevazići tokom prošlh nekoliko godina. Mislim, zapali me sa tim emo proseravanjima, ortak, rekao bih ja sada da nisam ovako empatično biće (i da me nije blam da koristim zastareli omladinski žargon u OVIM godinama), ali se jesam malo zapitao kako će bend sa imenom, da podsetim, Gorebringer, spakovati ploču koja govori o emocijama i ličnim, jelte, lomovima. Ispostavlja se – dosta dobro. Gorebringer uprkos imenu ne sviraju nekakav odvratan death metal već melodeath po uzoru na geteburške klasike i Carcass iz mid-’90s faze, pa je i Condemned to Suffer razoružavajuće jednostavan album dobrih rifova, jakog tempa i vrištanja. Death metal koji ne komplikuje nego KRLJA i pritom ima neke dobre, melodične ali dovitljive rifove je svakako jedan od mojih omiljenih umetničkih formata, pa, evo, dajte šansu Gorebringeru:
Da ne propustimo ni debi album novozelandskih Aberrator nazvan Beckoning Tribulation. Ovo je izdao Dark Descent records pa znate da ima SUPSTANCU a stilski pričamo o spoju death, doom pa i malo black metala, sa prljavim, hermetičnim zvukom i pesmama koje su spoj okultnog, hermetičnog ali i neodgovorno mošerskog. Bend je u suštini još jedan projekat prolifičnog Georgea Prowsea basiste Scorn of Creation ali ima svoj identitet i ambiciju i vredi da se sluša i pamti:
Tu su onda i odlični Šveđani Carnosus sa svojim trećim albumom, Wormtales. Bend je tokom godina izgradio zvuk koji je negde na idealnoj sredini između tehničkog i melodičnog death metala pa je Wormtales ploča koja je istovremeno tehnički impresivna a da ne smara nekakvom egzibicijama, i pitka a da je melodična tek da malo zamiriše i da ne budu sve surovi hromatski rifovi. Svirka je energična, songrajting izvrstan, produkcija napucana ali i dalje malo i dinamična i Wormtales je veoma jaka, veoma upečatljiva ploča sa svake strane:
Poljaci Deivos ne popuštaju sa agresijom na svom sedmom albumu, Apohenia. Osnovani 1997. godine, Deivos malo i zvuče kao da je 1997. godina, ili, ajde, početak veka i bendovi poput Vader, Hate i Lost Soul vladaju poljskim ekstremnim metalom. Mislim, meni je to divno, volim death metal koji harmonski i konceptualno ne komplikuje, koji je tehnički kvalitetan i akcentuje brzinu i agresiju, a Deivos su JAKO iskusna i kvalitetna ekipa i ovde su i svirka i produkcija kako treba. Odvaljivanje:
Evo nam i australijskih Disentomb sa novim EP-jem za Unique Leader. Nothing Above je vrlo prijatna intepretacija brutal death metal tropa sa dosta naglašenom ambicijom da se ode DALJE od kolega pa su pesme pune interesantnih, čak i melodičnih rifova i tema, proggy ukrštanja gitarskih linija, čestih promena ritma… Iako ovo formalno jeste brutal death metal, sav u blastbitu i krvničkom zakucavanju, pesme su i po atmosferi i po istraživačkoj energiji prevazišle uske okvire podžanra i lete SLOBODNO:
Šveđani Feral imaju JAKO težak zvuk na četvrtom albumu, To Usurp the Thrones, možda i pretežak za moj ukus s obzirom na to da ovde zaista nema mnogo dinamike i vazduha da ga čovek uhvati sred svog tog krljanja. No, ljudi pišu dobre pesme sa zapaljivim rifovima i pažnjom da ne bude ceo album jedan nepekinuti krešendo pa je time i ovakva produkcija čudnija, NO DOBRO. Nisu svi opsesivci kao ja. Feral cepaju vrlo dobar švedski death metal i ko voli, dobro će se provesti:
Kad smo već kod težine, debi album nizozemsko-britanskih Maatkare je vrlo heavy al na jedan prijatan način. Ove tri žene cepaju gruverski, hardkoraški death metal sa albumom prepunim mošerskih bisera i bez previše komplikovanja. Rise to Power je, dakle, ploča pre svega dobrog rifa, dobrog gruva i apsolutno UBITAČNIH vokala Janneke de Rooy, možda nedovoljno hermetična za najtvrđe jezgro death metal fanova al nama ostalima IZUZETNO prijatna:
Nazire se kraj današnjem pregledu! U poslednjoj sekciji po običaju pokrivamo krosžanrovske radove, eksperimentatore, i klasični heavy metal. I, evo, Tribe Of Ghosts su iz Brajtona i sviraju avangardni pa malo i „post“ industrial metal. Drugim rečima, nisu za mene, ali njihova monumentalnost, ubedljivi ženski vokal i činjenica da je album City distopijski konceptualni SF koji priča o obezljuđenom gradu budućnosti su ipak dovoljni da mi privuku dovoljno pažnje da ih dovoljno preporučim. A, mislim, i trude se oko pesama:
The Judge The Juror iz Kanade su, kao, tehnički death metal ali novi EP, Harmony in Discord odlazi dosta daleko od death metala. OK, nizak štim je tu, rifovi su tu, vokali su, hajde, „grubi“, ali ovo je isto toliko eksperimentalni metalcore koliko i death metal sa pesmama koje se bore da nađu formu kao da su stvorenje iz Carpenterovog The Thing kome ste dali malo esida. Ima tu zanimljive muzike a bend je definitivno na tragu nečeg osobenog. Taman do prvog albuma da se iskristališe koncept i karakter:
The Armed iz Detroita za sebe kažu samo „we are a punk rock band from detroit, mi.“ al nemojte da nasedate. EP Everlasting Gaze je isto onoliko eksperimentalni blek metal, metalkor, pop i indastrijal koliko i pank rok. Tri pesme plus tri remiksa četvrte pesme, sa apsolutnim prezirom prema kalupima i stegama žanra, žestoko, neposredno, konceptualno a nekako intuitivno shvatljivo, ovo se najbolje troši na eks, bez mnogo razmišljanja na prvih 5-6 slušanja.
Evo ga i novi Harvestman, tj. Steve Von Tilli iz (pokojnih?) Neurosis sa svojim eksperimentalnim projektom ambijenata, ritmova i meditacija. Triptych: Part Three je treći album ove muzike u ovoj godini i između razne elektronike i raspoloženja ima tu štošta da se probere:
Za nešto teže, tvrđe, metalnije ali podžanrovski vrlo eklektično, Immortal Bird imaju treći album, Sin Querencia i sa njim nastavljaju plodnu saradnju za pensilvanijskim izdavačem hermetičnog metala, 20 Buck Spin. Štaviše, iako su Immortal Bird više „alternativni“ od prosečnog 20BS izdanja, mislim da su po atmosferi i agresivnosti sasvim na liniji. Ovo je, posle pet godina i malo progresivnija ploča, sa elementima sludge, black i death metala, ali i crustcorea, spakovanim u prilično ambiciozne, pa i malo kinematske aranžmane, sa teškim ali dinamičnim zvukom i svirkom koja na momente ode u stranu free jazz maštovitosti. Opasan album za momčad iz Čikaga:
Pa imate losanđeleske Melted Bodies i njihov The Inevitable Fork LP a koji sakuplja sve dosadašnje EP-jeve (nazvane, nagađate, The Inevitable Fork ) i dodaje još pesama pa završava na dvadeset komada. Puno je to muzike ali ona je raznovrsna, eklektična i žestoka ali uvek pošteno metalska i tvrda, odrađena u tradiciji Mr. Bungle ali sa sopstvenim idejama o tome kako spajati nekompatibilna multižanrovska rešenja i kako sve to producirati da ovako jebe keve. Odličan album benda koji bi sada trebalo da dobije malo više pažnje metalske i rok javnosti jer radi sjajan posao:
Waffle House of 1000 Corpses su skromniji projekat, uglavnom od strane jednog čoveka iz Nju Džersija, ali, prvo, TO IME, a drugo, debi album, End of All Life je zapravo vrlo zabavna kombinacija sludge metala, noise rocka i generalno noisea. Luke Hoffman je ovo zamislio kao dva EP-ja spojena u jedno, sa prvom polovinom koju čine strukturiranije sludge/ noise pesme a drugu improvizovani noise džemovi. Ta podela i dalje uglavnom stoji ali nije bitna jer je sve dobro. „Noise“ komponenta albuma podrazumeva i proizvodnju sopstvenih instrumenata transfofmacijom postojećih objekata u domaćinstvu (recimo, metalne stolice kojom su držana vrata) i ta gerilska eksperimentatorska ambicija je porodila dosta sjajne muzike. Odličan album kada sam mu se najmanje nadao:
Ne znam šta se desilo za britanskim Jackal’s Backbone na novom EP-ju, Reap What You Sow, ali produkcijski je ovo moglo da bude i malo bolje. Posebno su muški clean vokali nekako neadekvatno snimljeni i u egzekuciji kvare solidnu ideju. No, generalno, bend i dalje ima tu lepu kombinaciju sludge metala, melodeatha, panka, death ’n’ rolla itd. a pevačica Becca Swinney odvaljuje svojim grubim vokalom:
Imamo i treći album latvbijskih Oghre. Asni je vrlo zanimljiva ploča muzike koja je, RECIMO, progresivniji sludge metal sa dosta razmišljanja izvan granica žanra, ali sa nedvosmislenom agresivnošću u svojoj osnovi. Pesme su dugačke, zvuk abrazivan, melodije evokativne, pevanje odlično i ovo je veoma prijatno iznenađenje u nedelji kojoj nije nedostajalo dobre muzike:
Baskijci Patxa su svoj debi album nazvali Just Heavy Metal, čisto da bude jasno gde su u estetskom i ideološkom smislu. I prijatno je to, sa dosta mejdnovskih i diovskih uticaja ali u modernijoj, tvrđoj svirci i produkciji. Pevač je vrlo karakteran i jako se lepo slaže sa melodičnim rifovima, a ritam sekcija je čvrsta i sve je to vrlo pitko i zvuči poznato posle jednog takta. Mislim, to je to, to je „samo hevi metal“ ali vrlo dobar i proživljen. Članovi benda nisu klinci, imaju dosta godina i svirali su u milion grupa (uključujući najjače nazvani Los Cojones) i ta se kilometraža i iskustvo čuju. Uživajte:
Takođe španski bend, War Dogs, snima za Fighter Records pa se iz toga već može naslutiti zvuk. I, da, drugi album benda, Only The Stars Are Left je tradicionalni, starinski, prijatni heavy metal u momentu evoluiranja ka speed metal formi. Sve je to još melodično, puno mejdnovskih solaža i gitarskih harmonija, ali ritam je žešći, rifovi su oštriji. Bend ima i relativno nenametljivog pevača čije su melodične linije korektne i ne deluju agresivno ali zbog ovoga može da se kaže i da bi War Dogs možda zvučali karakternije, da imaju nekoga kalibra Dickinsona ili Hetfielda za mikrofonom. No, i ovako, Only The Stars Are Left je veoma ugodna ploča za metalca-gurmana, producirana kako treba, bez gubljenja u studijskom peglanju, elegantna a dovoljno sirova i meni se solidno dopada:
Za Fighter Records izdaju i švedski Gauntlet Rule i njihov drugi album, After the Kill, nastavlja taj spooj epskog heavy metal sa samo malo death metal osnove koji je ponudio njihov debi od pre dve godine. Ovo je, da podsetimo, jedan od hiljadu projekata prolifičnog Rogge Johanssona, sa idejom da se svira epski, energični, tradicionalniji heavy metal i Teddyjem Möllerom iz The Hidden na vokalima. After the Kill izlazi tek u Novembru ali ga je izdavač pustio na JuTjub jer, jebiga, ovo valja da se sluša. Gauntlet Rule su mi ovde ubedljiviji nego na prvom albumu, pesme su bolje žanrovski sele, svirka je razigranija i još samo da Johansson naredni album isproducira malo dinamičnije i sve će biti PRELIJEPO. A i sad je odlično:
Sunraven je deseti album švedskih Dark Magus, za evo četvrt veka postojanja. I trio iz Štokholma veoma vidno voli da radi to što radi. Ovo je epski heavy metal ali spakovan u trio-format, tako da nema previše gubljenja u produkciji i aranžmanima, ljudi sviraju otresito, pesme su kratke i album na kraju broji svega 35 minuta i neki sitan kusur sa svojih devet komada. Prirodno, meni se to dopada a i vama će ako volite epic doom metal ili generalno svaki metal za koji imate utisak da ga sviraju muškarci ogrnuti u krzna sa bakljama koje osvetljavaju binu umesto reflektora. Pri kraju albuma se Šveđani ozbiljni prihvataju prepričavanja Beowulfa pa je album i edukativno pomagalo koje može da se koristi u školama, i, eto, ako vam je to bila dilema, sad je više nemate!
War Hearts je peti album italijanskih power metalki i metalaca Frozen Crown i stiže sumnjivo brzo posle prošlogodišnjeg Call of the North. Al da ne ureknem, ovo je i dalje dobro. Pričamo o brzom, epski intoniranom ali vrlo okretnom albumu sa i dalje vrhunskim pevanjem Giade Etro i sa sada već uohodanim postavom kojoj je ovo treći zajednički album i vidi se jedna skoro takmičarska energija u tome ko će drugima pokazati da može još brže, žešće, melodičnije. Moram da pohvalim svaki bend koji ima isti broj žena i muškaraca u lajnapu a pogotovo onaj u kome žene drže mikrofon, gitaru i bas u rukama i rasturaju. War Hearts je možda rutinski napisana ploča post-folkerskih motiva i relativno jednostavnih aranžmana, ali kad je sve to ovako prijemčivo, pitko i napaljeno, nemam zamerki:
Za album koji folk motive stavlja u prvi plan i zapravo gradi ceo svoj identitet na spoju folka i metala, tu nam je Winter Storm, deveti album finskih Ensiferum. Bend će naredne godine proslaviti tri decenije rada a na devetom albumu zvuči vrlo samouvereno sa mnogo epskog cheesy materijala u agresivnoj svirci i nabudženoj produkciji. Ovo je u istoj meri black i power metal sa narodnjačkim motivima i ja tu mogu samo da uživam.
Al imamo još dobrog power metala. Šveđani Veonity sa svojim šestim albumom, The Final Element zaokružuju priču o elementima i nude destilovanu helloweenovsku cepačinu melodičih, baroknih tema i oštrog, napadačkog tempa. Naravno, sve je ovde jako cheesy, producirano preglasno itd, ali Veonity zvuče ubitačno i veoma raspoloženo da nas na ovo putovanje povedu milom ili silom, znajući da će nas do kraja odobrovoljiti čistom količinom himničnih refrena i neodoljivih melodičnih tema. Tako i jeste:
Da zaokružimo power metal trilogiju za ovu nedelju, tu su Italijani DGM sa svojim dvanaestim albumom, Endless. Ova ekipa iz Rima svira od polovine devedesetih i njihova distinkcija je mešanje progresivnog roka sa melodičnim power metalom, koje, evo, dosta dobro uspeva i toliko godina kasnije. Endless nije BAŠ kao da ste ukrstili Pink Floyd i Heloween ali je album sa dosta dobrih ideja i dostojanstvenog proggy rada i preporučujem ga za overu:
Danski Fate naredne godine pune četiri decenije rada pa je i okej da su izbacili osmi album, Reconnect ‘n Ignite, jedanaest godina nakon prethodnog. Ovo je moderno produciran hard rok sa ostacima AOR zvuka koji je bend vozio na početku, bez nekih REVOLUCIONARNIH inovacija ali sa nekoliko finih pesama koje vredi čuti, upamtiti, pevušiti. Per Johansson je ponovo na vokalima i njegova patinirana izvedba koja se fino meša sa ženskim bekingom daje albumu dosta njegovog karaktera. Vredi!
Od mlađih snaga imamo australijski Starcrazy koji nisu sad neki KLINCI ali su osamdesetih, kada je muzika koju oni sviraju bila najaktuelnija bili deca ili čak nisu ni postojali kao entiteti. Enivej, debi album, Starcrazy nudi PRVOKLASAN glam metal, dakle, ne puko prepisivanje od Motley Crue i Skid Row nego smislen, popičan hard rok sa izraženom glam komponentom koja zahvata duboko u sedamdesete i rad raznih Sweetova i Sladeova. Bend uz sve to ne zvuči retro niti staromodno jer su pesme ali i izvedbe sveže, energične, pune života i ambicije da dopru do svih vaših sinapsi i dobro ih protresu. Sjajno je i da je samo MALO dinamičnije masterovano bilo bi još sjajnije. No, ko voli nestašni glam rok i glam metal ovde ne treba da se premišlja, Starcrazy su CRAZY i biće zvezde ako ima pravde na ovom svetu:
Album nedelje je iz stonerske onude, ali KAKVE. Rimski Heavy Psych Sounds Records ove nedelje imaju baš poslasticu za stoner publiku, naime novi album Sun and Sail Club. Ova supergrupa sa članovima Kyuss, Fu Manchu, The Obsessed i Ministry je krunisana time da vokale radi Tony Adolescent iz The Adolescents i, mislim, Bob Balch, Tony Adolescent i Scott Reeder na istoj ploči, PA TO MOŽE DA BUDE SAMO PREDOBRO. I jeste. Novi album, Shipwrecked, je RAZBIJAČKA kolekcija stoner-punk ili, ako više volite, stonerCORE pesama neverovatne energije ali i maštovitosti. Mislim, bend cepa vrlo jednostavnu muziku u žanrovskom smislu ali kvalitet pesama i izvedbi je neopisivo visok. U suzama sam.
