Desetak minuta unutar filma Decision to Leave iz 2022. godine, još uvek najnovijeg autorskog rada cenjenog Chan-Wook Parka čovek još uvek ne zna šta da misli. Park gledaoca u radnju spušta bez predigre i lubrikanta, usred radnog dana policijskih inspektora koji pričaju o svemu kao da je ovo sedma epizoda treće sezone popularne televizijske seriije i svi već unapred znaju i ko su oni i šta rade, a onda ga dodatno izvodi iz ravnoteže vrtoglavom montažom, imaginativnim kadriranjima koja ponekad prikazuju i „nemoguće“ rakurse, bizarnim akcentovanjem detalja kojih ima toliko da ćete se do kraja filma pitati da li ste sve popamtili ili ste nešto bitno, što ovu sumanutu misteriju može da razreši, propustili u toj kaskadi slika, pokreta, rezova koji bešavno povezuju te slike i pokrete koje čine različiti ljudi na različitim lokacijama u različito vreme ili isti ljudi na različitim lokacijama u vreme kada oni nikako ne mogu da budu tamo gde ih vidimo.
Decision to Leave je Parkov razigran omaž noir trileru u kome se policijski detektiv opseda ženom koja je pod (njegovom dakako) istragom, delom policijski procedural, delom tragična romansa, ali Decision to Leave je Park na svojim najodšrafljenijim podešavanjima. Pomisao da je ovo film koji kao da je napisao Philip K. Dick a režirao Seijun Suzuki će se vašu svest useliti tu negde, oko desetog minuta i biće je teško oterati do samog kraja, impresivne scene na plaži sa nisko okačenim suncem koje vodu i pesak boji u iste nijanse, a onda oštrim kamenjem i morem koje nezaustavljivo nadire sa plimom, dok se lice detektiva krivi u grimasu gubitka, ne prvog u ovom filmu.
Park je sa svojom Vengeance trilogijom iz ranih godina ovog stoleća sebi isposlovao toliko reputacije i poštovanja – sasvim zasluženog – da se danas nalazi u vrlo ugodnoj poziciji da ne samo bira šta će da radi – i time ne mora da pravi filmove kao na traci, može da se bavi i kratkim filmom i televizijom tempom koji mu odgovara – već i da je u stanju da i sam producira ono što ga interesuje. To nisu nužno filmovi koje će sam režirati, pa je tako njegova kompanija Moho producirala Bongov izvanredno uspešni Snowpierceer i dalje otvorila prostor na zapadu za korejske autore i kinematografiju. Decision to Leave je tako jedan izuzetno ličan film ali i intenzivna žanrovska vežba koja stalno osciluje između dekonstrukcije i farse da bi do kraja zadržala ozbiljan izraz lica i zaokružila se kao iskren, žustar rad o autentičnim emocijama. U intervjuu koji je dao 2004. godine Park je nedvosmisleno rekao „Hitchcock mi je promenio život“, objašnjavajući period promena u svom životu tokom studija i odluku da postane režiser iako se školovao za sasvim druge stvari. Upoznavanje sa nekoliko uglednih starijih režisera u ovom periodu mu je mnogo značilo, ali su filmske projekcije održavane za studente bile presudne. Pogotovo Hitchcockov Vertigo koji ga je potpuno zaokupio, do mere da u tom intervjuu Park doslovno kaže „[Vertigo] je na mnogo načina početak mog života“.
Drugim rečima, Decision to Leave nije samo poigravanje sa žanrom i njegovim dobro poznatim, u literaturi detaljno opisanim tropima. Decision to Leave je na mnogo načina Parkov povratak na izvorište sopstvene kreativnosti i skupljanje hrabrosti da posle gotovo trideset godina filmmejkinga „odgovori“ na izazov koji mu je Hitchockovo remek-delo postavilo.
Možda je zato ovo tako energičan film. Iako ne onoliko nasilan kao što su bili filmovi koji su ovog autora proslavili, Decision to Leave je po intenzitetu u samom vrhu Parkovih radova, jedna vratolomna vožnja kroz narativ koji istovremeno deluje poznato, predvidivo i žanrovski standardno, ali i stalno zbunjujuće ekscentričan, sa neobjašnjenim (često neobjašnjivim) skokovima u vremenu, promenama tona, umetanjem likova u scene gde oni ne mogu biti prisutni. Ovo je onda film od nekih stotrideset (i kusur) minuta za koji niste zaista sigurni kada dostiže svoju kulminaciju, serija lokalizovanih krešenda i režiserskih bravura koje uobičajni žanrovski nameštaj razmeštaju na neočekivane načine, terajući gledaoca da se stalno sapliće i preispituje ono što vidi, oseća, pogotovo ono što predviđa da će se desiti.
Ima ovde rizika, naravno, da Decision to Leave bude samo ekscentrična, hipsterska igrarija sa žanrovskim tropima, niska hičkokovskih scena koje su namerno oneobičene – kao da Hič već nije bio dovoljno WEIRD – kako bi arthouse publika, otpijajući svoj četvrti martini klimnula glavom i promrmrljala nešto o dijalogu preko šest decenija i postmodernoj transformaciji označenog i označitelja, ali Parku je ovaj film bio isuviše važan da bi on u njemu samo improvizovao na Hitchcockovu temu. Decision to Leave je u velikoj meri omaž Vertigu, naravno, ali on je istovremeno i vrlo prizemljena, naturalistička eksploracija jednog običnog braka u kome partneri, zreli ljudi i profesionalci uhvaćeni u krizu srednjih godina tragaju za onim daškom uzbudljivosti, daškom ŽIVOTA koji su nam svima obećavali kada smo bili deca.
Glavni junak Decision to Leave je policijski inspektor Hae-joon Jang (igra ga Hae-il Park, čovek već dobro poznat i ovdašnjoj publici na ime uloga u The Host, Memories of Murder i War of the Arrows), profesionalac koji se ponosi svojim radom i iskustvom, do mere da on i njegova žena žive odvojeno, odnosno on dolazi kući, u grad u kome imaju stan a ona i posao, samo kada ne radi na nekom slučaju. Njihovi vikend-aranžmani razgovora i seksa na početku deluju kao funkcionalni, pogotovo jer Jeong-ahn (koju igra Jung-hyun Lee a koju možda pamtite iz kineske serije o Konfučiju sa početka prošle decenije) nije stereotipna azijska mamika, submisivna svom suprugu i usredsređena samo na njegovo blagoutrobije, već karakterna, duhovita žena zaposlena u lokalnoj nuklearnoj elektrani i u svakom pogledu ravnopravan partner u ovoj bračnoj zajednici. Jang je i sam muškarac sa mnogo šarma, alfa-šmeker koji nema problem da dođe kući i spremi ručak za sebe i ženu, iskusan i uvek spreman da mlađim kolegama da poduku na terenu. Kada se suočava sa kriminalcima, on ne uzmiče – u jednoj sceni gde progoni osumnjičenog sve do vrha zgrade, kada ovaj izvadi nož i okrene se prema detektivu, detektiv Jang uz „here-we-go-again“ uzdah iz džepa izvadi pancirnu rukavicu, navuče je na levu šaku, uhvati nož kojim ovaj zamahne prema njemu, pa onda nasilniku očita poštenu lekciju razrađenom desnicom.
Naravno, onda se dešava taj SLUČAJ u kome lokalni planinar biva nađen na zemlji ispod strmog vrha, baš pošteno mrtav, sa ručnim satom koji se razbio u trenutku udara o tlo i koji sugeriše da se ovde radi o nesreći jer u blizini počivšeg hajkera nije bilo nikog drugog u to vreme. Naravno, procedura zahteva da se eliminišu sve sumnje, pa Jang privodi udovicu na saslušanje. Radi se o kineskoj imigrantkinji po imenu Seo-rae (igra je Kineskinja na privremenom i sada već podužem radu u Koreji, Tang Wei) koja insistira da ne priča Korejski baš najbolje i koja, kako Jangov partner ukazuje, nije dovoljno šokirana smrću supruga. Jang je stavlja na, jelte, mere i kako to već biva u ovakvim filmovima, potpuno se opseda njom.
Park režira scene uhođenja mlade udove sa takvom strašću i intenzitetom da gledalac i pre nego što shvati šta se stvarno dešava i sam počne da oseća Jangovu opsesiju lepom ženom. Tang Wei svakako ima u sebi žicu za projektovanje te fatalne ranjivosti i proždiruće dubine koje su imale Hičove protagonistkinje ovakvih filmova, od Kim Novak do Ingrid Bergman, a hemija između nje i Hae-il Parka je izvrsno razrađena, nudeći u jednakoj meri sirovu emociju i razigrani, farsični performans u kome glumci tu emociju ispituju kao žanrovski trop, scenski kliše, filmski stereoptip. U nekim momentima, kada Seo-rae želi da iskaže nešto kompleksniju, četo poetičnu misao a nema poverenja u svoj Korejski, ona će na Kineskom iziktirati izjavu u telefon pa će onda robotski muški glas preneti Jangu prevod na Korejski. Jang će ženu nadzirati spavajući u kolima ispred njenog stana kada ona spava ali – pošto on ionako pati od hronične nesanice – uglavnom prateći svaki trenutak njenog života kroz dalekozor. Toliko je jaka njegova fiksacija na čulnu, samu ženu – koja se sada i kredibilno plaši da ne bude proterana iz Koreje jer više nije udata – da u nekim scenama Park njega stavlja uz nju samu, prikazujući nam njegove žudnje i fantazije kao uverljive halucinacije uma pometenog insomnijom i generalnim premorom.
Park je nakon svojih prvih nekoliko filmova koji su bili vizuelno disciplinovani, pa i moćni ali uglavnom svedeni u kompozicijama, razigrao svoje kadrove. Već sa Three… Extremes i Sympathy for Lady Vengeance njegovi su filmovi počeli da naginju halucinantnim, nadrealističkim kompozicijama, prepunim detalja najrazličitijih boja – na kraju krajeva, pored Hitchcocka i Narusea, Parkovi najomiljeniji filmski autori su Luchino Visconti, Abel Ferrara, Michelangelo Antonioni, dakle ljudi skloni bojama, detaljima, nadrealističkim iskazima – a što je u dobroj meri uticalo na južnokorejsku kinematografiju uopšte, ili makar bilo važan deo rastućeg trenda. Filmska produkcija ove države je od te tačke pa nadalje progresivno naginjala sve raznovrsnijem koloritu i razmahanom vizuelnom izrazu, potvrđujući (zapadnoj) kritici i festivalskim selektorima da i dalje evoluira (nakon vizuelno vrlo strogih filmova sa početka veka kao što su bili Kimov The Samaritan Girl ili Parkov Sympathy for Mr. Vengeance), ali je kod nezanemarljivog broja autora ovo umelo da pređe i u rutinu pa i u manirizam, nudeći šljašteći, prijatni ali uglavnom isprazni kolorit i pokret.
Parkovo rukovanje scenografijom, svetlom i kamerom je na sasvim drugoj strani u Decision to Leave i ovo je film gde je vizuelni intenzitet, pa i neretko NERED važan deo priče koju autor priča i senzibiliteta koji želi da prenese na gledaoca. Naravno, disciplina je uvek tu, on se nje nikada i nije odrekao, ali ovde je maštovitost sa kojom komponuje kadrove a onda ih montira u scene često iznenađujućeg intenziteta i dinamike takva da joj u modernom mejnstrim filmu skoro nema ravne. Scene u kojima protagoniste vidimo „iz“ ekrana mobilnog telefona, ili iz oka mrtvaca vidimo mrave kako šetaju po očnoj jabučici stavljaju gledaoca u jedno skoro bestelesno stanje, čime će on onda intuitivno prihvatati i scene u kojima je fizika očigledno narušena, u kojima se likovi pojavljuju na mestima gde znamo da fizički ne mogu da budu prisutni, nalazeći svaki put imaginativna, kompaktna rešenja da pripovedanje ne mora da usporava, da priču gura dalje bez dosadnih tranzicionih kadrova i „objašnjavanja“ kako sad ovaj lik zna ovo ili ono.
To je, naravno, demonstracija jedne izvanredno sazrele percepcije žanrovskog jezika na strani autora, ali i čini film zahtevnijim za gledaoca. Ovde mnoge stvari postaju jasnije posle pola sata ili sat vremena, a još jasnije na drugo gledanje kada počnete da prepoznajete koji su detalji posejani u ranim scenama kasnije izrasli u važnu signalizaciju što objašnjava stvari do kraja filma, i Decision to Leave je svakako jedna vrsta igre autora ne samo sa Hitchcockom i njegovim fatalnim i tragičnim junacima, nego i sa gledaocem koji misli da ih unapred (pre)poznaje a koji će do kraja filma ne jednom biti iznenađen onim što se dešava.
Štaviše, Decision to Leave je mogao da se završi i negde oko sedamdesetog minuta, zaokružujući omaž Hitchcocku i pružajući inteligentnu, lukavo farsičnu varijaciju na Vertigo, stavljajući likove baš tamo gde ste očekivali da će oni biti na kraju filma. Osim što onda on ide još oko sat vremena i ne samo prikazuje „šta je bilo posle“ već uspeva da iste motive vrati u mašinu da ona sa njima okrene još jedan krug i dovede likove – i sa njima gledaoca – do krešenda emocija. Decision to Leave je u svom drugom delu još intenzivniji film, kako u očajanju protagonista i fatalnosti njihovog odnosa, tako i u farsičnim, pa i parodičnim varijacijama na klasične motive a koje smo uglavnom već videli. Ovde pored dvoje glavnih junaka i drugi glumci dobijaju prostora za razuzdanije bravure i film se vrlo jasno usmerava ka eksplozivnoj završnici. A koja onda i sama uspeva da iznenadi svojom emotivnošću, dostojanstvenom dramom, perfektnim vizuelnim pripovedanjem u kome more i pesak govore više od teksta.
Decision to Leave je, svakako, post-hičkokovski triler u kome figurišu mobilni telefoni pronađeni na dnu lokalnog zaliva, softver za praćenje signala mobilne mreže i druga moderna tehnologija koja beleži detalje i detaljčiće naših života hteli mi to ili ne i skoro da čini ideju o klasičnom hičkokovskom zapletu u kome ljudi druge ljude uspešno lažu i varaju neplauzibilnom. Ali on je i punokrvni hičkokovski triler u tome da su likovi na kraju ono što je u fokusu narativa, da svi mudri preokreti i ko-je-ovo-očekivao pančlajni moraju da budu u službi fraktura i krivih srastanja likova koji prolaze strašne katarze i iz njih izlaze sasvim promenjeni. Finale Decision to Leave je dramatično i vizuelno i muzički, ali pre svega LJUDSKI jer gledamo čoveka koji ima sve i, u principu mu se slučaj rešio sam od sebe, kako odbija da prihvati nešto što će biti najveća tragedija njegovog života i tetura po plaži tražeći nešto što je more zauvek uzelo sebi. U tom čoveku, pored sve ekscentrične i farsične dimenzije ovog lukavog, dovitljivog, izluđujuće duhovitog ali i ozbiljnog filma, na kraju svi vidimo sebe. A to je Park i hteo. Decision to Leave nije samo omaž velikom prethodniku nego zreli, SNAŽNI iskaz autora na vrhuncu svoje zrelosti. I jedina ispravna reakcija je da mu se duboko poklonimo.
