Nedelja sa OPSCENO mnogo dobre muzike čak i ako ste ignorisali novog Devina Townsenda (ja jesam) i gomilu nekakvih visokoprofilnih Deathcore izdanja (ja jesam) i čak i ako ne računamo MC5 koji je izašao prošle nedelje a ja ga tek sada uvrstio u pregled zbog komplikovanih etičkih standarda koje sebi postavljam. Ali baš se vidi da je u toku fajnal streč pred kraj godine i u svim žanrovima izlaze izdanja koja su kandidati za vrhove godišnjih lista. Dakle ove nedelje je SVE mnogo dobro, pa izvolite:
A blek metal kao predjelo. Crest of Darkness postoje preko trideset godina pa im deveti album, My Ghost, zvuči prilično patinirano i zrelo. Norveški trojac svoj elegantni, hladni blek metal meša sa death metal rifovima za potetnu, mračnu ali zapaljivu smešu atmosfere i agresije. Ovo je na kraju devet odlično napisanih, raznovrsnih, ubedljivo izvedenih i dobro producireanih pesama raskošnog metala koji se odmah izdvaja među konkurencijom i nudi žanrovski ali originalan i osoben ugođaj. Jako dobro:
Ko voli onaj klasični sobni, jednočlani blek metal, ima Victory or Death, demo sa dve pesme projekta Desolate Season iz Indijane. Mislim, nema tu neke filozofije, ovo je suva agresija i mržnja, ali za razliku od 99,9999 procenata sličnih projekata koje preskočim posle jednog takta, Aeroth Darkahl, kako se ovaj čovek zove, nije napravio svestan napor da bude neslušljiv, čak, naprotiv, napravio je očigledan napor da ovaj materijal bude SLUŠLJIV. Produkcija je iznenađujuće odlična, sa veoma dobrim bubnjevima, jako solidnim gitarama, dobrim vokalima, a onda su tu i pesme koje su iznenađujuće kvalitetne. Naslovna pesma je za mrvu „atmosferičnija“ sa melodičnim rifovima i dosta promena ritma i dinamike u aranžmanu dok je drugi komad, War Machine čist, razarački war metal. Sve u svemu vrlo pristojno, osvežavajuće i po ceni koju sami birate i pristupačno:
Već sam više puta pisao o Serpent Column, američkom solo projektu jednog Jimmyja Hamzeyja koji kroz kompleksne, avangardne black/ math metal kompozicije prorađuje grčku mitologiju. Novi album, Tassel of Ares, četiri godine nakon prethodnog i tri nakon prethodnog EP-ja se izdvaja dugačkim pesmama (ima ih samo četiri a najduža je sedamnaest i kusur minuta) i mada je ovo muzika ISKLJUČIVO za odabrane, ko voli njenu hermetičnost i zahtevnost, ovde ima da nađe dosta materijala za promišljanje. Plaća se po želji:
Poljaci u Irskoj, Havocum izgledaju kao gomila simpatičnih momaka sa kojima biste rado popili piće ispred dragstora, ali sviraju SVIREP hermetičan lo-fi blek metal. Demo 2024 ima samo dve pesme i PAKAO je. U pozitivnm smislu, al pakao je pakao:
Maledictio, četvrti album krakovskih Cień izlazi tek prvog Novembra ali izdavač i bend su dli da se materijal sluša pa možete da ga preslušate, da se ložite, da preorderujete. Mislim, da li treba da prepričavam da je ovo album po najvišim poljskim standardima, atmosferičan, a oštar, mračan i težak, mučan a opet neodoljiv? Ne treba, naravno, evo slušajte:
Filadelfijski Zorn su izvrsni u kombinovanju black metal i punk elemenata u svojoj muzici pa posle prošlogodišnjeg debi albuma, imaju novi EP, Endless Funeral i tu se ne zna koja je od pet pesama bolja. Ovo je maštovit, teatralan, skoro pa kabaretski black-thrash-punk, sa sjajnom produkcijom, ubedljivom svirkom i rifovima koji sve prestižu jedan drugi po kvaliteu i ložaštvu. Zorn su fantastični i INSISTIRAM da ih slušate OVOG TRENUTKA, plus ovaj daunloud plaćate koliko hoćete:
Italijani Apocryphal, samo jedan od PREGRŠTI bendova sa ovim imenom, snimili su treći album, Dissolution Of God i ovo je vrlo solidan black-death metal sa jasnim uporištem u Dissection , kvalitetnim, čistim zvukom, i dobrim muziciranjem. Apocryphal nisu, dakle, posebno originalni ali ima nečeg umirujuće predvidivog u njihovoj muzici koja, iako nominalno tvrda i agresivna zapravo nudi ugodne smene melodičnih i lako disonantnih pasaža, oslanjajući se na gitarske tritonuse i bubnjarsku saturaciju duplim kikovima da vas obavije nečim familijarnim, toplim, prijateljskim. Lepo:
Dopadljivi su Španci Lóstregos sa svojim trećim albumom, Nai, a koji ima samo pet pesama, u malo više od četrdeset minuta muzike. Ovo je paganski melodični blek metal, ali to mu ne oduzima ni sirovost ni žestinu, pa album nudi lepu teksturu toplog zvuka i žustru svirku. Odlični rifovi, lepe pesme, ubedljiv nastup, sve što je čoveku potrebno da uzživa:
Filadelfijski Blasphemous su između death i black metala ali na dovoljno old school način da budu dragi i jednoj i drugoj publici. Četvrti album benda, To Lay Siege and Conquer je jedna izvrsno napisana, još bolje odsvirana kolekcija pesama koje žustrinu i brzinu shvataju kao ozbiljna i opasna oružja koja se koriste sa razumevanjem i pravo je zadovoljstvo čuti bend koji ima ovako dobre, inventivne rifove, ovako razigrano izvođenje, ovako živ zvuk. Profi i srčano:
Brazilski Miasthenia ima tri žene i jednog muškarca u retkom primeru većinski ženske postave ne samo u blek metalu nego i u metalu uopšte. To treba ceniti. Peti album ove iskusne ekipe, Espíritos Rupestres je epska, melodična, ali oštra i brza komadina paganskog blek metala sa solidnom, toplom produkcijom i dramatičnim izvedbama. Bend je apsolutno našao izraz koji mu dobro leži i ovo je blek metal i za devojčice i uopšte decu koliko i za nas odrasle, prijatan a opet „strašan“:
Njemački duo The Spirit ima četvrti album, Songs Against Humanity i ovo je vrlo sveža, zabavna varijacija na klasični black-death zvuk, sa jednom hladnoćom i fokusiranošću koji me podsećaju na Satyricon, ali i odličnim zvukom i kompleksno napisanim a opet energičnim i agresivnim pesmama. Jako dobar pokazatelj kako za progresivu i epiku ne treba napržena produkcija i milion efekata nego samo dobro napisane, žustro odsvirane pesme:
A Poljaci Thaw svojim petim albumom, Fading Backwards, pokazuju da čak i autotjunu ima mesta u blek metalu kada znate kako da ga upotrebite. Ovo je album avangardnog blek metala koji ide na atmosferu i ambijent isto koliko i na krljačinu. Mislim, krljačine ovde svakako ima, ali bend i u najbržim delovima ide prevashodno na jednu hipnotičnu , ambijentalnu dimenziju mnogo više nego na izazivanje šutke i to je, pa, zanimljivo pa i efektno.
Mičigenski One with the Riverbed su se prvo smatrali post-metal bendom ali istina je da su oni prevashodno (post) blek metal postava i sad i tvrde da njihov melodični, melanholični blek metal ima „terapeutska svojstva“. Evo, proverićete sami, novi album, Succumb je upravo izašao i, mislim, vrlo je prijatan. Jeste to taj šugejzerski atmosferični blek metal koji sad svi sviraju ali sa natprosečno imaginativnim (ili makar raznovrsnim) pesamama i dosta srećnim miksom. Ugodno je:
Vrlo su solidni Portugalci Gaerea na svom četvrtom albumu, Coma. Ovo stilski nije blek metal po nekom mom ukusu, melanholičan je, atmosferičan, jako naginje post-blek zvuku, ali ovi momci (i devojka, Nizozemka Sonja Schuringa, iz Dictated na gitari) pišu jako dobre pesme i imaju iznenađujuće zdrav, mesnat zvuk. Ne mogu ja da sad tu nešto izmišljam kad album KIDA s oproštenjem, dajući izdavaču Season of Mist prvo u nizu pobedničkih izdanja za ovu nedelju:
Oh, Francuzi Silhouette sa svojim debi albumom, Les dires de l’âme skoro da redefinišu koncept atmosferičnog blek metala. Ovo je melodična, emotivna ploča koja autoritativno kombinuje blek metal i post metal, da postigne zvuk koji je monumentalan a višeslojan i istovremeno epski i intiman. Iznenađujuće lep miks, takođe, u kome se poštena metalska krljačina fino spaja sa eteričnim ženskim vokalima i blek metal kricima iz pozadine. Često ističem kako francuski blek metal ima poseban ukus i svetonazor a ovaj album je neka vrsta sažetka svega toga i obavezno ga treba čuti:
Za još blek metala na Francuskom jeziku tu su Kvebečani Sacrenoir. EP Drapé de nuit je pošteno agresivna, ali i pametna ploča na kojoj sirovo blek metal prebijanje lepo ide uz melodične, evokativne teme. Sacrenoir imaju jednu ljudsku, organsku komponentnu u zvuku i osvajaju neposrednošću ali i maštovitošću:
Pređimo na sporu muziku: stoner rock, doom metal, hard rock, sludge metal i psihodelični rok (sa malo dezert roka i progresive). Ikigai je treći album uglavnom-solo projekta Orotoro francuskog muzičara po imenu, uh, Lew. Enivej, prethodni albumi su imali i druge muzičare, ali ovaj je snimljen potpuno solo, autor kaže „prilično brzo“jer nije želeo preproducirani, preulickani studijski zvuk. No, Ikigai zvuči iZVRSNO, i sa produkcijske strane, sa lepim zvukom (sasvim živih i suptilno sviranih) bubnjeva i gitara, sa dobrim vokalima i odličnim miksom. A pesme su, pa to je tek sjajno, napisane odlično, kombinujući teži ali relaksirani gruv i psihodelične rifove i teme. Jako talentovan čovek, jako dobar album:
Australijske Sundowner znamo i njihov sludge metal je već tutnjao ovim napisima, pa iako sam propustio da pišem o ovogodišnjem debi albumu, evo EP-ja Fraud koji je dobar povod. Naslovna pesma je tvrdi, a gruverski, bluzirani sludge kakav je već zaštitni znak ovog benda, a druga pesma je obrada The Chain od Fleetwood Mac, sa sve gostujućim vokalima i to je takođe ODLIČNO. Cena od koliko date, dobra produkcija, zanimljiva muzika, sve je kako treba:
Traversing the Cliffs of Insanity je ime koje čovek primeti kad, jelte, lista spiskove novih izdanja, pa je svakako dobro odabrano. Ovo su inače dva muzičara iz Kalifornije koji spajaju razne metal-uticaje u svojoj muzici ali hajde da kažemo da je u osnovi ovo moderni hard rok, gde se čuju bendovi poput High on Fire, Mastodon, ali i pank rok uzori (bend pominje Turbonegro). Vol. 4 im nije četvrti, već prvi album, ali jeste četvrto izdanje, sa sedam pesama prijatnog, melodičnog i energičnog teškorokersko-metalskog zvuka. Produkcija je… okej, pesme su ugodne, sve je nekako prijateljski nastrojeno i toplo:
Čileanski power trio Inche Kai Che ima drugi album, Transmutación i ovo je onaj ugodni, bluzerski a opet heavy stoner rok stare škole koji vam se dopadne sa prvim taktom i ostane lep do kraja. Bend ima jeftinu ali prijatnu produkciju u kojoj su instrumenti pristojno razdvojeni i mogu da sa malim gestovima naprave velike efekte, a pesme su dinamični, gruverski, melodični komadi kvalitetnog, atmosferičnog teškog roka. Psihodelija i bluz se ovde vrlo lepo prožimaju i ne treba čekati, konzumirajte dok je vruće:
Big Game Hunter iz Danske imaju novi EP, Tales, delom snimljen u prostoriji za vežbu, delom u kućnom studiju, ali sve zvuči dobro. Ovo su tri pesme kvalitetnog psihodeličnog stoner roka sa vrlo radio friendly pesmama ali i zvukom. Dobro napisana, punokrvna rokčina:
Psychedelic Source Records se vraćaju u redovan program a Demonkraut je poslednji album sa snimcima sa letošnje džem sesije u prirodi. Ovaj mađaski psihodelični kolektiv nam je tokom godina doneo mnogo lepog pa je i ovo album dugačkih psych džemova sa gitarama, bubnjevima, klavijaturama, trubom i povremeno tim izvrsnim vokalima Krizstine Benus. Naravno, sa godinama je i muzika sazrela, a i zvuk je bolji nego ranije, pa nemam mnogo drugih komentara na ovaj dugački, moćni a topli i nenametljivi džem sem da vam ga zdušno preporučim, Naravno da plaćate po želji:
Poljaci Tár samo svoju muziku nazivaju „nostalgičnim desert rockom“ mada bih ja uvek pre posegao za epitetom „melanholičan“ jer nostalgija može da se manifestuje na različite načine. No, EP Chasing Shadows... Losing Ground je ODLIČAN sa koje god strane da mu priđete. Svirka je precizna a opet ima sving i gruv, zvuk je snažan a topao, pevanje je melodično i vrlo dobro, a heavy faktor je taman koliki treba da bude kako bi kompenzovao tu melanholiju u pesmama. Jako lepo:
Doomsday Profit iz Raleja u Severnoj Karolini i Smoke iz Linčburga u Virdžiniji snimili su split EP (mada je ovo pre minialbum,sa šest pesama) perfeknog faziranog, sporog, blago južnjačkog doom metala i, evo, ko ovo ne sluša ŠTA UOPŠTE SLUŠA OVE NEDELJE? Muzika je spora, lepljiva i moćna, pesme i izvođenja su zreli a produkcija kvalitetna. Perfekcija metala i očajanja!
Temišvarski Methadone Skies su i dalje negde između psihodeličnog roka i post roka, ali bez obzira na preciznu klasifikaciju, album Spectres at Dawn nudi čvrstu svirku, težak zvuk, fin provod. Ovo je i gruverski i atmosferično u potrebnoj meri, sa šest uglavnom podužih instrumentalnih pesama koje, svakako, pričaju neke priče ali to rade kroz dobar gruv i inventivnu produkciju. Lep album rumunskih komšija:
Svideo mi se demo njemačkog Avgrunder ranije ove godine, pa ću reći da mi se i debi album ovog death rock sastava iz Gelsenkirhena dopada. We’ll Be Cold, We’ll Be Free je direktan nastavak rada sa demo snimka, sa melodičnim, prijatnim gitarama, dobrim, gruvom, ukusnim klavijaturama. Jedina ekstremna komponenta ove muzike je taj „blek metal“ vokal ali on uz jednostavnost i neposrednost aranžmana sve zapravo drži u toj nekoj tr00 dimenziji i ne dopušta muzici da ode u nameštenu teatralnost i glumu. Jako lepo a plaćate koliko želite:
Venetima Underdogs na albumu Nine Ties gostuje Nick Oliveri pa vam to sugeriše da se radi o heavy rock postavi vrednoj pažnje. I svakako je tako. Malo tiši mastering na stranu, ovo je žustar, energičan teški rok negde između stonera, grungea i groovea ali bez gubljenja u žanrovskim tropima, sa devet ljutih a zaraznih rokenrol komada koji idu brzo i ne uzimaju taoce. Fino!
Još jedna nedelja, još jedan divan butleg King Gizzard & the Lizard Wizard. Ovog puta imamo Cut The Cord (Go Explore), ponovo kompiliran od živih snimaka sa ovogodišnje turneje (koje je radila ekipa samog benda, da podsetimo – Gizzardi PODRŽAVAJU sopstveno butlegovanje i promovišu butlege putem svog sajta) a skoncentrisan na pesme sa The Silver Cord, dakle sa recentnog synth-rock albuma benda. Je li ovo ovako uživo fantastično? Pa naravno da jeste. Ne propustite, cena je i ovde koliko date:
Teksaški stoneri Burn Ritual nikada ne razočaraju pa tako ni sada. EP House Of The Wicked je spremljen ciljano za helouvin period i ima četiri pesme lepljivih rifova, teškog ali toplog zvuka i zaraznih melodija. Burn Ritual nisu najeksperimentalniji stoner rok bend svih vremena i nikada nisu to ni bili ali u okviru svog odabranog stila su sve bolji i zvuče sve zrelije i sigurnije. House Of The Wicked je relaksiran a disciplinovan materijal uz koji će se svako lepo provesti:
Isto iz Teksasa su Perceived a njihov novi EP, Discerned je zanimljiva kombinacija hard roka, stonera, alternativnog metala možda i malo groove metala. Ali prijatna je, sa dosta mašte u atmosferičnim i gruverskim pesmama, kombinacijom epskih, himničnih melodičnih vokala i ekstremnijih, grlenih death metal režanja, u čistoj a snažnoj produkciji i sa povremenim mejdnovskim melodijama. Zabavno i ukusno:
Njemački Crimson Oak sviraju vrlo prijatan moderni hard rok. Album Willow ima zdravu bluz osnovu ali nije pokušaj imitacije muzike iz sedamdesetih ili šezdesetih. Sve to, naprotiv, zvuči sveže, savremeno, sa razumno melodičnim, ugodno gruverskim i uglavnom pristojno produciranim (mada glasno masterovanim) materijalom. Veoma zrela, decentna ploča:
Italijani The Dead Flowers Graves sviraju izizetno prijemčiv okultni doom rock. Za razliku od mnogo italijanskih projekata iz slične branše koji su ekstremno utemljeni na satanizmu i horor filmovima sedamdesetih, The Dead Flowers Graves su nešto malo više „gotski“ orijentisani i melodičniji a pevanje žene koju znamo samo pod pseudonimom 19.03 je izvrsna melodična kruna jedne već melodične i evokativne muzike. No, novi EP, Elemento, time što je melodičan ne gubi na andergraund kredibilitetu, ovo je i sirova, živo svirana muzika u kojoj se ukusno fazirane gitare susreću sa svečanim orguljama a bubnjar valja odličan gruv za sve te priče o lunarnoj mitologiji, duhovima i drugim jezovitim temama. Odličan ulov za tradicionalno pouzdani Argonauta Records:
Ove nedelje nema novih izdanja ni Ripple Music ni Heavy Psych Sounds Records ni Electric Valley Records ni Rise Above Records ni Magnetic Eye Records, ali nam leđa čuvaju gospoda iz Blues Funeral Recordings. The Long Forever je split album između londonskih Elephant Tree i švedskih Lowrider i to je jako lepa kolekcija desert rock i psihodeličnih stoner doom pesama, inspirisana komom u kojoj je nedeljama ležao lider Elephant Tree, Jack Townley. Njihova muzika i jeste više avetinjska, sporija ali i svečanija dok su Lowrider više, da kažemo „rokerski“ usmereni, ali, mislim, oba benda su savršena i ovo je sjajan album koji kulminira u kolaborativnoj Through The Rift. Divno:
Rekosmo prošle nedelje da smo svesno preskočili novi MC5, jer ga nije bilo celog na nekom krštenom servisu, ali, evo, ove nedelje možemo da ga slušamo bez plaćanja, pretplata i drugih monetizacija. Šteta je da ovog nema na Bandcampu ali, hajde… Ipak se radi o bendu koji je osnovan još 1963. godine, promenio rokenrol još 1970, a poslednji studijski album (drugi) snimio 1972. Heavy Lifting je i svakako poslednji album benda koji sme da nosi ovo ime jer je Wayne Kramer, jedan od najvećih gitarista teškog roka umro Februara ove godine. Ali je iza sebe ostavio ne samo legendaru karijeru već i poslednji album MC5 koji je ODLIČAN. Da se razumemo, ne revolucionaran kao što je bio Kick Out the Jams, ali, evo, sećate se kako su svi pre godinu dana, uključujući i mene rekli da je Hackney Diamonds, prvi album Rolling Stonesa posle osamnaest godina, bio zdrav i ugodan za slušanje? Pa, Heavy Lifting MOKRI po njemu i to sa velike visine. Ovo nije nekakav udobno razgaženi, prijatni ritam i bluz koji sviraju iznenađujuće vitalni penzioneri nego ploča odšrafljenog rokenrola koji BOLI KURAC. Ispostavlja se da je producent Bob Ezrin dobro nanjušio da u Krameru i kolegama ima još svežine i autentičnosti (mada je pored Kramera par meseci kasnie umro i bubnjar Machine Gun Thompson) i ovde ni gostovanja članova Rage Against the Machine i Guns n’Roses, koliko god da su bila jelte, obavezna, ne odvlače bend od njegove autentične zvučne i ideološke tvrde linije. Da je neko sa 75 godina snimio ovakav album, posle života ispunjenog džombama, političkom borbom i drogiranjem, da je pred smrt zvučao ovako živo, zajebano i fanki, pa, to mora da znači da je umro sa osmehom:
Idemo dalje na thrash i speed metal, hardcore i grindcore i onda na death metal. I, mislim, ankete bi pokazale da se većina ljudi slaže: red je bio da dobijemo novi Bütcher. Belgijska speed metal mašina je poslednji album, veoma popularni 666 Goats Carry My Chariot izdala još 2020. godine i novi album je onda praktično rekonstrukcija pobedničke formule te ploče. Hoću reći, na On Fowl of Tyrant Wing se Bütcher ne igraju sa dobitnom kombinacijom oštrog, blago blackened speed metala, klasičnih speed i heavy stilema (sumanute solaže, visoki vokali) i epskijih, ambicioznijih aranžmana. Sve je to i dalje vrlo efektno ako već nije iznenađujuće i bend se vidno trudi da u okviru ovih poznatih stilskih rešenja pronađe nove kvalitete, pa su pesme komplikovanije nego na prošlom albumu, a bogami i duže, sa poslednjom koja prebacuje devet i po minuta. Svakako cenim da bend daje sve od sebe da ide u dubinu radije nego samo u širinu i ovo je album koji možda nema tu INSTANT energiju prethodnika, ali nije ni malo slabiji, naprotiv, manje je okrenut klišeima i više inovira unutar poznate forme. Pa respekt:
Solunski trešeri The Usurper imaju već drugi album ove godine, opet sa rečju „hell“ u imenu. I Am Hell stiže i posle dva singla koji imaju reč „hell“ u imenu pa je utisak da The Usurper imaju neku vrstu tematske ujednačenosti na umu. Enivej, ovo i dalje zvuči kao jednočlani, kućni projekat ali i dalje srazmerno zabavan u svojoj prljavštini i pičkaži:
Japanci Clandestined sviraju najbizarniju muzičku kombinaciju (u osnovi thrash i death metala) koju ćete čuti ove nedelje (a, mislim, malo niže imate bend koji kombinuje surf rok i hardkor). Njihov sedmi album (sedam godina posle šestog), Dead…..Forever je… evo ne znam, bizaran. Istovremeno i komunikativan i neposredan ali i toliko ekscentričan da ne znate šta da mislite. Pesme su i disonantne i melodične, muzika je i agresivna i komična… Ne znam, poslušajte:
Dying Victims Productions ove nedelje ima dva odlična nova izdanja od kjih je prvo ploča melodičnog, skoro pa melanholičnog black-speed metala , odnosno treći album njemačkih Blackevil. Bavarci se zaista izdvajaju jednom epskom, himničnom dimenzijom koju dodaju na propisno zujeće rifove i brzi, udarački ritam i Praise the Communion Fire for the Unhallowed Sacrament je, u skladu sa imenom vrlo ambiciozna ploča lepe produkcije i pesama koje nemaju problem da prebace i deset minuta kada se aranžmani razrade a bend pokaže svoje progresivističke tendencije. Odlično:
Sleepless je novi bend nekih starih portlandskih muzičara koji su se još osamdesetih bavili death i thrash metalom. No, drugi album ove postave bih opisao kao (vrlo) progresivni thrash metal gde su nominalno neizbežni elementi thrasha, brzina i žestina i dalje tu ali je muzika često bliža Pink Floydu nego Voivodu. OK, preterujem ali MALO. Through Endless Black je melodična i cerebralna ploča sa thrash metal elementima koji su nepobitno tu ali je sve u atmosferi koja je decidno proggy i zainteresovana za neke druge, šire priče. Vredi čuti:
Infernal Cross je, pretpostaviću, jedan čovek iz Švedske, ali je taj čovek superiorno talentovan. Ne samo da ima kvalitetne omote, odličan logo i vrlo dobru produkciju svoje muzike nego mu je i ta muzika prilično impresivna. EP Annihilation ima tri pesme black thrasha koji je vrlo tvrd, vrlo mošerski i razumno old school. Mislim, ne kažem da u aranžmanima ovde nema još prostora za napredak, ali rifovi, svirka, žestina, sve je vrhunski. A plaćate po želji!
Hatchet iz San Franciska donose izvrstan, energičan thrash metal na novom EP-ju, Leave No Soul. Ovaj vredni,dinamični bend je poslednji (četvrti) album snimio još 2018. godine pa se nadam da je Leave No Soul najava novog albuma jer ovih pet pesama kida ne samo dobrim rifovima, jakim tempom i prodornim vokalima, nego ima i mnogo inventivnih melodija koje odlično dopunjuju trešerski rif rad. Produkcija jako napucana, ali to mi je doslovno jedina blaga zamerka na materijal koji je vrlo blizu samog vrha izdanja godine što se tiče treša:
A onda su ODLIČNI i Peace After Pain iz Barselone kojima je Deadly Rave drugi album i već drugi album OVE godine. A jebem mu, neki ljudi su kreativni PLUS imaju zanat u rukama. Deadly Rave je baš onako, drusna, klasična treš metal ploča sa idealnom kombinacijom tvrdih rifova, supersigurne ritam sekcije, karakternog glavnog vokala i puno dobrih bekova. Bend je praktično BEZOBRAZNO kvalitetan u ovome što radi, sa pesmama koje pumpaju čoveku krv do opasnih niova i produkcijom koja je moderna a odlična, razjarenih gitara, jako definisanih a dovoljno dinamičnih bubnjeva i moćnog basa. Predobro:
Dobar je i novi EP ričmondskih Enforced, naslovljen Enforced i sa tri nove pesme, dva remastera starih pesama (od kojih je jedna obrada Obituaryja) i obradom English Dogsa za kraj. Kvalitetan thrash metal koji se lako i stručno prihvata i death metala i panka, nudeći gitarsku pirotehniku i dobar zanat. Sve je dobro ali nove tri pesme su mi najbolji deo materijala:
Tu je i drugi album norveških Hate Angel, naslovljen Extinction Ritual i do vrha natrpan blackened thrash kvalitetom. Norvežani su, jelte, u pitanju, pa je blackened komponenta autentična i sirova a thrash je surov, nemilosrdan, agresivan i ovo je ploča brzog tempa i paklenih rifova, producirana mesnatije i dublje nego što očekujete a svirana okretnije i bestidnije:
Još dobrog thrasha dobijate sa albumom Faster Than the Devil 3 a gde četiri američka benda (Bloodletter, Ninth Realm, Acid Mass i Grozov) pokazuju koliko vole old school rokačinu. Ovo je izdao Wise Blood Records iz Indijane u nastavku svoje inicijative da promoviše relativno nove bendove, i mada svaka od ovih grupa ima po najmanje jedan album iza sebe (a najviše tri), to je, mislim, pun pogodak. Naprosto, ovo je orkan propisnog, andergraund treš metal prebijanja i teško da se nećete osećati preporođeno nakon slušanja:
Španci Tajamata imaju mrvicu previše groove metala u svom thrash metalu da bi meni sve bilo potaman na njihovom debiju Akelarre, ali, mislim, DOBAR je to debi. Rifovi su velikim delom odlični, produkcija je kvalitetna, gruv je zapravo solidan a pevač Jaime koji svemu daje jaku oštricu hardcorepunk ekspresije stvari drži sa prave strane granice autentičnosti. Vrlo solidan debi vrlo solidnog, maštovitog metala a cena je koliko date:
Al nema treša dok ga Južnoamerikanac ne zakolje. Čileanski koljači Nuclear imaju iza sebe pet albuma a novi EP, Violent DNA je toliko besan i napaljen kao da su se juče prvi put dočepali studija. Ovo ima tri nove, ubistvene thrash/ deaththrash pesme koje zvuče kao da ste spojili staru Sepulturu i Ratos De Porao pa ih polili rakijom i zapalili a onda su tu i obrade Desultory, Benediction i Napalm Death. Ali „pravih“ Napalm Death, dakle Siege of Power (mada u onoj novijoj verziji, ali i ona je dobra, jebiga) i, mislim, ovo je FANTASTIČNO producirana, razarački odsvirana ploča. Ko ne presluša LUD:
Insurgência su Portugalci a njihov stil je jasan već i iz naslova EP-ja kojim nam se predstavljaju: Pizza, Ganza e Thrash. Dakle, ovo je krosover treš sa oštrim gitarama, besnim vokalima, tekstovima na Portugalskom i brzim tempom. Sve je kako treba, uključujući dosta dobar zvuk i cenu od koliko date. Ako volite hardkor pank i metal kad se udruže ovako prirodno, uživaćete:
Imamo i krosover iz Lidsa. Pest Control su kul bend sa jednim albumom od prošle godie i više kraćih izdanja, te odličnom, besnom, promuklom pevačicom. EP Year of the Pest krlja i drlja kako treba, sa tvrdim rifovima, masnim solažama, ložačkim refrenima. Brzine takođe ne manjka, pa ulećite:
Da li su australijski Amyl And The Sniffers spremni za svetsku slavu? Nadajmo se da jesu jer im treći album, Cartoon Darkness donosi dosta pažnje i obezbedio je bendu prelazak sa Rough Tradea na Virgin (mada je Rough Trade zadržao ekskluzivna prava na distribuciju). I mislim, da za trenutak pomislimo koliko je LUDAČKI da u 2024. godini Virgin objavljuje bend koji je ranije bio na Rough Tradeu a da taj bend pritom svira kombinaciju panka i pab roka. Ali, eto, živimo u post-everything vremenu i Virgin publikuje jednu solidnu rokenrol ploču koja će bez problema pomiriti metalce, pankere, hardrokere, postpankere i svu tu đubrad sa kojom je trebalo odavno raskrstiri. Dobar album, dobra produkcija, dobre pesme, sve dobro:
Chain of Hostility je split EP dva straight edge hardcore benda iz Mineapolisa, Hostility i Chain of Hatred. Vrlo mi je prijao jer su ovo mladi ljudi sa snažnom emocijom i autentičnom izvedbom, nudeći spori, mučni, mošerski hardcore lišen mačo agresivnosti, sav u smrknutom stoicizmu. Chain of Hatred su malo „metalniji“ u zvuku a Hostility imaju sjajan ženski vokal. U globalu su sjajni a cena varira!
Bruiser iz Ričmonda u Virdžiniji svoju muziku opisuju kao „VIOLENT SOUND FROM THE VA UNDERGROUND“ i to je, naravno, metalizirani hardkor. No, EP By Force or Fear je negde između krosovera i klasičnog thugcore mošinga i meni je okej. Zvuk je dosta bogat, pesme su solidno napisane i imaju trešerske rifčine između klecačkih moš-delova, promena ritma je dosta, pevač je okej. Sve u svemu vrlo solidno a cena od koliko date sve čini samo slađim:
Imamo još siledžijskog metaliziranog hardkora, ovog puta iz Teksasa. Soul Exchange su iz Ostina a Two Faces of Shame je miniLP sa šest pesama solidnog srednjetempaškog zakucavanja u beton. Sve je ovo vrlo standardni metalizirani hardkor sa mučeničkim vokalima, teškim valjajućim gruvom, velikim, metalskim rifovima pa ako vam je to po volji, uživaćete a cena je koliko sami date:
Ako ne možete da izdržite sva iskušenja koja život na vas baca a da ne posegnete za metalkorom, ovde nema osude i evo preporuke. Silenus iz Njujorka imaju EP Disappear & Weeping sa dve pesme (Disappear i Weeping, naravno) i ovo je agresivan, gruverski metalkor koji ne radi ništa specijalno ORIGINALNO ali je intenzivan, energičan, i u drugoj pesmi ima odlično ubačen melodičniji deo sa klin ženskim vokalom koji deluje lekovito u odnosu na koljačinu kojom je okružen. Lepo:
Twitchfits Vol. 2 je već drugi album obrada Misfitsa koji kalifornijski Twitching Tongues izbacuju unutar poslednjih trinaest meseci i, mislim, ko TO može da ne voli? Ovo su samo blago „zametaljene“ obrade jednog od najboljih pank rok i hardkor bendova svih vremena, odsvirane disciplinovano a divljački, sa dobrom produkcijom i izborom muzike koji je fantastičan. Earth AD, Death Comes Ripping, Mommy, Can I Go Out and Kill Tonight, London Dungeon i naravno NAJBOLJA We Are 138 (ovde preimenovana u We Are 818 da bude luđe). Ne može bolje:
Six Coffins su neka vrsta lokalne hardcore supergrupe u Katmandu dolini u Nepalu pa je i prvi demo ovog ove godine osnovanog benda prilično razbijačka ponuda. Ovo je tvrd, agresivan metalizirani hardcore sa distinktnim ’90s mirisom, dakle, srednji tempo, žestok vokal, dosta mošerskog gruva. Izdavač navodi Earth Crisis i All Out War kao poređenja ali ja ću reći da me ovo podseća i na naš Dead Ideas samo je ipak metalnije i još agresivnije. Četiri pesme, MNOGO besa, dobra produkcija, užitak:
Simpatičan je i Demo 2 benda The Ox iz Njukasla. I ovoje neki ’90s ili čak late ’80s hardcore sa metal komponentom, dosta mošerskog gruva, povremenim bržim ispadom. Korektno je, ima tri pesme, lepo zvuči, preporučuje se!
Kanađani Death Proof su negde između hardcorea i sludge metala na EP-ju Age of Guilt i to su tri dobre, heavy pesme. Mislim, ima ovde malo više melodije nego što očekujete, ali sve je agresivno, teško, tvrdo i bend se predstavlja u dobrom svetlu i autorski i produkcijski. Kvalitet! A cena je i ovde koliko date:
Cold Hard Truth iz Bostona (ali u Ujedinjenom krlajevstvu) sviraju kombinaciju beatdwon hardcorea i death metala. Kako to zvuči? Pa, ako pogledate omot albuma King of the Streets sa iskeženim, besnim psom imaćete dosta dobru (zvučnu) sliku u glavi. Nije preterano originalno ali je korektno, i vrlo heavy, puno mržnje, negativnosti, siledžijskih impulsa. Neće vas oplemeniti ali neki od nas su ionako odavno izgubljeni:
Francuzi Endless Agony imaju ime kao da sviraju derath mtal, tvrde da sviraju hardcore thrash ali EP Besieged je ipak bliži ’90s moshcore zvuku. Nije to sasvim morfovalo u repersko recitovanje i plesne ritmove, ali ovo je srednjetempaški hardcore sa metal rifovima, mučan i preteći, dobro produciran i napisan dovoljn raznovrsno za moje potrbe. Pet izrazito teških i pesimističnih pesama za vaše uživanje:
Al evo kako STVARNO treba da zvuči hardcore thrash. Overnight su iz Tusona u Arizoni, a EP Overnight ima četiri pesme krvoločnog čukanja i besnog vrištanja. Štim je niži, distorzije su tople a pesme, uprkos konfrontativnoj, agresivnoj dispoziciji (sa sve velikim, nadrkanim basom i blastbitovima) su prijemčive i seksi. Savršenstvo jednostavnosti i jednostavnost savršenosti, sve na jednom mestu a cena sitnica, odnosno sami je određujete!!!!!!!!!!
Peer Pressure iz Kvebeka su, naravno sa takvim imenom, hardcore bend, ali hardcore THRASH bend sa niskim štimom, pametnim metal rifovima, fantastičnom pevačicom (koja po imenu vuče jake korene sa Balkana) i mnogo energije. Ovo je brza muzika sa čestim promenama ritma ali gitarama koje često osciluju između gruverskog metala, thrasha i posthardcore atmosferičnosti. Sve je dobro, uključujući zvuk i miks, pa album This Hell On Earth Could Be preporučujem iz sve snage:
Tiki Torture iz Nju Džersija kažu da imaju „zbilja jedinstven“ zvuk, i, uh, nisu sasvim u krivu. Njihov EP Beach Body je kombinacija surf rocka i thrash punka, dobro producirana, sa četiri solidno napisane pesme. Nije da ovakve stvari to nikada niko nije radio, pogotovo smo ove godine imali nekoliko izdanja koja surf rock spajaju sa ekstremnijim formama, ali Tiki Torture definitivno imaju svoj šmek, pišu fine pesme i zabavni su za slušanje. Jake preporuke:
Indonežani Visuc na istoimenom albumu (ima osam pesama ali traje svega desetak minuta…) trpaju prljav, prijatan crustpunk. Ovo je zaista više „punk“ nego „hardcore“, sa uličnijim, himničnijim elementima muzike koja je svakako svedena na skoro samo najosnovnije sastavne delove. Bend zvuči ubedljivo, karakterno i cepa iz sve snage. Valjano:
Onda imate i Смерть, iz Latvije, a koji uprkos vrlo cool, vrlo metal logotipu sviraju prljav, drogiran crustpunk/ d-beat hardcore kojim se slave alkohol i droga i poziva na ubijanje policajaca, Rusa i ko zna koga sve još. NEODGOVORNO. Ali zabavno je ako volite takve stvari. EP se zove Alkopower i plaća se samo koliko želite da date:
Deadform iz Oklenda na debi albumu naslovljenom Entrenched In Hell imaju zaista vrlo paklen zvuk koji je negde između crustcorea stare škole (Amebix i slično) i prljavog sludge metala. Odlično je to i nudi vrlo atmosferičnu a vrlo teksturiranu, HEAVY a relaksiranu svirku. Dobro i za šutku i za drogiranje:
Punitive Damage iz Vankuvera na svom EP-ju Hate Training zvuče tako nadrkano i besno kao da su pank bend iz Portlanda 1993. godine. Mislim, produkcija je bolja, zvuk deblji, bend svira malo raznovrsnije, ali taj bes i energija, to treba čuti. Ovo je hardkor koji sviraju muzičari koji MNOGO dobro znaju i da pišu pesme i da nameste zvuk i da kidaju te instrumente ali pevačica Jerkova je TOLIKO moćna da ćete njene vriske čuti u snu mesec dana od večeras. PRE JA KO:
Guilt Scripture iz Los Anđelesa sebe ne taguju sa „grindcore“ i to je njihovo pravo ali njihova nisko naštimovana, agresivna, na blastbitovima zasnovana i u pesme od 90 sekundi uterana muzika je grindcore koliko god da mislite da u njoj ima death metala ili „običnog“ metaliziranog hardkora. EP Blight proleti dok trepnete ali nije lako ni trepnuti kad ovako biju:
Škoti Penny Coffin još nemaju album ali su za poslednje tri godine naređali nisku EP-jeva i najnoviji, March To The Grave/ Apocryphal Obstruction ih predstavlja u vrlo solidnom svetlu. Produkcija jeste malo upitna ovde, sa vrlo ravnim ali makar intenzivnim zvukom u finalnom masteru, ali pesme su dobre, svirka ubedljiva, generalni utisak odličan. Ovo je death metal old school provinijencije, mračan, kavernozan, sa atmosferičnim solažama i mnogo zlovolje. Meni odlično:
Smell of Dead iz La Paza nemaju baš sjajnu produkciju ali ako se to prenebregne, EP Humanidad Putrida – koji zvuči kao da je uglavnom snimljen u prostoriji za vežbu pa dorađivan kod kuće – pruža četiri pesme ugodno old school death metala. Ovo je sve skandinavska, švedska škola po niskom štimu i jednostavnim, tečnim aranžmanima, ali radi posao i čoveku pruža dovoljno materijala za relaksaciju, odmor i otmen hedbeng:
Kad smo već kod lo-fi zvuka, Body Rag iz Kuala Lumpura su opušteno oko toga izgradili ceo svoj svetonazor. EP Vision Of Truth u tri kratke pesme spaja death metal, grindcore i harsh noise/ power electronics, stanjujući granicu između muzike i buke do opasnih granica. Meni to, naravno, jebeno paše, a ako ste pravi ljudi i vama će:
Recimo da Slugchild iz Mičigena sviraju blackened sludge death metal, jer je njihova muzika baš negde između ovih žanrova. Novi EP Scars Revealed je, dakle, sa svoje tri pesme, pun mučne, masivne muzike koja spretno i skladno menja tempo i koristi i sludge metal oštrinu i death metal težinu i black metal okretnost i melodičnost da vas opsedne, opčini, pa i zabavi. Ima tu mašte, ima dobrih ideja i zapravo mi čak i malo čudan miks ne smeta. Lepo je:
Njemački Deathrite su mešavina death metala i panka, pa je i album Flames Licking Fever, njihov peti, mešavina death metal štimovanja i mračnjaštva sa pankerskim srednjim tempom i relaksiranijom svirkom tih mračnih a prijemčivih rifova. Fina je ovo kombinacija i bend će, mislim, odlično leći i pank i metal publici (pod uslovom da vole tu „crusty“ inačicu obe muzike).
Čileanski deaththrasheri Abyssarium spremaju prvi album pa su izbacili kolekciju demo snimaka za njega doslovno nazvanu LP Demos. I ovo je sjajno, pričamo o old school deaththrash krljačini bez mnogo filozofije ali sa vrlo kvalitetno napisanim pesmama i odličnom svirkom. Čak je i kvalitet zvuka u nekim slučajevima pristojan tako da će album, kad bude gotov, biti JEBEN, ali i ovi demosi se slušaju sa guštom:
Chained To The Dead iz Garden Stejta već imaju jedan album iza sebe a novi EP za HPGD, Only Hunger Remains je, mislim, strateški pravljen da vam ulepša Halloween sezonu. I vrlo je to solidno. Bend meša svoj okretni, trešerski i pankerski death metal sa malo bluziranog gruva da vas opusti, ali materijal je zdrava, andergraund krljačina sa puno promena ritma i zujećim rifovima. Produkcija je lepa, pesme imaju uvodne semplove iz filmova ugođene sa prazničnim raspoloženjem i sve je nekkao toplo i prijateljski:
Taking The Head Of Goliath iz Minesote su se raspali prošle godine, ako je verovati Metal Archivesu ali ipak imaju EP Futility of the Flesh sa četiri pesme brutalnog ali ne nesofisticiranog death metala. Ovo je mračno i hororaški intonirano, sa vokalima kao ispalim iz Evil Dead, ali muzika je promišljena, sa dinamičkim varijacijama i zanimljivim rifovima i ovo nije brutal death gde sve zvuči isto i isto glasno. Lepo:
Bugari Embrace By Dark su prvi album snimili još 2003. godine a njegov nastavak, Extrasensory stiže, evo dvadesetjednu godinu kasnije. Produkcijski je ovo „mekši“ death metal sa melodičnim tendencijama ali su pesme prilično progresivne i mešaju „normalan“ heavy metal i progresivniji rok, malo simfonijskih elemenata i taj dosta sazreli, melodčniji death metal na dostojanstven način. U tom nekom smislu mi se sviđa i svedenija produkcija, lišena preteranog budženja i naglasak je na samim pesmama, njihovim temama i aranžmanima. Solidno:
Gigan iz Čikaga prže vrlo zabavan tehnički/ progresivni i kosmički death metal. Peti album, Anomalous Abstractigate Infinitessimus je, u skladu sa imenom, vrlo dramatična, ali i dalje vrlo zabavna kombinacija kompleksnih ritmova, disonanci, čistih efekata i drugih elemenata koji zvuče kao saundtrak za nekakav avangardni anime (ali koji pokvareni CD plejer pušta sumanutim redosledom, skačući usred pesme na sledeću, ili neku nasumičnu drugu). Hermetčno je ali nije posebno agresivno i nekako je zabavnije nego što death metal ima običaj da bude, a da nije izgubilo death metal smrknutost:
Simfonijski black-death metal i nije neka moja strast, ali nizozemski sekstet Haliphron ima simpatičan drugi album, Anatomy of Darkness. Mislim, čim sam video da je ovo izdao francuski Listenable Records bio sam zainteresovan jer ova firma u principu pazi šta objavljuje i Haliphron su bend sa jednom trešerskom čvrstinom i neposrednošću koja srećno plasira njihove black, death i simfo tendencije. Mislim, ima tu epike, ima grandioznosti ali nema rasplinutosti, nema fejk opere (iako je na jednom od mikrofona žena) (druga žena svira bas, hel jea) i sve je mošerski propulzivno. Dakle, tvrde gitare, tvrdi bubnjevi, tvrdi vokali i klavijaturice koje sve to malo ofarbaju, sasvim prijatno i korektno:
Onda imamo odličan death metal debi album i to iz Belgije. Living Gate su Suffer As One izdali za američki Relapse, a što je odmah znak kvaliteta, i u pitanju su članovi Amenra, Yob (da, basista Aaron Rieseberg svira u Yob), Wiegedood i još desetak bendova, a što je takođe znak kvaliteta. Iskustvo i ekspertiza se materijalizuju u izvanredno kvalitetnom materijalu death metala koji nije usiljeno old school ali SVAKAKO nije moderni, hiperroducirani, beživotno-bezidejni death metal kakvog ima PREVIŠE svake nedelje. Umesto toga, Living Gate nude izvrsno napisane pesme, znojavu svirku, puno progresivnih ideja koje vam ne deluju kao da bend pokušava da pobegne od death metala nego, naprotiv, kao najprirodnije igranje unutar onog što death metal po definiciji nudi i, mislim, ovo je SJAJNO. Progresivni old school sa odličnom, prirodnom produkcijom? Pa ko TOME može da odoli? Only fucking assholes, eto ko!
Evo su opet Listenable Records, ovog puta sa osmim albumom francuskih Loudblast. Bend je, da se razumemo, osnovan pre 39 godina i tokom decenija evoluirao od thrasha do death metala ali Altering Fates and Destinies je razigrana, raznovrsna ploča puna istraživačkog duha i otvorenosti za nestandardne harmonije i melodičnost neprimerenu „pravom“ death metalu. U postavi je danas i Frédéric Leclercq, aktuelni basista Kreatora, bivši član Dragonforce i raznih drugih bendova i to valjda pomaže da se razume i na koju stranu ide Loudblast. Naime na sve strane, ali album ne zvuči svaštarski, samo otvoreno, spremno da bude sve što treba. Produkcija je mrvicu bučnija nego što bih ja voleo ali pesme su odlične:
Da ne bude da nema baš ni malo dobrog novog slema, evo ga novi, treći album mančesterskih Visions of Disfigurement. Iako Vile Mutation počinje semplom iz Grand Theft Auto V, ovo nije prevashodno gangsterski, uličarski slamming death metal, već klasičnija brutal/ slam forma sa razaračkim rifovima, ložačkim gruvom, vokalima koji su neljudski, nedinamični ali hipnotični. Meni to prija jer jeste plesno i ložački, ima dobar, napucan zvuk i pošteno je napisano. Udaranje, ali sa stilom:
Tu su i iznenađujuće solidni Amerikanci Chronicynic, sa debi EP-jem Den of Vice and Violence. Njihov brutal death/ slam je slabije produciran ali ne manje žustro odsviran, ovo je agresivna, teška muzika, sa svim mogućim trudim da bude i prijemčiva bar ljudima koji u svom tom paklu umeju da prepoznaju gruv i interesantne rifove.
Ako vam ni to nije dosta, Belorusi Extermination Dismemberment su ponovo snimili svoj debi album, Butcher Basement i ovo je slamming death metal iz 2010. godine dovučen silom u 2024. godinu. Primitivnije pesme i moderna produkcija se dosta dobro uklapaju i mada ovo nije nužno najmaštovitiji slem album koji možete da čujete ove nedelje, da radi posao – radi.
Da se malo vratimo primitivnom, pećinskom death zvuku, tu je demo snimak benda Obscene Altar iz Pitsburga sa četiri komada kavernoznog death dooma. Nije Aphotic Realm nekakav ORIGINALAN materijal ali je dobar, sa niskim štimom, hipnotičkim rifovima i svirkom koja je živa, organska, LJUDSKA. Ko voli, uživaće, ko ne voli, neće, a možda i umreće:
Sentient Horror su iz Stokholma ali u Nju Džersiju a In Service of the Dead im je četvrti album za osam godina i KIDA. Mislim, i ovo je nekako old school death metal koji nije toliko old school što imitira stare bendove koliko što ga boli kurac za moderne trendove, produkciju i poziranje. In Service of the Dead je ploča RAZARAČKOG a pametnog death metal utrpavanja koje ću lako i bez blama uporediti sa Malevolent Creation, Monstrosity, ali i sa švedskim bendovima tipa Edge of Sanity. Ali, mislim, u prvom planu je koliko je ovo DOBRO NAPISANO a onda odsvirano kao da je ljudima poslednje u životu. Totalno razaranje sve vreme:
Kanađani Sedimentum nude dvadeset minuta hermetičnog, pećinskog death metala svojim novim EP-jem Derrière les portes d’une arcane transcendante. Odlično je to, sa dugačkim pesmama, tamnim a prijatnim zvukom i rifovima koji su preteći a prijemčivi. Bend i menja tempo vrlo spretno i uspeva da muzika bude raznovrsna a da opet, celokupan gruv i atmosfera na izdanju budu konzistentni. Ako volite Incantation i njihove klonove, ovo je apsolutna preporuka a pogotovo jer i ovo izdaje pouzdani Dark Descent:
E, sad, za izdržljive je tu novi, drugi album denverskih Black Curse, svojevrsne supergrupe sa članovima Blood Incantation, Khemmis, Primitive Man i Spectral Voice. I mislim, ko ovo izdrži ni pakao mu neće teško pasti. Jer, vidite, Black Curse sviraju divljački black-death metal, ono kao da ste upali u rat između dva neolitska plemena a onda na sve to naleteo uragan, ali im pesme traju po deset i jedanaest minuta. Ko može da podnese OVAKVO prebijanje OVOLIKO vremena? Samo najjači, oni koji ostaju i nikad se ne predaju. I prvi album, 2020. godine im je bio ozbiljno jak, moćan i, što se danas kaže, izazovan, a album Burning in Celestial Poison je, da se razumemo, odličan i pesme imaju dobre razloge što traju koliko traju, ali uz ovako agresivnu svirku i ovako težak zvuk, morate biti u solidnom treningu da sve izdržite na nogama. Ali ako jeste i ako možete, čeka vas ozbiljan provod. Nemački izdavač Sepulchral Voice apsolutno trijumfuje sa ovim izdanjem:
Osmose Productions su ove nedelje izbacili tri dobra izdanja od kojih je treće novi Mercyless. Francuska veteranska death metal postava sa počecima još u osamdesetima na svom devetom albumu, Those Who Reign Below zvuči vrlo zdravo i energično, old school ali relevantno i moderno u isto vreme. Pesme su, naprosto zrele i dobro napisane, svirka je žustra, dinamična a zvuk prirodan (well, srazmerno prirodan s obzirom na žanr) i topao. Max Otero definitivno ovaj bend drži u odličnoj formi (doveo je i novog bubnjara, Johanna Voirina iz Mortuary, ali ne KRAGUJEVAČKOG Mortuary) ali pre svega piše odlične pesme koje su raznovrsne, karakterne i RAZBIJAČKE. Velika death metal poslastica:
I na kraju smo da poslušamo krosžanrovske i eksperimentalne albume te heavy metal. Midnight Race iz Ekvadora imaju debi album naslovljen, uh, Heavy Metal Owls. Ali nemojte da vas to zbuni, ovo je propisan NWOBHM stil, brz, energičan, sa mnogo ulične štroke ali sa disciplinovanom svirkom, pravovernim rifovima, praskavim solažama. Vokali su svakako najmanje impresivan element ove muzike ali su, mislim, uslužni, a bend svira toliko energično da nema problem da ovo slušam u pokretu i uživam:
Portugalci Skyllar tvrde da sviraju melodični death metal ali njihov novi EP (jedanaest godina posle prvog!), naslovljen Epilogue (prvi se zvao Prologue!) je više nekakav alternativni, melodični skoro-post-metal sa malo, malčice death elemenata. Ne bunim se, ovo je nekako simpatično sa zdravim melodeath miksom ali muzikom koja je raznovrsna i dinamična i prija mi:
Crime Slug iz Atlante već imenom sugerišu da nisu preterano ozbiljan bend, ali album Crime Wave je makar simpatična kombinacija hip-hopa i slamming death metala. Ovde imamo klasično wigga repovanje uz ne preterano MAŠTOVITE ali funkcionane slem-gruv matrice i sam zvuk je zapravo sasvim solidan a pesme ne traju dovoljno dugo da budu dosadne. Zabavno:
Poznato je da ne padam preterano na gotik rok i gotik metal, ali Kanađđani Pøltergeist su me razoružali jednim vrlo strejt spajanjem postpanka, gotike i šugejza na albumu Nachtmusik. Jebem mu mater, ovo je toliko iskreno cheesy emotivna muzika da je teško ne voleti je. Poštena, znojava svirka, adekvatna produkcija, sve kako treba:
Razör Forge je jedan od jednočlanih projekata čoveka po imenu Jørgen Sven Kirby iz Londona i novi EP, Nightfall Hunter ima dve pesme lepog, tradicionalnog i samo malo „zablekljenog“ heavy metala. Kirby definitivno ima nešto skandinavskog šmeka u svojoj muzici a pošto za drugu pesmu na izdanju od dve pesme obrađuje japanski Metalucifer, jasno je da je čovek od ukusa. Prijatan, prljav, lo-fi metal:
Ko voli vrlo „komercijalni“ teži rok/ AOR po šnitu osamdesetih (dakle, tipa REO Speedwagon ili Journey, na primer), ima grčki Bad Contact. Album Eightball je kao nekakav sintisajzerima i melodičnim gitarama voženi, himnični skoro-metal koji danas gledate na MTV ’80s, sav u neonima, sakoima u pastelnim bojama sa naramenicama i frizurama na repove. Šta ja znam, nije IZVRSNO, ali pitko je:
Melodični ali žestoki Ljubljančani Challenger imaju svoj debi album za Dying Victims Productions i to je već veliko priznanje radu ove ekipe koja je osnovana pre nekih osam godina i do sada izdala samo jedan EP za istog nemačkog izdavača. Force Of Nature je melodična ploča sa mnogo old school elemenata koji vuku i na hard rok i na art rok sedamdesetih ali sa visokim tempom i žestinom svirke koje spadaju u speed metal fioku. Kombinacija tako prirodna za Dying Victims a Challenger je pritom pakuju u vrlo ugodnu, za uho prijatnu produkciju. Uživanje:
Pa onda imamo Brazilce, Sinal de Ataque koji su negde na zdravoj sredini između heavy i speed metala na svom drugom albumu, Ao Anoitecer. Ovo je, mislim, pre svega studijski projekat muzičara koji veoma vole metal iz osamdesetih pa onda i u svojoj muzici rekonstruišu njegove melodije, drame, strasti. Sve je ovo vrlo verno tim predlošcima od pre četrdeset godina ali napisano ODLIČNO, odsvirano prvoklasno i dobro producirano. Užici na sve strane!
Kalifornijski Pounder znaju šta se prvo gleda pa na omot svog trećeg albuma, Thunderforged stavljaju par dobrih sisa u pancirnom bikiniju iznad nakovnja na kome je mač a vlasnica sisa drži u rukama kovački čekić. Toliko muške i ženske ikonografije na malom prostoru garantovano prespaja slabije mozgove i proizodi preopterećenje fantaziranjem i pre nego što čujete prvi ton. No, mislim, ništa od toga nije neophodno jer su Pounder ODLIČNI. Ovo je, naravno, projekat nekih vrlo iskusnih muzičara (dakle, ljudi su kombinovano svirali u Angel Witch, Carcass, Vallenfyre, Savage Messiah, Repulsion, Gruseome, Exhumed, Nausea) i ovo je trio veterana metal scene koji tradicionalni, energični, epski ali ulični prljav heavy metal prave ne samo sa puno ekspertize nego i puno emocije. Pesme na albumu su vrlo solidne, produkcija takođe (bez prokletih kompresija i beživotne buke) a sve odiše jednom old school atmosferom koja je, barem za mene, neodoljiva. Rok on, bradrs:
Britanci Shadow Company sviraju vrlo klasičan heavy metal pa je i EP Time in Hell skoro kao nešto ispalo iz osmadesetih, samo sa malo modernijom prpdukcijom. Rifovi su, pak, pravoverni, ritam energičan, pevanje solidno, i spoj epike i ulice je kako treba. Najgora stvar koju mogu da kažem za Shadow Company je da su vrlo neoriginalni i da su ove dve pesme više pokazna vežba i demonstracija nego nešto što vredi da uđe u školsku lektiru ali ne treba da PRETERUJEMO sa zahtevima za originalnošću. Ovo trese i dobro je:
Kad smo već kod originalnosti. Australijski projekat Black Aleph je nešto čemu TREBA posvetiti malo (više) vremena. Ovo, tehnički gledano nije „metal“ jer koristi mahom tradicionalne akustične instrumente (mada ima i električnu gitaru među njhima) ali je po svetonazoru, zvuku, atmosferi, epskom ugođaju totalno metal. Album Apsides je na zlatnoj sredini između eksperimentalne, „nove muzike“ i post/ doom metal sporosti i težine sa vioončelom i etničkim udaraljkama koje lepo idu uz gitaru i efekte i pesmama koje su halucinantne i izvrsno napisane, izvedene sa punim razumevanjem kapaciteta za kreiranje atmosfere ali i naracije koju instrumentarij pruža. I miks je odličan i ovo se preporučuje IZ SVE SNAGE:
Grci Leatherhead pak krljaju ozbiljan, kvalitetan NWOBHM na debi albumu Leatherhead. Ovo je od prvog tona prepoznatljivo smešteno u najljuću teritoriju žanra, sa žestokim a opet zarazno melodičnim programom, odličnim solažama, fantastično karakternim pevačem. Bend pokriva ceo raspon od proto-speed metal sprintova do sporijih, neonski ofarbanih NE BAŠ balada, sve je odlično producirano i Leatherhead su od početka do kraja baš ono što piše na pakovanju, pun, hranljiv obrok za svakog izgladnelog tradicionalnog metalca. Dakle, ste izlizali svoje Raven i Rage ploče i treba vam JOŠ – Leatherhead isporučuju:
Šveđani Mindless Sinner za svoj peti album, Metal Merchants, imaju postavu gotovo identičnu onoj od pre četrdeset godina, sem što im bubnjeve svira Linus Melchiorsen a koji je, eto lepog preokreta, nekada pevao u Isengard. Elem Mindless Sinner postoje sa prekidima od 1982. godine i naravno da sviraju tradicionalni metal. Sve je to i samo NWOBHM intonirano, sa otvaračem, Speed Demon koja je melodična, epska krljačina visokog tempa i onda sa još gomilom kvalitetnog heavy metala na ostatku albuma. Kad kažem, „gomilom“, mislim da ovde ima čak trinaest pesama a pošto je zvuk dosta glasan treba to malo i izdržati, ali čisto fizički jer su pesme dobre i ovo je vrlo kvalitetan trad-metal za svakog ko voli dobar rif, vibrirajući fasleto i nemilosrdno prebijanje bubnjeva. Sjajni su Mindless Sinner:
Album nedelje! Buñuel moraju biti nekakav avangardni metal bend, zar ne? I jesu, naravno da jesu, ovo je neka vrsta supergrupe na transverzali Kalifornija-Italija, sa članovima Oxbow, Afterhours, A Short Apnea, The Framers i Teatro Degli Orrori, plus sa masom gostiju na albumu Mansuetude, a koji, ti gosti, sviraju saksofone, violončela, klavijature itd. Album je VELIČANSTVEN, sa jednom eklektičnom legurom teškog, energičnog roka/ metala i svih mogućih drugih stilova koji vam padnu na pamet. Najbliže poređenje bi bilo kad bi se (stari) Mr. Bungle i Oxbow jebali nasred nekog avangardnog pozorišta i dobili dete koje babica onda promptno ispusti na glavu. Ali, mislim, odlično je i odlično producirano i ovo je jedan od onih albuma gde ste ponosni što slušate metal celog života jer ga neki muzičari poznaju i poštuju dovoljno da ga pretvore u nešto ovako moćno i originalno:
