Mad Cave Studios je kolekciju šestodelnog serijala The Devil That Wears My Face izdao polovinom Jula, a sam serijal je izlazio počev od Oktobra prošle godine pa do proletos. Kao jedan od srazmerno ređih stripova ovog izdavača koji su radila već prepoznatljiva imena The Devil That Wears My Face je jedan dobro osmišljeni, zanatski vrlo solidno izvedeni projekat kakvi ovom izdavaču definitivno dobro dođu. Nimalo ne škodi ni to da je elevator pitch za The Devil That Wears My Face tako jasan i primamljiv, odnosno da se ovaj strip i u Mad Caveovom marketingu opisuje kao „Face Off ukršten sa The Exorcist“. Sad, naravno, dobra ideja je pola posla ali i drugu polovinu posla neko mora da uradi i, zadovoljstvo mi je da izvestim, tim koji je napravio ovaj strip je pošteno zasukao rukave.
Crtač na The Devil That Wears My Face bio je Alex Cormack, jedan sada već veoma izgrađeni profesionalac koji je možda najpoznatiji po radu na IDW-ovom grafičkom romanu iz 2022. godine Sea of Sorrows. Sa Johnom Leesom je Cormack radio i stvari kao što su Sink za The Comix Tribe i The Crimson Cage za AWA a sa Richom Douekom, scenaristom Sea of Sorrows radio je i Road of Bones, te Breath of Shadows (isto IDW) i Drive Like Hell za Dark Horse. Cormack je, dakle, vrlo vičan i već ostvaren crtač koji je do sada uspešno izbegavao da se uhvati u zamku rada superherojskih stripova. Po kvalitetu i radnoj etici nema sumnje da je Cormack spreman za ovakav posao ali slutim da čovek naprosto ne želi da se hvata u ovo kolo za neke manje pare i da je zadovoljniji radom u Creator Owned vodama. Nikad ne znate kada će neki od stripova na kojima ste radili da dobije televizijsku adaptaciju a onda ste već u sasvim drugoj klasi! Cormack je pritom neko kome horor očigledno prija i interesuje ga – već je i bio nominovan za nagradu Bram Stoker za svoje IDW radove sa Richom Douekom – pa je njegovo uključivanje u projekat The Devil That Wears My Face došlo nekako prirodno. Još kad znamo da je letering ovde radio Justin Birch, čovek koji je takođe radio sa njim i Douekom na pomenutim IDW stripovima, jasno je da The Devil That Wears My Face već od prve strane hvata čitaoca jakim, sugestivnim imaginarijumom i obećava brutalnu osamnaestovekovnu egzorcističku zabavu, prepunu tamnocrvenih preliva, likova nacrtanih u kontrasvetlu, katoličkog i satanskog simbolizma, iskrivljenih perspektiva, fontova koji izgledaju kao da su slova noktima urezivana u crni papir…
No, The Devil That Wears My Face je, a ovo je bilo možda i malo ali prijatno iznenađenje, istovremeno i akcioni strip koji naporedo sa očekivanim horor elementima koji po definiciji dolaze uz priču o demonu što je poseo jednog plemićkog sina i zatim RAZVALJUJE popove koji pokušavaju da ga isteraju, ima i svu silu spektakularne swashbuckling akcije sa mačevanjem, skakanjem kroz prozore, vožnjom pobesnelih kočija, požarima i eksplozijama. Nisam se tome nadao kada sam video da se pominje Face Off u najavama, ali možda je trebalo! Cormack je, pokazuje se, veoma dobar crtač kada su u pitanju akcione scene, nudeći spektakl koji ne luta predaleko od generalno mučne i napete horor atmosfere sa kojom strip startuje, i vrlo organski uparuje taj bolesni, mračni kolorit i iskrivljene kadrove sa telima uhvaćenim u momentima ekstremnog fizičkog napora. Od svih stripova koje je Alex Cormack do sada nacrtao, The Devil That Wears My Face bi verovatno bio najskuplji da se od njega napravi film ili televizija ali ovo je jedna veoma kul priča sa veoma kul vizuelnim rešenjima i zaraznom, moćnom akcijom izmešanom sa poštenim hororom.
Štaviše, kako su Cormackovi prethodni stripovi (pogotovo oni rađeni za IDW) forsirali više body horror estetiku, čini mi se da je crtač bio dodatno inspirisan radom u jednom drugačijem vizuelnom stilu, mizanscenom Evrope ranog osamnaestog veka i svim tim prepodobnim katoličkim sveštenicima koji bivaju uvučeni u jednu satansku, bolesnu akcionu avanturu.
Scenarista je ovde bio David Pepose koga verovatno najbolje znate po radovima za Marvel (Punisher, Moon Knight: City of the Dead, kasniji Savage Avengers…) ali koji ima i solidnu nisku creator owned radova (Spencer & Locke, Going to the Chapel, Grand Theft Astro, The O.Z., Scout’s Honor) i uspeo je da svoju originalnu karijeru novinara (koji se bavio kriminalom) zameni profesijom scenariste koji pored stripova radi i nešto za televiziju i bioskop (mada ne specifikuje šta), ali su mu stripovi primarno zanimanje u ovom trenutku. Pepose je više puta nominovan za Ringo nagradu kao scenarista a tvrdi da je jednom tu nagradu i dobio mada pretraga sajta Ringo Awards to ne potvrđuje. No, možda je to u sklopu nagrada za 2024. godinu gde u trenutku dok ovo kucam dobitnici znaju da su ih dobili ali rezultati glasanja još nisu poznati javnosti*… U svakom slučaju radi se o scenaristi koji se stripovima bavi OZBILJNO, uz puno entuzijazma i, verujem, jednim okom prati sve dostupne mogućnosti da se njegovi radovi transformišu u nešto lukrativnije. Evo nek je sa srećom.
*nope, proverio sam naknadno, Mariko Tamaki je dobila nagradu za najboljeg scenaristu za 2024. godinu tako da zaista nisam siguran kad je to Pepose dobio Ringa i za šta…
The Devil That Wears My Face počinje u Španiji 1740. godine, gde pratimo pokušaje multiplih sveštenika da uz pomoć krsta i glasnog, asertivnog govora isteraju demona koji je poseo mladoga Santiaga, sina lokalnog plemića koji je, eto nesreće, uskoro trebalo da se ženi simpatičnom mladom Mariom i da sa njom začne porodicu. Umesto u toplom porodičnom gnezdu, Santiago je sada zaključan u tamnici u jednom od tornjeva porodičnog zamka i demon koji živi u njegovom telu ne samo da je jezičav, bezobrazan i verbalno provokativan već uspeva da – iako je Santiagovo telo okovano za zid – prospektivne egzorciste ne samo moralno i duhovno porazi već i fizički ubije. Nakon tri neuspela pokušaja isterivanja đavola korišćenjem lokalnog katoličkog talenta, jasno je da će familija morati da potegne neko teže oružje…
To teže oružje će doći, nagađate, direktno iz Rima i okruženja proverbijalne Svete stolice. Oca Vierija zatičemo – u dobroj tradiciji žanrovskog narativa – u momentu borbe sa krizom vere. Kao dete, Vieri je imao tešku porodičnu situaciju (kasnije u stripu se saznaje i na koji način tešku) i Vatikan ga je prihvatio, odgajio, dao mu ne samo dom i obrazovanje već i svrhu u životu. Vieri je izrastao u jednog od najboljih egzorcista koje crkva u tom trenutku ima, ali njegov problem su košmari po noći i sumnje u veru u toku dana.
Koliko god možda delovalo neintuitivno da ovakav narativ ima sveštenika u ulozi antiheroja, Pepose i Cormack to vrlo lepo izvode. Vieri je neko ko je na neki način i marginalizovan od strane kolega, njegovo se interesovanje za isterivanje đavola u osamnaestom veku već smatra i malo zastarelom, prevaziđenom intelektualnom rabotom a njegovo potucanje po sumnjivim krajevima grada gde se pije i, jelte, prostituiše, svakako ne pomaže njegovoj reputaciji. No, Državni sekretar u Vatikanu smatra da Vieriju samo fali malo bolje usmerenje u životu i sa dosta samopouzdanja ga šalje u Španiju da proba da egzorcira demona iz Santiaga. Vieri je zadovoljan novom šansom, Maria koja ga dočekuje u luci polaže dosta nade u naočitog i empatičnog popa, ali naravno, sve kreće VEOMA naopako kada se ritual egzorcizma završi na najnesrećniji moguć način: Vierijeva duša završava u izmučenom (i okovanom) Santiagovom telu a snalažljivi demon je sada u njegovom telu i kreće put Vatikana da izvesti menadžment o ishodu misije.
Ono što sledi je zabavna, uzbudljiva akciona avantura sa dosta akcije i fino promešanog horora. Demon koji sedi iza Vierijevog lica ima ambicije ne samo da pravi što je više moguće haosa i proizvede što je više moguće greha na Zemlji nego i, kad je već srećnom okolnošću smešten tik uz Papine skute, da stane na čelo rimske katoličke crkve i pervertira njenu misiju do mere kada će čovečanstvo biti kolektivno – i nepovratno – strovaljeno u ponore pakla za vjeki vjekov. Jedini koji u tome mogu da ga spreče su sveštenik Vieri koga kolege nisu shvatale preozbiljno i pre nego što je pokušavao da ljude ubedi da se baš on nalazi u telu španskog plemića, i verenica Maria koja se moli da Vieri nekako ipak na kraju pobedi i uspe da u Santiagovo telo reinstalira dušu njenog verenika.
Ovo je lepo vođena priča u kojoj su spretno izmešani klasični avanturistički i horor tropi sa prstohvatom vatikanskih političkih spletki. Maria je preduzimljiva i odvažna žena koja ne sedi i ne čeka da joj drugi reše probleme a ona i Vieri su dobar tandem, i među njima ima i solidne erotske hemija a koja se nikada ne realizuje zbog uistinu bizarnih okolnosti u kojima se nalaze; akcioni program je odličan, sa smelim bekstvima, putovanjima, taktičkim nadmudrivanjem sa demonom… Demon sa svoje strane radi strašne stvari u Vatikanu i negde pred kraj stripa Cormack kreira nekoliko scena od kojih se čovek stvarno malo štrecne kad vidi u šta su se popovi pretvorili pod demonskim vođstvom. Naravno, kad onda krene akcijanje, to je jako dobro, sa atraktivnim borbama i jurnjavama a onda i sa impresivno nacrtanom bujicom pacova koje demon priziva u momentu kada shvati da ovi smrtnici imaju kredibilnu šansu da ga poraze.
Cormackov crtež i kolor su sve raskošniji što strip ide brže i intenzivnije prema kraju a Pepose je ekonomičan sa tekstom i ne opterećuje akciju sa previše dijaloga. Kada ih ima, oni su ukusni i funkcionalni a scenarista i generalno ima dobar osećaj za tempo i ekonomiju pripovedanja pa su i mirnije scene u kojima se kroz dijaloge raspravljaju detalji situacije u kojoj se likovi nalaze napisane da ne preopterete tabkle prevelikim brojem slova. Sa svoje strane, Cormack, iako nije sad neki VELIKI detaljista kada su u pitanju ljudske fizionomije, radi šta treba i koliko treba da se ove scene dužih dijaloga vizuelno dinamizuju i da likovi u njima proživljavaju tekst koji se izgovara.
Njegovi kolori su svakako najprijatniji za oko u akcionim scenama, gde krv šiklja na sve strane a bolesno osvetljenje sve vreme podseća da se situacija opasno klati na ivici i da ne smemo da unapred nagađamo ko će pobediti. Ima tu par ekstremno kul akcionih/ horor scena u kojima više niste sigurni da li je ono što vidite smešteno u „fizičku“ realnost ili je u pitanju reprezentacija duhovne borbe koja se odvija u nesretnom Santiagu, ali vam nije ni važno jer je sve jako atraktivno. Birchev karakterni letering podseća da krilatica kako je najbolji letering onaj koji ne primećujete ne važi baš uvek i ovde je on vrlo prominentan i efektan i sa fontovima i sa oblicima oblačića, i sa kolorisanjem teksta.
The Devil That Wears My Face je prosto zabavan, atraktivan akcioni horor strip koji svoju primamljivu premisu uspeva da realizuje sa puno sigurnosti i pritom tretira svoje likove i njihovo okruženje sa dovoljno ozbiljnosti da poverujemo u to da je na kocki čitav svet (i da su ljudi za to dosta i sami krivi) a da opet ima dovoljno „stripovskog“ šmeka da scene spektakularne akcije budu prirodna i prigodna nagrada. Tople, dakle, preporuke za ovo, čak i ako niste katolik, satanista ili, uopšte ikakav vernik. Mad Cave će vam pomoći da strip kupite putem svog sajta, a kolekciju imate i na Amazonu.
